THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE (1974)

  

            Ove godine navršava se okruglo 40 godina od premijere jednog od najboljih horor filmova ikada snimljenih – TEKSAŠKOG MASAKRA MOTORNOM TESTEROM. Ovaj jubilej je već obeležen na nekoliko načina: na festivalu u Kanu prikazana je restaurisana kopija, s Huperom kao počasnim gostom, a slovenačka filmska revija EKRAN počastvovala ga je specijalnim esejom o MASAKRU – koji kao autor potpisujem ja.

            Jeste, u najnovijem broju EKRANA, koji je u prodaji od početka jula, možete pročitati moj esej pod naslovom OVAKO SVETU DOĐE KRAJ: NE S TRESKOM NEGO S REŽANJEM MOTORNE TESTERE. Evo prvih pasusa tog eseja.

Kada je pre tačno 40 godina premijerno prikazan film sa jednim od najgenijalnijih naslova ikada zamišljenih, Teksaški masakr motornom testerom (The Texas Chainsaw Massacre, 1974), reakcije su, predvidivo, bile podeljene. Mejnstrim mediji kao što je LA Times osuli su drvlje i kamenje: "Vredno prezira... degradirajuće, besmisleno traćenje filmske trake i vremena." Roger Ebert mu je udelio dve zvezdice, otpisao ga kao delo "bez vidljive svrhe..." i dodao: "Ne mogu da pojmim zašto bi iko poželeo da napravi film kao što je ovaj, ali ipak je dobro napravljen, dobro glumljen i previše efikasan... To je naprosto vežba iz užasa." Publika je od njega napravila jedan od najuspešnijih naslova u alternativnim oblicima distribucije: drive-in i ponoćne projekcije. Kritici je trebalo neko vreme da se prilagodi njegovom ekstremnom jeziku, ali već 1981., povodom ponovne distribucije ...Masakra, kritičar New York Timesa pisao je: "Šokantan u svoje vreme, ovaj film demonstrira umetnost kakva se retko može naći u ljigavim horor filmovima... Inteligencija koja je ovde na delu preobražava drugorazrednost u neočekivano provokativnu zabavu." Smesta zabranjen u mnogim zemljama (u Velikoj Britaniji – sve do 2000. godine), film je, ipak, ponegde bio prepoznat kao relevantno umetničko delo: otkupljen je kao stalni deo kolekcije Muzeja Moderne Umetnosti u Njujorku a prikazan je čak i na festivalu u Kanu u selekciji Director's fortnight. 

Ove 2014. godine, u istom tom Kanu, upriličena je specijalna projekcija restaurisane verzije ...Masakra sa rediteljem, Tobe Hooperom, kao specijalnim gostom, u znak poštovanja značaju filma čiji su kvalitet i uticaj eksplicitno priznali reditelji kakvi su Spielberg (u čijoj produkciji je Hooper snimio Poltergeist, 1982), Quentin Tarantino, Gaspar Noe, Nicolas Winding Refn, Alexandre Aja, Rob Zombie, Takashi Miike... Danas je ovaj film u relevantnim studijama i enciklopedijama opšteprihvaćen ne samo kao prvorazredni klasik horror žanra, nego i mnogo više od toga: kao jedan od najznačajnijih i najikoničkijih američkih filmova 1970-ih godina. Uprkos kanonizaciji, on nije izgubio na svojoj snazi, prodornosti i šokantnosti ni pune četiri decenije kasnije, a nastavci, rimejci te zvanične i nezvanične varijacije samo su, svojom polovičnošću, pokazale nedostižnost dometa jednog naizgled sirovog, "malog" splatter filma. Teksaški masakr motornom testerom je, svakako, daleko više od toga.

            Više? Ali – šta? O tome čitajte u novom EKRANU – na slovenačkom, naravno! Ako se zadesite na Grossmann festivalu (15-19. jula) – eto sjajne prilike da nabavite i ovaj EKRAN sa predivnom koricom i zabavnim sadržajem unutra.

            A na srpskom, evo sada mog teksta o MASAKRU koji je pre petnaestak godina objavljen u niškom studentskom listu PRESSING, u mojoj stalnoj rubrici КULT HOROR (tačnije, bila je stalna dok se Deksi Pantalejskom, tadašnjem uneredniku, nisam zamerio). Tad sam još bio mlad, na počecima svog ozbiljnog bavljenja hororom, a ni mesto ni vreme nisu pogodovali nečem baš studioznom: taj tekst je tek zametak nečega što je svoj finalni plod dobilo ovih dana, u EKRANU. Ipak, vredi i to pogledati. Evo.

PRESSING, br. 29,

jun 1998.

str. 36.

TEKSAŠKI MASAKR MOTORNOM TESTEROM (1974)

Scenario i režija: Tob Huper

Ko-scenarista: Kim Henkel

Muzika: Tob Huper i Vejn Bel

Fotografija: Danijel Perl

Uloge: Merilin Berns, Pol Partejn, Džim Sidou, Ed Nil, Gunar Hansen...

Ghoul's rating:

 ***** 

"Film treba da bude kao paprika - ljut, da se sve pore otvore i da se znojimo, pa da telo reaguje!" Tako je govorio Tob Huper u jeku fantastičnog uspeha svog prvenca; donekle sličan koncept filma kao podsticaja na rekciju čitavog organizma (a ne samo intelekta i emocija) imao je i Dejvid Kronenberg, koji je na velikom platnu debitovao te iste 1974. filmom JEZA (Shivers). Na žalost, za razliku od svog mudrijeg i doslednijeg "kolege", Huper u svojim potonjim filmovima nije ostao na nivou ovog svog recepta. Istina, neki njegovi kasniji filmovi uopšte nisu loši, recimo ŽIV POJEDEN (1977),   KUĆA ZABAVE   (1980), POLTERGEIST (1982) i SVEMIRSKI VAMPIRI (1986) – problem je jedino što, kako Kim Newman reče u knjizi NIGHTMARE MOVIES, "niko ne bi mogao da napravi dva takva filma kakav je TEKSAŠKI MASAKR... " (dalje u tekstu TMMT).

Bez imalo preterivanja, TMMT je zaista film kakav nastaje samo jednom: tako savršen spoj talenta i mudro usmerene energije, izbalansiranosti i minuciozne izbrušenosti svakog detalja, tajminga i doziranja napetosti teško su uspevali da dostignu, a kamo li ponove i mnogo veća režiserska imena. Od uvodne najave koja nas priprema za izveštaj o košmaru koji je zadesio grupu prijatelja u bespuću Teksasa, preko kratkih blic-prizora oskrnavljenih leševa i najavne špice praćene bizarnom muzikom koju je sam Huper komponovao (sa Vejnom Belom), pa preko svih užasa koji slede sve do nezaboravne, antologijske sekvence kojom se film završava – TMMT predstavlja 83 minuta destilovanog horora; posle uvodnog šoka i naizgled bezazlenih zbivanja potom, Huper sa majstorstvom koje će dostignuti još jedino Džon Karpenter u NOĆI VEŠTICA (1978) uspeva da pažljivim serviranjem pretećih nagoveštaja stvori narastajuću tenziju koja će, nakon nekoliko efektnih šokova, u poslednjih pola sata kulminirati u pravu simfoniju užasa bez trunke predaha.

Ono što posebno treba naglasiti jeste da Huper ovim filmom uspeva da stvori jedno od najintenzivnijih, najnemilosrdnijih i najekstremnijih bioskopskih iskustava ikada – bez posezanja za drastičnim efektima maske i prostetike. Uprkos tako upečatljivom naslovu i svim legendama koje o njemu kolaju, u filmu TMMT ima manje krvi nego, recimo, u POLTERGEISTU, rađenom u Spilbergovoj (!) produkciji, sa PG-13 rejtingom. Baš kao i u famoznoj sceni ubistva pod tušem u Hičkokovom PSIHU (1960), prikazivanje majstorija specijalnih efekata zamenjeno je daleko efektnijom sugestijom kroz virtuoznost samog režisera (koji je učestvovao i u radu na fotografiji i montaži). Nikakvi vodoskoci lažne krvi ne mogu dostići ubitačni šok prvog ubistva, postignut majstorskim tajmingom, montažom i izborom uglova snimanja; ili moć sugestije koju nosi morbidna kosturnica u koju upada (buduća) druga žrtva, jer posle te scene sasvim je izlišno zadržavati se na detaljima njene sudbine; ili, pomenimo još i često hvaljenu scenu frenetično montiranih krupnih planova očiju glavne junakinje tokom ludačke "porodične večere": ona je izbezumljena od užasa koji upravo tada dostiže kulminaciju...

Kao i većina filmova kojima se ova rubrika bavi, i TMMT predstavlja trijumf entuzijazma i talenta mladih i nezavisnih filmadžija nad stereotipnim, reakcionarnim kalkulantstvom "dobrog ukusa" velikih studija: snimljen za nekih 350.000 dolara koje je sam Huper nekako nabavio, film je ubrzo po premijeri zaradio 3 miliona dolara, što je za jedan nezavisno distribuiran film (pretežno u drive-in bioskopima), pa još s tim naslovom, bio izuzetan uspeh. Ovaj instant-klasik brzo je stekao neuporediv kult-status i nivo idolatrije uporediv sa još samo par filmova. Nemoguće je ovde govoriti o njegovom ogromnom značaju za žanr, kako na nivou suptilno utkane subverzivnosti priče tako i na nivou narativne strukture i brojnih režijskih rešenja, kao i ikonografije (kanibali, maskirani ubica, grupa mladih izolovana na nekom pustom mestu, hrabra junakinja koja ostaje da se sama izbori za život na kraju...). Sem što je uz Romerovu NOĆ ŽIVIH MRTVACA (1968) najveći kult-horor svih vremena, TMMT sa ovim ostvarenjem deli i titulu najuticajnijeg modernog horora.

Kritičarski establišment je, po običaju, kaskao za vremenom, i trebalo je da prođe 5-6 godina pa da, postepeno, ovom filmu bude priznat kvalitet i status jednog od najznačajnijih američkih filmova iz 1970-tih. Slojevitiji i ozbiljniji no što na prvi pogled izgleda (videti, recimo, iscrpnu i ozbiljnu analizu iz pera istaknutog kritičara Robina Vuda u kapitalnom eseju "Uvod u Američki Horor Film" - PITANJA br. 4-5-6/1989) ovo je ipak film čija je kritika nekih društvenih trendova nenametljivo utkana u narativno tkivo, pa Huperov angažman može, za nekoga, biti zasenjen nemilosrdnim tempom zaista napete priče koja ni jedan sekund filma ne troši uludo.

Deseti GROSSMANN! Kadijević, ZAVODNIK, itd.

Od 15. do 19. jula u Ljutomeru (Slovenija, EU!) održava se jubilarni, deseti Grosman festival filma & VINA!

Specijalni gost i dobitnik Hudog mačka za životno delo ove godine je legenda srpskog (i ex-YU) filma fantastike i horora, Đorđe Kadijević. Biće prikazan izbor od četiri njegova filma koji sam napravio i obezbedio u najboljim trenutno postojećim kopijama.

U ovom izboru biće prikazani: ČUDO, ŠTIĆENIK, LEPTIRICA i SVETO MESTO. Ja ću biti zadužen za njihovo najavljivanje, odnosno uvodno slovo pred svako prikazivanje, kao i za razgovor s rediteljem pred ljutomerskom (a i šire) publikom u tzv. Master Klasu koji će biti održan na glavnom trgu.

Sasvim u duhu ovog gosta i njegovih filmova je i promocija mog romana ZAVODNIK, koji se, kao što znate, zasniva na umetnički obrađenim motivima etno-fantastike i horora koje je na filmu Kadijević superiorno obradio u LEPTIRICI. Ta promocija dešava se u sredu, 16. jula, u 18 sati, u bašti hotela na ljutomerskom trgu, tj. u "AT THE VICIOUS HOTEL" CINEMA.

Ove godine imam čast da budem član žirija za Hudog Mačka – glavnu nagradu festivala u kategoriji za dugometražne igrane filmove. Biće to prijatna dužnost, jer Grosman je ove godine, na moje iznenađenje, uspeo da obezbedi vanredno intrigantan line-up; čini mi se da nikad do sada nisu imali ovako jaku postavu, i imaću težak zadatak da, zajedno sa još dvojicom kolega, odaberem najboljeg među ovima:

ASMODEXIA

Spain; 2014; 90 min

THE SAMURAI / DER SAMURAI 

Germany; 2014; 79 min

HEAVENLY SHIFT / ISTENI MUSZAK 

Hungary; 2013; 100 min

NYMPH / MAMULA

Serbia; 2014; 88 min

THE CANAL

Ireland; 2014; 92 min

Što je najslađe, nijedan od ovih za sada nije dostupan za skidanje preko interneta, što je u današnje vreme zaista veliki podvig (Bravo!) – i unikatna prilika za publiku da premijerno pogleda ove nadasve zanimljive filmove.

A to nije sve: svežih, intigantnih i pažnje vrednih filmova ima i u drugim programima, pa će biti "gusto" uklopiti sve to u raspored, ali svakako nameravam da pogledam još i ove:

BEAUTIFUL PEOPLE

Italy; 2014; 75 min

DARK SEA / MAR NEGRO

Brazil; 2013; 105 min 

DEEP SLEEP / SONNO PROFONDO

Argentina; 2013; 67 min

THE DEAD 2: INDIA

UK; 2014; 88 min

TIME LAPSE

USA; 2013; 103 min

THE RAID 2

Indonesia, USA; 2014; 150 min

Jeste, kao što znate, THE RAID 2 je pre par nedelja postao dostupan i na internetu, i naravno da sam ga smesta pogledao (i dao mu jaku trojku), ali mali ekran je MALI ekran, a ovo je zaista redak primer novog filma koji ZAHTEVA što veće platno i što savršeniju, besprekorniju kopiju, pa ću ovu vizuelno prenabudženu Refnijadu & Kjubrikijadu s najvećim zadovoljstvom pogledati i u bioskopu.

Biće tu i drugih zabavnih stvari, npr. prilika za reprizu HEAVY METALA (animiranog) kao i za premijeru nove (igrane) TV serije u tom istom duhu: Metal Hurlant Chronicles.

Srpska ekipa je ove godine, nažalost, nešto malobrojnija nego ranijih godina, ali od starih saučesnika Grosmana biće tu neizbežni Nenad Bekvalac i njegova Goth žena da zabibere akciju ispred pojedinih filmova i da uzburkaju narod EBM i srodnom muzikom za dekadentnu omladinu. Takođe, počinilac ZONE OF THE MRTVIH, Milan Todorović Toki, doći će da predstavi svoje novo delo, THE MAMULA.

Novina na Grosmanu, i zaista genijalna ideja (zašto se toga ne setiše ranije?!), jeste i pokretanje Subkulturnog Vašara – u petak 18. i subotu 19. jula – gde će se na glavnom trgu u Ljutomeru prodavati polovne ploče, DVD-i, knjige, stripovi, umetnine, itsl. Ghoul će i u ovome da učestvuje sa svojim knjigama ZAVODNIK i NEKRONOMIKON, ali i sa stripovima, starim filmskim posterima, DVD-ima, itd. Svratite u GHOUL'S GROSSMANN SHOP!!!

Biće tu, naravno, i druge divote: hororične izložbe skulptura i ilustracija, koncerti, nadmetanja i druga ludila koja od Grosmana odavno prave jedini istinski FESTIVAL ovog tipa u celoj regiji (a za razliku od revija filmova koje se izdaju za festivale). Sve ostale zanimljivosti koje nisam ovde izlistao naći ćete na sajtu festivala, OVDE. Ko je iole blizu i ko to ikako može, obavezno mora da overi zvanično jedan od pet najzabavnijih filmskih festivala na svetu!!!

ANIMAL (2014)

 ** 

 2- 

            Za ovaj dan i ovo doba ovo je neshvatljiv zbir svih klišea koji vam mogu pasti na um povodom "cabin in the woods" podžanra (a naročito nakon što je ovaj pre par godina solidno parodiran u istoimenom filmu). Petoro mladih! Zašto ih je uvek petoro? Ah, da, toliko staje u jedno vozilo. Od toga, jedna crnkinja i jedan gay, da osnovne manjine budu podmirene.  

Dva momka, jedan je mišićavi jock (ali taj prvi strada!) a drugi je dobar dečko (igra ga poodrasli Petar Pan; trebalo bi da nađe novog agenta i da ne traći više svoj talenat u ovakvim bezvezarijama; nedavno je viđen i u jednom podjednako bezveznjačkom hororčiću s Bredom Durifom!).

Tu je i tamo neka neupečatljiva cura bez ikakvih svojstava (jockova devojka). Njih u šumi napadne čudovište, odnosno glavni razlog što sam ovo uopšte uzeo da gledam. O njegovom poreklu ne saznamo BAŠ NIŠTA, ni najmanju naznaku otkud ono tu – možda nekakvi vojni eksperimenti, ali MOŽDA. Nije bitno.

Kreaturu je dizajnirao Patrik Tatopulos, majstor nekih visokobudžetnih naslova (SILENT HILL, RESIDENT EVIL: EXTINCTION, STARGATE, GODZILLA, PITCH BLACK...) pa sam se ponadao nečemu natprosečnom. Pih. Nije to loše, ali nije se ni ubilo od maštovitosti.

 Ova grupica upadne u kolibu gde ih dočekaju još neki nebitni kliše "likovi", uključujući jednog Hispanca koji samo što na čelu nema tetovirano JERK: uvek u ovakvom trešu mora da postoji bar jedan IDIOT za koga će publika od prve pojave da navija da gnusno strada, koji će da radi najkretenskije stvari, da nervira sve i svakoga: ovde ga igra jedan od sporednih, iritirajućih likova iz I sezone BREAKING BAD.

I onda ovi, šta će – kud će, nego krenu da rade gomilu kretenski bezveznih stvari: prvo se zabarikadiraju unutra, pa onda s krajnje kretenskim izgovorom krenu kroz šumu i tako bla-bla, abre-ubre, do mlitavo bezveznog kraja u kome stradaju svi sem bele cure (začudo, ne preživi crnkinja, "junakinja" kako se činilo dotad).

A onda dobijamo i obavezni twist: naime, čudovište strada na izrazito glup način (cura ga odbaci autom ko debila i pregazi mu glavu točkom), ali onda – SUPRAJZ! – otkrijemo da tu ima (najmanje!) još jedno!

Da li ste nestrpljivi da vidite nastavak? Naravno! Ali sumnjam da će ga biti. Ovo je zaista budalaština ispod svakog razumnog nivoa, potpuno neiskupiva orgija klišea bez trunke duha, ironije ili samosvesti.

Radivojević, Velisavljević, Kolarić govore o romanu ZAVODNIK

U Domu Omladine, u sredu 25. juna 2014. u 19h u Tribinskoj Sali održano je do sada najzanimljivije i najneobičnije dešavanje vezano za mog ZAVODNIKA.

Umesto razgovora sa autorom, tj. sa mnom, tete a tete, kao u dva prethodna navrata (jednom je slovo držao i mene propitivao Marko Pišev, jednom Marčelo), ovog puta je forma "promocije" bila drugačija.

Tačnije rečeno, bila je to tribina posvećena ZAVODNIKU, a o mom romanu se govorilo na produbljen, analitički, stručan način, i to iz tri različita ugla – uključujući, mestimično, i četvrti, tj. moj (mada sam se ja najmanje mešao u priču).

U razgovoru su učestvovali Vladimir Kolarić, pisac i filmski teoretičar (inicijator ove tribine i njen moderator, ujedno i prvi ozbiljan kritičar koji se osvrnuo na moj roman – podsećam, OVDE), Ivan Velisavljević, književni i filmski kritičar i Aleksandar Radivojević, scenarista.

Prethodna promocija ZAVODNIKA u Beogradu (16. maja) bila je praćena nezapamćenom poplavom. Ovoj, 25. juna, prethodila je oluja retko viđene besnoće: nebo crno-žuto, kao govna da će da padaju; tajfunski vetar na sve strane; krupna kiša prošarana gradom; i sve tako, bjesovi luduju od nešto pre 18h pa do oko 18.30, kad se to smirilo i pretvorilo u sitno rominjanje na manje od pola sata pred najavljeni početak tribine.

Rezultat toga je da je ovom nadasve zanimljivom razgovoru telesno prisustvovalo tek dvadesetak posetilaca: na početku (u 19.15) ih je bilo jedva tuce, a onda su, postepeno, pristizali najodvažniji, pošto su se uverili da je oluja prošla i da se neće vraćati.

Šteta, kažem, jer je razgovor bio itekako bogat, raznovrstan i prosvetljujuć, ne samo po pitanju tumačenja ZAVODNIKA, nego su – neminovno!- potegnute i neke druge važne teme od opšteg značaja, uključujući smisao života, egzistenciju posle smrti i krajnje ishodište univerzuma. Najbolje pripremljen, sa iscrpnim beleškama i spremnim odlomcima iz romana radi ilustracije, bio je Ivan, koji je govorio najviše, najsadržajnije i najraznovrsnije, i – po meni – najbliže suštini; uostalom, on je pomno čitao ne samo Henrija Džejmsa nego i moj esej o Džejmsovim mistifikacijama; Kolarić je imao najradikalnije teze, o vezi mog romana sa srednjovekovnom književnošću (što čitaoce njegovog osvrta na ZAVODNIKA neće iznenaditi) ali ih, nažalost, nije dovoljno iscrpno i ubedljivo obrazložio (stekao sam utisak da ih čuva za neki naučni rad); dok je Aca uglavnom varirao jednu (naravno, pesmističko-nihilističku) tezu o tome da je u gradu život nemoguć, da smo došli u ćorsokak i da je možda selo validna alternativa...

Ali, da ne prepričavam ja to previše: koga zanima, sada može da skine i posluša audio snimak celog tog razgovora u trajanju od puna dva sata (!) – zvuči strašno, ali verujte, kad su tu ljudi koji IMAJU šta da kažu, kao što je to bio slučaj ove večeri, onda je razumljivo što je razgovor bio dinamičan, zanimljiv i zabavan, tako da ta dva sata prosto - prolete. A opet, ZAVODNIK je tek zagreban...

Sve fotke kojima ilustrujem ovaj post načinio je Ivan Tomić Toma (aka Horla), kome izražavam zahvalnost, a što se tiče wav fajla veličine 40 MB, njega možete skinuti i odslušati ako kliknete OVDE. Uživajte.

PS: Suprotno najavi, ipak ovom prilikom nije bilo onoliko spojlera koliko sam očekivao, pa tako, uz mali oprez, ovo mogu komotno da slušaju i oni koji još nisu pročitali ZAVODNIKA (mada mi nije jasno šta čekaju? možda ovaj snimak? e pa, evo im ga!).

PPS: Inače, izdavaču je preostalo još oko 160 primeraka knjige (od 500); roman će uskoro biti predstavljen u Sloveniji, na Grossmannu, 15-19. jula, a ubrzo zatim i u Banjaluci, 23. jula. Za septembar su planirane još neke promocije u Srbiji – možda jedna čak i u Podgorici, ali ovi Crnogorci su toliko kilavi kad treba nešto da se organizuje da zaista ne znam da li će se i to desiti: u svakom slučaju, očekujem da će ceo tiraž ZAVODNIKA biti rasprodat najkasnije tokom Sajma knjiga (u oktobru) ako ne i pre njega, pa zato – ne čekajte previše. Ne verujem da ću smesta raditi novi tiraž... ZAVODNIKA će biti dok ga ima, a posle - ko zna?

Za narudžbine i dalje možete da mi pišete na dogstar666 at yahoo dot com. Cena je 610 din sa uračunatim ptt-om.

BALADA O SVIREPOM (1971)

***(*)

3+

            Pre nekih osam godina otkrio sam ovaj film i – oduševio se. Zajedno sa Kadijevićevim PRAZNIKOM, ovo je direktni krivac za moje naprasno (pod stare dane!) interesovanje za skrajnute bisere domaćeg filma, što je rezultovalo knjigom na tu temu – NOVI KADROVI (Clio, 2008) – koju smo priredili Ivan Velisavljević i ja. Za nju sam angažovao Miloša Cvetkovića da piše o BALADI... i on je isporučio sasvim solidan tekst.

            Ako vam je promakla ta knjiga, ili još gore – taj film, evo moje inicijalne reakcije koja vam može poslužiti kao vodič i preporuka.

Pogledah pre par dana film koji mi je povratio veru, ako ne u budućnost, a ono bar u prošlost srpskog filma. Radi se o naslovu BALADA O SVIREPOM... (1971) na koji mi je pažnju skrenuo Vanja Čanković. Jest da nisam neki naročit znalac srpskog filma, ali mislio sam da barem teoretski imam neku predstavu o tome šta tu vredi gledati a šta ne. Ovaj naslov mi je došao niotkuda: nikad čuo, a sve i da jesam, sam pogled na ime režisera bio bi dovoljan da me odvrati.

Elem, film je režirao Radivoje 'Lola' Đukić. Da, ONAJ. POZORIŠTE U KUĆI, itd. Bejah skeptičan, ali pošto je Vanja insistirao, rekoh da mu pružim šansu. WOW, ovo je stvarno vredelo para koje dadosmo derikoži koji ga je jedini tada imao na lageru! SRPSKO, A… DOBRO! Naravno, u međuvremenu je TV rip ovoga dostupan svuda na netu, ali u vreme o kojem govorim (negde oko 2006) nije ga bilo nigde, morao se kupiti.

Radi se o filmu osvete, urađenom izvanredno dobro, rekao bih čak – svetski! Pravi pravcat žanrovski film, sasvim po strani od ideologija i stilova i pristupa koji su u to vreme dominirali našim filmom! Scenario je toliko dobar da nisam mogao da verujem šta slušam: srpski film sa nadahnutim, pametnim, čak quotabilnim replikama!

Gluma je perfektna: Ljuba Tadić kao Vuk Samotnjak usred snegom zavejane planinčine (u Crnoj Gori, ali svi glumci i autorska ekipa su iz Srbije) ima savršeno odmereni spoj rezigniranosti, tiho-tinjajućeg besa i prekog zlopogleda onda kad ga isprovociraju. On je tipični lik iz ovog pod-žanra: čovek koji se odrekao nasilja, ali koga sticaj okolnosti PRIMORA da za njim posegne ne bi li odbranio neku svetinju…

I ostatak glumišta je vrlo dobar, a posebno Rade Marković kao specijalista za uloge ljigavaca i crva (vidi VARIOLU VERU, itd.). Jagoda Kaloper je takođe pristojna, i slobodno ogoljava skoro sve svoje čari, uključujući i gusto busenje ispod mišica (ah, te '70-te!)…

Scenografija je ingeniozna: Ljubina tvrđava u planini je remek delo domaće scenografije, nisam mogao očima da verujem da je neko tako nešto dobro a) zamislio i b) napravio i c) učinio ubedljivim, živim.

Lokacije su lik za sebe: ovo je ZAISTA snimano u planinčinama usred zime, nema laži ni prevare: to brojne scene čini tim fascinantnijim i logistički nepojmljivim čak i sa današnjom tehnikom i tehnologijom. Priroda je prelepa ali i zlokobno surova: ovo nije neko brdašce odmah izvan grada nego planinčugetine i klisurine usred ciče zime: božanstveno!

Muzika Zorana Hristića oscilira između vanredno dobre (na momente čak podseća na Goldsmithov skor iz OMENA po svojoj upotrebi horova) i iritirajuće (korišćenje nekakvog cijukanja i cviljenja koje se graniči sa komičnim).

Likovi i njihove interakcije su zaista vrh vrhova, situacije su napete i nepredvidive, po prvi put posle duuuugo vremena nađoh se kako gledajući tamo neki SRPSKI film zapravo simpatišem junaka, navijam i brinem za njega, radujem se i tugujem s njim… Ne pamtim kada sam to zadnji put osetio gledajući nešto domaće…

Scena flešbeka u kojoj Ljuba zatekne svoju ženu sa ljubavnikom, i posebno njegova reakcija na to toliko je genijalna da neću da je spojlujem, ko zna, možda još neko uđe u trag ovom masterpisu, ali reći ću ovo: video sam milion tih generičkih scena sa prevarenim muževima – nijedan još nije bio OVOLIKI FRAJER u svojoj reakciji na kurvu. A malo bi ko i mogao da u tome bude ubedljiv kao jedan i jedini LJUBA.

Takođe, njegova osveta na kraju, kad nasilje kulminira, izvedena je na sasvim netipičan, iznenađujuće surov način – možda malo prebrzo za moj ukus, ali svakako je memorabilno i unikatno, ne samo u srpskim okvirima no i šire. Naročito ako se ima na umu da je ovo nastalo PRE STRAW DOGS!

Ukratko, ovo je jedan od vrlo uskog kruga srpskih filmova koje bih rado titlovao na engleski i s ponosom prikazivao nekome sa strane.