izabrana dela

izabrana dela

уторак, 25. мај 2010.

ŠTIĆENIK (1973)





***(*)
4-

Režija:
Đorđe Kadijević

Produkcija:
Radio Televizija Beograd, 1973
(prvo emitovanje: 29. III 1973.)

Trajanje:
46' (16 mm, crno belo)

Scenario:
Đorđe Kadijević,
prema priči 'Mihael i njegov rođak'
Filipa Davida

Direktor fotografije:
Branko Ivatović

Muzika i ton:
Milan Tričković

Šminka:
Lepa Prvanović

Uloge:
Milan Mihailović
Dušan Janićijević
Branko Pleša
Ljubomir Ćipranić
Bogdan Jakuš
Toma Kuruzović
Svetlana Dragojević

ZAPLET: Mladić trči kroz pustaru, kroz pesak oivičen ponekim ogolelim i pocrnelim stablom, očigledno bežeći od nekoga. U stopu ga prati čovek u plaštu, hladna izraza. Momak dospeva pred veliku zgradu azila i traži od doktora da ga prime, zaštite. Predstavlja se kao Mihael, ali odbija da nešto detaljnije kaže o svom progonitelju. Odbija nagoveštaje lekara da je možda bolestan, i smatra da mu nije potrebno lečenje, već zaštita. Lekar je u početku skeptičan, ali crv sumnje postoji stoga što je i sam spazio, ili misli da je spazio, nekoga ko je momka pratio do samog oboda azila...

KRITIKA: ŠTIĆENIK je još jedan primer Kadijevićevog umeća zrele adaptacije književnog predloška tako da ovaj, u njegovom tumačenju, postaje još složeniji, sa potencijalima razvijenim do krajnjih granica. Književni tekst postaje tek tačka polaska za inteligentnu i nadahnutu autorsku nadgradnju, u potpunosti obojenu Kadijevićevim pečatom, iako u suštini veran originalu. Ovaj lični pečat vidi se, pored ostalog, već i u samim naslovima filmova, budući da nijedna od četiri Kadijevićeve adaptacije horor priča nije nazvana prema njihovim naslovima. Ova sloboda je u potpunosti zaslužena originalnošću i ozbiljnošću režiserovog pristupa.
Priča Filipa Davida 'Mihael i njegov rođak' potiče iz zbirke pripovedaka Bunar u tamnoj šumi (1964). Centralna tema, provučena kroz sve njih, tiče se nesposobnosti transcendiranja ovozemaljskih ograničenja i prodiranja u onostrano, možda najeksplicitnije prisutna u priči 'Slepa ptica', o čoveku opsednutom time da postane ptica i odleti iz svog ispraznog života. Istovremeno, priče ove zbirke govore i o fascinaciji 'tamnom stranom' i nemogućnosti odupiranja metafizičkom mraku što prosijava sa granica pojmljivog, naročito vidljivo u naslovnoj pripoveci, u kojoj otac ne uspeva da izbavi svog sina od magnetske privlačnosti tmine bunara usred šume koji niko drugi ne vidi. 'Mihael i njegov rođak' takođe spada u ovaj tematski krug, budući da govori o nesposobnosti bežanja od svog fatuma. Davidova priča u štampanom obliku ima devet stranica, i jedva da se može uporediti sa skicom. Kadijević svojom nadahnutom kičicom ovaj kroki pretvara u detaljan crtež dostojan Fransiska Goje.
Ispripovedana iz perspektive neimenovanog doktora, priča počinje u mračnoj, olujnoj noći, kada tajanstveni begunac dospeva pred vrata azila. Kod Kadijevića, to se dešava usred dana. Istina, u pitanju je siv, natmuren jesenji dan prožet zavijanjem vetrova. Dan je, kod ovog autora, jednako poprište strave kao i noć, i on uspeva da neke od najjezivijih efekata svojih filmova postigne baš u dnevnim prizorima. Čak i ukoliko je ovaj postupak, bar donekle, bio uslovljen ograničenjima televizijske produkcije i teškoćama vezanim za noćno snimanje, ostaje činjenica da Kadijević bez problema zaobilazi tu prepreku i stravu pronalazi i pod hladnim dnevnim svetlom, što je zapravo bliže poenti Davidove proze, u kojoj svetlost dana nikako ne donosi spas.
Svakako ključni momenat i priče i filmske verzije jeste odnos između mladića i njegovog progonitelja. Prava priroda pratioca namerno je u oba slučaja ostavljena maglovitom: u priči, već u naslovu, pominje se 'rođak', a kasnije reference opisuju ''vitku, neljudski izduženu i hitru priliku'', ''nepoznato stvorenje'', ''neznanca'', ''tajanstvenog progonitelja'', ''tiransko, parazitsko stvorenje'', ''nepoznatog gospodara'', ''avetinjskog čoveka'', ''utvaru'' itd. Njegov najdetaljniji opis u priči dat je iz perspektive vratara azila:
Naime, on je primetio da se jedan čovek, sasvim ekscentričnog izgleda već više dana vrzma oko kapije. Čovek je bio obučen u crno, a njegove ruke i lice imali su tako odvratnu, bolesnu boju, da ga je savesni čuvar, čim ga je prvi put video, dobro zapamtio. Avetinjski čovek je hodao krutim, čvrstim koracima, ali se kapiji nije suviše približavao. Tek posle nekoliko dana kruženja i obilaženja, videći da ga vratar već neprijateljski posmatra, on priđe ulazu i neobičnim, više životinjskim nego ljudskim glasom, zatraži od vratara da ga pusti unutra.
(Filip David, 'Mihael i njegov rođak', u: Bunar u tamnoj šumi, Prosveta, Beograd, 1964, str. 11-12.)
Poreklo ovog stvora ostaje nejasno, ali suptilne aluzije ukazuju na to da se najverovatnije radi o Đavolu koji je došao po svoje, odnosno po dušu onoga koji ju je nesmotreno, a možda i ne znajući, prodao. U svakom slučaju, jasno je da srodnost sa ovim 'rođakom' ne potiče od krvnih veza, već da je njihovo 'srodstvo' mnogo neopipljivije, istančanije prirode. To je odnos gospodara i (odbeglog) sluge, odnosno staratelja i štićenika, kako to Kadijević predstavlja (reč 'štićenik' ne javlja se u Davidovoj priči). Evo kako 'štićenik' opisuje svog gospodara:
''Da, dragi moj, ima trenutaka kada me zaista obuzima panika. Nešto me goni da napustim svoju bolesničku ćeliju i ja se penjem visoko gore, na sam krov ove zgrade. U tmini, drhteći od hladnoće, prisiljen sam da stojim na toj vrtoglavoj visini, jer udaljeni poziv koji do mene dopire okupira sva moja čula… Ali ja ništa ne vidim, kunem vam se… Samo iz daljine, puste i gluve daljine, u ovim dubokim noćnim časovima, rasprostire se i žuri pramen blede magle. Po naređenju nepoznatog gospodara tada se vraćam u sobu i čekam da svane jutro.''
(Filip David, ibid, str. 10-11.)
U suštini, priča kao da ponavlja situaciju iz klasičnog nemačkog horor filma Praški student (Der Student von Prag, 1913), prema scenariju H. H. Eversa, ali tako da zamagljuje zaplet, predstavljajući samo njegovu kulminaciju, bez uvoda i razrade. U filmu Stelana Raja vidi se kako mladi student prodaje svoj odraz iz ogledala (tj. dušu) uglađenom čoveku aristokratskih manira, odevenom u crno. Potonji se predstavlja kao Dr Skapineli, ali jasno je da se radi o otelovljenju Đavola. (Videti: Dejan Ognjanović, Faustovski ekran: Đavo na filmu, Biblioteka 'Svetozar Marković', Zaječar, 2006.) 
(…)
-Odlomak-


Nastavak analize ovog filma možete pronaći u knjizi U brdima, horori: srpski film strave, Niški Kulturni Centar (edicija 'Eldorado'), Niš, 2007.

5 коментара:

Hence72 је рекао...

Hi pleased to meet you

loving your blog

come pay a visit some time

Luka је рекао...

ODUŠEVLJEN sam vašim blogom i čitam ga već danima.
Volim i ono što ste pisali za "Zabavnik".
Sutra, idem u potragu za "U brdima horori".
Dopada mi se način na koji pristupate temama, jedan od retkih u nas koji to ne čini na mediokritetski način.
Obožavam filmove Đorđa Kadijevića, posebno "Štićenika" ali nigde ne mogu da ga nabavim i ludim. To je jedini iz čitave knjige o hororima koji ne mogu da nađem, a omiljeni mi je (video sam ga jednom na RTS1)

Dejan Ognjanovic је рекао...

"U brdima horori" bi trebalo da ima još neki komad u knjižari TARDIS. ako je ne nađeš tamo, javi mi se na mejl pa ću probati da ti pronađem.
ako već toliko voliš kadijevića, overi ovde kategoriju DOWNLOAD, mislim da tu imam audio snimak najmanje jednog njegovog nastupa na temu horora.

Luka је рекао...

Već jesam!
Noćas sam, do kasno slušao njegov intervju u kome govori o svom divnom filmu i prilično mi je ulepšalo veče.
Izrazito lucidno biče i erudita.

Strahinja је рекао...

Jedva ga odgledah.Previsoka ocena za ovo.