Grossman 2014 (4. deo) – Skoro savršen dan

Treći dan Grosmana, četvrtak 17. jul, otpočeo je kasnim doručkom u hotelu (služe ga sve do podneva: divni ljudi!) a nastavio se posetom jednom od vinskih podruma u obližnjim brdima. Istina, bio sam na ovom mestu barem dva-tri puta u prethodnim godinama, ali nikad sa ovim društvom – a lokacija je savršena za druženje u prijatnom hladu vinjaga.

Tu sam baš slatko popričao sa Markom, rediteljem filma ASMODEXIA, i Tilom, koji je napravio SAMURAJA. Obojica su ljubitelji horora pa je bilo zabavno razmeniti relevantne opservacije dok smo pijuckali niz od 5-6 vina na degustaciji, uz grickanje nekakve seljačke pice ili tako neke varijacije (testo sa čvarcima).

Markov engleski je slabiji, i on je manje pričao. Til mi je opisao TV seriju koju je osmislio, smeštenu u nekakav sumorni stambeni kompleks u Nemačkoj (nalik najsumornijim delovima Novog Beograda) gde negativna energija nagomilana u jednom šupljem prostoru u zgradi počne da dobija opipljiv oblik i utiče na stanare, navodeći ih da rade gadne stvari drugima i sebi... Dobio je stipendiju da ide u Pariz na par meseci, zajebava se i, kao, piše scenario za to jesenas.

Bekvalac je bio za istim stolom i povremeno se uključivao u razgovor, stavljajući naglasak na najbolesnije filmove koje ima u kolekciji, ili na najbolesnije scene u filmovima koje smo pominjali i o tome kako je sve, po opskurnim trekerima, dolazio do uncut verzija gde se vidi konkretno zasecanje očne jabučice ili bradavice.

I ovog puta sam se začudio koliko čak i proklamovani ljubitelji (i stvaraoci) horora nisu upućeni u ono što čak i prosečan čitalac Cult of Ghoula u Srbiji poznaje kao obaveznu lektiru: naime, i Mark i Til su od Fulčijevih klasičnih splatera gledali samo ZOMBIJA, ali ne i THE BEYOND, CITY OF THE LIVING DEAD ili HOUSE BY THE CEMETERY. Zaista neshvatljivo. Rekao sam im da smesta moraju da nadoknade te propuste.

Onda smo, već dobrano podnapiti, sišli da se ohladimo u debelim senkama vinskog podruma – i da probamo još 2-3 vrste vina, uz predavanje o tim sortama koje je do nas dopiralo iz sve veće daljine.

Više se i ne sećam svega o čemu smo pričali u poznijim delovima tog popodneva, ali znam da je to bio jedan od najprijatnijih razgovora koje sam vodio u poslednje vreme. A posle toga – odvezli su nas nazad u Ljutomer, do hotela, gde je trebalo malo dremnuti kako bih se dovoljno istreznio da ne zadremam kasnije na gloriji zvanoj dva i po sata THE RAID 2! Ja sam ga, naravno, overio iste noći kad je procurio (iako sam tada bio u Negotinu, u gostima, odnosno u opsežnoj akciji čije ste pojedine delove već videli opisane na blogu), ali sam svejedno bio nestrpljiv da ga doživim u najsavršenijim mogućim uslovima.

Pošto su ovaj film imali samo u DCP formatu a to ne mogu da puštaju u Ljutomeru, RACIJA je bila prikazana u multipleksu u relativno obližnoj Murskoj Soboti: tamo smo takođe bili odvezeni autima na projekciju u 18h i smesta, posle filma, u 20.30, vraćeni nazad. Moram priznati da sam ovom prilikom više uživao nego na prvo gledanje – delom iz predvidivih razloga: taj spektakl od vizuelne raskoši zaista ZAHTEVA ogromno platno, nije to film za kućne uslove; a delom iz manje predvidivih, ali logičnih: komplikovan zaplet je na drugo gledanje malo manje nepregledan (ko tu koga kako zašto...).

Pored samog gledanja filma, najzabavnije mi je bilo da ga gledam zajedno sa Markom i Tilom odmah kraj mene i pratim njihove reakcije (uzdahe, poskakivanja na stolici, oduševljenje uspelijim krvopljusovima i kostolomljenjem), a još zabavnije mi je bilo očigledno oduševljenje reditelja niskobudžetnih, opskurnih, polu-artsy, polu-subverzivnih filmova jednim prilično generičkim visokobudžetskim mejnstrim produktom. Ne kažem da tu ima neka kontradikcija ili bilo šta, samo zapažam nešto što ću elaborirati drugim povodom par dana kasnije...

Zbog tesnog rasporeda i nehumanog trajanja RAID2 morali smo da pohitamo nazad jer je u međuvremenu u Ljutomer pristigao Kadija, i trebalo je da zajedno s njim najavim projekciju ŠTIĆENIKA u 21h. Tako je i bilo: iako u sali nije bilo više od 15-ak posetilaca, Kadija je pred njima održao mini-govor (PSIHO = nož, krv, perverzija, sve jasno na kraju; ŠTIĆENIK = atmosfera, tajna, misterija, otvoreni kraj), potpisao katalog jednom fanu (ćirilicom) i ostao da sa njima odgleda film.

Ja sam, pak, morao da požurim na trg, jer sam kao član žirija bio u obavezi da odgledam mađarski HEAVENLY SHIFT / ISTENI MUSZAK u glavnoj konkurenciji. Zamolili smo ih da malo odocne s projekcijom dok mi traje najava s Kadijom 200m dalje, kako bih uhvatio početak. Pošto film još nije počinjao kad sam stigao na trg, pohitao sam do hotela da vidim može li se večera izneti napolje, jer nije bilo vremena da je natenane izgustiram za stolom, unutra. Srećno se potrefilo da je jedna od opcija te večeri bio – giros, pa mi ga je ljubazni hotelijer bez problema spakovao u posudu od stiropora.

Kontemplirao sam koliko se to sve srećno potrefilo ovog bogatog i gustog dana bez trenutka predaha, osim kraćeg popodnevnog sna: sve nalepljeno jedno na drugo, od vinske konzumacije preko RAID2, najave Kadije, večere za poneti i kulminacije u mađarskom filmu koji je delovao vrlo obećavajuće – kad, eto ti vraga! Na samom kraju dana ispade začkoljica. Posle poduže gnjavaže (tj. strpljivog čekanja) ispostavilo se da postoje nepremostivi problemi sa Blu-rejom tog filma i da nema šanse da se te večeri prikaže na trgu! Posle nekih 40-ak minuta (taman koliko mi je trebalo da se pozabavim većim delom girosa) doneta je presuda: ništa od filma sada i ovde, biće prikazan sutra u 13h u bioskopu.

Nešto kasnije te večeri iskoristio sam priliku da odmorniji i koncentrisaniji još jednom pogledam ASMODEXIJU u društvu Marka Tila, kojom prilikom mi se film dodatno dopao. Nešto kasnije sam uradio intervju s Markom pošto je on morao da otputuje narednog jutra zbog nekih obaveza u Španiji (učešće na promociji nove knjige o španskom horor filmu zajedno s Balaguerom). Srdačno smo se rastali uz obostrane želje da se vidimo opet, na nekom festivalu ili tako nekom prilikom.

---Nastaviće se---

DER SAMURAI (2014)

 ***  

 3+ 

            Evo još jednog vrlo dobrog filma koji sam premijerno pogledao na  desetom Grosmanu. Naslov je zavodljiv – ne radi se o pravim, japanskim samurajima; nije nikakav akcijaš; štaviše, ovo nije čak ni pozerska artsy fancy drama a la LE SAMURAI ili nekakva postmodernistička varijacija ili reimaginacija tako nečega. DER SAMURAI je zapravo nadrealni psiho-triler sa elementima horora, smešten u jedno zabačeno mestašce u brdima i šumama Nemačke, gde mladi lokalni pajkan poštom dobije veliki samurajski mač i naprasno se nađe naveden u situaciju DA POBIJE GOVNA I GOTOVA STVAR! 

            Pajkan je smušeni momak, očito neprikladan za to radno mesto – a vala i za okruženje; jedan od onih za koje se zapitate: kako li je ovaj, ovakav, uopšte završio na ovom mestu? On ima problem da nametne autoritet priprostom stanovništvu, a naročito lokalnim bajkerima i srodnim seoskim mangupima; umesto sa seljacima i malograđanima radije bi da se zbližava s vukovima iz obližnje šume, kojima ostavlja hranu (sirovo meso).

            Ali, ako dugo gledate u šumu i vukove, uskoro i šuma i vukovi počnu da gledaju vas. Tako i ovde: šuma porodi neku vrstu dvojnika našem pajkanu – i njega počinje da zavodi i navađa nekakav harizmatični plavokosi lik -entitet? -stvor? -biće?... čovek...? đavo...?

On/ona/to hoda okolo u ženskoj haljini i navodi našega momka da raskine s tom sredinom, simbolično, u sceni kada ga tera da samurajskim mačem uništi ružičastog flaminga, "ukras" ispred jedne od sitnoburžujskih kuća i simbol svekolike kičaste malograđanštine, uskogrudosti itsl. još od Džona Votersa naovamo.

Pored toga, tera ga da prepozna i razotkrije svoju vučju, krvožednu stranu i napokon se obračuna sa svima onima koji su ga godinama ugnjetavali, kinjili, sputavali, vređali, terali, umanjivali, sabijali... A to dovodi do krvoliptanja koje su neki rivjui na netu ipak predimenzionirali: ne očekujte baš japansko šikljanje iz vratova, mada u par navrata to prilazi blizu, ali sa osobenim, idiosinkratičnim spinom koji ne bih spojlovao.

Zbog tog splattera se ovaj film ponegde svrstava i u horore, mada ja nisam baš načisto šta da radim s njim po pitanju klasifikacije: SAMURAJ nesumnjivo koristi neke motive i teme tipične za gotik (u širem smislu), kao što su – mračna (zverinja) strana, čovek-vukovska džekil-hajdovska podeljenost, doppelganger (dvojnik), osveta ružnog pačeta, luciferizam... plus to šikljanje krvi u par scena...

S druge strane, film uopšte ne pokušava da proizvede stravu ili saspens u klasičnom smislu reči (sem vrlo malo, na samom početku): očigledno je da je za autora "Samuraj" lik fascinacije i udivljenja, a ne strave i užasa. Istina, naš pajkan je tokom celog filma neopredeljen, smušen, neodređen, hteo bi da se jebe a da mu ne uđe, sviđa mu se nasilje i krv ali ne sme to sebi da prizna, oće kaki, neće kaki itsl.

U suštini, SAMURAJ je prožet jasnim gay senzibilitetom, u pozitivnom smislu reči, i može se tumačiti kao parabola o izlaženju iz ormara, ako pajkana vidimo kao geja skrivenog i od samog sebe u tom malom mistu, kojega tajanstveni stranac (da li realna figura ili projekcija njegove podeljene psihe?) izvlači iz spolja i iznutra nametnutih okova i nudi mu – oslobađanje. Coming out! Soon! In a village near you!

Zbog ovoga je jedan član žirija na Grosmanu (gde sam, u svojstvu člana žirija, i ja učestvovao) video samo i jedino tu dimenziju, i govorio stalno "that fag movie... about that homosexual... who wants to go into all that S&M stuff..." 

Mene, istina, homofobični komentari tog istog člana žirija manje čude otkako sam otkrio da je za najpoznatiji njegov film autor predloška kojega je oskrnavio kazao da je to "drugi po redu najgori film koji je ikada video." U pitanju je bio Truman Kapoti, koji je, naravno, bio veseliji od "Sedmorice mladih", pa možda otud vuče koren homofobija ovog S&M člana žirija.

Međutim, SAMURAJ nije previše nametljiv s ovim gay englom, i film se može čitati kao parabola o bilo kakvom oslobađanju ili barem pokušaju suprotstavljanja nekakvog autsajdera (ne nužno sexualnog) svojoj sredini, i o prepoznavanju + priznavanju određenih aspekata svoje ličnosti koji su do tada čamili, zapušteni i neprepoznati iz ovih ili onih razloga.

Zbog te otvorenosti i za drugačija čitanja SAMURAJ donekle podseća na HITCHERA (remek-delo horor trilera iz sredine 1980-ih – kojem su, istina, neki i tada pripisivali gay agendu, ili barem potencijal) pa, donekle, i na LOST HIGHWAY (gde Mystery Man navlači Pullmana da se suoči sa istinom o sebi...) i na niz drugih filmova sa sličnom premisom o gusenici koju neka spoljašnja luciferijanska sila vuče ka tome da se raskrili u krvavog leptira...

Kako god budete shvatili ovaj film, jednom kad ga pogledate (ne, trenutno ga nema na netu...), nesporno je da je pametno zamišljen i realizovan, prilično originalan, blago provokativan, odlično uslikan (iako se 90% dešava noću, što u selu, što u šumi), a na plećima ga nose dva odlična glumca – kako onaj koji ima nezahvalnu ulogu mlitavog oću-neću mlakonje (ali zahvaljujući svom šarmu uspeva da ne bude iritantan nego, uglavnom simpatičan), tako i onaj koji ima mesnatiju, sočniju, kontroverzniju, originalniju ulogu: "Samuraj", iliti Lucifer. Da, ovaj film će svakako biti analiziran u proširenoj verziji mog FAUSTOVSKOG EKRANA, jednom kad sednem da se time bavim.

Od zamerki, izvesnu rezervu imam prema samom kraju – čini mi se da je tu reditelj i sam, poput svog glavnog junaka, bio previše neopredeljen i nedomišljen, kako po pitanju prave prirode "Samuraja" (stvarni lik ili psiho-projekcija?), tako i po pitanju centralne pajkanove dileme i njenog razrešenja – ali, pošto je već to sve tako lepo i otvoreno, proverite i sami, kad budete mogli, pa procenite koja je i kakva poenta (if any) na samom kraju.

Na osnovu ovog debitantskog filma, kao i nekolicine kratkih od istog reditelja koje sam pogledao, kao i na osnovu razgovora koje sam na Grosmanu imao s rediteljem, Tilom Klajnertom, mislim da od njega tek imamo očekivati krupne i zabavne stvari, a do tada, prvom prilikom pogledajte SAMURAJA – nećete se pokajati.

Zamkovi Vojvodine (1): Kula u Ečkoj

U okviru akcije "Antique Dust" koju sprovodim s prijateljem i kolegom Markom Piševim, ovog proleća započeli smo istraživanje bogate i inspirativne tematike zamkova Vojvodine.

Moj dolazak u Beograd povodom premijerne promocije ZAVODNIKA (u Kinoteci, 10. aprila) iskoristili smo za jedan prijatan izlet, odnosno ekskurziju po Vojvodini u potrazi za slikovitim ruševinama.

Društvo su nam pravili njegova sestra i njen klinac koji se naročito zainteresovao za ZAVODNIKA.

Prvi na našoj zacrtanoj ruti našao se izvikani Kaštel Ečka, blizu Zrenjanina – ali budući da se radi o prizemnoj zgradi nezanimljive (tj. nehororične) arhitekture, koja je uz to još i totalno restaurirana i izgleda kao da je juče podignuta, to smo smesta precrtali, i umesto toga svoju pažnju posvetili neimenovanoj i nepoznatoj ruševnoj kuli koju zatekosmo u blizini.

Ne znam ništa o ovoj građevini – ni ko je podigao, ni kada, ni zašto – znam samo da bi savršeno izgledala u nekom filmu Rodžera Kormana ili Pupija Avatija; a u nedostatku takvih, barem nekog lokalnog filmmejkera sa gotskim sklonostima.

Ako neko zna nešto više o ovom mestu, neka mi se slobodno javi u komentarima ili na mejl, naročito kao postoji neka slikovita priča vezana za ovo mesto. A do tada, uživajte u slikama i neka vas one nadahnjuju za sopstvene priče i "legende".

Naknadna istraga pokazala je da se radi o nekoj vrsti vodotornja, i da potiče iz XIX veka! Baš razočaravajuće: izgleda daleko podsticajnije od tako banalne namene i skorašnjeg datuma!
Javio mi se i jedan čitalac, Laslo Palfi, i kazao:

Što se Kaštela tiče, te zgrade što su ostale (Kaštel, vodotoranj i konjušarnica) su sve iz XIX veka, koliko ja znam. Gradila ih je porodica Lazar. Fun fact vezan za Kaštel: Franc List je kao devetogodišnjak imao nastup u njemu pred grofom Esterhazijem i ostalom habzburškom elitom. 

Postoje i neke priče vezane za to mesto (hororične), ali ne znam da li su to genuine legende ili je neko to izmislio pa tvrdi da su to legende, tipa žuta štampa priče. Mogu se naći po netu. Nadam se da će Vam se javiti neko kompetentniji od mene sa više informacija.

 Sve ove fotke načinio je dr Ghoul (izuzev, naravno, onih na kojima se sam nalazi); on je i vlasnik copyrighta: neovlašćeno korišćenje može izazvati JEZIVE posledice!

Usklikni s ljubavlju na svaku sliku za veću i detaljniju verziju.

U neposrednoj blizini kule zatekli smo i groblje privlačnog izgleda, pa smo i tu svratili na kraću foto-sesiju, jer bilo je lepih, starinskih grobova i grobnica vrednih da se slikovito ovekoveče...

          U idućem nastavku nešto daleko slikovitije i još zanimljivije! Stay tuned!