Grossman 2014 (5. deo) – Hudi i ostali mački

U petak, 18. jula, žrtvovao sam organizovani odlazak na bazen, i to mi nije teško palo, jer niti plivam niti volim bazene, ali mi je zato teško palo naknadno saznanje da se i tamo služio gulaš. Ovo se, kako vidim, polagano pretvara u festival filma, vina i gulaša – i ja nemam ništa protiv ovakvog razvoja stvari!

Bila je to žrtva koju sam podneo kao član žirija – naime, zbog tehničkih problema prethodne večeri nije bio prikazan mađarski film HEAVENLY SHIFT (ISTENI MUSZAK, 2014) a pošto je delovao veoma obećavajuće, nije mi teško palo da posle doručka u hotelu odem do bioskopa i odgledam ga u vanrednom terminu, u rano popodne (13h!). Olakšavajuća okolnost je to što se ispostavilo da je BOŽANSTVENA SMENA najbolji film festivala (vidi moj rivju).

Pre svega toga, umesto brčkanja i ghoulašenja, u podne sam uradio intervju s Tilom Klajnertom, rediteljem filma DER SAMURAI (2014) a on mi se kasnije pridružio u bioskopu na projekciji filma INDIANA JONES AND THE TEMPLE OF DOOM pa smo ga zajedno, sa velikim uživanjem, uz mnogo smeha i komentara, odgledali sa 35mm trake! Kao zakleti mrzilac Spilburgera, ja sam taj film zaobišao u bioskopima, onih dana, i pogledao ga tek znatno kasnije, na TV-u. Ovom prilikom dao sam mu novu šansu – i on ju je itekako iskoristio. Egzaltaciju ovim filmom izručiću uskoro u zaseban tekst.

Posle ovog spektakularnog double bill-a bacio sam se u kraću popodnevnu dremku kako bih bio svež i čio za Master class koji sam uveče imao da vodim sa Đorđem Kadijevićem na trgu. Ono što mi naročito cepa srce jeste to što sam, uvek odgovoran, uvek pouzdan i profesionalan, zbog toga odlučio (ne bez žaljenja) da preskočim i drugu organizovanu konzumaciju vina u natjecanju za nagrade; prvu konzumaciju preskočio sam jer se delom poklapala s mojom promocijom ZAVODNIKA a delom s početkom MAMULE. Neučestvovanje na ovim konzumacijama jedina je krupnija senka i kajanje koje nosim sa ovogodišnjeg, otherwise odličnog, festivala. No, šta se tu može – trezan i lucidan otišao sam na javni razgovor s Kadijom (foto izveštaj + audio snimak toga imate OVDE) a kada se to sve završilo kako je jedino i moglo, s gromoglasnim uspehom, požurio sam da bar delom nadoknadim propušteno i napijem se...

...Ipak nisam bio pijan ni približno kao jedan mortus zateturani član žirija (koga neću imenovati – ali čisto da se zna da to NIJE bio Slovenac!) tokom večernjeg većanja koje je bilo pomalo naporno, delom zbog ovog pijanog, delom zbog njegovog militantnog nedopadanja prema SAMURAJU (koji je Slovencu bio najbolji), delom zbog pohotljive zaljubljenosti tog starkelje u sirene iz MAMULE (zajedno sa "all that S&M stuff in there...") ali sam, uz malo čvrste ruke i suzdržane, učtive ali stroge kontrole ono što je moglo da se pretvori u beskonačno repetitivno brbljanje do zore presekao i na papir stavio glasove nas trojice, tako da smo do nekakvih rezultata ipak došli, uz ogradu da ćemo ih korigovati sutra popodne u finalnoj sesiji, nakon što odgledamo i Mađara (koji je na kraju dobio naše glasove za najbolji film).

Poslednjeg dana festivala, u subotu 19. jula, razmahala se Subverzivna berza – odnosno mini sajam raznih đinđuva i tričarija, polovnih CD-a i ploča, nešto malo alternativnih knjiških (da ne kažem – fotokopiranih) izdanja itsl. Tu je svoje mesto našao i GHOUL SHOP, sa ZAVODNICIMA, NEKRONOMIKONIMA, filmskim posterima, originalnim DVD-ima i tako time – čisto da malo podignem nivo ovog dešavanja i popravim mu prosek, u smislu ponude koja je zaista vezana za festivalska, žanrovska dešavanja.

I to je prošlo sasvim solidno, barem na mom štandu: istina, na jednom ovakvom festivalu očekivalo bi se i još više fanova ovakvih knjiga i filmova, i još bolji biznis – ali ajde, ovo je bila tek prva godina, i uprkos svemu zaradio sam određenu količinu deviza, tako da neću da kukam. Naročito zato što su ljupke volonterke stajale na štandu nekoliko sati, na užarenom suncu, dok sam ja tu proveo oko pola sata, kada je najviše biznisa i ostvareno.

Završna ceremonija i dodela nagrada ove godine nije imala uvertiru u vidu vinskog posluženja (kriza? u Sloveniji?! u EU?!!), ali je zato samo dešavanje bilo lišeno nepotrebnog kićenja, scenografije i ekstravagancije (kao npr. one godine kad je bio Kristofer Li) a kamoli preteranog blebetanja. Bilo je odmereno i kulturno, taman kako treba.

Sedeo sam pored Kadije i video da se nije meškoljio niti gunđao – štaviše, kada je došao red da izađe na pozornicu, on je, kako to samo on ume, na licu mesta improvizovao jedan dirljiv i duševan kraći govor, pravo iz srca, i pobrao je salve aplauza. Bilo je očigledno da mu je iskreno drago što je ovde, i što i na ovaj način dobija priznanje, makar i sa zakašnjenjem, i daleko od Srbije – iako je on i ovog puta ponovio pomalo jeretički, ali njemu se može: da i Sloveniju doživljava kao svoj dom podjednako kao i Srbiju.

I publika, i mediji, i gosti – svi su mu jeli iz ruke, i bilo je to okrepljujuće videti, naročito nekome ko zna u kako neveselom stanju se on inače nalazi već skoro dve godine. On je, potom, otišao na trg da proveri kakvog je kvaliteta kopija SVETOG MESTA koja je išla sa DVD-a: naime, prekasno je sročen ovaj deo programa a da bi se zaobišle sve gnjavatorske procedure sa YU Kinotekom oko dobijanja 35mm kopije koje uključuju i mesec dana čekanja na odobrenje ministra kulture da odobri izlazak kopije filmske trake iz zemlje da bi išla na festival!

Usledio je afterparty – ali ja sam pre njega mudro ipak otišao u hotel na večeru jer sam upozoren da nas posle toga čekaju neke skromnije grickalice i sendvičići i pizzice. Bio je to mudar potez, iako je i after-posluženje bilo sasvim OK, kao i vino.

Tom prilikom je Arpad Slančik festivalu poklonio svoj najnoviji uradak, mini-skulpturu - kažem mini samo u poređenju sa full-body egzibicijama kakve je inače ovde izložio – izrađenu na licu mesta, u Ljutomeru, tokom trajanja festivala.

Ovaj spoj ljudske glave i vodenice za meso izazvao je adekvatnu pažnju okupljenih, kao i isprobavanje toga da li mašinerija radi.

I Kadiji se to očigledno dopalo, kao i druge Slančikove skulpture – čuo sam ga kako hvali njihovu materijalnost, telesnost, opipljivost, taktilnost, fakturu... Eto, sad kad su Grosmanovci dobili ovu divnu vodenicu za meso, od sledeće godine mogu da organizuju festival filma, vina, gulaša, pljeskavica i ćevapčića. Šta je festival ako se stalno ne razvija u novim pravcima?!

To veče sam se maksimalno potrudio da nadoknadim propušteno prethodnih dana, kako u vinu tako i u zezanju s Markom i Tomažem, tako da finalni skor nije bio tako loš, kao ni oproštajni paketić koji su mi spremili u znak zahvalnosti za svu pomoć i saradnju na festivalu i oko njega.

Narednog dana, u nedelju 20. jula, valjalo je krenuti nazad – "zaaa Beeeeograd" – ali ne s firmom Krstić, nego novim, dobrim, brzim autom kojega obezbeđuju domaćini. Elem, Kadija se hvalio da ga je spec. vozač dovezao iz Bg do Slovenije za oko 4 sata pa sam rešio da to proverim, i umesto sa Bekvalcem (koji je planirao da nazad krene kasnije tog dana) nazad odem ranije, tim bržim autom koji je vozio Kadiju. Istina, u zadnji čas su se u to vozilo udenule dve šmizle iz beogradskog Doma omladine koje su, inače, tu bile u gostima; ni na koji način nisu učestvovale u programu. Njima nije baš bilo po volji i moje prisustvo, na koje nisu računale, jer bilo nas je troje na zadnjem sedištu, a najnesrećija je bila cura koja je imala da sedi na sredini. Ipak, na njihove uzdahe i gunđanje nisam se obazirao: nakon kratke ali odlučne replike da sam ja deo paketa sa Kadijom, te mi je mesto tu, i da ne znam otkud sad one tu i šta uopšte hoće, nisam se dalje upuštao ni u kakav razgovor sa njima, i u potpunom miru i tišini (ako ne računam mozgoubijajući pop mjuzak sa radija) glatko smo se dovezli u Beograd, sa minimalnim zadržavanjem na granici sa Srbijom.

I tako je, eto, okončana prva faza ovog mog radnog, plaćenog letovanja (po principu Business + Pleasure). U Beograd sam otišao da malo dođem sebi od pet dana na Grosmanu i da ostavim deo prtljaga koji mi neće uskoro trebati. Proveo sam jednu noć kod Kadije, jedno pre-popodne kod Piševa i drugo veče-noć kod Ace Radivojevića a već u utorak me je čekao put na drugi inostrani festival: Kratkofil u Banjaluci. Slikoviti izveštaj i otuda sledi, uskoro... 

HEAVENLY SHIFT (ISTENI MUSZAK, 2014)

 ***(*)       

 3+ 

            Dezerter beži iz ratnog Sarajeva – u Mađarsku. Malo čudna putanja, ali dobro: valjda je i toga bilo. Tamo ga ubrzo zaposle na crno kao ispomoć u hitnoj pomoći, gde postane asistent grupici ciničnih, sebičnih, politički nekorektnih lekara kojima je spasavanje ljudskih života poslednja stvar na pameti. 

Kako se ispostavlja, u određenim slučajevima, zahvaljujući biznisu sa mutnim mrtvozornikom, ljudi su vredniji mrtvi nego živi. Iako nevoljno, pridruži im se u nizu slikovitih nedela kako bi zaradio dovoljno para da može i svoju ljubu, bolničarku u Sarajevu, da prebaci u Mađarsku specijalnom šemom, vozilom koje iz Sarajeva izvozi leševe...

            Kad bismo cepidlačili, mogli bismo se upitati: kojoj od tri zaraćene grupacije iz Sarajeva pripada naš glavni junak? Zove se Milan. Reklo bi se: srpsko ime. Na početku ga vidimo u uniformi koja najviše liči na onu iz JNA (mada, u to vreme, a naročito na početku rata, svako je nosio svašta, pa to nije po sebi dokaz bilo čega). Ali, ako je naš Milan Srbin, kako onda shvatiti to što u javljanju svojoj curi on telefonom kaže da je pobegao iz rata zato što "nije mogao ubiti jednog četnika"?

            Da li je bilo muslimana s imenom Milan? A možda je Hrvat? Hmmm... Njegova cura radi u bolnici usred bombardovanog Sarajeva. Dakle – mora biti muslimanka? Ah, tko bi to znao. Izgleda da research ovog filma nije zalazio tako duboko, ili ove finese (zbog kojih stotine hiljada ljudi izgiboše bezveze) nisu smatrali važnim. 

S druge strane, junački su se potrudili da njihovi, mađarski glumci u nekoliko scena govore srpski/hrvatski sa popriličnim uspehom: naravno da će ovdašnji gledalac osetiti da to nisu nejtiv spikeri, namirisaće da nisu naši, ali izgovor je sasvim solidan za strance, i nije ni blizu uvredljivom brukanju Džontra Volte u KILLING SEASON (2013). Svakako to više liči na srpski nego ono što svojim govornim aparatom izbacuje naš "prestolonaslednik".

            No, ako apstrahujemo ove zamerke, sve ostalo vezano za HEAVENLY SHIFT je izrazito pohvalno i pažnje vredno, čak i ako filmu ne dajemo popust zato što je debitantski, te mu zato ovog puta gledam kroz prste i ipak dajem Gulov Pečat. Naime, u pitanju je odlična crna komedija od sorte kakvu samo filmofilski Euro-krem može da pruži, a Mađari su naročito podobni za ovakav dead-pan.

            Milan je, dakle, amalgam – SrboHrvoMusli – ukratko, Jugosloven, naivčina, nevinašce koje iz tiganja Sarajeva upada u vatru nominalno civilizovane europske Mađarske, samo da bi tamo spoznao relativnost državnih i srodnih granica, jer i tamo zatiče bezobzirnost, amoral, poroke, dekadenciju i postkomunističku neljudskost koja je, istina, pokrivena glazurom "zapadnih vrednosti" (ipak tu nema klanja i puškaranja na ulicama), ali je zato, iza tankog vela, i ovde čovek čoveku vuk – onda kada nije svinja!

            Za pohvalu je istančani pristup reditelja Marka Bodžara koji uspeva da pronađe pravu meru u nečemu što je, u trapavijim (čitaj: balkanskim!) rukama moglo da se izvrgne u Bosanski kotao, bućkuriš svega i svačega. Umesto toga, HEAVENLY SHIFT vešto balansira na žici i pronalazi pravi ton za priču koja se dotiče stvarnosti toliko blisko da je to, zapravo, neprijatno. Traljavost, neažurnost, nesposobnost i nezainteresovanost službe hitne pomoći je, nažalost, nešto s čime sam se direktno suočavao prošle godine, dok se moj otac četiri meseca (bezuspešno) borio za život, a verujem da će i mnogom ovdašnjem gledaocu ovaj film delovati previše prepoznatljivo, imao on ili nemao bliske susrete s našim "zdravstvom".

            Bodžar ovde secira neke akutne tačke svog društva: jaz između generacija, rasizam i neonacizam, kontroverzni biznismeni i njihove mutne radnje, narkomanija itd. Pred kraj, istina, groteska ode u ekstreme tarantinovskih razmera, naročito kad se u dešavanja uključi jedan samurajski mač – ali to biva na sasvim drugi način nego u DER SAMURAI! 

Valjda je reditelj osetio potrebu da publici pruži i nešto eksplozivnije zabave veće od života sa svom tom wtf akcijom, probodenim ljudima, jurnjavom ulicama u vozilu bez vozača itsl. Srećom, to se sve, mudro i nadahnuto, vrati u pakao Života, u odličnoj završnoj sceni koja će gledaocu iz ex-Yu imponovati još i više nego bilo kom drugom… Divno, mračno, tužnosmešno, sa knedlom u grlu…

            Kao što fotke pokazuju, fotografija je izvanredna: ogroman deo filma dešava se noću, ali osvetljenje je vrhunsko i puno kolorita koji ne ulepšava korumpiranu stvarnost, ne zaslađuje je vć ističe, ali tako da se sve prati s uživanjem (u kontrastu sa rumunskim i ex-Yu nakazno "realističkim" insistiranjem na kvazidokumentarizmu).  

Glavni glumci su savršeno pogođeni, a naročito cinični doktor i ladan-ko-špricer vozač: slikovite fizionomije, savršena mikrogluma i isporuka vickastih dijaloga – komedijski tajming doveden do perfekcije o kakvoj današnji "domaći" filmovi mogu samo da sanjaju. Muzika je takođe odlična, čak je i dizajn špice veoma dopadljiv, i ukratko, HEAVENLY SHIFT funkcioniše na skoro svakom nivou svog postojanja pa je zato ovo bio naslov kome smo mi iz žirija na Grosmanu bez problema, jednoglasno, dali nagradu za najbolji film festivala.

            Ne, nema ga na netu trenutno; moraćete da se malo strpite, ali upamtite ovaj naslov – sasvim sigurno će biti na mojoj top-10 godišnjoj listi. Za sada mi je i u top-5.

Razgovor s povodom: ZAVODNIK na TV-u

            Niška televizija Belle Amie je prošle subote (9. avgusta) u udarnom terminu, u 20.30 h, emitovala emisiju Razgovor s povodom, čiji je gost bio Dejan Ognjanović. Povod za razgovor je izlazak njegovog novog romana pod naslovom Zavodnik i nedavna promocija u Nišu (u petak 13. juna), o kojoj Belle Amie nije uspeo da izvesti (bilo je želje, ali ne i mogućnosti). Razgovor je vodila iskusna Ivana Antović, a pored priče o samom romanu, u ovih 17 minuta govori se i o mestu horora u srpskoj književnosti, o njegovom plasmanu kod domaćih izdavača, o ruralnom hororu, o opredeljenju za samizdat, o održanim i planiranim promocijama...

            Sve to sada ekskluzivno možete pogledati u donjem prilogu.

MATRIX: RELOADED (2003)

            U okviru akcije "Blast from the Past", evo kako sam pre desetak godina reagovao na dugočekani nastavak mnogohvaljenog MATRIXA. Ova kritika izvorno je bila objavljena u maloformatskom, malozapaženom i kratkoživućem SF magazinu POLARIS kojega je pokušao da izdaje Doktor Zoća, ali je ovaj skviknuo posle samo 3 ili 4 broja.

  MEJTRIKS RILOUDID  

  (MATRIX: RELOADED, SAD, 2003)  

(c) Dejan Ognjanović

  **(*)  

  3-  

Filozofski nastrojeni proučavaoci filma u svetu Matriksa prepoznaju Bodrijarove (post)apokaliptične teze, dok psihoanalitičari vide oličenje Lakanovih stavova o "velikom Drugom" – virtuelnom simboličkom redu koji za nas struktuira realnost. Za sledbenike frankfurtške škole Matriks je ekstrapolirano otelotvorenje "Kulturindustrie", tj. otuđeno postvarenje društvene supstance Kapitala. Nju Ejdžeri u njemu prepoznaju motiv sveta kao privida koji stvara Globalni Um otelotvoren u Internet mreži. Neki peti, pak, u Matriksu vide anarhični pamflet koji iz podruma potkulture današnjim adolescentima pruža priručnik za (sajber)pank revoluciju.

            Šalu na stranu – a naročito filozofiju, psihoanalizu, sociologiju... na stranu – Matriks je pre svega i iznad svega odlično zamišljen i nadahnuto sproveden koncept modernog akcionog SF filma u kome su ikonografija, scenografija i koreografija daleko važniji od Značenja. Nagvaždanja u Matriksu o "slobodi", "izboru" itd. po svojoj dubokoumnosti tek neznatno nadrastaju detinjarije o "Sili" iz Lukasovih Ratova zvezda, a zahvaljujući tragikomičnom preglumljavanju Lorensa Fišberna u Riloudidu postaje jasna njegova tendencija da postane Joda za XXI vek.

Neka mi bude oprošteno što u istu rečenicu stavljam Lukasa i braću Vahovski, ali recimo da dobar deo popularnosti svetova koje su kreirali počiva na "pozajmicama" temeljnih mitskih matrica (likova i situacija) iz različitih religija i kultura, pri čemu su braća bila nešto eklektičkija, modernija i, uslovno govoreći, ozbiljnija. Ipak, krajnji privid Značenja proizveden je spretnim trikom koji slovenački filozof i teoretičar kulture Slavoj Žižek upoređuje sa portretima na kojima se čini, ma gde posmatrač stajao, da lik zuri baš u njega.

            Tek drugi deo Matriks sage otkriva površnost "idejnog" aspekta filma i ogoljava pojedine logičke rupe (u prvom delu prikrivene sjajnim ritmom i konstantnim baražom novog i dotad neviđenog). To i nije tako strašno, jer kvalitet originala nije ni počivao na logici ili filozofiji, već na intrigantnoj premisi koja drži vodu ako se ne zalazi previše u dubinu, jednostavnim ali privlačnim likovima, uber-cool ikonografiji baziranoj na techno-noir cyberpunk leather fetišizmu i, naravno – moćno stilizovanim scenama borbe u kojima su gravitacija i ostali ograničavajući faktori zaobiđeni SF premisom (u hongkonškim uzorima alibi za tzv. "wire-fu" nije ni bio potreban). Sve to, naravno, protkano odličnim specijalnim efektima i pirotehnikom sa obiljem slow motiona i inovativnog "bullet time-a", čisto da se ne završi priča na pesničenju, i da sve bude još lepše oku.

            Mejtriks riloudid (štagod to značilo – distributer se nije potrudio da naslov prevede) primenjuje osnovno pravilo dobrog nastavka: "još više od istog" (onog što je upalilo u originalu), dakle: još veće, brže, bučnije, preteranije. Veliki budžet je tu, podrška najmoćnijeg producenta akcionih filmova – Džoela Silvera – takođe, pa braća Vahovski odrešenih ruku pružaju superspektakl sa akcionim scenama koje su još više "cool" – barem po koreografiji i ambicioznosti, ako već ne po svojoj uzbudljivosti i emotivnom naboju.

Istina, većina njih ne služi priči: neke su suvišne (borba sa čuvarem Ključara), neke su nemušto prekinute (borba sa umnoženim Smitovima u hodniku, na kraju), a neke besmislene, poput borbe sa stotinama Smitova u parkiću ispred Proročišta, u kojoj sam se sve vreme, poput Duška Dugouška u jednom crtiću, pitao hoće li se Dača (tj. Neo) setiti da ume da leti – što ovaj i čini, nakon deset minuta (!) akrobacija sa agentima...

Zbog činjenice da sada za glavnog junaka, praktično, imamo Supermena – ni okršaji sa njim nisu naročito uzbudljivi, pa nam umesto da strepimo za Nepobedivog preostaje da se naslađujemo larpurlartističkom koreografijom borbi. Forma guta sadržinu, ali sa takvom formom... ko bi zamerio? Hmmm...  

            Hiper-adrenalinska scena lomatanja na motorima, autima i kamionima Matriksovog autoputa je jedini pravi akcioni vrhunac filma, pojačan kako grandioznošću zamisli tako i činjenicom da su u njoj ugroženi upravo ne-mesijanski, ne-svemoćni likovi – barem dok Neo ex machina ne doleti u spas. (P.S. Najsmešniji deo filma, pored pitanja hoće li se Neo setiti da ume da leti, svakako je situacija u kojoj Neo iz multidimenzionalnih hodnika Merovinžaninove palate zaluta pravo u – svet Srednje zemlje iz Gospodara Prstenova! Mada, kad smo već kod smešnih delova, i Morfeusov isprazno-naduveni govor je tu negde, kao i End of the World Party koji usledi, paralelnom montažom spojen sa najkonvencionalnijom "erotskom" scenom ikada...).

            U svetlu novih holivudskih pravila, gde filmovi više nisu zaokružene i samodovoljne celine, već delovi serijala oslonjeni podjednako na prethodne i buduće (još neviđene) delove, teško je dati konačan sud o drugom delu trilogije (ako iko veruje da će film sa ovolikom zaradom stati na cifri od tri!). Ko zna, možda će nam treći deo otkriti zašto Zion, sa svojim patetično-musavim i pretežno crnačkim ljudstvom izgleda kao rasno zagaravljeno potpalublje Kameronovog Titanika, i šta znače Merovinžaninove psovke na francuskom, i šta je zapravo rekao Arhitekta, i šta će da jedu milioni ljudskih baterija kad se iz VR blaženstva probude, atrofirani, u razorenoj "pustinji realnosti", kao i najvažnije pitanje od svih – ko će, i kako, u trećem delu biti oživljen Snagom Ljubavi.

Ukoliko je poenta u tome da je i "probuđeno" čovečanstvo tek još jedan sloj Matriksa, to će objasniti zašto neki likovi i situacije i akcenti nalikuju primitivnoj verziji Kronenbergovog Egzistensa. No, dok se Kronenberg podsmevao artificijelnosti sveta video igrica, braća Vahovski nam tu istu artificijelnost nude kao "pravu stvar".

            Hmmm...

            Možda nam braća Vahovski kroz reciklažu pop matrica nude revolucionarnu sliku oslobađanja od ropstva virtuelnog sveta u kome živimo, ali dok posmatram horde obožavalaca Matriksa ne mogu da se ne setim Bodrijarovih reči: "Mi možemo još samo da simuliramo pirovanje i oslobađanje, da se pravimo kako hitamo u istom pravcu sve brže, ali u stvarnosti mi ubrzavamo u prazno, jer su sve svrhovitosti ubrzavanja već za nama[...] To je ono stanje simulacije u kome možemo samo ponovo da odigramo sva scenarija zato što su već bila igrana – bilo stvarno, bilo virtuelno."

                   

Grossman 2014 (4. deo) – Skoro savršen dan

Treći dan Grosmana, četvrtak 17. jul, otpočeo je kasnim doručkom u hotelu (služe ga sve do podneva: divni ljudi!) a nastavio se posetom jednom od vinskih podruma u obližnjim brdima. Istina, bio sam na ovom mestu barem dva-tri puta u prethodnim godinama, ali nikad sa ovim društvom – a lokacija je savršena za druženje u prijatnom hladu vinjaga.

Tu sam baš slatko popričao sa Markom, rediteljem filma ASMODEXIA, i Tilom, koji je napravio SAMURAJA. Obojica su ljubitelji horora pa je bilo zabavno razmeniti relevantne opservacije dok smo pijuckali niz od 5-6 vina na degustaciji, uz grickanje nekakve seljačke pice ili tako neke varijacije (testo sa čvarcima).

Markov engleski je slabiji, i on je manje pričao. Til mi je opisao TV seriju koju je osmislio, smeštenu u nekakav sumorni stambeni kompleks u Nemačkoj (nalik najsumornijim delovima Novog Beograda) gde negativna energija nagomilana u jednom šupljem prostoru u zgradi počne da dobija opipljiv oblik i utiče na stanare, navodeći ih da rade gadne stvari drugima i sebi... Dobio je stipendiju da ide u Pariz na par meseci, zajebava se i, kao, piše scenario za to jesenas.

Bekvalac je bio za istim stolom i povremeno se uključivao u razgovor, stavljajući naglasak na najbolesnije filmove koje ima u kolekciji, ili na najbolesnije scene u filmovima koje smo pominjali i o tome kako je sve, po opskurnim trekerima, dolazio do uncut verzija gde se vidi konkretno zasecanje očne jabučice ili bradavice.

I ovog puta sam se začudio koliko čak i proklamovani ljubitelji (i stvaraoci) horora nisu upućeni u ono što čak i prosečan čitalac Cult of Ghoula u Srbiji poznaje kao obaveznu lektiru: naime, i Mark i Til su od Fulčijevih klasičnih splatera gledali samo ZOMBIJA, ali ne i THE BEYOND, CITY OF THE LIVING DEAD ili HOUSE BY THE CEMETERY. Zaista neshvatljivo. Rekao sam im da smesta moraju da nadoknade te propuste.

Onda smo, već dobrano podnapiti, sišli da se ohladimo u debelim senkama vinskog podruma – i da probamo još 2-3 vrste vina, uz predavanje o tim sortama koje je do nas dopiralo iz sve veće daljine.

Više se i ne sećam svega o čemu smo pričali u poznijim delovima tog popodneva, ali znam da je to bio jedan od najprijatnijih razgovora koje sam vodio u poslednje vreme. A posle toga – odvezli su nas nazad u Ljutomer, do hotela, gde je trebalo malo dremnuti kako bih se dovoljno istreznio da ne zadremam kasnije na gloriji zvanoj dva i po sata THE RAID 2! Ja sam ga, naravno, overio iste noći kad je procurio (iako sam tada bio u Negotinu, u gostima, odnosno u opsežnoj akciji čije ste pojedine delove već videli opisane na blogu), ali sam svejedno bio nestrpljiv da ga doživim u najsavršenijim mogućim uslovima.

Pošto su ovaj film imali samo u DCP formatu a to ne mogu da puštaju u Ljutomeru, RACIJA je bila prikazana u multipleksu u relativno obližnoj Murskoj Soboti: tamo smo takođe bili odvezeni autima na projekciju u 18h i smesta, posle filma, u 20.30, vraćeni nazad. Moram priznati da sam ovom prilikom više uživao nego na prvo gledanje – delom iz predvidivih razloga: taj spektakl od vizuelne raskoši zaista ZAHTEVA ogromno platno, nije to film za kućne uslove; a delom iz manje predvidivih, ali logičnih: komplikovan zaplet je na drugo gledanje malo manje nepregledan (ko tu koga kako zašto...).

Pored samog gledanja filma, najzabavnije mi je bilo da ga gledam zajedno sa Markom i Tilom odmah kraj mene i pratim njihove reakcije (uzdahe, poskakivanja na stolici, oduševljenje uspelijim krvopljusovima i kostolomljenjem), a još zabavnije mi je bilo očigledno oduševljenje reditelja niskobudžetnih, opskurnih, polu-artsy, polu-subverzivnih filmova jednim prilično generičkim visokobudžetskim mejnstrim produktom. Ne kažem da tu ima neka kontradikcija ili bilo šta, samo zapažam nešto što ću elaborirati drugim povodom par dana kasnije...

Zbog tesnog rasporeda i nehumanog trajanja RAID2 morali smo da pohitamo nazad jer je u međuvremenu u Ljutomer pristigao Kadija, i trebalo je da zajedno s njim najavim projekciju ŠTIĆENIKA u 21h. Tako je i bilo: iako u sali nije bilo više od 15-ak posetilaca, Kadija je pred njima održao mini-govor (PSIHO = nož, krv, perverzija, sve jasno na kraju; ŠTIĆENIK = atmosfera, tajna, misterija, otvoreni kraj), potpisao katalog jednom fanu (ćirilicom) i ostao da sa njima odgleda film.

Ja sam, pak, morao da požurim na trg, jer sam kao član žirija bio u obavezi da odgledam mađarski HEAVENLY SHIFT / ISTENI MUSZAK u glavnoj konkurenciji. Zamolili smo ih da malo odocne s projekcijom dok mi traje najava s Kadijom 200m dalje, kako bih uhvatio početak. Pošto film još nije počinjao kad sam stigao na trg, pohitao sam do hotela da vidim može li se večera izneti napolje, jer nije bilo vremena da je natenane izgustiram za stolom, unutra. Srećno se potrefilo da je jedna od opcija te večeri bio – giros, pa mi ga je ljubazni hotelijer bez problema spakovao u posudu od stiropora.

Kontemplirao sam koliko se to sve srećno potrefilo ovog bogatog i gustog dana bez trenutka predaha, osim kraćeg popodnevnog sna: sve nalepljeno jedno na drugo, od vinske konzumacije preko RAID2, najave Kadije, večere za poneti i kulminacije u mađarskom filmu koji je delovao vrlo obećavajuće – kad, eto ti vraga! Na samom kraju dana ispade začkoljica. Posle poduže gnjavaže (tj. strpljivog čekanja) ispostavilo se da postoje nepremostivi problemi sa Blu-rejom tog filma i da nema šanse da se te večeri prikaže na trgu! Posle nekih 40-ak minuta (taman koliko mi je trebalo da se pozabavim većim delom girosa) doneta je presuda: ništa od filma sada i ovde, biće prikazan sutra u 13h u bioskopu.

Nešto kasnije te večeri iskoristio sam priliku da odmorniji i koncentrisaniji još jednom pogledam ASMODEXIJU u društvu Marka Tila, kojom prilikom mi se film dodatno dopao. Nešto kasnije sam uradio intervju s Markom pošto je on morao da otputuje narednog jutra zbog nekih obaveza u Španiji (učešće na promociji nove knjige o španskom horor filmu zajedno s Balaguerom). Srdačno smo se rastali uz obostrane želje da se vidimo opet, na nekom festivalu ili tako nekom prilikom.

---Nastaviće se---