izabrana dela

izabrana dela

уторак, 16. април 2013.

Starac ABN i more!


            Nastavljam akciju plasiranja naučnih radova na ovom blogu, mada ovog puta red je došao na jednu malo drugačiju vrstu doktora, i na jednu malo drugačiju vrstu rada. Oni koji duže prate The Cult of Ghoul znaće šta da očekuju kad kažem da je autor ovoga što sledi – Aleksandar B. Nedeljković! Pored dva gore već linkovana teksta, na ovom blogu možete naći i njegov sudar sa Frankenštajnom, a sada, okršaj kakav srpska akademska misao još nije videla: dr ABN se hvata ukoštac sa novelom "Starac i more" E. Hemingveja, i dekonstruiše, onako kako to samo on ume – njenu poslovnu politiku!
            Uostalom, pogledajte i sami kako to dr ABN najavljuje:
           
"Kad kritički pogledate proslavljenu novelu Ernesta Hemingveja (koji je dobio Nobelovu nagradu) „Starac i more“, i, ako pri tome uključite „SF oči“, tj. svu onu strogost kriterijuma, naročito u oceni plauzibilnosti sadržine, KAO  DA ocenjujete naučnu fantastiku – dakle, bez ikakvog popusta – novela se sva sruši. Otkriju se neke katastrofalne, porazne istine o njoj. Članak (naučni rad) dr A. B. Nedeljkovića o tome, objavljen u najnovijem, 49-tom broju kragujevačkog univerzitetskog časopisa „Lipar“, možete sada pročitati sasvim besplatno, i vrlo lako, tako što ćete skinuti ceo taj broj sa sajta Univerziteta Kragujevac, pa, onda, kad je taj pdf dokument bezbedno u vašem kompjuteru, pogledajte stranice 171-179... to je taj članak.
Verovatno je, da ćete biti zapanjeni. Opet, možda je i bolje da ne uzmete taj članak, jer ako ga pročitate ceo, verovatno nikada više nećete videti Hemingveja istim očima. Može to biti ogromno razočaranje."


Ovo što sledi ispod je upravo taj članak, preuzet iz rečenog časopisa: ja sam ga samo prebacio u latinicu, a nekoliko fusnota je, zbog formatiranja na bloggeru, prebačeno u zagrade. Sve ostalo je od reči do reči tako kako je to dr ABN napisao. Ja sam samo bio slobodan da boldom naglasim pojedine rečenice od naročitog značaja za... eh... književnu nauku.
Oni koji ne veruju da je ova osoba stvarna, ili koji misle da je ovo dole napisao neko iz zezanja, neki ekvivalent Žike pesnika, recimo, mogu da kliknu na gornji link i pogledaju originalni rad u tom časopisu! Svi ostali – uživajte!

Aleksandar B. Nedeljković

Filološko-umetnički fakultet, Kragujevac
ŠTA JE STARAC SANTJAGO ZAPRAVO PLANIRAO DA POSTIGNE NA MORU BLIZU KUBE

 
(2 Ovaj rad nije ranije objavljivan, ali, bio je usmeno prezentiran, pod istim naslovom, na Filološkom fakultetu u Beogradu, 26. novembra 2010, na međunarodnom naučnom skupu FID – Filološka istraživanja danas.)

821.111(73)-31.09 Hemingvej E.

Hemingvejevu novelu „Starac i more“, uz sve dužno poštovanje, treba razmotriti i na jedan skeptičan, bukvalan način, naime, sa čisto praktičnog stanovišta, kao ribarski ekonomski poduhvat. Neke nove stvari se vide, kad se tako gleda. Narativne strategije, kojima se autor poslužio, bile su veoma uspešne, pa je on za ovu pripovetku dobio Pulicerovu nagradu, a ubrzo je dobio i Nobelovu nagradu, u čijem obrazloženju je pomenuta baš ova pripovetka; ali mi danas uočavamo i znatne nelogičnosti, i neuverljive, „nameštene“ elemente, koje ne bismo oprostili u nekim drugim žanrovima. Na primer: ako je Santjago hteo da ukrca u svoj čamac ulovljenu i ubijenu ogromnu ribu sabljarku, tešku oko 750 kilograma, dakle desetak puta težu od njega, koja u čamac te vrste (skif) nikako nije mogla da stane, postavlja se pitanje koji je zapravo bio njegov poslovni plan. Svakako je mogao da iseče barem najkvalitetniji deo, možda četiri komada po 25 kg najboljeg mesa, ali on je, umesto toga, ostavio celu sabljarku u vodi, da je ajkule pojedu. Prethodno je, pošavši iz malene ribarske luke Kohimar nadomak Havane, ulovio i ubio jednog delfina, koji nije mogao imati manje od 40 kilograma težine, što bi za starog Santjaga, nakon osamdeset i četiri dana očajnog ribarskog neuspeha, bio zaista izvanredan ulov, izvor odlične zarade; ali ga nije poneo nazad do Kube, nego je samo pojeo dva-tri zalogaja njegovog sirovog mesa a onda ga je bacio nazad u more. Preostaje samo jedan zaključak o Santjagovim motivima.

Ključne reči: Ernest Hemingvej, „Starac i more“, poslovni plan

U noveli Ernesta Hemingveja „Starac i more“, vidimo da je Santjago profesionalni, aktivni ribar, sa velikim iskustvom, mada, zapravo, kad bolje pogledate, nigde nije konkretno navedeno koliko godina tog iskustva on ima; dato nam je da znamo da nije celog života bio ribar. Ali, jeste profesionalac. Njegov je posao, dakle, da hvata i prodaje ribu. Mi ćemo se u ovom radu vrlo malo baviti pitanjem Santjagovog heroizma, ali ćemo pažljivo razmotriti njegov poslovni plan.
Ali taj njegov plan je – ako ga želimo objektivno pogledati – katastrofalno pogrešan.
U prvoj rečenici novele, u engleskom originalu, saznajemo, bez ikakve mogućnosti nedoumice, da je njegov čamac od one vrste koju na engleskom zovu „skif“ (”a skiff”), (Hemingway 1967:5).
Na Vikipediji nalazimo definiciju skifa, to je svakako mali čamac, a u američkoj upotrebi to je mali čamac za ribarenje na moru (”a type of small boat … In American usage, the term is used to apply to small sea-going fishing boats”, Vikipedija, skif: 2011). To je plitak čamac, tri-četiri metra dugačak, otvoren sa gornje strane, tako da kiša, ako počne, pada u njega, a i talasi mogu vrlo lako zapljusnuti u njega, jer nema pokrivenu, zatvorenu palubu. Predviđen je za jednog ili dvojicu ribara, i samo za mirno more i lepo vreme. Može imati prikačen, na zadnjem kraju, spoljašnji motor, takozvani vanbrodski motor, ali ne mora ga imati; i, gle, iako se priča dešava posle Drugog svetskog rata, možemo pretpostaviti 1951. godine kad ju je Hemingvej i pisao a njegova supruga Meri Hemingvej prekucavala (Blum, 175) i kad je sportista, bejsbol igrač Džoe Di Mađo (Joe DiMaggio) bio na kraju aktivne karijere ali još uvek izvanredno popularan – te godine, Santjago u svom čamcu nema vanbrodski motor, koji mu je mogao mnogo, čak presudno, pomoći. Hemingvej je svog junaka ostavio bez tog pomoćnog sredstva, zato što je baš hteo da ga izloži udaru sudbine, da bi Santjago bio veći heroj a što manje čovek modernog doba i tehnologije.
Da ne bude nikakve dileme, nikakve sumnje: u noveli je jasno opisano kakva je to vrsta čamca: taj skif ima i vesla (”he was rowing steadily”, 21) ali i jedro, i to zakrpljeno starim vrećama od brašna (“The sail was patched with flour sacks”, 5, see also p. 70), a u povoljnom vetru, ovo jedro dobro vuče čamac napred (“drawing steadily”, 71). Jarbol Santjagovog čamca je tako mali, da Santjago, po povratku na Kubu, može da obavije tj. namota to krpljeno jedro oko jarbola, uveže ga kanapom, i da izvadi ceo taj jarbol iz ležišta (!) i odnese ga kući, noseći ga na ramenu, što je njegova uobičajena praksa (88).
Ali u prvoj rečenici novele saznajemo i tužnu činjenicu da stari Santjago već osamdeset i četiri dana nije ulovio nijednu ribu (“has gone eighty-four days now without taking a fish”, 5). Ovo je već pomalo čudno. Zašto se Santjago toliko usmerio na hvatanje samo velikih riba? To ne izgleda kao trezven poslovni plan. Mogao je Santjago, osim udice za veliku ribu, da baci i mrežu i malo mamca i nahvata manju ribu; ili da baci nekoliko malih udica, opet za manju ribu. Mnoge njegove kolege rutinski hvataju sitniju ribu da im posluži za mamac a i za večeru. Šta bi loše bilo u tome, da se vrati popodne sa tridesetak kilograma nahvatane sitnije ribe, i proda je, glavninu, odmah – da bi bila odmah i poslata rashladnim kamionom na pijacu, dok je sveža – i zaradi nešto para? Ali, ne, on hoće ili podvig, ili ništa; on je, reklo bi se (ako ćemo biti ironični), sportista u duši.
Verovatno bi trebalo da je Santjago svestan da je star i da je u ponečemu već popustio, a verovatno je i sposoban da peca sitniju ribu, kad već pretenduje da hvata sabljarke. Zapravo u noveli vidimo da je on imao nekoliko prilika da uhvati manje, savladivije ribe, ali ih je namerno izbegao.
Prvi totalni slom logike dešava se u ovoj noveli u trenutku kad Santjago uhvati delfina. Dodajmo, uzgred: ogromna, neverovatna greška, koju recimo u naučnofantastičnoj priči fanovi nikada ne bismo oprostili piscu, sastoji se u tome što Hemingvej umišlja da je delfin riba. Delfin nije riba. I nema škrge. Delfin je sisar, i diše na pluća, i može se i udaviti, itekako. Nepojamno je, ali istinito, da su čitave generacije kritičara, zadivljene neospornim humanističkim dometima ove pripovetke, i zasenjene sjajem Pulicerove i Nobelove nagrade, ostale slepe za ovaj elementarni fakt iz biologije, koji i mnoga mala deca znaju: delfin nije riba.
(3 Ali, naučnu fantastiku čitaju uglavnom najbolji đaci, i to oni koji vole i prirodne i društvene nauke.)
Santjago je uhvatio i ubacio u čamac, i ubio, jednog delfina (52), koji je prethodno progutao dve leteće ribe, i onda mu je izvadio škrge (!!! “gills”, 56) koje bi isto tako mogao naći i kod slona ili kod tih svojih lavova, ali, ako i oprostimo tu neverovatnu grešku, kao i nepreciznu, pomalo dvosmislenu anatomiju gde su dve progutane leteće ribe ostale delfinu u “čeljustima” ili ipak u želucu (dvosmislena engleska reč “maw”, 56) stižemo, tek sad, do porazno besmislenog Santjagovog daljeg postupka, do ogromnog, glavnog promašaja: to, taj trenutak, kad je upecao delfina, očigledno je bio trenutak da odseče udicu na kojoj je sabljarka, koja je nastavljala da ga silovito vuče ka pučini, sve dalje od Kube, i da se vrati na Kubu, u tu malu ribarsku luku Kohimar pokraj Havane, sa ulovljenim delfinom, svojim prvim plenom u 84 dana.
Enciklopedije nas uče da delfina ima raznih vrsta i da najmanji od njih (a zašto bi ovaj Santjagov bio najmanji?) jeste težak oko 40 kilograma, što znači da bi bio odličan ulov, a prosečni i tipični delfin ima i mnogo veću težinu, stotinak ili sto pedeset kilograma. Dobro skuvano, delfinovo meso je izuzetno ukusno, kaže Santjago (57) dakle moglo bi se dobro i prodati na ribljoj pijaci. Međutim, taj delfin se u čamcu nekako čudesno smanjuje na beznačajnost, na dva komadića mesa, od kojih Santjago pojede polovinu jednog, tako sirovo i čak neposoljeno, a glavninu delfinovog tela on baci u vodu (!!!), i do kraja novele mi delfina i zaboravimo, jer nas dinamika i emocija priče povuče dalje, takav je naš instinktivni čitalački odziv (engl. reader response). Ako ćemo biti sada sasvim bezosećajni za opšteljudsku dimenziju Santjagovog heroizma, i ako ćemo gledati samo banalni i bukvalni ekonomski aspekt njegove situacije, moraćemo da uvidimo istinu da Santjago zapravo ne želi da zaradi na taj način, sa samo 40 kilograma ulova (jer mu pisac ne dozvoljava). Narativna strategija je zahtevala da Santjago nema nikakav ulov, da bi dalja suicidalna upornost sa sabljarkom izgledala makar prividno razumna i da bi priča o tragičnom herojskom neuspehu mogla da se odvije do kraja. Banalizacija, pad u svakodnevicu (uhvatio nešto, najzad, ali samo 40 kg ili samo stotinak, zaradiće novac, najzad, ali ne spektakularno veliku sumu) nije dolazila u obzir, bilo bi to vrlo ne-Hemingvejevsko odustajanje od heroizma.
Sabljarke su velike i snažne ribe. Ima ih raznih vrsta, ali, Hemingvej nam ne ostavlja mnogo dileme o sabljarki (engl. marlin) koje je Santjaga tako namučila: teška je, procenjuje Santjago, oko 750 kilograma, a možda i mnogo više! Sedamsto pedeset kilograma je ogromna težina, verovatno deset puta veća od težine samog Santjaga. (Oko ovoga dileme nema:  “over fifteen hundred pounds … maybe much more”, 70.) U Vikipediji se, u članku o sabljarki (Vikipedija, marlin), pominje Hemingvejeva novela (sasvim prirodno, jer to je sigurno najslavnije književno delo ikada napisano o sabljarki), pominje se i da su najteže sabljarke imale i preko 800 kilograma, i precizira se da je Santjagova sabljarka bila dugačka (kao što se u noveli i konstatuje, eksplicitno,
89) oko pet i po metara.
(4 Vikipedija, Marlin (2011): “Marlin are rarely table fare, appearing mostly in fine restaurants. Most modern sport fishermen release marlin after unhooking. However, the fisherman in Ernest Hemingway’s novella The Old Man and the Sea was described as having caught an 18-foot (5.5 m) marlin to sell its meat.”)
            Približno dva puta duža od čamca.
Iako se, kako bi svojevremeno rekao profesor beogradskog Filološkog fakulteta Radoslav Josimović, nalazimo “u podnožju književnih propileja”, ne možemo ostati nemi pred činjenicom da je Santjago pokušavao da ulovi ribu koju baš nikako nije mogao da utovari u skif, jer je bila mnogo veća i teža od njega zajedno sa skifom.
            U srpskom prevodu, Aleksandra Stefanovića, u prvoj rečenici novele stoji, poetično ali ne baš mnogo precizno, da je Santjago bio “u svome čunu” (ne kaže se kakav je to čun, ne kaže se da je skif, a “čun” bi mogao biti i kajak, piroga, kanu... itd). Ali za ribu od 750 kg, pa još i 5,5 m dugačku, svakako nije moglo biti mesta u čunu. To kaže i sam Santjago.
Dodajmo, riba sa 500 kg mišića morala je biti neuporedivo jača od Santjaga. Hemingvej ovu tačku brani time što je Santjago u mladosti bio šampion u obaranju ruke, dakle ima verovatno i sad vrlo jake ruke. Ali to je smešno, on je ipak samo čovek. Da se ta sabljarka samo jednom praćaknula zaista jako, mogla je da ga odnese u more, ili, ako mu je telo bilo zaglavljeno u čamac, da mu otkine obe ruke iz ramena, ili prste naravno. Konj je težak oko 400 kilograma, od čega su mišići samo deo. Zar bismo poverovali da Santjago može jednim kanapom da zadrži trzaje tri ili četiri konja koji se u panici otimaju od njega? To je potpuno neuverljivo.
Pa hajdemo ipak dalje. Čitamo preostali deo novele. Nekim čudom, posle strahovitih napora, Santjago uspeva da ubije sabljarku i – zatim – šta? 
Znamo šta se desilo, ali, postojao je mogući alternativni plan. U tim trenucima, dok ajkule još nisu napadale, mogao je Santajgo da izreže stotinak kilograma najboljeg mesa, bez kostiju, i utovari u skif – nekoliko ogromnih komada, mada bi sigurno i sa njima morao junački da se rve, dok ih podigne u skif – i da krene najbrže što je moguće, natrag, prema Kubi, od koje se strašno udaljio, što i sam mnogo puta konstatuje (kao da tim ponavljanjem skida sa sebe krivicu za slab biznis-plan). Možda se mogao vratiti pre nego što se meso ukvari. Umesto toga, on je privezao tu ogromnu sabljarku za svoj čamčić, sa strane, duž boka čamca, i krenuo tako nazad, sporo, jer vukući toliku ribu, nije mogao brže.
Zašto nije predvideo da će ajkule doći i napasti mrtvu sabljarku? Toga bi se setio i ribolovac amater.
Hemingvej je propustio da nam to objasni, ali nije propusto da napravi niz očiglednih aluzija kojima poredi Santjaga sa Isusom Hristom na usponu uz Golgotu itd. (88 i drugde). – A kako znamo da te aluzije nisu slučajne, da ih nije pisac nehotice, igrom podsvesti, bacio na papir?
U interesantnoj, korisnoj knjizi Hemingvej, poetika kratke priče, Vladislava Gordić-Petković uverljivo diskutuje o desetak Hemingvejevih kratkih priča (novelu “Starac i more” samo uzgred pominje, jednim standardnim pasusom, na str. 200), a na str. 206, bližeći se zaključku, kaže:

Pomno čitanje Hemingvejeve kratke proze otkriva pisca koji je svestan postupka, eksperimentatora koji je u prozi iskušavao dramske konvencije, manipulisao pripovedačem do te mere da ga je bezmalo ukinuo i izbrisao, ali i afirmisao jezičku i motivsku askezu koja je doprinela da se čist, precizan i jasan jezik pokaže u svojoj dotad poricanoj moći.

Hemingvej jeste takav pisac. Zaključujemo da svoje narativne strategije, primenjene u noveli “Starac i more”, nije upotrebio slučajno, nego namerno, dobro promišljeno. – Eto tako znamo da prilično upadljivo nameštene aluzije na Hrista nisu slučajne.
A zašto nismo saznali, nigde u noveli, konkretno koliko godina se Santjago bavio ribolovom? To je pisac prikrio da ne bi Santjago sa tim svojim amaterskim i inadžijskim postupkom (sa sabljarkom) ispao još više nerazuman, a postupak još više neuverljiv.
Ali i to nije ono najgore.
Prava katastrofa, havarija, moralni bankrot novele nastupa na tri strane pred kraj: Santjago, sada na obali, i, kao što toliki kritičari rekoše (jer je bilo jasno namešteno da primete i oduševe se) poražen ali ne i moralno slomljen, pita dečaka, Manolina, “Da li su me tražili?” a Manolin odgovara da je bila, odista, organizovana potraga, u kojoj su učestvovali brodovi i avioni Obalske straže (“Did they search for me?” “Of course. With coast guard and with planes.”, 90). Na ovo, Santjago nehajno prokomentariše da je Atlantski okean vrlo veliki a skif vrlo mali i teško se uočava; i, ništa više ne govori o toj temi.
Prisiljeni smo zaključiti, da je Santjago jedan veoma neodgovoran čovek. Morao je znati, kad se kapricirao da savlada baš tu ogromnu sabljarku, i kad je zato, iz hira, dozvolio da ga ona odvuče tako daleko od Kube – morao je znati da će ljudi na obali primetiti da se on danima ne vraća, i da će organizovati potragu, da bi spasavali njegov život. Plovili su, dakle, brodovi Obalske straže (ne saznajemo da li kubanske, ili američke), leteli su avioni! – to je moralo koštati hiljade dolara, stotinama puta više nego što vredi jedna odsečena udica. Mogla je naići oluja, mogao je neki avion da se sruši, ili brod da potone, i neko da pogine, zbog Santjaga. Tako izložiti svoju društvenu zajednicu velikim troškovima, pa i opasnostima, zbog jednog hirovitog i potpuno beskorisnog postupka – to je veoma neodgovorno.
Postavlja se i pitanje, šta je vlast uradila kad se Santjagov skif najzad pojavio na vidiku, donoseći samo kostur i glavu sabljarke. Da li su obustavili potragu? Ili su je nastavili, brodovima i avionima, još satima, ili danima? Da li se Santjago uopšte potrudio da obavesti Obalsku stražu da se vratio? Imamo dokaz da se nije potrudio, ni najmanje, jer, kad je došao kući i otpočeo razgovor sa Manolinom, tako ležerno je usput zapitao “Da li su me tražili”! Zar nije bila njegova obaveza da se javi vlastima, da bi potraga bila otkazana? A u tom trenutku kad bi se javio, policajci bi mu rekli nešto u smislu, da, tražili smo te, šta si to napravio, gde si bio, znaš li kolike smo imali troškove zbog tebe? itd. Zar nije Santjago još na moru znao, ili, kao profesionalac, morao znati, da će biti potrage, ako se ne vrati na vreme, u nekom razumnom roku? Znao je, naravno, inače ne bi to po povratku pitao Manolina, znao je ali nije hajao.
Sveukupno, Santjago se poneo neprofesonalno i nerazumno kao ribar i kao poslovni čovek, a zatim i neodgovorno i bezobzirno prema svojoj društvenoj zajednici.
Dodajmo uzgred, to je neminovni korelativ onoga što je suština Hemingveja celog, a to je očajnička i nategnuta potraga za prilikama i situacijama da se dokaže muškost, i da muškost i tvrdi ćutljivi heroizam nešto vredi i znači, svojevrsna emotivna ucena (pretnja autodestrukcijom) upućena ne roditelju, nego kosmosu, u jednom sve više tehnološkom svetu, gde mašine sve više znače a muškost pa i ukupna uloga ljudskih bića, oba pola, sve manje znače, sa perspektivom, naravno, da nas kroz koju hiljadu godina mašine i roboti naprosto zamene.
– Zato je Santjago morao biti toliko star, ali i staromodan, zastareo, sa svojim udicama i zakrpama, odlučan da napada ajkulu drvenim šiljkom, kao iz preistorije da je iskočio, lišen iole modernije opreme; prevaziđeni starac, a ne mladi moderni ribar sa radio-vezama i radarima i sonarima i sa ogromnim, kilometarskim mrežama koje, sve do dubina, vuče nekoliko motornih brodova odjednom, pa ih zatvara u krug, pa onda motori brodova namotavaju i zatežu i podižu te mreže, tako da uhvate sve živo, tako da ribama bekstva nema. Mladi i modernizovani Santjago, industrijalac ribolova, bio bi sasvim ne-Hemingvejevska pojava.  
Zašto Santjago nema ženu? Imao ju je i još čuva neke minimalne uspomene na nju, mada je njenu izbledelu sliku sklonio, a to saznajemo na početku novele (10) ali ne saznajemo da li je umrla ili ga je ostavila. Nema ženu, zato što bi ga ona tako dobro izgrdila, da bi mu uši dugo bile crvene: ona ne bi pristala da živi u najcrnjoj bedi zato da bi se muž junačio. Zahtevala bi, s pravom, možda nekim narodnim i vulgarnim jezikom, da se on, recimo na srpskom, „ne zamlaćuje, nego da zarađuje“, da bi ona imala šta da kuva. Saznajemo da je Santjagova košulja toliko puta krpljena i toliko stara, izbledela od sunca i soli, da je to zaista izuzetan prizor (12); a kakav je biznismen, i nije čudo da mu je košulja takva; ali na šta bi ličilo, da isto tako bedna bude i košulja njegove žene? Ovo bi istaklo i dramatizovalo njegovu ekonomsku neodgovornost i njegov autodestruktivni karakter. Hemingvej je to pažljivo zaobišao. Santjago je morao biti bez žene a i bez braće, sestara, i bez dece i unuka, da bi bio maksimalno izolovan od ekonomske stvarnosti društva, izbačen iz realnog ambijenta, da bi mogao da se bavi mešavinom inata i filozofiranja pa pomalo i misticizma, sam na debelom moru. Samac, boem na pučini, bećar na talasima, on ima slobodu da se ponaša tako.
Zašto je Manolin tu, a ne neki odrastao ribar? Santjago je Manolinu mentor, i zato taj dečak, kao kvazi-sin, ispoljava poslušnost deteta a ipak Santjago prema njemu nema odgovornost kao prema sinu – dok neki odrasli kolega, ribar koji bi bio sa Santjagom ravnopravan, ne bi trpeo gluposti, nego bi energično zahtevao pametnije ekonomsko ponašanje.
Dečakove suze, koje se pojavljuju u više navrata posle Santjagovog povratka, kao da nagoveštavaju prognozu: Santjago bi mogao u toku noći, ili sutra, i umreti, od iscrpljenosti i razočaranja i starosti. Ali neće pomreti Santjagova porodica, jer je nema. Dakle, intencija je bila da čitaoci o njemu zaključe: ako je Santjago možda samoubica, nije zlikovac. Nije štetočina. Za suze je, ne za osudu. U to su mnogi čitaoci verovatno i poverovali.
(5 Ali mi nismo poverovali, jer smo „uključili SF oči“, naime, razmatrali smo ovu Hemingvejevu pripovetku na onaj strogi i bukvalni način kao kad preispitujemo logičku koherentnost i plauzibilnost neke naučnofantastične priče. – I tad se, kao što u ovom radu pokazujemo, ova proslavljena pripovetka sva rastočila na nesaglasne i neuverljive delove. Nije izdržala visoke SF kriterijume kvaliteta.)
            Drugi ribari, odrasli, nekako su uvek ili skoro uvek izvan slike, anonimna pokretna skupina, naslikani samo kao mrlja, Manolin odlazi do njih i vraća se, oni su nekako posredovani preko Manolina, i ponešto kažu ali ostajući sa strane, kao neki antički hor koji u ime naroda komentariše događaje na pozornici. Ovo daje lažni utisak da oni, a sa njima i čitav narod, podržavaju i odobravaju Santjagov način života i rada.
Jako mnogo brodova (trgovačkih i putničkih, vojnih i civilnih) a i čamaca, pa i malih aviona, krstarilo je tih godina, pa i 1951, oko Kube, a tih nekoliko dana vreme je bilo idealno, mirno, sunčano i lepo (tačno pogodno da Santjago istraje u svojoj upornosti; da su samo bili malo veći talasi, oni od metar-dva visine, morao bi da odustane, i priča bi propala; ali bilo je baš tad lepo vreme; eto koincidencije), pa bi logično bilo da je neko od civila, dakle ribara, turista, novinara, ili, neko od mornara ratne mornarice, itd, video Santjagov čamac i, upozoren preko radija od Obalske straže, prepoznao ga, ali, ni to se nije desilo, da ne bi bila upropašćena narativna strategija priče.
Jer, da su spasioci pronašli Santjaga, tog trenutka bi svaki njegov dalji heroizam (i misticizam) prestao, tužni herojski bankrot bio bi nemoguć, rasplet bi bio banalan i sasvim običan, neslavan bankrot – jedan mršavi, spečeni dedica, propali ribar bez penzije (?), umotan u ćebe, sedi u nekom kutku brzog i jakog motornog broda Obalske straže, i čitaju mu se lekcije o njegovoj neodgovornosti i neprofesionalnosti, itd. – sve realno i beznačajno, naprosto jedan neuspeh.
Sve okolnosti su dakle nameštene da bi omogućile Santjagu da se ponaša kao veliki tragični heroj, dosledan u svojoj mučeničkoj upornosti da se nikada ne predaje. Upravo na to su se „upecali“ mnogi kritičari i čitaoci, mada je upotrebljena narativna strategija bila zapravo veoma providna, i „nameštena“; trebalo je da je prozru. Samo jedan zaključak je moguć; starac Santjago je od početka do kraja priče imao samo jedan plan, i samo jednu nameru, a to je, da svom piscu donese Pulicerovu pa zatim i Nobelovu nagradu, što je i uspeo.


Lista referenci

Blum 2008: H. Bloom, Ernest Hemingway’s The Old Man and the Sea, Bloom’s Modern Critical Interpretations, new edition. New York: Infobase Publishing.

Vikipedija, marlin: preuzeto u februaru 2011

Vikipedija, skif: preuzeto u februaru 2011

Gordić 2000: V. Gordić, Hemingvej, poetika kratke priče. Novi Sad: Matica srpska.

Josimović 1974: R. Josimović, U podnožju književnih propileja. Beograd: ICS – Izdavačko-informativni centar studenata.

Hemingvej 1967: E. Hemingway, The Old Man and the Sea. London: Heineman Educational Books.

Hemingvej 1996: E. Hemingvej, Starac i more, preveo Aleksandar Stefanović. Beograd: “Prosveta”.

Rad primljen 24. novembra 2012.
Prihvaćen za štampu novembra 2012.

* * *
            Sva sreća da se dr ABN bavi isključivo kratkim pričama i novelama, a nikada, ili užasno retko, romanima. Ne smem ni da zamislim šta bi bilo da usmeri svoje "SF oči" na, recimo, poslovnu politiku u MOBI DIKU...

1 коментар:

Kiklop је рекао...

WTF!? Stvarno ostadoh bez teksta....