STRAVA UMIRUĆEG SELA (I GRADA) – „ZAVODNIK“ DEJANA OGNJANOVIĆA

            Nedavno je najstariji, najčitaniji, najuticajniji i po svemu vodeći srpski fanzin posvećen fantastici i hororu, EMITOR, objavio prikaz mog romana ZAVODNIK. Bilo je to taman na vreme da se obeleži godišnjica od izlaska romana, te Veliki Petak, odnosno Dan Raspeća Isusovog, a ujedno da se proslavi i predstojeća prodaja poslednjih par tuceta preostalih primeraka ovog romana. Ako do sada još niste sebi kupili ZAVODNIKA, i čekali ste tek Emitorov "Pečat preporuke" – evo vam ga malo ispod.

Ko želi da se proveseli, neka mi piše na dogstar666 at yahoo dot com: cena romana je 700 din sa uračunatom poštarinom unutar Srbije. Tražite dok ima, nemojte tražiti (i plakati) kad nestane!

Evo, dakle, šta je o ZAVODNIKU napisao Filip Rogović u svom prikazu za internet izdanje EMITORA.

Ovaj prikaz je ilustrovan mojim fotografijama iz sela Špaj u kojem se dešava radnja romana (čitaoci će sigurno prepoznati lokacije – sve se nalaze u knjizi): (c) Dejan Ognjanović for The Cult of Ghoul Inc.

STRAVA UMIRUĆEG SELA (I GRADA)

– „ZAVODNIK“ DEJANA OGNJANOVIĆA

- Filip Rogović-

10. APRIL 2015. 

Izrazito aktivan niški pisac, kritičar, prevodilac i esejista, Dejan Ognjanović, koji od 2012. nosi i titulu doktora, dobijenu odbranom rada u kojem istražuje razvoj horor žanra u anglo-američkoj književnosti, dodao je prošle godine svom nemalom opusu i knjigu pod naslovom Zavodnik. Posredi je njegov drugi roman, u kojem nastavlja svoj dijalog sa tradicijom žanra kojem se, kao teoretičar i praktičar, posvetio. Zavodnik će, naime, osim kao uzbudljiva priča, ljubiteljima književne strave biti zanimljiv i kao očigledan omaž ili replika na osvedočeni horor klasik iz 1898. – Okretaj zavrtnja američko-engleskog pisca Henrija Džejmsa.

Ne samo da se, poput slavnog uzora, opredelio da priču iznese glasom nepouzdanog pripovedača, i da mu je jedan od osnovnih ciljeva ambivalentnost i nedorečenost teksta, koje treba da omoguće više različitih tumačenja, i da ostave čitaoca u nekoj vrsti prijatno nelagodne nedoumice i nezadovoljene znatiželje, nego su i sve ključne tačke zapleta preslikane i prenesene u domaće ruralno okruženje. Glavni lik romana je magistrand na katedri za Engleski jezik i književnost Niškog univerziteta, kojeg bogati biznismen angažuje da letnji raspust provede u selu Špaj, nadomak Niša, ne bi li deci njegovog prerano preminulog brata davao časove engleskog jezika. Došavši u polumrtvo selo, u kojem živi još samo nekolicina staraca, profesor uviđa da bi njegova prava misija trebalo da bude da dvoje simpatične dece – Miloša i Bilju – nekako izbavi iz tog okruženja, i otrgne od pogubnog uticaja njihove sujeverne babe, Grozde, sa kojom, ostavši bez oba roditelja, odrastaju. No, kako dani i poglavlja odmiču, profesor se suočava sa sve snažnijim nagoveštajima da u domaćinstvu u kojem se obreo vrebaju daleko strašnije opasnosti od nemaštine, nehigijenskih uslova života i nazadnih staričinih pogleda na svet, kojima su dečica izložena, u odsustvu mlađih staratelja ili makar društva vršnjaka.

Pred kućom se pojavljuje iskasapljeni leš psa koji je napao malog Miloša, komšije zakukuljeno i zlokobno govore o pokojnom ocu profesorovih učenika, a deca samouvereno i ubeđeno tvrde da će se on vratiti iz groba, i ponovo biti uz njih…

Pojavivši se pred čitaocima čitavih jedanaest godina posle Ognjanovićevog prvenca, romana Naživo, Zavodnik donosi napredak u jeziku i pripovedačkoj veštini. Ognjanović svakako nije rođeni majstor stila, ali uspeva da stvori ubedljiv rukopis, među čijim su najvećim vrlinama dobro dočarana atmosfera sela u odumiranju i niz efektnih, jezivih scena, među kojima su jednako dobre i one koje se odigravaju noću, i one koje nas iznenade, usred bela dana. Osim toga, (tokom većeg dela romana potisnuti) konflikti između likova u potpunosti su oživljeni, dinamični i prizivaju reakcije čitaoca, tj. neizbežne simpatije prema jednoj ili drugoj strani, ili prema obema naizmenično. Ognjanovićevo pripovedanje je realistično i detaljno – bujna priroda u zabačenom kraju, način života, navike i običaji u seoskom domaćinstvu, ponašanje i govor dece, babe Grozde, i ostalih meštana – sve to kao da je zabeleženo okom kamere, dajući sliku i priliku ruralnog juga Srbije.

Dok roman odmiče, ukazuju se bar dva značenjska sloja u kojima se može slutiti osnovna unutarnja motivacija za pisanje priče.

Pre svega, izuzetno je upečatljiv motiv propadanja sela, koji se nameće u prvom planu, dok se iz drugog, implicitno, ali prilično jasno, nazire i propast celog nesrećnog srpskog društva.

Dosta pažnje je posvećeno i postavljanju neodlučnosti između racionalnog i sujevernog, tj. realističnog i natprirodnog tumačenja priča o prošlosti porodice u kojoj se profesor zatekao, a prvenstveno u vezi sa rođenjem i životnim putem pokojnog oca, Mihajla. Iz šturih reči meštana, profesor uspeva da shvati da je imenovani bio daleko od omiljenog u toj sredini, i da je, naprotiv, oduvek važio za nekakvu nečastivu, prezrenja vrednu ličnost, čiji se dolazak na svet vezuje za nekakve nejasne rituale, magiju – bogohulne pojave, o kojima se samo šapuće, ili govori tek u natuknicama. Profesor sve te nagoveštaje odbacuje kao sujeverje, i u njegovom tumačenju, priča o Mihajlu postaje dobro poznata priča o tome kako osobene ličnosti (Mihajlo je, naime, bio senzitivni, nadareni slikar) postaju predmet neshvatanja i prezira u malim, zaostalim sredinama. S druge strane, osim uverenja baba Grozde – svakako najupečatljivijeg lika u knjizi! – i dece, da će se pokojni Mihajlo vratiti, čitav niz događaja i detalja na koje pripovedač nailazi nagoveštavaju da u svim tim govorkanjima i šuškanju itekako ima istine. I ne samo da se sluti da bi ta fantastična priča o nekakvoj demonskoj Mihajlovoj prirodi mogla biti verodostojna, nego su i lik babe Grozde i njen prisni odnos sa decom toliko dobro postavljeni, da u izvesnim trenucima mogu izazvati i simpatije čitalaca, budeći istovremeno i prezir prema profesoru koji želi da razori jedan svet svojim nerazumevanjem i ingnorantskim, rigidnim stavovima.

Zavodnik se, takođe – a što potpisniku ovih redova deluje i najzanimljivije – može tumačiti i kao priča o potrazi za smislom, koja implicira zaključak da je takva potraga za čoveka beznadežna iako je glavni lik toga blaženo nesvestan. Naime, on u zaostalo selo dolazi kao obrazovan čovek i predstavnik naprednog, prosvećenog sloja društva. I mada je sve vreme ubeđen da Miloš i Bilja mogu da prožive smislen život vredan življenja samo ako pobegnu iz Špaja i od baba Grozdinog pogubnog vaspitavanja, i ako uspeju da dobiju obrazovanje dostojno njihove inteligencije, u sredini koja je emancipovanija i udobnija – neprekidno je očigledno da on, kao predstavnik tog „drugog sveta“, koji će, šta više, uskoro poneti titulu magistra filoloških nauka, niti je srećan, niti se bavi ičime što se može nazvati smislenim, i što ga istinski ispunjava. Svoj magistarski rad, koji bi trebalo da bude vrhunac njegove dotadašnje akademske karijere, doživljava kao nužno zlo, a sa niškog asfalta beži na selo, da bi predahnuo, očigledno nezadovoljan, umoren, možda čak i zgađen nad svojim urbanim životom mladog intelektualca. Begunca od tog, takvog, života, zatičemo u maštanju o tome kako će „spasiti“ mališane kada im pomogne da se i oni priključe upravo tom istom, takvom, životu. Ne našavši smisao u svojim aktivnostima u gradu, tu prazninu nastoji da popuni „popravljajući“ tuđe živote, i ovo se, koliko kao slika o uzaludnosti potrage za smislom, može videti i kao izraz gorkog razočaranja u vrednosti, dostignuća i perspektive savremene civilizacije…

Ipak, postavivši sebi zadatak da ovaploti golicavu nedorečenost i nezaokruženost, koja prosto ne dozvoljava da se bilo koje tumačenje samouvereno i s punim pravom brani – onakvu nedorečenost kakva više od veka izaziva prijatnu frustraciju i fascinira čitaoce Džejmsovog remek-dela – Ognjanović i ne zalazi dublje u istraživanje bilo koje od pomenutih tematika. I odumiranje sela, i tenzije između racionalnog i tradicionalnog pogleda na svet, i pritajena psihološka i metafizička kriza koja je zadesila glavnog junaka, nisu onako pažljivo opisani da bi bili dovedeni do svojih krajnjih ishodišta, već da bi svojom uverljivošću dali podršku osnovnom, unapred sračunatom, žanrovskom efektu, koji roman treba da ostavi na čitaoca. Njegov prvenstveni cilj jeste da bude efektan horor, i u tome u dobroj meri i uspeva.

Među mane rukopisa može se ubrojati povremena raspričanost pripovedača: pojedini delovi bili bi efektniji i srećnije uklopljeni u celinu kada bi bili kraći. Zatim, pojedini pasaži, uglavnom ironično intonirani, u kojima pripovedač svoje opservacije iznosi kolokvijalnim jezikom, možda doprinose da tekst zvuči savremeno, ali donekle razbijaju atmosferu. Najzad, s obzirom na to u kojoj se meri delo oslanja na Džejmsov čuveni rukopis, neizostavna su, mada svakako nezahvalna, poređenja krajnjih dometa Zavodnika i Okretaja zavrtnja.

Ekonomisanje informacijama i natuknicama o mogućim rešenjima nedoumice nepouzdanog pripovedača svakako je elegantnije i efektnije u Džejmsovom delu. S druge strane, Ognjanovićev tekst je duži i kompleksniji, zahvaljujući očiglednoj potrebi autora da, prateći pri tom strogo Džejmsovu strukturu, ostavi čitav niz komentara o različitim pojavama… I možda nas upravo zato kraj Zavodnika može ostaviti u delimičnom nezadovoljstvu, budući da su njegovi značenjski potencijali (koji upravo potiču iz te želje autora da se o pojedinim temama izrazi) stavljeni u drugi plan, zarad žanrovske „pravovernosti“ i utiska.

No, kako god bilo, ovo jeste dobar roman – ako ne i bolji, onda svakako na nivou ranijih radova pisca.

* * *

            

Eto, to je bilo to. Ako vas zanima fantastika u najširem smislu (više SF i fantasy nego horror), bacite pogled na Emitorov sajt za nove vesti, prikaze, najave, osvrte i svašta nešto – OVDE.

NIČIJE DETE (2015)

 ***(*)

4-

            Pogledao sam po drugi put film NIČIJE DETE i zaključio da zaslužuje da mu se ocena blago poveća, sa 3+ prilikom inicijalnog gledanja na 4- posle reprize. Ovo je zaista moćan, snažan, vanredno dobro realizovan film, ne samo u našim prilikama, nego na svetskom nivou. Najbolje što o njemu mogu reći jeste da je DOBAR KAO DA NIJE NAŠ. 

Ovih dana igra u bioskopima, pa najtoplije preporučujem da, ukoliko živite u nekom od tuceta gradića i palanki u Srbiji koji još imaju bioskop – ako vidite ovaj film u svom lokalnom Domu Kulture, bioskopu ili mutlipleksu, ne dvoumite se, ne premišljate, ne oklevajte, ne dremajte, ne kenjajte, nego kupite kartu sebi i nekome koga volite i tako podržite jedan, za promenu, stvarno dobar srpski film.

            NIČIJE DETE je inspirisano istinitom pričom, ali ne dajte da vas to odvrati: ovo je redak slučaj filma koji nadrasta ilustraciju članka iz novina i doseže nivo autentičnog umetničkog dela. Slučaj: lovci na vukove u Bosni u jednoj jazbini pronađu – golog dečaka koji je, očito, odrastao s vukovima. Ne zna se ni ko je ni čiji je. Ne govori, divalj je, hoda četvoronoške, jede s poda, reži... 

Pošto je to proleće 1988. ovi Bosanci ga šalju na preglede i dalju brigu u civlizaciju, odnosno Beograd, pošto mu prethodno, ničim izazvano, daju musli ime Haris Pućurica. Kao da detetu šanse da normalno funkcioniše u ljudskoj zajednici nisu već dovoljno ometene time što je siroče bez ikog svog, što je nesposobno da govori i služi se kašikom, da živi u zatvorenom prostoru i koristi električnu energiju, nego su još morali da mu od svih mogućih imena daju takvo koje bi unakazilo i najnormalnije dete prvi put čim se ovo predstavi vršnjacima.

            No, Pućuricu dovedu u Bg i smeste u Dom za nezbrinutu decu ("Vučica"?). Vaspitači pokušavaju da od njega "naprave čoveka" (navikavaju ga na cipele, da jede iz tanjira a ne s patosa itsl), tzv. "normalna" deca koriste svaku priliku da ga ismevaju (npr. kevću i reže u njegovom prisustvu, cerekaju se i podgurkuju gledajući ga) 

a samo jedan dečak, par godina stariji, pokuša da se zbliži sa "Pućkom" (kako ga prozovu), što zapravo i uspe, i njih dvojica postanu nešto kao drugari. 

Ali, ne očekujte baš mnogo veselja ovde, jer razne mračne senke nadvijaju se i nad njih dvojicu, nad Dom, i nad Jugoslaviju u raspadu...

            Sve ovo je moglo da bude otužno tugaljivo. Patetika. Tužna deca. Suze. Gudanje u violine. Napadna simbolika. Globalna metafora. Angažovana alegorija. Sviranje kurcu. I sve u tom smislu: znate već kako to biva kad se Srbin dohvati kamere. 

A tako bi i bilo da je film režirao Stefan Arsenijević, kako je prvobitno bilo planirano (ako vam je promakla moja autopsija njegovog mrtvorođenog nedela LJUBAV I DRUGI ZLOČINI, obavezno to overite OVDE). Na svu sreću, kreten je hteo da scenario Vuka Ršumovića drastično prepravlja (i napravi od ovoga mockumentary!), što se nije svidelo stranim finansijerima, pa je Stefan snažno šutnut, a režija je poverena scenaristi Ršumoviću. I on je stvarno uradio fenomenalan posao na oba plana.

            NIČIJE DETE neverovatno vešto i zrelo (za debitantski film, a i inače!) izbegava skoro sve zamke koje je ovakva priča sa sobom nosila, i izrasta u ozbiljan film time što a) veruje u svoju priču, b) veruje u svog glavnog glumca, i c) veruje u srce i pamet gledalaca, da im se ne mora crtati, podvlačiti i podilaziti. I plod te vere baš zato ima utoliko veću snagu, jer uložena vera se u krajnjem saldu vraća s velikom kamatom.

            Pripovedanje je nenametljivo, čak suzdržano, na skoro-rumunski način (sada ovu frazu koristim u pozitivnom smislu). Iako je režijski rukopis veoma složen i razrađen, ne pati od dečjih bolesti kao što je razmetljivost ("Mama, vidi me kako režiram!"); iza prividne svedenosti krije se vrlo promišljen, inteligentan postupak pri kojem je očigledno da reditelj tačno zna šta prikazati, koliko pokazati, kako kadrirati, gde seći.

Uz sve ostale zamke, NIČIJE DETE izbegava i pošast domaćeg filma zvanu BLEBETANJE. Znate ono, kad krenu da keeeeenjaju: te drugovi ovako ćemo, te drugovi onako ćemo... Nema toga ovde. I dijalozi su koncizni, jasni i bez rasplinjavanja. Ovo je film koji pre svega govori u SLIKAMA. 

Velika retkost u domaćem "filmu" koji najčešće nalikuje radio-drami, zbrljeknutom pačvorku skrpljenom od 50 sati TV serije ili – pozorištu. Ne, bato: ovde se priča slikama. I tišinom.

Muzika, gde je uopšte ima, jedva je primetna. Uzgred, osim odlične upotrebe pesme "Niko kao ja" u filmu se nalazi i jedna sjajna elektro stvar, u sceni u "crvenom" klubu u kojem devojčica Alisa pleše; nažalost, što je bizarno, na odjavnoj špici NISU naveli podatke o upotrebljenim pesmama – hej, šta je s kopirajtom?! – pa tako ne znam o čemu se tu radi, ako neko od čitalaca ovoga može da me prosvetli, rado bih čuo odakle je i čija je ova numera (instrumental).  

            NIČIJE DETE na snažnim plećima nosi pravo otkrovenje, možda i najbolje dete-glumac viđeno u domaćem filmu u ovom veku, Denis Murić. To šta je ovaj dečak (inače, sa Kosova) napravio s ovom ulogom – to je nešto neviđeno, i potpuno fascinantno, tim pre ako pogledate koliki ogroman teret ta uloga zahteva. Sa čime se sve to dete suočava, šta sve ima da podnese, šta da vidi, na šta da reaguje, kakve boli i gubitke i druge složene emocije da ispolji, i sve to bez reči – da li je uopšte neko dete u skorije vreme imalo teži glumački zadatak?

Kompletan govor tela, mimika, izražajno lice, oči = e, TU leži film. Denis Murić je film. Denis Murić je NIČIJE DETE. Zvuči kao truizam, ali moram da naglasim: bez njega ne bi bilo filma, bar ne ovoliko dobrog. Sve ostalo što valja u filmu bilo bi šuplje bez njega, takvog.

            Kako to? Evo kako. Dečakov lik donosi u film tačku izmeštanja. Samo njegovo prisustvo nosi ono što su ruski formalisti zvali ostranenie. Njegovo prisustvo u kadru, i više od toga: zauzimanje njegove perspektive (što film svesno, znalački i konzistentno čini od početka do kraja) donosi "očuđenje" sveta koji inače smatramo našim, "normalnim". 

Naizgled obični kadrovi i situacije kakve smo viđali mnogo puta, čak i u domaćem filmu, ovde dobijaju poseban naboj i značenje, posebnu boju, kao da su po prvi put viđeni, zato što ih gledamo očima Autsajdera, nekoga ko nije Jedan Od Nas.  

            Verujte, jedna je stvar gledati nešto kao SIVI DOM (na čije najbolje momente NIČIJE DETE podseća, i dostiže ih!) ili neki od boljih, ali narativno konvencionalnih filmova o raspadu Jugoslavije, ispričanih iz ugla manje-više običnih "jedan od nas" momaka iz kraja – a sasvim, sasvim drugo je gledati "naš" svet, sve vreme, iz jednog radikalno izmeštenog, tuđinskog ugla, iz ugla deteta-vuka, deteta koje nije uzelo zdravo za gotovo "civilizaciju" sa svim njenim govnima na koja smo mi navikli i više ih i ne primećujemo kao nešto vredno isticanja.

Više puta tokom filma Vuk nam prvo prikazuje dečakovu reakciju, dečakov pogled, pa tek onda ono što on gleda: čistoća njegovog porekla i njegove prirode je KRISTAL kroz koji sadržaj tih kadrova postaje još jasniji.

Njegove oči, Prirodne, jedva taknute ali neokaljane Logosom, odražavaju Istinu.

Koliko je samo beskrajno pametnije, veštije, odmerenije, preciznije upotrebljen ovaj postupak u NIČIJEM DETETU nego u traljavom TRAVELATORU o kojem sam nedavno pisao: tamo Rakočević u beskrajnim kadrovima ima da blene okolo, da zvera, da bulji, da se vrti oko sebe i kamera oko njega u nepreglednim minutima, da bi nam "dočarao" pogled teleta koje zvera u šarena vrata Lasvegače.

A ovde, autentična emocija – nenaglašena, nepatetična, jedva malo akcentovana ali uglavnom u svom prirodnom izrazu – čist pogled govori MNOGO, uglavnom kroz kontrast: nema šta tu dečak da se mršti, smeška, grči u gađenju ili zbunjenosti: ako uopšte postoji, senka emocije je blaga, jedva vidljiva. A opet, u sudaru sa prizorom, i taj pogled postaje rečit. Uostalom, pogledajte kadrove iz filma i biće vam valjda jasno o čemu govorim – ili NEĆE, sve i da napišem još 10 stranica teksta. To ili vidite ili ne vidite.

U svakom slučaju, NIČIJE DETE je jedan od najboljih filmova o (ne)pripadanju, i (ne)svrstavanju, o esencijalnom autsajderstvu. Ta socijalno uslovljena dimenzija (Jugoslavija, Bosna, ratovi, izgubljeni/rekreirani identiteti itd) – sve to postoji, i pametno je sprovedeno. Ako ste baš skloni političkom čitanju, ovo možete gledati kao film o tome da je Jugoslavija propala zato što su u njoj Jugosloveni preko noći postali manjina. 

Kad su se odjednom svi naprasno (?) setili da su zapravo Hrvati, Muslimani, Srbi, Slovenci (odnosno ustaše, balije, četnici, janezi...) – Jugosloveni su postali "ničija deca", na ničijoj zemlji.

Za njih nema mesta u novoj podeli stvari u kojoj moraš da budeš "nečiji", moraš da pripadaš u najprizemnijem smislu pripadanja. Uostalom, jedna od najrečitijih scena u tom smislu je pred kraj, kad vojnici pitaju "Harisa" – "Čiji si ti?" (Uzgred, to je pitanje koje se više puta, nimalo slučajno, ponavlja i u mom romanu ZAVODNIK, ako je neko primetio...)

Ali za mene i, slutim, čitaoce ovog bloga, još daleka značajnija dimenzija jeste ona koja nadilazi i "stvarni događaj" i lokalne metafore, i dostiže univerzalnost – jer ovo ni u kom slučaju nije lokalan film u smislu značenja i prepoznavanja. Ovo je, naprosto, odličan, potresan, vanredno dirljiv a nepatetičan film o nekome ko nije kao ostali i o problemima njegove (ne)adaptacije na sredinu koja ne trpi one koji odstupaju od njenih pravila, koja čini sve da ga sroza na svoj bedasti nivo, 

da mu ugazi identitet i individualnost i svede ga na člana čopora, poslušnog pritiskača okidača (i topovsko meso) koji neće da pita ni koga ni zašto, nego će, na naredbu, po uslovnom refleksu, da uperi cev tamo gde mu rulja kaže.

Postoje ovde određene sličnosti sa VUČIĆEM kojeg sam nedavno prikazao, i to ne samo u pogledu skoro natprirodne fizičke sličnosti dvojice dečaka, pa čak i nekih kadrova. 

Ali VUČIĆ govori o malom psihu koji raste u velikog: tamo dečak nema prošlost ne zato što je tabula rasa nego zato što se reditelj nije potrudio da nam je da; njega vršnjaci tlače ali nikad ne vidimo zašto; i on se transformiše u "vuka", a da nam film ne kaže zašto. VUČIĆ je žanrovska egzibicija ispražnjena od emocije zato što reditelj nije umeo da pametno i smisleno upotrebi pipavu formulu "less is more".

VUK Ršumović, međutim, itekako pametno odmerava to svoje "less is more" i zaista kazuje MNOGO sa, naizgled, svedenom, minimalističkom pričom u svakom pogledu (sveden kast, lokacije, budžet; nema pompeznosti bilo koje vrste). 

Njegov "vučić" (pronađen među vukovima), iako bez prošlosti, bez dijaloga, skoro bez ičega, zapravo uspeva da bude ne samo Ogledalo jednog društva i jednog perioda i jedne (homo sapiens lupus) vrste, nego i da bude slojevit, opipljiv, ubedljiv LIK, čije je ponašanje u svakom trenutku, u svakoj situaciji, krajnje motivisano i smisleno i razumljivo. Tome, ponavljam, suštinski pomaže što dečak-glumac ni u jednom trenu, ni za najmanji treptaj NIJE FEJK: svaki pokret, svaki pogled, svaki izraz lica je TAČAN. TO JE TO.

Ko ima oči, neka pogleda.

PS: Dobri su i ostali glumci, naročito Pavle Čemerikić koji igra "Harisovog" cimera i drugara Žiku (koji ima neke svoje muke, kao i uostalom i sva deca u tom Domu, ali - da ne spojlujem). 

Ima i tu ozbiljnog potencijala, kao i kod Isidore Janković koja igra Alisu, devojčicu iz Centra kojoj se "smeši" sudbina sponzoruše.

Toliko su svi ovde dobri da je okej čak i matori Miloš Timotijević, kojeg sam ovde nedavno ismevao zbog karikature zlog srpskog vojničine u onoj travestiji NAJLEPŠA JE ZEMLJA MOJA. 

Da li je "kriv" bolji reditelj, koji je njime pametno upravljao, ili uz decu koja ovoliko dobro glume ni on nije mogao da šmira i krevelji se, ne znam, ali bitno je da se i on dobro uklapa u film i ne narušava mu ton. Uostalom, nemam ja ništa protiv čoveka lično: tamo je loš, ovde je dobar. Ghoul tells it like it is.

PPS: Nisam još uspeo da pogledam ENKLAVU, u kojoj Denis igra negativca (malog Šiptara, naravno antisrpski nastrojenog), ali o njemu će se svakako još pričati na ovom blogu, pošto ćemo ga gledati i u novom Zekinom SF hororu THE RIFT, gde Denis igra neku vrstu zombija. To se snima doslovno ovih dana pa će valjda premijeru imati negde najesen (a ako budu MAMULASTO brzi sa pravljenjem filma, možda već i na Grossmanu?).