9. FESTIVAL SRPSKOG FILMA FANTASTIKE

            Evo ga opet to doba godine! Vreme je za novi, zamalo-pa-jubilarni, DEVETI Festival srpskog filma fantastike! Neka se spreme ljubitelji treša, a naročito domaćeg treša, ali od sorte nešto zabavnije (ili barem drugačije) od one sorte koja u ovim krajevima završava u bioskopima (npr. MALI UDO)! Istina, mogu se tu naći i filmići koji nisu s namerom rađeni kao treš (ali im se treš ipak desi), kao i oni koji uspevaju da izbegnu tom prokletstvu. Zapravo, nepredvidivost filmova je jedan od većih kvaliteta na ovom festivalu, jer čovek nikad ne zna na šta može da nabasa, šta može da ga strefi, i čime: možda bude neko umetničarenje, možda najcrnji treš, možda amaterizam, a možda obećavajući rani radovi budućeg majstora!? Jedno je sigurno: ovo je festival na kome su čak i loši filmovi, kad se zalome, na neki način dobri (so-bad-it's-good!), i barem kratko traju!

            Ove godine dobio sam privilegiju da budem u žiriju za glavne nagrade, a društvo mi tu prave reditelj Dejan T.T. Zečević i direktor varaždinskog TRASH FESTIVALA, Jurica Hižak. Nažalost, zbog manje povrede ruke i još nekih obaveza, ipak neću moći lično da dođem na ovogodišnje izdanje FSFF-a, a svoj zadatak u žiriju moraću da obavim putem sredstava moderne tehnologije. Pošto sam već odgledao veći deo takmičarskog programa, mogu (za sada) samo da kažem: "Ljudi, svašta će biti!" Posebno obratite pažnju na inostrane (španske!) kratke filmove!

Počasni gost Festivala je poznati američki producent, režiser i scenarista Mik Geris, koji će u petak 17. oktobra (18h) u Domu omladine Beograda o svom filmskom radu razgovarati sa kritičarima Đorđem Bajićem i Zoranom Jankovićem (duet poznatiji kao GingerKunac). Inače, naziv ove tribine/gosta (SLEEPWALKER!) više je nego akuratan... Ipak, budući da je sarađivao sa mnogim majstorima horora, valjda će barem da prospe neke zabavne anegdote ako ga zagolicaju gde treba...

Biće održana i TREĆA BEOGRADSKA ZOMBI PARADA (pazite da je ne pomešate s onom PPPP smejurijom: Putinova Poltron-Parada Patriota = 16.X; zombiji = 18.X).

Prikazaće se i nekoliko dugometražnih horor filmova: ovi koji igraju u Kinoteci su low-budget treševi, sudeći po trejlerima i svemu (ko mi ne veruje, nek progugla), ali švajcarski CHIMERES nije tako loš, može se pogledati (samo izdržite spori početak; nešto kasnije kreću krv i akcija). I njegov reditelj je gost festivala, mada taj podatak nisam primetio u zvaničnim najavama.

Karta za celokupan popodnevno-večernji program je 200 din, s tim što se posebno plaća 200 din. za prepodnevnu akciju PRO MAKE UP SHOW, ali ćete zato sasvim besplatno moći da slušate "Majstora horora" (poznatog još i kao "Čovek koji je popravio Kjubrika") a vala i da odgledate ceremoniju dodele nagrada i cele-celcate Ghoul/Zeka nagrađene filmove!

Evo koje vas strave i užasi čekaju narednih dana:

PROGRAM

- DOM OMLADINE BEOGRADA -

Makedonska 22/IV

NULTI DAN, UTORAK, 14. OKTOBAR

15.00 OFF PROGRAM > ISPOD CRTE

1. DRUGI DEO – Saša Matijević (2014, 83 min)
2. BOL – Matija Milutinović (2014, 19 min)
3. CRVENA PLIMA – Emil Destani i Marko Marković (2014, 28 min)
4. PREKID – Nikola Stojanović (2014, 8 min)
5. BEZIZLAZ – Jelena Pranić (2014, 8 min)
6. INSANITY, PERVERSIONS AND ALIENS – Boris Prole (2010, 8 min)
7. I VANSINNETS GAP – Zoran Stanković (2014, SWE, 7 min)

18.00 OFF PROGRAM > DOKUMENTARNA FANTASTIKA
1. RTANJ I TAKO DALJE – Tamara Pančić (2013, 22 min)

18.30 MEĐUNARODNI PROGRAM 1
1. ALEXIA – Andrés Borghi, (2013, ARG, 9 min)
2. TIMOTHY – Marc Martinez Jordan (2013, ESP, 10 min)
3. WITH TIME – Malak Quota (2014, UAE, 14 min)
4. SARCOPHAGA – Giuseppe Peronace, (2013, ITA, 23 min)
5. SUJETO DARWIN – Manuel Fernández (2013, ESP, 14 min)
6. PIT AND THE PENDULUM – Donatello della Pepa (2013, ITA, 11 min)
7. TERRA 2084 – Nuno Sá Pessoa (2014, POR, 10 min)

20.00 OFF PROGRAM
1. CHIMERES – Olivier Beguin (2014, SWI, 82 min)

21.30 VARAŽDIN TRASH FILM FESTIVAL PREDSTAVLJA
1. MEIN KAMP – Tihomir Galevski (2014, HRV, 31 min)

22.10 TAKMIČARSKI PROGRAM “PIRAMIDA” 1: slovenska mitologija
1. BJESOMAROVA KĆI – Hrvoje Mužević (2012, HRV, 95 min)

PRVI DAN, SREDA, 15. OKTOBAR

10.00 – PRO MAKE-UP SHOW BALKAN
Kryolan Pro Make-Up seminar
Početak: 10.00, Seminar: 11.00-15.00

19.00 OTVARANJE FESTIVALA I IZLOŽBI
Ilustracije Boba Živkovića
Fantastične skulpture Nemanje Đurića

Kostimi Ljubice Dolašević (Pumpkin Workshop)
Performans “Vilindar”

19.20 DOMAĆI TAKMIČARSKI PROGRAM 2

1. DUB PLAY – Nemanja Lazić (2013, 20 min)
2. TMINA – Luka Bursać (2014, 68 min)

21.00 SPECIJALNA PROJEKCIJA
1. MAMULA – Milan Todorović (2014, SRB, 77 min)

sa premijerom trejlera WRATH OF THE DEAD (2 min)

23.00 MEĐUNARODNI PROGRAM 2

1. DIENTES DE OTRO – Manuel Ortega Lasaga (2013, ESP, 19 min)
2. MR DENTONN – Ivan Villamel Sanchez, (2014, ESP, 9 min)
3. BÍLIS NEGRA – Nuno Sá Pessoa (2013, POR, 18 min)
4. TIN & TINA – Rubin Stein (2013, ESP, 12 min)
5. TRAJECTOIRES – Philippe Massoni (2014, FRA, 13 min)
6. SIMILO – Zacarías & Macgregor (2014, ESP, 22 min)

DRUGI DAN, ČETVRTAK, 16. OKTOBAR

10.00 PRO MAKE-UP SHOW BALKAN
Takmičenje šminkera FASHION MAKE-UP ARTIST (tema: kraljica)
početak: 10h, završetak: 15h, proglašenje pobednika 15.30h

16.00 REGIONALNI TAKMIČARSKI PROGRAM

1. MALI DISKONTINUITET U VREMEPROSTORU – Goce Cvetanovski (2013, MAK, 14 min)
2. KRESNIK – David Sipoš (2014, SLO, 22 min)
3. ŠUPAKFEJS – Gašper Antauer (2014, SLO, 30 min)
4. MOGUĆA BUDUĆNOST, DIO 1 – Darko Dragić (2014, BiH, 7 min)

18.00 DOMAĆI TAKMIČARSKI PROGRAM 2
1. DIVNA BUDUCNOST, LJUBAVI MOJA – Marko Žunić (2014, 33 min)
2. UKRONIJA – Marko Backović (2014, 29 min)
3. MRAK – Momir Milošević (2014, 25 min)
4. UNA No 2 – Stevan Aleksić (2014, 23 min)

20.00 DOMAĆI TAKMIČARSKI PROGRAM 3

1. NEKRŠTENI DANI – Emilija Gašić (2014, 16 min)
2. APATRIDIA – Višeslav Radenković (2014, 31 min)
3. NOĆNI ČUVARI – Marko Marinković (2014, 12 min)
4. SEDMA UMETNOST – Mihailo Cvetković (2014, 19 min)
5. PROCEP – Marija Rodić (2014, 7 min)
6. POSLEDNJA – Radomirka Siljanoski (2014, 14 min)

21.30 TAKMIČARSKI PROGRAM “PIRAMIDA” 1: slovenska mitologija

1. LESO SE VRAĆAO KUĆI – Uroš Petrović (2014, SRB, 4 min)
2. DESTRUKTIVNA MITSKA SILA KOJA PROGANJA SRBE – Siniša Cvetić (2014, SRB, 8 min)
3. CRNOBOG – Marko Trivunčević (2014, SRB, 5 min)
4. MOKOŠ – Jelena Ilić Todorović (2014, BiH, 11 min)
5. SVETOVI – Predrag Cokić (2014, SRB, 14 min)
6. ZABRAN – Milivoj Kostić (2014, SRB), 12 min

TREĆI DAN, PETAK, 17. OKTOBAR

10.00 PRO MAKE-UP SHOW BALKAN
Takmičenje šminkera BODYART & SPECIJALNI EFEKTI (tema: zver)
Početak: 10h, završetak 15h, proglašenje pobednika: 15.30h

16.00 MEĐUNARODNI PROGRAM 3

1. SINNSIDE – Miguel Ángel Font Bisier (2013, ESP, 13 min)
2. STEPMOTHER – Nick Fogg (2014, UK, 5 min)
3. EMPLOEE OF THE MONTH – Olivier Beguin (2012, SWI, 14 min)
4. TE ESCUCHO – Jorge Blas (2013, ESP, 9 min)
5. CARGOLS! – Geoffrey Cowper (2012, ESP, 17 min)
6. LOS EXILIADOS DE KRATOS – Pedro Jaén R. (2014, ESP 14 min)
7. REDEEM THE BEGINNING – Dennis Petersen (2014, SWE, 15 min)

18.00 – 19.30 SLEEPWALKER: Tribina sa Mikom Gerisom (voditelji Djordje Bajić i Zoran Janković)

20.00 SVEČANO ZATVARANJE FESTIVALA

DODELA KOSKARA I PIRAMIDE

NAJBOLJIM FILMOVIMA 9. FSFF-A

20.30 PROJEKCIJE POBEDNIČKIH FILMOVA
+ PROJEKCIJA FILMA SLEEPWALKERS U ČAST MIKA GERISA

ČETVRTI DAN, SUBOTA 18. OKTOBAR

TRG NIKOLE PAŠIĆA: TREĆA BEOGRADSKA ZOMBI ŠETNJA
Nastupaju : DreDDup, Goatmere and The Hellspades

DODELA NAGRADA NAJBOLJIM UČESNICIMA ZOMBI ŠETNJE

MUZEJ JUGOSLOVENSKE KINOTEKE

Kosovska 11

PRVI DAN, SREDA, 15. OKTOBAR

17.00 OFF PROGRAM
1. MORNING STAR – Luca Boni, Marco Ristori (2014, ITA, 89 min)

DRUGI DAN, ČETVRTAK, 16. OKTOBAR

17.00 OFF PROGRAM
1. PERFIDIA – Lucia A. Rojas (2014, CHI, 72 min)

TREĆI DAN, PETAK, 17. OKTOBAR

17.00 OFF PROGRAM
1. PHANTASMAGORIA - M. Abbate, D. Cristopharo, T, Martella (2014, ITA/FRA, 80 min)

Aleksandar B. Nedeljković: ALTERNATIVNE ISTORIJE 1950-1980

         Nedavno izašla knjiga Alternativne istorije 1950-1980 (edicija: Naučnofantastične studije, Lira, Kragujevac, 2013) predstavlja dorađenu verziju doktorata, odnosno naučnog rada kojim je legendarni Aleksandar B. SF Nedeljković stekao zvanje doktora nauka, a time i pravo da svoje idiosinkrazije širi i na studentsku populaciju, umesto srednjoškolaca s kojima se decenijama do tada bavio. Stalni pratioci ovog bloga upoznati su sa ABN-ovim minulim radom (videti: Aleksandar B. Nedeljković: I ovaj čovek je doktor!), odnosno sa smehotresnim smejurijama koje, umesto naučnih radova, već godinama podvaljuje domaćim naučnim konferencijama i stručnim časopisima, a poneko mu ih čak i objavi. Neke od njih možete pročitati ovde na blogu, npr: Aleksandar B. Nedeljković sreće FRANKENŠTAJNA, pa onda A. B. Nedeljković: RUSI I SPILBERG, i najzad nešto antologijski smehdosuzno: Starac ABN i more!

            Za slučaj da vam je ponešto od ovoga do sada nekim čudom promaklo, obavezno overite linkovane članke ako volite crni humor, grotesku, humor apsurda, odnosno, ako hoćete da se upoznate s radom čoveka koji je za "akademski" život Srbije isto ono što je za današnju srpsku poeziju – doktor Žika Pesnik! Znači, što bi reko naš narod – LAUGH RIOT! Evo jednog slikovitog odlomka iz knjige:

            Do sada sam se njegovim radovima bavio u neobaveznoj formi, na blogu; kada mi je u ruke došao njegov kapitalni rad, odlučio sam da se iz ugla svoje struke osvrnem na njega i proverim da li je i u tom, najvažnijem od svih radova, taj čovek mogao i umeo da provuče sve ono što njegove kraće radove čini običnom sprdnjom. I, nakon iščitavanja ove obimne knjige, došao sam do zaključka da – jeste! Ipak, čak ni uz strogo (?) oko mentora, ABN od sebe nije mogao pobeći, pa tako i ovaj rad sadrži čitav niz prepoznatljivih ABN-ovskih neozbiljnosti, kako u detaljima, tako i u fundamentu, odnosno u temeljnim teorijskim postavkama.

Sve to sam pomno analizirao u vanredno detaljnoj, opsežnoj, minucioznoj kritici ove knjige koja je objavljena u najnovijem broju niške GRADINE (br. 58-59, avgust 2014). Evo kako je izlazak ovog broja, i moje kritike u njemu, prikazao sam dr ABN u svojim SF vestima (u skladu s njegovim ćiriličarstvom koje dosledno neguje još od početka 1990-ih, kada je otkrio svoje srbstvo, zadržaću tekst u izvornom pismu kojim je to ABN objavio na forumu Art-anima):

Изашао је, и најзад је стигао у Београд, нишки часопис “Градина” бр. 58-59, а у њему приказ, на стр. 347-360  (ту има заправо 13 пуних страница и четрнаеста само започета, само десетак реди) о књизи А. Б. Недељковића Алтернативне историје 1950-1980. Немилосрдни и страховито продорни аутор ове опширне и детаљне критике је др Дејан Огњановић познат у фандому као Гул  (енгл. Ghoul, то се чита са оним енглеским дугим гласом “у“, дакле  / gu: l /  ).

Ово у Београду може да се купи на Студентском тргу бр. 5, само неколико метара десно од Филолошког факултета, у згради Коларца, то је књижара “Александар Белић”, али, имају само три-четири примерка, и није вероватно да ће имати више; а цена је, ух, 660 динара, па ви видите. Да ли има још негде? Не знамо. (Ghoul napomena: direktno kod izdavača, NKC Niš, cena je 550 din; da li će oni biti na Sajmu knjiga? Sumnjam!)

Огњановић је добро познат у фандому као беспоштедан критичар који је често у праву, понекад и није у праву (него промаши), али је увек беспоштедан! У овом случају, он оспорава скоро све главне тезе и приступе А. Б. Недељковића, али, пре свега их прилично тачно приказује, суштински тачно, са обиљем опширних цитата, мајсторски одабраних. Не напада ad hominem (на човека), што је одлика загрижених а лоших критичара, него напада  ad rem (на ствар, на тему). Не губи време на “хватање залета из далека” што је у најлошијим српским књижевним (и политичким) полемикама јако често, него одмах прелази на основне информације, па затим на неке ситне техничке примедбе, и затим на  СУШТИНУ, на коју, без зазора, испаљује све топове! Али је потпуно јасно о чему говори, шта оспорава. Не заплиће вас; не замрсује; него савршено јасно води расправу о самој суштини Недељковићеве теорије тј. поетике научне фантастике.

Само једна мала дигресија, овде. Шта је то српско полемичарско “хватање залета из далека”? Ех. То је оно кад на почетку чланка неко крене овако: “Има разних проблема у нашем књижевном окружењу, и друштву, у коме смо већ навикли на ….  ово и оно, грозно лоше …  али понеки пут се падне још и ниже, на потпуно …  треће и пето…  а најновија назови-дискусија, ако се реч дискусија уопште може применити на ову.…   тог-и-тог…  отвара нове провалије најлошијег, тако да се питамо има ли игде краја урушавању и суноврату, у овом нашем  … уопште-и-сасвим…”  и тако ви читате и читате огорчену тираду о ничему, и заправо појма немате о чему је уопште реч, само знате да огорчење чланкописца куља и шишти. Ето, то је “хватање залета из далека”, али тога у овој критици нема. Нити је то карактеристично за Огњановића.

Да ли је Огњановић (који је докторирао књижевне науке, са дисертацијом о хорору) у праву, у својим оспоравањима Недељковићевих основних постулата? Није у праву, али, добро и прилично тачно их је схватио, и говори о њима, а не о нечем трећем или петом. Овим критичким чланком, под драстично оштрим насловом “Медвеђа услуга жанру”, Огњановић вас води широким и правим, краљевским друмом, и то кратким друмом – право у центар битке! Тамо где све трешти и прашти од судара књижевно-теоријских идеја о СФ жанру.

За неке мање ствари, донекле и јесте он у праву, ту и тамо. Што-шта је у књизи могло да буде боље.

(Само узгред, ако будете читали, па, оно где се помиње Хемингвејев “Старац и море”, сећате се, 15. априла прошле године смо вам понудили и прву страницу и линк за цео текст, то је на 36. страници ових вести у Арт Аними, овде. Па, ко жели да се запрепасти… )

Ово не значи да су све раније Огњановићеве критике биле тако квалитетне (нису, уме и он да промаши…) али значи да је овог пута, ова његова јасна полемика доспела у језгро проблема. Огњановић није у праву, али! бити на овом нивоу експерности и информисаности не-у-праву! – то не може свако.

            Eto, tako to izgleda iz vizure dr ABN-a. Ovaj moj tekst, tj. kritika, neće biti objavljivan na blogu niti sada niti kasnije (jer ne bi bilo korektno prema časopisu koji ga je objavio, plus zato što postoji mogućnost da bude objavljen i u jednom zborniku koji se, navodno, priprema), pa je najbolje da potražite novu GRADINU i tamo ga pročitate ako vas zanima. Ovde ću okačiti samo mali teaser (manji od 1/10 ukupnog teksta), tj. odlomak iz ovog teksta koji inače zauzima 14 strana časopisa:

Što se tiče Nedeljkovićevih novijih radova, objavljivanih u književnim časopisima i zbornicima, njihova naučna zasnovanost je slaba. Za njih se može reći isto ono što jedan od recenzenata, prof. dr Zoran Paunović, naglašava kao odliku knjige koja je predmet ovog teksta, naime, da je u pitanju "uzano usmereni rad koji se oštro bori da zastupi samo jedan, precizno definisan, ograničen pristup – svoj sopstveni, pokušavajući da svojim argumentima, bez zazora, opovrgne i odbaci druge pristupe" (str. 6). To, samo po sebi, možda ne bi bilo toliko pogubno da u svojim radovima Nedeljković ne polazi od apodiktičkih tvrdnji za koje najčešće ne navodi ni izvore ni argumente niti teorijsku zaleđinu, a kamoli eventualne suprotstavljene teorije ili tumačenja; literatura, tamo gde se navodi, sastoji se pretežno od Vikipedije i popularnih članaka, ali književne teorije ima ponajmanje. Pored toga što se odlikuju usko ograničenim pristupom i naglašenim subjektivizmom koji ni ne pokušava da glumi naučničku, akademsku objektivnost, Nedeljkovićeve radove o SF-u, pa tako i knjigu koja je pred nama, karakterišu još i brojne druge idiosinkrazije. Neke od njih navode se ispod. 

(...)

Ono što je centralno, međutim, i što zaslužuje detaljniji osvrt, jesu glavne teze Nedeljkovićevog rada, vezane za prirodu naučne fantastike. Ove teze su ekstremne i naglašeno bizarne, ali su iznete sa napadnim dogmatizmom. Na njima počiva (odnosno pada) rad koji bi, inače, u nekoj alternativnoj istoriji u kojoj su te deonice izbačene ili suštinski modifikovane, bio solidnije delo nego što u krajnjoj instanci jeste.

            Prva temeljna teza koju pionirski iznosi Nedeljković glasi: "SF nije i ne treba da bude primarno o ljudima, nego o novumu" (16). Nešto dalje, on to razvija: "Glavna književna vrednost, i glavna specifičnost, i ujedno raison d'être SF jeste takozvani novum (v. Suvin 1979: 3), a to znači: nešto novo u prikazanom svetu, nešto različito od onog za šta, u vreme nastajanja tog SF dela, javnost zna da u realnom svetu stvarno postoji" (20). Tokom čitave studije autor se vraća ovoj tezi i varira je: "Kad se kaže 'likovi', po tradiciji se misli na ljudska bića, ali, naučna fantastika nije o ljudskim bićima, nije o čoveku. Ona je o novumu. Likovi su u njoj važni samo u onoj meri koliko doprinose prezentiranju novuma, a ako ne doprinose, onda su nevažni" (281). Autor kao da nije svestan radikalnosti svojih teza, i dalekosežnosti njihovih implikacija, budući da sve vreme pokušava da dokaže umetničku vrednost delima koja, po njemu, uopšte nisu o čoveku. Za razliku od svekolike druge umetnosti, koja se uvek, direktno ili indirektno, bavi čovekom, po Nedeljkoviću ispada da je SF nekakav specijalan slučaj, izuzetak.

            Nedeljković ne daje nikakvo uporište za ovakvo određenje SF-a; ono nije utemeljeno na definicijama SF-a ranijih teoretičara i pisaca. Štaviše, ono je direktno suprotno čak i nekima koje autor navodi u knjizi, gde se potencira upravo ljudski element, ljudski problem. Tako, recimo, među navedenim definicijama, Enciklopedija Britanika kaže: "Sve veća intelektualna sofistikacija ovog žanra, kao i naglasak na društvene i psihološke teme, znatno su proširili privlačnost naučne fantastike za čitaoce" (30). Istaknuti pisac SF-a, Teodor Sterdžen, takođe ukazuje na ljudsku dimenziju SF-a: "Dobra naučnofantastična priča je priča koja sadrži ljudski problem i ljudsko rešenje, a koja se uopšte ne bi dogodila bez svoje naučne sadržine" (30). Na toj liniji je i njegov kolega, Isak Asimov: "Naučna fantastika je ona grana književnosti koja se bavi uticajem naučnog napretka na ljudska bića" (31), a Brajan Oldis definiše SF kroz traganje za "definicijom čoveka i njegovog statusa u vasioni" (32). Čovek, dakle, a ne "novum".

            Podrazumeva se da autor nije obavezan da se bespogovorno slaže sa ranijim izučavaocima i praktičarima žanra koji definiše, ali ako već nudi jednu tako radikalno smelu tezu, morao bi je zasnovati na nečem čvršćem i ubedljivo je obrazložiti. Nedeljković se, umesto toga, podsmeva književnosti koja je usredsređena na čoveka i neprimereno je karikira, npr. kada kaže: "Ali zašto bi svaki pisac analizirao majušne prelive i promene emocija u glavi i u srcu svojih glavnih likova? Nije svako Virdžinija Vulf. Neko treba da obuhvati svojim pogledom daleko šire perspektive, da vidi kuda će nas odvesti kolosalna kretanja ove ukupne civilizacije. Vels je to mogao. Virdžinija Vulf to nije mogla" (283). Autor ovde, kao i drugde u knjizi, prednost daje vanestetskom (futurologija, naučna i tehnička dostignuća) nad estetskim, što je naročito paradoksalno u kontekstu njegovog proklamovanog bavljenja književnošću – i književnom aksiologijom. Zapravo, moglo bi se argumentovano tvrditi da Nedeljković ispoljava fundamentalno nerazumevanje književnosti uopšte (tzv. glavni tok), pa tako, indirektno, i onog njenog žanrovskog ogranka (SF) kojim jedino želi da se bavi. Evo rečitog mesta na kojem se to očitava:

(…)

---Ostatak čitajte u GRADINI br. 58-59!

            PS: Za slučaj da treba crtati – a, nažalost, nekima treba! – ABN mi nikada u životu nije ničim naudio, niti je moje bavljenje njime, kako na blogu, tako i u kritici iz koje ste pročitali odlomak, motivisano bilo kakvom pakošću, zlobom, zavišću, željom za osvetom, itsl. porivima; naprotiv, ABN je uvek učtivo komunicirao sa mnom, bio predusretljiv, posećivao je neka moja predavanja (njegov osvrt na moj prvi nastup u "Lazi Komarčiću" možete pročitati OVDE), a bio je čak i na odbrani mog doktorskog rada (njegov osvrt na taj događaj imate OVDE). ABN-u sam posvetio toliko pažnje zato što ga smatram paradigmom, kako u okvirima žanrovskog geta, tako i mnogo šire: paradigmom jednog važnog, a trulog ("akademskog") aspekta Srbije danas. Svi galame (ali niko ništa ne preduzima!) povodom Sline, Malog i sličnih, a malo ko govori o pogubnoj pošasti koju za sobom ostavljaju doktori i profesori poput ABN-a, kakvih ima na stotine i hiljade. Odnosno, ABN je samo jedan, i neverovatan čak i u toj jednini, ali baš njegove preteranosti i groteske savršeno ogledaju odlike bezbrojnih njegovih kolega koji osakaćuju generacije i generacije... Posmatrano izdaleka, sve ovo deluje kao VIC; ali taj vic nije nimalo smešan onima koji moraju da slušaju njegova predavanja i polažu njegove ispite...

ACROSS THE RIVER (aka Oltre il guado, 2013)

  ***  

  3+  

            Novi horor – a dobar!? Zar to još postoji? Evo jednog, i to ne baš od izvikanih ili mnogoočekivanih naslova – barem širem gledališču, mada ga ja imam na radaru još od prošlogodišnje Fantazije, kada su mi rivjui i opisi zazvučali vrlo intrigantno. I drago mi je da izvestim da je Across the River tada bio zasluženo hvaljen!

            Film je italijanski, ali taj podatak može da stvori pogrešna očekivanja: italijanska horor produkcija odavno ne postoji u nekom ozbiljnom smislu reči, svedena je ili na polunekompetentne fanove/epigone, ili na prilično patetične pokušaje autorstva u uslovima toliko niskih budžeta i produkcije da su rezultati, čak i uz najbolje namere (retko praćene adekvatnim talentom) – uglavnom patetični. To znači da je italo horor danas najživlji indirektno, kroz uticaje na nešto vitalnije produkcije (Francuska, Španija, Belgija, USA...) dok u samoj Italiji, nažalost, ne postoji vidljiv kontinuitet sa tradicijom onoga što se obično podrazumeva pod brendom "italo horor".

            U ovom slučaju nije loše što je tako: pomalo mi više idu na jetra uglavnom poludupasti, netalentovani i jeftini pokušaji omaža đalu (giallo) ili kretenski zombi filmići bez trunke stila (kao kod vintage Fulčija). Znači, Across the River ne liči nimalo na ono što se prvoloptaški očekuje od jednog italo horora – i dobro je što je tako. Jer, ovo je nešto sasvim drugačije, i vrlo malo liči na bilo koji film koji mi pada na pamet, ne samo u okvirima italijanske produkcije.

            Across the River je pre svega studija atmosfere i jeze: to je minimalistički film, sa doslovno jednim jedinim (ljudskim) junakom, jednom jedinom lokacijom, i (što naročito volim!) – sa veoma malo dijaloga. Ovo je horor sa najmanje brbljanja još od… hmmm, UNDER YOUR SKIN? Junak je nekakav proučavalac divljih životinja koji se smuca po šumama i kači životinjkama kamerice na tela, prati im kretanje i ponašanje i to sve beleži za ko zna kakve (neimenovane) svrhe.

            A lokacija – eh, tu dolazimo do pravog glavnog junaka: sve se dešava u nekakvom zabačenom, starom, opustelom selu usred šume na koje ovaj naš nabasa – a to selo je još pustije i jezivije od Špaja iz mog ZAVODNIKA, jer u njemu nema ni žive duše. Za mrtve duše već ne garantujem! Po tim ulicama, kamenom popločanim, i po tim kućercima, takođe od kamena, pustim, zapuštenim, on počne da se sve više bavi misterijom čudnih ugriza i sakaćenja koje registruje kod nekih od životinja – ali taman kad pomislite da će da razotkrije nekakvog kanibala (što bi nas dovelo u blizinu prepoznatljivog italo motiva) ili bar mutanta, svemirsko čudovište ili ne znam kakvo čudo, ispadne da su vinovnici tih sakaćenja sablasne prirode!

            Eh, da: glupo zvuči, istina, jer za to još nisam čuo – duhovi koji žderu divlje životinje! Ali logiku, bar po pitanju tog detalja, bacite kroz prozor i prepustite se atmosferi ovog ruralnog italo gothica sa natprirodnim momentima, jer ima ovde divno jezivih momenata, uključujući najmanje jednu scenu koja mi je doslovno izazvala žmarce, što nisam doživeo sto godina! A što je najlepše, ovi momenti nisu pokvareni ofucanim FFF stilom, već je sporadični dokumentaristički pristup (pokretna kamera, night vision u noćnim snimcima tih zverki na pojilima, a i šire) upotrebljen s merom, pametno, tako da doprinese stravi, a ne nerviranju. 

A kad sam kod nerviranja, PREKO REKE nam sreću neće kvariti gomilom beslovesne omladine koja je u šumetine i ruševine došla da se kara i drogira: umesto toga imamo zrelog (?) i ćutljivog protagonistu. Ovo, naravno, može da zasmeta ljubiteljima konvencionalnog filmskog horor pripovedanja – ali takvi, ako i nabasaju na ovaj blog, valjda nisu njegova čitalačka većina. PREKO REKE je, svojom okrenutošću na jedan jedini i lik i njegovu perspektivu, mnogo bliskiji književnom hororu – i to hororu zasnovanom na jezi, atmosferi, ugođaju…

            Film je daleko od savršenog: osim što logika natprirodnih zbivanja nije baš najjasnija i najsmislenija, ni logika ovozemaljskih zbitija nije mnogo čvršća (ZAŠTO je naš protagonista uopšte u toj šumi, s kojim tačno ciljem? nije valjda da to svoje istraživanje radi SAM SAMCIT, za svoj groš, bez veze s bilo kojim pojedincem ili organizacijom/institucijom? zašto se nikome ne javi telefonom ili kako drugačije tokom celog filma? niti ga bilo ko pozove? a odjednom, kreće potraga za njim!). 

Reklo bi se da je ovo primer scenarija koji je "napisala" lokacija – odnosno, neko je nabasao na ovo jezivo selište u šumama i brdima Italije (na granici sa Slovenijom – kurioziteta radi, čuje se puno slovenačkog u filmu, sa radija, i iz usta nekih sporednih likova) i onda osmislio nekakvu horor storiju oko njega.

            Legitiman postupak! I kamo sreće da neko i u Srbiji uradi tako nešto sa nekom od bezbrojnih Serbian Gothic lokacija koje obilazim i slikovito opisujem ovde na blogu (vidi tag: PUTOPIS). Na svu sreću, reditelj PREKO REKE je bio dovoljno filmski (i žanrovski) pismen da ovo italijansko selo duhova adekvatno uslika i konceptualno/rediteljski ga napuči sa dovoljno strave i jeze tako da se ovo, na neki način, može ipak povezati sa tradicijom italo horora utoliko što to, strogo gledano, jeste još jedan, ali ne baš školski primer pristupa "stil iznad supstance". Ipak, stil ovde nije unapred-na-propast-osuđeno oponašanje (klasičnog, u punoj snazi) Arđenta; stil PREKO REKE je pre svojevrsni spoj BLAIR WITCH PROJECTA (iako nije sniman u prvom licu!) sa horor pričama Aldžernona Blekvuda i Roberta Ajkmana! Pa – ko voli, nek izvoli. Meni je ovo bilo vrlo prijatno horor osveženje i sasvim sigurno će mi biti u top-10 a možda čak i top-5 naj horora ove godine.

HAARP I DRUGE PRIČE O TEORIJAMA ZAVERE – priredio Goran Skrobonja

             Oktobar je mesec knjige (zbog Sajma knjiga, koji ove godine traje 26.X – 02.XI) ali je i mesec horora (zbog tradicionalnog praznika Noć veštica, koji je svake godine 31.X, a za njega se Ameri spremaju najmanje mesec dana). To znači da će ovog meseca na blogu biti više postova sa najavama i prikazima novih fanta-hororičnih knjiga i stripova relevantnih za čitaoce Cult of Ghoula.

            Pre svega, da najavim i pohvalim se – Goran Skrobonja kao priređivač  i izdavač (Paladin) za Sajam izbacuje najnoviju antologiju, ovog puta na temu TEORIJA ZAVERE, a moja novela pod naslovom NEKRONOMIKON: TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE našla se u ovom odabranom društvu sakupljenom na bogatih 640 strana! Evo šta sve ima unutra:

OTVORENO PISMO SRPSKOM NARODU OD ILJIČA RAMIREZA SANČEZA, Goran Gocić
ONI, Jelica Greganović
ATENTAT KOJI SE NIJE DOGODIO, Filip David
KARANTIN, Darko Tuševljaković
GDO JE VUBIL KNDJA, Ilija Bakić
HAARP U DRUGOM SVETU, Ivan Vukadinović
KIKIMORA SPAVA U MOM DŽEPU, Branka Selaković Milošević
OČI BOJE MUDROSTI I NADE, Ivan Lutz
BEZ OBZORJA, Miljan Marković
SVET KAO VOLJA I ZAVERA, Vasa Pavković
NAJLEPŠA, KRAJ PRIČE?, Mirjana Marinšek Nikolić
NEKRONOMIKON: TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE, Dejan Ognjanović
BALAMSKA AVET, Đorđe Bajić
POSLEDNJA ŽELJA, Zoran Pešić Sigma
PROGRAM, Nataša Milić
PLITKI GRBOVI, Sebastian Adanko
1138, Mladen Milosavljević
OTMICA, Miloš Petrik
MESO, Pavle Teofilović
MIJAZMA, Radoslav Slavnić
DANAS PADAŠ U ROPSTVO, Relja Antonić
SUMRAK BOGOVA, SVITANJE VAMPIRA, Željko Obrenović
TROPIKANA, Stevan Šarčević
SEMENIŠTE, Tamara Lujak
ZNALAC ČISTIH DANA, Vladimir Kolarić
ZAŠTO SE NISMO ZAUSTAVILI DA KUPIMO CIGARETE, Ivan Nešić
FABULATOR, Oto Oltvanji
VIŠE OD IGRE, Goran Skrobonja
HAARP I DRUGE PRIČE, Jovan Ristić

            Kao što vidite, tu su i NINOM-ovenčani, i mladi i neafirmisani, i žanrovci i mejnstrimaši, i starci-klasici i maltene-golobradi pisci: i krem kremova i sveže mlekce domaće fantastike. Istina, ženice su nešto popustile ovog puta, izgleda da je tema zbirke bila prilično "muška" pa se među 29 priča našlo samo 5 autorki, ali najvažnije je da priče budu dobre – a sa tematikom tako popularnom među Balkanoidima, a naročito Srbima ("Joooj, šta nam rade..."), mislim da ova antologija ima izgleda za uspeh, tim pre što je i do sada bio primetan stalni napredak u prethodnim Skrobonjinim antologijama (tj. svaka naredna je sve bolja od prethodne).

            Dakle, pošto je knjiga tek ušla u štampu, ne očekujte je pre Sajma, nego tamo lepo nađite Paladinov štand i kupite sebi knjižurinu koja će vam objasniti ko vam, kako i zašto radi o glavi! Uzgred, moja novela će vam možda biti zabavna i neobična iz više razloga – akteri su zasnovani na stvarno postojećim likovima (Ghoul, Boban, Điđi...), a stvarna su i mesta, pa vala i dešavanja... Pored toga, moći ćete da vidite moju nešto eksplicitnije angažovanu, satiričku prozu, gde je humor nešto očigledniji nego u mojim romanima. Vi koji ste čitali ZAVODNIKA, ne očekujte "more of the same": ovo je nešto sasvim drugačije. Dobro, ne baš sasvim, jer ima humora, ali još više, i očiglednijeg. Ovo je najbliže nešto crnohumornom hororu što sam kod Skrobonje objavio još od priče KO KOSI A KO VODU NOSI u inicijalnoj mu antologiji, BELI ŠUM. Ujedno je ovo moja najduža od "kratke" proze u ovom veku; po dužini je šije samo novela ZADUŠNICE - koja će se, nadam se, iduće godine najzad naći pred čitaocima!
          A sad, evo kako knjigu najavljuje Skrobonjin

PREDGOVOR

Naravno da smo svi mi u nekom trenutku bili suočeni sa nedoumicom i pitanjem: ma je li moguće na nam to rade? Teorije zavere su prisutne u književnosti na našim prostorima, najpre kao prevedena izdanja (u neku ruku su to i Denikenove knjige, Sveta krv, sveti gral i drugi, redovno visokotiražni pseudonaučni ogledi o provokativnim temama uz obavezno proturanje krajnje neverovatnog ili opštim saznanjima dijametralno suprotnog objašnjenja), a sada već duži niz godina i kao dela domaćih perjanica ovog sve artikulisanijeg književnog žanra.

Ali, na stranu Ajk, Lučić i ini čuvari tajnih istina, teorija zavere kao fenomen izašla je iz domena književnosti (pa i filma) i usadila se čvrsto u svakodnevne misli ljudi – ne samo kod nas! – preobrazivši se u svojevrsni životni stav, ponekad i opasno preovlađujući način razmišljanja građanina bespomoćnog pred nerazumljivim pojavama u društvu. Ne znam koliko je ovo rezervisano za pripadnike onoga što obično nazivamo „zapadnom civilizacijom“ u periodu kada dotična, ako uopšte i postoji, prolazi kroz velika previranja i bolne potrese, ali sigurno je da pribegavanje odgovorima koje teorije zavere nude ume da ponudi makar kratkotrajni izlaz iz osećaja stalne neizvesnosti, objašnjenje uzroka i „krivaca“ za sve što nam se dešava. Dobro došli u tranziciju: dobro došli u zagrljaj teorija zavere.

Mislim da nikad neću zaboraviti svoj prvi susret sa sada već svima dobro poznatim i popularnim Njuz netom. Moj prijatelj Oto Oltvanji skrenuo mi je pažnju krajem 2010. na tekst sa naslovom „Ceo svet priznao zaveru protiv Srba“ i preporučio mi da ga potražim na Njuzovom portalu. Posle izvesnih poteškoća (uporno sam na internetu tražio news.net umesto njuz.net, dok nisam shvatio u čemu grešim), pronašao sam pomenuti članak, i ostalo je istorija, makar što se tiče moje zaljubljenosti u ovaj portal i duhovitost njegovih tvoraca, ravnu duhovitosti tvoraca njihovog američkog uzora, satiričnog portala The Onion. Konkretan povod za nastanak tog teksta bila je afera s Vikiliksom, i „njuzovci“ su maestralno poentirali povezavši tu tada aktuelnu temu sa našim starim ubeđenjem da smo večite žrtve belosvetskih zavera. Između ostalog, tamo piše:

...U saopštenju se navodi da bi se putem Vikiliksa saznalo da gotovo da ne postoji javna ili tajna organizacija koja nije umešana u zaveru protiv Srba. Od gej lobija, Amerike i Jehovinih svedoka, preko Vatikana i slobodnih zidara, pa sve do anti-pušačkog lobija, NATO pakta i subotara, sve ove organizacije su udruženim i zasebnim aktivnostima već vekovima pokušavale, i donekle uspevale, da sputaju slobodu i posebnost srpskog bića... Aktivnosti ovih organizacija i neformalnih udruženja su prvenstveno bile usmerene na to da se građanima Srbije još od njenog osnivanja u osmom veku p.n.e, život učini što težim. Jedina razlika se sastojala u tome da su neki pojedinci i udruženja, poput šest jevrejskih porodica koje vladaju svetom, delovala protiv Srba iz lične koristi, a druga iz pakosti, poput Osame bin Ladena. Postoji čak i nekoliko udruženja, poput na primer Templara i Iluminata, koji su bili umešani u zaveru „jer im se to činilo kao baš dobra zabava“... Kako nezvanično saznajemo, tajne depeše će pokazati kako se za prikrivanje zavere ceo svet koristio raznim sredstvima, najčešće fingiranjem događaja koji su na duže ili kraće vreme odvraćali sumnju srpskih teoretičara zavere da zavera uopšte postoji. Tako su na primer, u cilju skretanja pažnje sa antisrpske zavere započeti Prvi i Drugi Svetski rat, ubijen je Kenedi, zatrpani čileanski rudari, fingirana kineska privredna revolucija, stvoreni epovi o Ramajani i Mahabharati i osnovana muzička grupa Bitlsi...*

Da nije bilo ovog teksta, najverovatnije ne bi bilo ni ove knjige. Kako god bilo, posle njegovog čitanja zatražio sam od pisaca voljnih da se time pozabave njihovo viđenje teorija zavere, bez obzira na to jesu li one globalne, lokalne ili intimne, kućne, porodične. Rezultat njihovog rada držite u rukama. I neke od ovih priča zaista kao da su bukvalno bile nadahnute Njuzovim tekstom.

Zbornik otvara priča Gorana Gocića koja zamisao o, kako bih to nazvao, integrisanim ili koncentrisanim zaverama, razrađuje na krajnje ozbiljan i zreo način; Jelica Greganović se bavi zaverom u korenu nacizma sagledanom iz današnje perspektive; Filip David se latio zavere koja je svakako definisala prošli vek – onom da se izvrši atentat na austrougarskog prestolonaslednika. Darko Tuševljaković u jezovito uverljivoj priči govori o krajnje neobičnoj zaveri koja se vrti oko beogradskog aerodroma u Surčinu, dok Ilija Bakić poletno i ne zazirući od eksperimenta u srce zavere nad zaverama – one sa Kenedijevim ubistvom – smešta slavnog bravara iz Kumrovca koji ne ume dobro da govori naš jezik.

Ivan Vukadinović se u svojoj priči dohvatio famoznog HAARP-a koristeći pustolovno-fantastični prosede, a Branka Selaković Milošević u svojoj još jednom skreće pažnju na osobeni senzibilitet i razigrani stil. Ovogodišnji gost iz susedstva, Ivan Lutz iz Slavonskog Broda poznat po svojim naučnofantastičnim pričama i romanima, ostaje veran sebi u pripovesti iz egzotične Amazonije, dok Miljan Marković u ubedljivo dočaranom antiutopijskom miljeu kombinuje genocid i zaveru društvenog inženjeringa. Vasa Pavković, opet, efektno koristi zaveru dovedenu do apsurda kao jasnu alegoriju za globalnu civilizaciju koja nas po svemu sudeći, nažalost čeka.

Mirjana Marinšek Nikolić nas vraća u ne tako davnu prošlost kada su vladali neki drugi estetski ideali i kada je Merilin Monro žrtvovana kultu ženske lepote – ili možda nije? Dejan Ognjanović u priči koju bi neki teoretičar književnosti pod dejstvom dobre kapljice možda nazvao „post-postmodernizmom“ pripoveda o sebi samom i o još jednom poznatom akteru domaće književne scene usred zavere sa ciljem ostvarenja onoga o čemu je svojevremeno pisao H.F. Lavkraft. Đorđe Bajić nas upoznaje sa zaverom manjih razmera – zavericom, reklo bi se – u avanturi likova koji su bili glavni protagonisti njegovog prvog romana, Ostrvo prokletih. Opet, zavera o kojoj piše Zoran Pešić Sigma oslanja se na našu narodnu tradiciju i biblijske motive i likove, a Nataša Milić zastrašujuće ubedljivo svoju heroinu dovodi u srce birokratske zavere sa globalnim posledicama.

Priča Sebastiana Adanka veoma zabavno i umešno povezuje sve one tajne i manje tajne organizacije koje je Njuz toliko precizno pobrojao u svom ogledu o velikoj zaveri protiv svih nas; Mladen Milosavljević o zaveri govori upečatljivim jezikom urbane mračne fantastike, dok se Miloš Petrik u svojoj priči poigrava ekstremnim posledicama prepuštanja teorijama zavere kao pogledu na svet. U podžanrove antiutopijske fantastike mogu se svrstati, svaka na svoj način, priče Pavla Teofilovića, Radoslava Slavnića i Relje Antonića, dok se pripovetka Željka Obrenovića na veoma zanimljiv način bavi slovenskim bogovima i – vampirima. Stevan Šarčević nam je podario zaveru u oblandi urbane pustolovine, dok nas Tamara Lujak i Vladimir Kolarić u svojim pričama vraćaju lokalnim, intimnim zaverama iz davno prošlih dana.

Ivan Nešić je precizno i nemilosrdno opisao bespomoćnost koju svako od nas oseća suočen sa bolešću, mogućnošću smrti i – zaverama farmaceutske mafije. Oto Oltvanji se u sjajnoj noveleti vratio žanru koji najviše voli – mračnoj fantastici, dok je priča dolepotpisanog nastala zahvaljujući staroj teoriji zavere o tome da je naša bivša država razbijena iz krajnje prozaičnih, sportsko-finansijskih razloga. I konačno, naslovna novela Jovana Ristića donosi krajnje lucidnu sintezu najčešćih aktuelnih teorija zavere kojima se danas bavimo, uz beskrajnu duhovitost i samoironiju kakve se ni „njuzovci“ ne bi postideli.

Zahvaljujući ovim pričama i njihovim autorima, ne moramo da čekamo da nam – kako to stoji u gore citiranom tekstu – Tom Kruz, slavni scijentolog, na sednici Generalne skupštine UN, pročita spisak svih onih organizacija koje su se zaverile kako bi nam smrsile konce. Odavno sve znamo i sami. A mislim da je ova knjiga najbolji dokaz da smo prozreli sve koji nam to rade... i šta nam mogu!

G.S.
Beograd, oktobar 2014.

            A kad smo već kod Skrobonje i Paladina, valja reći da je on ovih dana objavio najnoviju zbirku svojih priča i novela pod naslovom POKLADE. Zbirka donosi sedam priča napisanih u proteklih nekoliko godina, koje su do sada mogle da se pročitaju samo u raznim antologijama. Četiri priče objavljene su u antologijama izdavačke kuće "Paladin", dok su preostale tri štampane u godišnjim tematskim zbirkama priča poznate pazinskog festivala naučne fantastike "Istrakon".

Eto, prikladno zvuči, NoćVeštičarski, bar što se tiče naslova i korice – mada u sadržaju ima više SF-a i slipstrima nego klasičnog horora na koji pakovanje ukazuje. Ako nećete da čekate Sajam, ovu knjigu možete potražiti kod Paladina već sada, a evo njenog sadržaja, sa istaknutom žanrovskom pripadnošću za one koje to zanima:

Poklade - SF
Marta - SF
Do poslednjeg - horor
Prekrasna kada svane zora - SF
Ašurova noć - horor (Teslaverzum)
Hrid - SF
Projekt: sunce/Anka, ubica vampira - alt. istorija/SF/avantura

            O ostalim upcumming naslovima Paladina i drugih izdavača, u narednim danima i nedeljama…

POETIKA HORORA i lepota užasa

Kao što znate, za koji dan iz štampe izlazi moj Magnum Opus pod naslovom POETIKA HORORA. U pitanju je doterani tekst doktorata; knjiga je u finalnoj fazi izrade, sve se odvija glatko i po planu, imaćemo je u rukama za oko nedelju dana. Koristim ovu priliku da podsetim na PRETPLATU, koja traje još samo nekoliko dana – do subote 11. oktobra! Do tada je možete naručiti po apsolutno najpovoljnijoj ceni koju ćete ikada imati (1250 din, odnosno smiješnih 10 E za luksuzno opremljenu knjigu od preko 500 strana); puna cena po izlasku biće oko 1980 din. a na Sajmu knjiga će na nju biti neki popust, ali ne baš toliki kao u pretplati. Detalje o pretplati imate OVDE, pa pogledajte i učinite šta treba dok nije kasno.

            Nego, piše mi nedavno moj izdavač Orfelin i kaže: "Ne znam da li ti je poznato kako ljudi koji ne znaju značenje reči poetika, ni njenu etimologiju, tumače, prevode naslov tvoje knjige. Za njih je poetika nešto poetično, nešto lepo, a horor je – užas. Tako poetika horora postaje lepota užasa. Priznaćeš, veoma inspirativan prevod."

            Priznajem! Štaviše, ovaj nesporazum (or is it?!) kod pojedinih interesenata poslužio je kao okosnica jedne ideje koja već neko vreme tinja. Naime, zamisao Orfelina je da načinimo ediciju koja bi se zvala Lepota užasa. Ona bi se idejno i likovno-grafički vrtela oko Poetike horora kao oko neke vrste centra, matice: to bi sve bile vizuelno veoma osobene knjige. Ideja je da prva knjiga te edicije bude posvećena najboljim pričama Aldžernona Blekvuda ("Vrbe", "Vendigo", možda još ponešto + ilustracije + ozbiljan pogovor...). Sledeća bi mogla biti neka zbirka Ajkmanovih priča, potom Ligotijevih itd. Sve bi knjige morale biti opremljene opsežnim pogovorima kako bi se čitaoci upoznali sa životom i delom autorâ. Ako čitaoci pokažu sluha za ovu ideju, plan je da od te edicije, malo po malo, načinimo nešto nalik nekadašnjoj Nolitovoj biblioteci Orfej ("Među javom i međ snom").

            Za slučaj da posle svih najava nekome još nije jasno o čemu je ova knjiga – da li je o POEZIJI? o LEPOTI užasa...? o nečem petom? – reći ću ukratko, ovo: Poetika horora je studija koja definiše horor kao književni žanr i objašnjava nastanak i razvoj njegove poetike od gotskih romana 18. veka pa do bestselera s kraja 20. i početka 21. veka. U ovoj knjizi prikazuju se ključne faze i akteri, i analiziraju najreprezentativnija književna dela u kojima se ogledaju prelomne tačke u razvoju žanra, dok se sve vreme ukazuje i na njihov složeni međuodnos sa filmskim medijem i horor filmom.

            A za one koje i dalje buni reč "poetika", evo odlomka iz knjige koji se bavi upravo time!

Reč "poetika" potiče od grčke reči "poiesis" koja znači "aktivno stvaranje". Poetika bilo kog medija, kako to definiše Dejvid Bordvel, "izučava završeno delo kao rezultat procesa konstrukcije – procesa koji uključuje komponentu zanata (npr. praktični principi), zatim uopštenije principe prema kojima je delo komponovano, kao i njegove funkcije, učinke i upotrebe. Svako istraživanje fundamentalnih principa prema kojima je konstruisano neko delo u bilo kojem predstavljačkom mediju može da potpadne pod domen poetike." (David Bordwell, "Historical Poetics of Cinema", in: R. Barton Palmer (ed), The Cinema Text: Methods and Approaches, AMS Press, New York, 1989, p. 371.)

Istorijska poetika bavi se sistematičnim opisivanjem formi i stilova i kauzalnim objašnjavanjem promena u njima, odnosno analizira kako konkretna književna dela, tako i čitave opuse pojedinih pisaca ili žanrove, i pokušava da dođe do objašnjenja nihovog nastanka i funkcionisanja u datom kulturnom kontekstu. Istorijska poetika, prema tome, karakteriše se fenomenom koji izučava, konstrukcijskim principima i učincima književnog dela, i pitanjima koja se postavljaju o tim fenomenima: njihovoj konstituciji, funkcijama, posledicama i istorijskim manifestacijama. Još konkretnije, istorijska poetika pred sebe postavlja dva ključna pitanja:

1. Koji su to principi prema kojima su određena književna dela ustrojena i prema kojima postižu konkretne učinke?

i 2. Kako i zašto su se ovi principi javili i menjali u konkretnim empirijskim uslovima? (Videti: Bordwell, ibid, p. 371.)

Iz toga proističe da se istorijska poetika bavi kako "tekstom" tako i "kontekstom", i kroz izučavanje njihovih međuodnosa pokušava da odredi poetiku određenog pisca, pokreta ili žanra. Ona je zasnovana na pretpostavci da između teksta i konteksta postoji uzajaman, dvostrani odnos, odnosno da kontekst utiče na tekst, ali i da tekst, zauzvrat, menja dotad postojeći kontekst. U okvirima proučavanja žanra, to znači da svako novo delo u manjoj ili većoj meri menja i redefiniše svoj žanr, proširuje njegove okvire, što je u skladu sa određenjem žanra kao fluidne kategorije za koje smo se u ovom radu opredelili. Izučavanje književnog i istorijskog konteksta podrazumeva da pred autorom u svakom istorijskom trenutku postoji određena lepeza mogućnosti ili opcija ("žanrovski repertoar"), i da on može da bira opciju najprikladniju za postizanje svog cilja i učinka.

Reč je o činjenici na koju je ukazivao ruski formalista, Aleksandar Veselovski, da je pesnik vezan materijalom dobijenim u nasledstvo od prethodnih vremena, te je njegovo ishodište donekle već dato onim što je urađeno pre njega.

Svaki pesnik stupa u oblast gotove pesničke reči, on je interesovanjem vezan za poznate sižee, ulazi u kolotrag pesničke mode i javlja se u ono vreme kad je razvijen ovaj ili onaj pesnički rod. Da bi se odredio stepen pesnikove individualnosti, mora se prethodno propratiti istorija onog čime on barata u svom stvaralaštvu, tj. treba proučiti istoriju pesničkog jezika, stila, književnih sižea i završiti pitanjem o istorijskom redosledu pesničkih rodova, njihovoj zakonitosti i vezi sa društveno-istorijskim razvitkom. (Dejan Milutinović, "Žanr – pojam, istorija, teorija", Philologia Mediana br. 1, Filozofski fakultet, Niš, 2009, str. 18.)

Po Veselovskom, "u književnosti se nov sadržaj... koji pridolazi sa svakim novim pokoljenjem, utiskuje u stare obrasce, te forme nužnosti u koje se neizbežno izlio sav prethodni razvoj." (Aleksandar Veselovski, Istorijska poetika, Zepter Book World, Beograd, 2005, str. 543.) Istorijska poetika, dakle, izučava istorijski uslovljene mogućnosti koje u određenim trenucima postoje, kao i razloge i učinke izbora jednih umesto nekih drugih, takođe mogućih. Književna istorija vidi se kao svojevrsna borba između raznih stilskih, formalnih, pa i ideoloških opcija (u širokom smislu reči).

U toj borbi sudjeluju govorni i književni žanrovi, sociolekti, ideolekti i stilovi, različite retoričke strategije. One u svakom razdoblju oblikuju specifičnu konstelaciju odnosa koja ima svoje središte i svoju periferiju. To je ideologijski prostor u koji se svojim nastankom uklapa književni tekst. On je prisiljen u njemu se orijentirati, izabrati svoju temu, žanr, stil, 'riječ', a preko njih i svoga dijaloškog partnera. Povijesna p. radi na rekonstrukciji tako izabranog konteksta (kurziv autora) bez kojeg je nemoguće primjereno razumjeti djelo. Kontekst prema tomu za nju nije homogeno dan (kao fon za formaliste), nego dijaloški zadan, što znači da mu svaki pisac dijaloški replicira na svoj način, tj. polemičkim aktiviranjem ove ili one u njemu latentno sadržane tradicije. (Vladimir Biti, Pojmovnik suvremene književne teorije, Matica Hrvatska, Zagreb, 1997, str. 277-78.)

U istraživanju istorijske poetike horor žanra mogu se, na tragu određenja R. S. Krejna iz eseja "Kritički i istorijski principi književne istorije" (R. S. Crane, "Critical and Historical Principles of Literary History", in: The Idea of the Humanities Vol. 2, University of Chicago Press, Chicago, 1967, pp. 45-156.), razlučiti tri vrste faktora: prekompozicijski (izvori, uticaji, klišei, prihvaćene forme), kompozicijski (normalizovani principi kombinacije i transformacije unutar dela) i postkompozicijski (učinci, recepcija, različite reakcije u drugačijim kontekstima). Opredeljenje za ovakav pristup horor žanru potaknuto je potrebom da se on odredi na način koji bi bio zasnovan na objektivnim, književno-istorijskim faktima i na pomnom čitanju konkretnih, reprezentativnih dela čijoj se analizi pristupa iz ugla poetike datog žanra. Namera je da prikaz nastanka i razvoja horor žanra u ovom radu bude što manje obojen jednostranim, ideološkim bojama, što je u dosadašnjoj, kratkoj istoriji njegovog akademskog izučavanja bio preovlađujući pristup.