izabrana dela

izabrana dela

недеља, 14. април 2013.

U ZNAKU VAMPIRA (2. deo)

Priredio Goran Skrobonja
PALADIN, Beograd, 2012
470+ strana

            Osvrt na ovu obimnu antologiju čiji sadržaj čine "Muške priče o krvopijama" i sam je, zbog opširnosti, podeljen u dva dela. Pregled prve polovine knjige, i neke opšte primedbe, objavljeni su pre mesec dana, OVDE, a sad, krajnje je vreme da dovršim započeto i upokojim i preostale vampire. Ocene su od 1 do 10.

Darko Tuševljaković: Razotkrivanje
= 4-
            Izgleda da utiče kritika, bar donekle: Darko je malkice umanjio svoju opšteismejanu sklonost bombastičnim metaforama i poređenjima, ali ne i ružičastu srž svoje "purple" proze, i obilate doze patetike. Zapravo, i u ovoj blaženo kratkoj priči možemo naći, ali u nešto manjoj meri, osnovne boljke njegove proze koje sam u linkovanoj kritici već definisao, odnosno: 1) otužnu sklonost ka patetici; 2) bombastične metafore, preterana poređenja i hipertrofirane personifikacije; 3) inkongruentne, neadekvatne, atmosferu-razbijajuće stilske figure i fraze; i 4) bezveznjačke 'životne mudrosti' i naravoučenija.
U noći pomračenja meseca, mladić prilazi devojci sleđa. Njegove prve reči upućene njoj glase: "Kakav iznuđeni osmeh..." Umesto da ga popreko pogleda, sa "Ma, beži, bre, budalo" izrečenim ili nagoveštenim, ona smesta pristane da se s ovim stalker-neznancem prošeta, "uz obećanje da ćemo se opet videti, nekog manje značajnog dana." Tako započinje bizarni ljubavni trougao – jer, kako ispadne, mladu konceptualnu umjetnicu Minu i dalje spopada njen verenik, iako je stradao u automobilskoj nesreći ("volana utisnutog u grudi poput predimenzionisanog broša koji će na onom svetu svedočiti o načinu na koji je umro"). Fantomski ljubavnik je "znao da pripada Eloima, ali je osetio njenu potrebu da bude Morlok." A sad je on "grize tamo gde je nekad ljubio"...
Ovaj živi počne da je snabdeva flašama krvi sa svinjokolja (!), ali pošto joj ona izaziva "crvenu, bolnu stolicu" (!), ovaj neizlečivi romantik devojci koja ničim ne pokazuje da je vredna tolikog truda, počne da cedi krv iz pacova: uostalom, što reče onaj švapski doktor u GOLOM RUČKU (knjizi), ta teorija o bacilima je čista besmislica! Kao da postoji neki higijensko-zdravstveni rizik u ispijanju sveže krvi pacova! A fantomski verenik i dalje dolazi da je sisa, uz opaske tipa: "lepši par bataka u životu nije video. Ni u smrti." Ostavite Darku da vam prvo stvori patetičnu atmosferu gorko-slatko-otužne romanse, a onda da je razbije neadekvatno prizemnim i/ili glupim frazama i slikama!
I tako, ovaj naš junoša "šinteriše" (str. 256) ispred njene zgrade, ali – sasvim predvidivo – krv svinja, pacova i pasa samo je privremeno rešenje, a dok ne dođemo do onog trajnog, iz njegovih vena, imamo da izdržimo još nekoliko stranica ružičaste patetike...

Ivan Nešić: Pravimo se da znamo sve o ljubavi
= 7
            Cinik-mizantrop primi u gajbu komšiju koga je žena isterala iz stana. Komša je vampir (koji se u jednom trenu pretvori u međunožje-njuškajućeg ali ipak relativno pitomog vuka) a njegova žena nešto još krvoločnije: nimfomanka! Posle nešto malo poigravanja sa stereotipima i vickastih opaski o razlici između "stvarnih" i holivudskih vampira (što je, kod nas, još pokojni Ljuba Damnjanović apsolvirao krajem prošlog veka), naš ljudomrz je prinuđen da opslužuje komšijinu gospođu – i to mu je to. Simpatično je to sve i zabavno, pitko i čitko kako kod Nešića najčešće biva, ali nekako bih od njega očekivao nešto ambicioznije, jače, bolje od prolongiranog vica.

Damir Mikloš: Hod po senkama
= 3
            Glomazna, prepričana a neoživljena storija sa mnogo uninvolving likova i zaboravljive akcije. Ovo će bolje da legne onima koji otkidaju na metafore tipa: "Skliznuše niz zid uz zvuk umiranja bronhitične zmije," ili koji će grohotom da se smeju na opaske kao što je: "Nisi još ni sisô majčinu dudu dok sam ja Magelanovoj posadi srao u ćupove s vodom, ćelavi!" Ja sam bio izrazito nezabavljen ovim prozaičnim palpom, uglavnom neveštim čak i u post-literarnim okvirima u kojima bi da se kreće (šifra: X-100). Za moj ukus previše je to oslonjeno na generičke vampirske filmove + igrice + stripove (pa stoga suviše fejk & neživo, nezanimljivo), ali ko voli filmski serijal UNDERWORLD i njegove drugorazredne derivate, valjda će bolje da mu/joj legne ovo.

Pavle Zelić: Otrovno Sunce
= 7+
 
U smislu karaktera, naracije, atmosfere i tsl, nemam nikakve veće zamerke na ovu fino napisanu priču (btw, odličan naslov). Jedina krupnija zamerka tiče se kraja, a naročito njegove idejnosti. Veći deo priče deluje obećavajuće, ali završetak je slab idejno, a i inače deluje previše klišetizirno i zbrzano. U njemu nalazimo nešto što mi inače u hororu smeta, a to je kada žrtve (ovde: deca obolela od raka) olako postanu monstrumi.
To ima smisla kada nam delo prikaže proces "monstrumizacije" od strane okoline (npr. FRANKENŠTAJN, KERI...), ali kada je prikazano kao nešto što se maltene samo po sebi podrazumeva, tj. što se uzima zdravo za gotovo, s tim imam problem – jer šta je onda poenta priče? Da oni koji su bolesni – pa stoga ionako izazivaju zazor "zdrave" većine – jesu na korak od monstruoznosti, ili su možda već i s one strane? Tako to biva kad žanrovski pisci ne promišljaju dovoljno to o čemu pišu (i kad ne čitaju Suzanu Zontag)! Takođe, nekako se implicira tim završetkom da je dobra doktorka pogrešila što je bila toliko posvećena da čak i krši propise da bi toj deci pomogla, odnosno da bi joj pametnije bilo da je decu napustila kao i svi ostali. Je li ona svojim stradanjem u izvesnom smislu kažnjena za požrtvovanost od strane te iste dece za koju se žrtvovala? Koji je njen greh? Što je htela da im pomogne?

Aleksandar Bjelogrlić: Februar
= 3+
            Slabunjavo-zaboravljiva priča, ili tačnije – gomila prepričavanja, sa predvidivom poentom (gresi prošlosti, tj. bratska nesloga i pohlepa, odjekuju kroz vekove i paralele nalaze u sadašnjosti). Ima nekih pokušaja atmosfere, i jednu upečatljivu prikazu, ali ipak je ovo staromodno na loš način, i popriličan flatline u svakom smislu.

Aleksandar Žiljak: Nekomata
= 7
Vrlo dobro-odlična novela, sve do kraja koji nije kraj, i kojim se ništa zapravo ne završi. Smeštena u feudalni Japan, gde ratujući klanovi pored svih nindži i mindži u borbi koriste i vampirske žene-mačke, ova novela je visprena, dinamična, živopisna i dobro istražena – mada sa ovim potonjim malkice i preteruje i opterećuje tekst gomilom fraza i izraza na japanskom koje prvo uvede, a onda ih smesta pojašnjava i definiše, a sa jedinom svrhom razmetanja. Šta će mi rečenice tipa (parafraziram, ne citiram): "Nazula je kušimuši, klompe od trešnjinog drveta, i dohvatila svoj đuđimuđi, specijalni kratki mač kakvim se služe hikumikui, stražari na dvoru vladara u 16. veku, kako bi nadvoje presekla onimoni, oslikani paravan od pirinčanog papira."
"Nekom Tata, Nekom Mata" je dobar, čitljiv palp – igrarija bez ikakvih ambicija sem da zabavi, bez pretenzija da nudi ne znam kakva značenja i naravoučenija, ali barem uspeva u svojoj nakani da bude pitka i zabavna. Šteta je samo što, kao što rekoh, ovde nedostaje pravi rasplet (vampirica se na kraju naprosto sažali, pokaje, i odustane od napada na svoju žrtvu!), pa se zato na kraju sav taj japansko-hrvatski sound & fury ispuše poput kakvog balona. Nažalost, zapažam da je problem dobrog završetka prisutan u mnogim pričama ove zbirke, pa i u najboljima.

Boban Knežević: Vampirijada
= 6+
            Ova masivna novela nije loša dok traje, pre svega zbog simpatične "udice" u vidu misterije: grupa ljudi kao da je zarobljena u jednom vojvođanskom mestašcu gde se odigrava nekakva parada – šarada – vampirijada, a samo je glavni junak (u tipičnoj bobanovskoj wish fulfilment fantaziji) svestan da se sve vrti u krug, iz dana u dan, tj. ponavlja se isto, ali učesnici su nesvesni jer im se memorija "resetuje", kao u DANU MRMOTA. On pokušava da sebi privoli i osvesti još neke likove, a naročito jednu kelnericu (što još i ima nešto malo smisla), ali i grupicu goth-"vampira", što nema nikakvog opravdanja niti logike (zašto bi se on baktao baš njima kao potencijalnim saveznicima?), sem da ih bude više zajedno s njim na kraju, i da se ubaci sasvim predvidivo sprdanje sa mladalačkim pomodarstvom i pozerstvom "vampirskog" imidža. Ovo sprdanje je tim besmislenije kada nam na kraju Boban isporuči dvostruki nokaut najotrcanijih SF klišea, gori od nečije svesne, pakosne parodije na "male zelene". Znači, "ha-ha, baš su tupavi i patetični ovi goth vampiri!", kaže čika-Boban, pre nego što nam u kulminaciji pokaže – "tupave patetične male zelene"!
Kraj je razočaravajuće banalan, i u ideji, i u egzekuciji. Kao prvo, rasplet je predvidiv. Jedino što sam pomislio da bi moglo da bude rešenje misterije (ali po principu: O, NE - NEĆE VALJA...?!) – ispostavilo se kao baš to. To rešenje je bezvezno, možda je bilo prikladno u 1950-im, u vreme izvorne TWILIGHT ZONE, ali danas, plasirati to "ozbiljno", bez trunke ironije...? A logika iza toga je – nelogična (sic), ali kad autor sebi dopusti "najmoćniju rasu u galaksiji" čijim znanjima i tehnološkim moćima doslovno nema granica, onda dospevamo u ANYTHING GOES teritoriju, i to više i nije SF nego – magija.
Odnosno, fantazija. A rešenje misterije s početka otkriveno nam je – kako? Najbanalnijim (lenjim) postupkom, prikladnijim nečemu iz 1940-ih: SEDI DA TI ČIČA OBJASNI, PRE NEGO ŠTO TE POJEDE. Što je najgore, i to jedenje, tj. pijenje krvi na slamčicu od strane hiper-inteligentnih bogomoljki (!) deluje kao usiljeni ustupak temi antologije, eto da bude i nekih pravih vampira, a ne samo onih goth-pozera. To, sa slamčicama, ne deluje kao logični rezultat onoga što smo minut ranije čuli i videli, i o toj rasi, i o njenoj tehnologiji i fantasy-umećima, i o njenom mestu u univerzumu... I tako, zbrzanim i bezveznjačkim krajem ova, potencijalno zanimljiva satira na začarani krug srpskih bahanalija i kojekakvih "-ijada" završi otrcanom B-movie palpijadom.

Goran Skrobonja: Projekt: Sunce ili Anka, ubica vampira
= 6-
            A za kraj, 'ajmo malo u Bolje Juče – juče koje, u ovom obliku, nikad nije ni postojalo, ali kad smo već danas ovde gde jesmo (u čabru!), daj bar da malo maštamo o nekoj bivšoj fanta-Srbiji koja ume da poštuje svoje genije (kao što je Tesla) i da koristi njihovu genijalnost na svoju i njihovu slavu; o Srbiji koja je velesila a ne poniženi otirač za čizme lučonoša "novog svetskog poretka"; o Srbiji čija tajna služba (vođena ČOVEKOM KOJI ĆE UBITI TESLU, Apisom) dobro radi svoj posao i uspeva da predupredi ozbiljne pretnje; najzad, o Srbiji za koju rade zgodne špijunke-superherojke kakva je Anka Cukić... Potonja je već viđena u pomenutom Skrobonjinom romanu, u kome Tesla statira u pozadini, dok su u prvom planu mediokriteti (glavni junak), špijuni (Anka) i zlikovci (Nikodije Marić, Apis...), a evo je sada u prikvel-noveli "iz istog sveta" alternativne Zlatne Srbije.  
Dramaturgija ovog zapleta više je nego jednostavna i linearna: nema misterije (Apis je na samom početku već raskrinkao zlog austrougarskog vampira i njegove nakane sa Teslinim specijalnim "odelom" za obolele od "heliopatije" koje će im omogućiti da budu daywalkeri), nema naročitog saspensa (hell, ipak u glavnoj ulozi imamo superherojku koju Apis džentlmenski šalje da se bori sa master-vampirom sama samcita) a nema ni twista (osim ako ne računamo onaj koji se igra na tanc-večeri što prethodi kulminaciji na aerodromu "Nikola Tesla").  
Ako ništa drugo, Skrobonja piše pitko i čitko, tako da to sve klizi bez problema, lako se guta, ima simpatične akcione set-pisove ali i solidne scene verbalnog sparingovanja, pa je krajni rezultat jedna novela koja možda ne iscrpljuje sve potencijale svojih premisa, ali se ipak sa njima poigrava na dovoljno zabavan način da to zadovolji pre svega one koji su voleli njegovog APISA, tj. TESLU. Njima će poslužiti kao među-stanica u iščekivanju dalje serijalizacije neserioznih Ankinih avantura koje, kako izgleda, slede u narednom Skrobonjinom romanu. Oni koje je TESLA ostavio manje-više ravnodušnim, ili barem neuzbuđenim, nemaju ni ovde bog zna šta da traže, jer ovo je less of the same, samo sa Buffy-vampirima preslikanim u fanta-alter-Srbiju početka 20. veka... 

            Dakle, da sumiram: sudeći po ovoj antologiji, ovdašnji pisci uglavnom ne znaju šta da rade s vampirima, pa za inspiraciju (ako je to prava reč) pretežno konsultuju američku pop-konfekciju iz stripova, B-filmova i TV serija. Pošto motiv vampira, izgleda, doživljavaju kao nepovratno ofucan, uopšte i ne pokušavaju da njime izazovu stravu (zvuči bizarno, ali u ovoj antologiji o vampirima jedva se 1/3, odnosno 5-6 priča, može svrstati u horor!). Umesto toga, vampira rabe ili kao metaforu u ljubavnim i krimi pričama, ili se s njime komedijaški sprdaju, ili ga koriste u špijunskim, akcionim, avanturističkim pa čak i ninđa-zamešateljstvima sa mahanjem 'ladnim oružjem ali i mnogo pucnjave i eksplozija. Eskapizam je glavna motivacija, a palp – najviši domet.  
Naravno, ima i palp svojih dobrih strana, pa ako ste za njih spremni i njima zadovoljni, onda će vas i ova antologija priča o vampirima podmiriti. Neko probirljiviji, pak, možda će zaključiti da u njoj nema baš mnogo prave krvi, jer preovlađuje veštačka farba.
Ipak, čaša se može posmatrati i kao polupuna, jer mada tu nema baš mnogo kompletnih priča – takvih koje bi bile odlične u svakom smislu, od početka do kraja – ipak se među ovim koricama nalazi bar jedna antologijska i nekoliko vrlodobrih priča, a najuporniji mogu naći proplamsaje nečeg zanimljivog u većini odabranih: negde je to koncept, negde izolovana scena, negde i više od pola priče, negde samo dosetka, negde varijacija na već viđeno... ali čak i probirači će imati šta da proberu.
Sviđalo se to nekome ili ne, U ZNAKU VAMPIRA je dobar presek ovdašnje fantastike danas: tuđe nećemo, bolje nemamo!

Нема коментара: