CTHULHU IZ ZAJEČARA – U FRANCUSKOJ: Bojan Vukić intervju

             Pošto su se čule primedbe iz određenih krugova da se na ovom blogu zapostavlja horor u STRIPU (ako ne računamo povremene osvrte na DILANA DOGA i sl.), evo prvog od tekstova kojima ću pokušati da bar donekle ispravim ovu nepravdu (if any).

            Zaječarski strip crtač Bojan Vukić uradio je za Francuze (tačnije, za izdavačku kuću SOLEIL) dva kolor albuma stripa GRANDS ANCIENS (THE GREAT OLD ONES). U ovom stripu mućkaju se Herman Melvil (as himself!), NEKRONOMIKON, Moby D**k (kako se to na pojedinim polit-korektnim sajtovima piše), Cthulhu itself, a scenarista je nekako uspeo da u sve to umeša i – Frankenštajnovo čudovište. Evo kako glasi zvanična najava, na engleskom:

"New England, 1850. Ishmael is a young sailor who dreams of joining a whaling ship and going on an adventure on the high seas. One night in New Bedford, a fishing port overlooking the ocean, he met Herman Melville, a strange man who tells him the wildest stories — including that of the young captain Ahab, who once decided to go hunting the giant sea Kraken. But to raise it he first needed to find a certain sailor, a survivor of the Kraken attacks, who had kept a secret book of incantations and ungodly knowledge. Once this book is used, it conjures up 'the Kraken', which turns out to be far more monstrous than the worst nightmares of sailors or the dreams of human history."

Pažnju su mi privukli horor-fantastični i, naročito, lavkraftovski aspekti (ovde najnaglašeniji; mada, ako ćemo pravo, verovatno vaskrsnuti zbog bliskosti sa mega-popularnim pomorsko-fanta-avanturističkim lavkrafto-hororidnostima PIRATA SA KARIBA). Artwork koji je Bojan uradio takođe privlači pažnju, naročito u svojim akciono-hororičnim deonicama, koje kulimaciju imaju, naravno, u nedavno izašlom II delu albuma. Sada kada je ta dvodelna storija napokon okončana, popričao sam sa Bojanom Vukićem o njegovom radu, i evo šta je ovaj crtač kazao – exkluzivno za THE CULT OF GHOUL: 

- Dejan Ognjanović: Za početak, predstavi se ukratko: škola, zanimanje, objavljeni radovi do sada, eventualno izložbe, nagrade i sl.

Bojan Vukić: Ukratko, rođen u Zaječaru, tu se i školovao, osnovnu i srednju tehničku. E, zanimanje za strip je počelo od 6. godine, i traje i dan danas. Zanimam se stripovima non stop, čitam kako mi šta padne, svidi se, kako se za šta zagrejem. Neki put se vratim da neke čitam ponovo... uglavnom Deadpoola, Lobo, neke francuske. Toliko se zanimam da mi je to i profesija, tj. crtanje crno-belih tabli po tuđim scenarijima trenutno.

Imao sam jednu izložbu u Zaječaru, daavno, sa nekom likovnom sekcijom iz gimnazije, onda poslao radove u Leskovac na smotru, tamo dobio nagradu. Upoznao kasnije sadašnjeg menadžera, javio mu se par puta ali nismo ništa radili.

- Kako je došlo do tvog rada za Francuze?

Radio sam neke stripove za neke Holandeze, onda ovde Divlju Magiju sa Milanom Konjevićem, tu upoznao Mirka Čolaka, onda on otišao da radi za Francuze (Soleil), nahvalio ih, onda se ja opet javio menadžeru, on pokazao neke radove, ja uradio neke uzorke i njima se svidelo.

- Da li tebe fantastika i horor pretežno zanimaju, ili su samo neka od tvojih drugih interesovanja? Ako preferiraš fanta-horor, pojasni malo, zašto.

Pa, zanima me ta neka fantastika sa elementima horrora, nisam neki toliko ogrezli fan svih gadosti, krvopljusa, čak su mi recimo filmovi sa zombijima glupavi, ne gledam ih, ali recimo Resident Evil mogu gledati milion puta. Zato što su tamo recimo zombiji sporadični, ne glavna tema. Tako i u fantasiju, obožavam recimo igrati Necromancera u Diablu 2, tamo ih volim...selektivan sam nekako. Volim neke vampire, neke ne (čik pogodi koje) kao i neke vukodlake. Tako i recimo krvopljus u Predatoru i Alienu mi ne smeta, ali nisam gledao niti ću nijedan Saw...

Volim da vidim bilo šta dobro, zanimljivo odrađeno, sa ponekom dobrom idejom, inovacijom. Final Destination su mi onako extra ideja, ali sam tamo više očekivao da će scenaristi rečiti slučajeve stradanja kao „slučajnosti“ a ne „nevidljiva ruka koja pomera stvari“...to me tamo iznerviralo, bilo bi 100% originalno da nije toga... Najveci fan sam Aliena i Predatora, kreature su mi genijalne, ideje, mitosi, ali mi danas kako starim sve vise smetaju nelogičnosti i propusti koje vidim kako ih proučavam...

Gik... Volim Terminatora, Pirate sa Kariba, Frankenštajna, Snejk Pliskina i Konana. Nešto Star Warsa pa čak i Star Treka. Warcraft i LotR volim, al su ga malo prezasitili, tako da mi sad nije moment, ali Starcraft obožavam... Koji fan Aliena i Predatora može da ne voli Starcraft? (Ja čak i ne znam šta je to. Verovatno neka igrica – prim. Ghoul)

Taj Sf-Horror volim jer je čist (sic! ovo je kao da kažeš "špricer je čist" – prim. Ghoul), možeš da uradiš dobru stvar jer se radi o ljudskoj prirodi, karakterima, i njihovoj devijaciji, bez obzira na sve ostale korektnosti koje se danas tolko iritantno mešaju u sve... politička, rasna, nacionalna... da ne pominjem ovu najiritantniju sexualnu korektnost. (Eto, nismo je pomenuli - prim. Ghoul)

Možeš i da praviš samo dobru zabavu a i da nađeš ili prikažeš neke esencijalne stvari ako te zanimaju, a ne moraš. Ne moraš da budes čak ni ozbiljan ni realan. Dovoljo nam je realnosti u stvarnom životu, tako da se u toj zabavi ne zamaram sa njom. Mene u stvari najviše plaše Španske telenovele, Američke serije i Rijaliti šouovi... Prvo me plaše što mnogo naroda to gleda, pa mnogo i poveruje u sve to, pa tako krene i decu da vaspitava... užas! Ne gledam biografske filmove ili „based on true events“, oni su najmanje istiniti. 

- Kakve si sve izazove (probleme, veselja, otkrića, gnjavaže) imao pripremajući rad i radeći na dvodelnom albumu LES GRANDS ANCIENS?

Pa, taj scenario je bio napisan i do kraja, završen... za prvi deo, i samo je čekao crtača. Tu sam imao tonu sreće, jer sam isplanirao, onoliko kol'ko je bilo dozvoljeno, kad ću i kako otkrivati izgled Ktulua, da onako pružim na kašičicu, malo po malo, tizing, itd... Mada su oni na kraju rešili da naslovna bude PLJAS odma' ceo Ktulu, tako daaaa... Kao kad bi na prvi deo Predatora na plakat odma' nalepio onaj kraboliki kez, a onda ceo film čekaš da se pojavi? Bezveze.

Al' hajde, kad već u naslovu nema reci Ktulu, nek ima slika. Mada bi' ja lično tu stavio nešto drugo, malo pipaka, veći brod, i Ktulu u naslovu. Ostalo, saradnja sa scenaristom, urednikom, to je Mocartova melodija... sve savršeno. Lepota za saradnju, lagodno, bez pritisaka, jurnjave, kreativne slobode kol'ko 'oćeš i kako oćeš.

- Koliko su ti ambijent (pomorski, starinski) i tematika (lavkraftovska akcija) bili bliski?

Nikad nisam čitao ništa od Lavkrafta, nikad u životu nisam crtao ni more ni brodove, mislim da sam jedan jedini čamac nacrt'o pre toga u životu. Ali je moj klinja bio oduševljen Mobi Dikom, imao sam gomilu dokumentaraca o Belim kitovima, i svaki mogući postojeci crtani film sa Kap. Ahabom i Mobi Dikom. Tako da je i on pored mene uživao gledajući sve to, a kako je veliki obožavalac i ajkula, morao sam na njegovu inicijativu ubaciti ajkule u strip... A i baš tada sam uživao u Piratima sa Kariba, tamo Kraken, 'vamo Ktulu, to se namestilo, uživanje raditi!

- Konkretno, kako si se izborio sa dizajnom Ktulua i drugih HPL slika, koje su toliki pre tebe već dizajnirali? Da li si u ovome imao potpuno odrešene ruke?

A, naravno, uz'o sam i pregled'o šta su sve drugi radili, i odlučio se za onako, vanzemaljsko-popularan dizajn, životinjski, ne neki ljigavi, da se plaše mala deca... Onima koji to plaćaju se odmah svidelo i eto! Među svim tim dizajnima je bilo i nekih figurica, neke bi' odmah pokupovao, ali nema kod nas...

- Kako je izgledala saradnja sa Francuzima, u smislu kreativne slobode i sličnoga? Da li si kontaktirao sa scenaristom, ili urednikom. Pojasni malo kako je to izgledalo...

Pa, trazili su mladog Ahaba, i ja sam odmah odabr'o Gregorija Peka, jer jest bio markantan a i nekako logičan, jer sam im objasnio da vidim strip u atmosferi tog što starijeg, izlizanog foto-stila... Morao sam da divljam sa balansom crno belog, detaljima, šrafurama, da ima što više tog detaljističnog, da izgleda extra i crno belo, da kolori budu sve samo ne drečavi, nego šsto je više monohromatski moguće, da kad čovek otvori stip ima na umu one prve stare fotografije, pa i te stare filmove, a opet da bude sve nekako sveže nacrtano.

Možda sam ga i ja previše utupio, ali prvi album za tu i tamo, malo sam se i stis'o, samog sebe, i rešio da crtam i detaljišem negde i više nego što je potrebno. A i nekako su mi ti likovi monumentalni, imam neki respekt prema njima. 

Mislim, pogledaj Mobi Dika, knjigu original, grupa šarenih unikatnih likova zajedno protiv nekog “Monstruma“. To je i Alien, to je i Predator, Deep Rising, Thing, Pitch Black, Ghosts from Mars,... grupa likova za koje se vežeš, fajt protiv „čudovisnog“, jedan po jedan, likovi do kojih ti je stalo stradaju, na kraju neko jedva sredi to ili jedva pobegne, hepiend. Volim hepiendove, i to me nervira kad ga nema. Znaš, baš me briga i za nedorečenosti i za to da ja gledam sve vreme kako neko strada na kraju. 'Oću da vidim uspeh, pobedu, preživljavanje glavnih junaka, uvek volim kad kauboj na svog konja nasadi žensku pozadi sebe, a u bisagama hrpa zlatnika. Ja kad čujem Isus Hristos, ne vidim raspeće i stradanje nego vaskrs i večnost.

E, scenarista nije bio napis'o da na kraju drugog dela lik koji je „sredio“ Ktulua preživi, nego samo tone u vodu, a ja sam mu rekao da ću ga nacrtati u zadnjem kadru da je živ, i scenarista se složio! Genijalac. Malo sam i ja možda bio stisnut da ubacim više steampunka, sad da sam se pit'o ja, možda bi Ahabov brod bio Bizmark iz 1850, a svaki harpun neka mehanizirana tandžara, ali smo se tu vrlo usko „steampunkirali“ na samo neko oružje i tol'ko. I nekako nigde u stripu objašnjenja je li Ktulu mutirana drevna hobotnica, vanzemaljac s druge planete ili monstrum iz druge dimenzije... Jok...on je tu, pa čitalac neka mašta...

 

- Kako je ovaj strip prošao u Francuskoj, a kako drugde u svetu, ako je još negde preveden?

Prošao je dosta dobro, nije pobr'o evre da se svi okupamo, isplatio se i cifru za drugi još ne znamo, ništa nije konačno, ali nema negativnih recenzija, kritika, sve idu od odličnih do hvalospevnih. S obzirom da mi je tamo prvi, ja sam prezadovoljan. Odštampano je i u Holandiji, hehe, more i moreplovci... čekamo kritike odatle, nemam pojma.

- Da li će se nastaviti tvoj rad za Francuze, ili neke druge strance? Na čemu sada radiš, šta uskoro da očekujemo?

Ma nastaviću naravno, dokle god može, evo nešto svi jure Amere i Marvel, a meni nekako s ovima zasad imam srece, scenaristi super, sve se dogovaramo, ćaskamo i ovako, rad uz dogovor, razmenu ideja, nema sujeta, profesionalci, urednici isto fenomenalni, ...valjda smo mi ok, pa i oni... Nisi u parama k'o kad radiš za Amerikance, ali možeš da nađeš uživanje u radu, popričaš sa scenaristom šta bi i kako bi, ovo-ono... veliki rokovi za isporuku radova...

Sad trenutno je u kolorisanju prvi tom pod nazivom Povratak Dorijana Greja. Pošto je ova edicija „1800“ kuće Soleil, prvobitno trebalo da se zove „Versus“ gde bi se ti likovi sukobljavali ko u ranijim filmovima, Frankenštajn protiv Vukodlaka, Frankenštajn protiv Abota i Kostela itd... Alien vs Predator, promenilo se ime, koncept zadržali. Za Grand Anciens je radni naslov bio Moby Dick vs Khtulhu...

Tako da ja prihvatim koncept Dorian Grej protiv Mr. Hajda, uradim sve, scenarista počne pisati, kad urednik javlja, stop, imamo Hajda već u naslovu, daj Nevidljivog čoveka! I to ispadne vrlo fino, ja to nacrtam, oni sad farbaju, a kad će izaći, pojma nemam, ali je sav isto tako pesimističan, drama, sirotinja, ubogi olivertvistovski ojađeni... Sa podosta akcenta... na horrore, tako da je dozvoljena Ghoulova kritika itekako!

He-he, Ghoulov stav prema tim VERSUS konceptima dobro je poznat i više puta izlagan na ovom blogu, ali nema veze, što bi rekli ovi najgori sexualno-politički korektni (koje nećemo pominjati): "Neka cveta hiljadu cvetova!" Ima ko to voli, pa nek' izvoli!

Ako vam ovaj razgovor i ilustrativni parčići korica i iznutrica ovih stripova nisu bili dovoljni da steknete jasan sud o svemu tome, evo locirao sam LINK sa koga možete skinuti ceo prvi album, na engleskom, pa bacite pogled na to u svrhu PREVIEW informacije, a onda smesta obrišite sa harda i kupite album kao pošteni proevropski građani koji štuju zakon, red i copyright!

Ognjanović nosi Variolu Veru u Beč

            Kako saznajemo iz dobro obaveštenih izvora, niški pisac, kritičar i bloger Dejan Ognjanović sprema se da, u okviru akcije "Mlada Bosna 2: Osveta!" prenese virus Variole Vere u Beč! 

            Ognjanović će boraviti u glavnom gradu Austrije od 22. septembra do 1. oktobra, kojom prilikom će prisustvovati drugom izdanju festivala horora i fantastike - /Slash Filmfestival. Ovaj festival održava se u raskošnom, starinskom bečkom bioskopu Filmcasino. 

/Slash Filmfestival je zamišljen kao filmski festival organizovan i programiran od strane mladih entuzijasta žanra. Premijerno izdanje prošle godine bilo je izuzetno dobro posećeno i ovaj festival je odmah postao jedan od važnih događaja kako za cinephile tako i za hipstere. 

            Ove godine na festivalu će biti prikazan čitav niz atraktivnih, svežih i drugde već nagrađivanih horora, kao što su Kevin Smith's RED STATE, Guillermo del Toro-produced DON'T BE AFRAID OF THE DARK, John Carpenter's THE WARD, zatim THE WOMAN, THE RABIES, COLD FISH, A HORRIBLE WAY TO DIE, KILL LIST, STAKE LAND, THE INNKEEPERS…

            Puni program može se videti OVDE.

            Gosti festivala biće Joe Cornish, reditelj filma ATTACK THE BLOCK, glumac i reditelj Crispin Glover koji će predstaviti Crispin Hellion Glover's Big Slide Show i svoj film It is fine! EVERYTHING IS FINE, portugalski avangardni autor Edgar Pera čiji nadrealno-gotski opus BARON će takođe biti prikazan, i najzad, Dejan Ognjanović, koji će učestvovati na panelu na temu "The (utopia of) subversion in genre-cinema", nakon kojega će najaviti specijalnu projekciju filma VARIOLA VERA. Ovo je, istovremeno, nastavak akcije SUBVERZIVNA SRBIJA.

            U okviru festivala ulicama Beča paradiraće zombiji u akciji Zombie flashmob, biće veče posvećeno H. G. Lewisu, podsećanje na splatter-klasik MANIAC (1980) u spec. projekciji sa 35 mm trake, održaće se noć porno filmova, razne žurke itd.

            Kako pouzdano saznajemo, Ognjanović planira da ovom prilikom obiđe i neke gotske zlokobno uklete i hororične lokacije, pa treba očekivati i nove slikovite izveštaje iz Beča. Ako imate kakve sugestije oko must-see lokacija u Beču, kažite ih sad ili ćutite zauvek!

            Sav artwork upotrebljen u ovom članku uradio je Andre Breinbauer za potrebe /Slash Filmfestivala.

NOVI HORORI 2011: ČUVAJTE SE!!!

            Osrednji (at best), slabi, nikakvi i loši horori štancuju se mnogo agilnije nego što ja postižem da ispratim, a kamo li da izvestim o njima. Uostalom, i ne vidim poentu da traćim dragoceno vreme na pisanje o srednje-žalosnim filmićima na koje sam već protraćio dovoljno vremena, pa zato, ovo ispod nisu rivjui nego UPOZORENJA na neke filmove koji imaju dovoljno intrigantnih momenata da nekoga zavedu, a uglavnom su slabi ili srednje-nikakvi, jadni, zaboravljivi...

LITTLE DEATHS

UK/USA

**

2

            Tri mlada i izvikana, "besna" reditelja, poduhvatila se kratkih pričica o seksu i smrti u ovom omnibusu. Wow, sex + death = dobitna kombinacija, zar ne? Pih. Potpuno zaboravljivo i substandardno, kako tehnički (previše low budget) tako i idejno. Što je najgore, smrtna dosada neznatno je razbijena tek u trećoj epizodi (by Simon Rumley, potpisnik neverovatno precenjenog i nepotrebno prehvaljenog RED WHITE AND BLUE), sa nešto malo pseće bestijalnosti da razmrda ovaj limp dick od filma.

YELLOWBRICKROAD

USA, 11

**(*)        

2+

            Još jedan festival darling o kome slušam panegirike već mesecima – samo da bih na kraju dobio još jedan imbecilni kvazi-dokumentaristički hororčić bezvezne premise, ništavne egzekucije, smehotresno nejezivih pokušaja strave (brrr: šlageri iz 1920-ih dopiru sa nebesa dok šetamo šumom! dajte pelene za odrasle!) i "al-smo-pametni! gledali-smo-ŠAJNING" završetka.

LE VILLAGE DES OMBRES

FRA, 10

**             

2+

            Baš kao i SHRINE i YELLOWBRICKROAD, i ova francuska nepodopština govori o grupici mladunaca besciljno pogubljenih po nekom kao-jezovitom mestu (ovde: pusto kamenito francusko seoce), i tako oni lutaju i lutaju po tom lavirintu, a niđe veze, niđe strave, niđe poente, al nije bitno, to prepuštamo gledaocima: prazan film, a vi sami popunite sami praznine, jer to je tako moderno! Što da se kilavimo praveći nekakvu priču s početkom sredinom i krajem, kad je bolje da nabacamo neke random scene bazanja i lomatanja niotkuda ka ničemu, a vi na to slobodno projektujte šta god vam ćune! U jednom trenu, bez ikakvog povoda, autori su našli za shodno da oskrnave i Lavkrafta, čija fotografija se načas vidi u sobi jedne od pustih kuća u selu pod veštičjom kletvom.

           

LA CASA MUDA

URU, 11

**(*)        

2+

            Evo, i Urugvajci su otkrili horore s kamerom iz ruke: ovaj se pretvara da se dešava u real-time, bez prekida, u jednom snimku, i sastoji se iz beskrajnog bazanja po kući u kojoj NEKO ubije devojčinog ćaleta, a onda proganja i nju, samo da bismo na kraju otkrili da je naratorka lagala (te žene" ne sme im se verovati ni kad svojim očima gledaš šta im se dešava!) – i da je ona sama ta poremećena umoriteljka koja samu sebe proganja. Prc. Bulšit. Naravno, praznoslovitelji iz oblasti rodnih studija mogu da meditiraju nad činjenicom da ova naša poludi iz vrlo ženskih razloga (uzeli i ubili joj bebu) ali to ovaj dosadni film neće učiniti nimalo gledljivijim, a kamo li vrednim da se u istoj rečenici pomene sa HAUTE TENSION. Damn, upravo sam to učinio!

LADY BLOOD

FRA, 09

*              

1+

            Odavno nisam pogledao ovoliko neprofesionalan, loše snimljen, imbecilno napisan i glumljen, potpuno na svakom zamislivom frontu promašen film. Čak i efekti maske, koji ponegde nisu tako loši, pokvareni su lošim snimanjem i montažom tj. i ne vide se u filmu tako dobro kao na nekim promo fotkama, pa zato gledajte slike a ovu budalaštinu preskočite.

PREY

FRA, 11

**            

2

            Ko bi očekivao od Francuza da će snimiti film o pobesnelom divljem vepru koji je ovoliko dosadan i – beskrvan? Krajnje nezanimljivo dramurdisanje umesto akcije i krvi, usred noći u šumi. Trt.

THE SHRINE

CAN, 10

**(*)           

2+

            Postoji ovde nešto 1980s šmeka; mutno intrigantna misterija; nešto spooky atmosfere unutar krajnje konvencionalno ksenofobično prikazane Rumunije očima Amera (ovde: Kanađana; isto sranje); odličan dizajn GHOUL-spomenika i nešto malo solidnih praktičnih, a ne CGI, efekata maske i krvoliptanja. Šteta što je sve protraćeno na priču bez smisla i poente, kretenske likove i "šaleli smo se" završetak.

EATERS: RISE OF THE DEAD

ITA, 11

**(*)         

2+

            Zadrti fanovi zombi filmova mogu dati šansu ovom gledljivom ali sasvim nebitnom filmiću iz Italije, majke Z-exploatacije. Zaplet je nebitan, jedan od dvojice gl. likova ne zatvara usta sa svojim iritantno nezanimljivim tiradama, ali sve to ima dovoljno dinamike i solidnih efekata što maske što kompjutera da se može utucati sat i po bez velike štete.

ZWART WATER aka TWO EYES STARING

BEL/HOL, 10

**(*)        

3-

            I ovaj belgijsko-holandski hororčić grdno je hvaljen pa i nagrađivan po festivalima (npr. u Fantasportu), ali ghostly zaplet je predvidivo-prežvakan, likovi iritantni i jedino je odlična fotografija daleko iznad proseka u ovom po svemu ostalom skroz zaboravljivom, uneventful mada jedva-gledljivom filmčetu.

KIDNAPPED

SPA, 11

**(*)       

2+

            Tri Šiptara upadnu u tek-useljenu kuću jedne španske familije (tata + mama + late teens ćerka) i kreće tortura prema njima i gledaocima, sve dok ih na kraju sve ne pobiju (pošto ćeru prethodno siluju). Osim što prikazuje Šiptare kao krvožednu stoku koje se valja čuvati i u kuću ne puštati – ova orgija sadizma nema nikakav iskupljujući kvalitet. Da, reditelj pokazuje solidan talenat za stvaranje sirove tenzije i real-time terrora, što kulminira narativno i idejno sasvim besciljnom ali zato mega-razmetljivom scenom pred kraj, kada se u split-screenu dve potpuno odvojene akcije posle više minuta trajanja na kraju spoje u jednom kadru. Wow! Bravo! A sad uzmi neki scenario koji nismo već gledali, a koji actually vredi pogledati, pa TO snimaj!

I vampiri povezuju Srbe i Hrvate (Intervju)

            Dao sam intervju za samostalni srpski tjednik NOVOSTI koji izlazi, očigledno, u Hrvatskoj.

            Taj intervju je poprilično skraćen, i to ne baš vešto, tako da su poneki moji odgovori malkice obesmišljeni ili učinjeni skoro nejasnim. Takođe, u najavi se nalaze najmanje dve faktografske greške. Kao što pratioci ovog bloga znaju, ja NISAM "asistent na niškom Filozofskom fakultetu" – već dve godine ne radim tamo. Takođe, roman NAŽIVO ne da nije "više puta nagrađivan" kako u ovom tjedniku stoji – nije nijednom (ako ne računam nagradu u vidu pozitivnih reakcija onih koji treba, i potpunu ignoranciju od strane onih koji i ne treba da se bakću njime, kad imaju tolike Dekse i Bekse da se s njima zamlaćuju). Ovu skrnavu verziju intervjua možete videti OVDE.

            Međutim, potpunu uncut, as God intended verziju imate ekskluzivno ovde na blogu, pa još ilustrovanu sjajnim konceptualnim horor fotografijama koje je tokom boravka srpske delegacije na Fanta-Zagreb festivalu načinila fotografisticistkinja Nina Đurđević na Trgu Bana Jelačića i njegovoj bližoj okolini (uz ispomoć ljupke volonterke koja je glumila leš u pozadini). Uživajte!

Nenad Jovanović (NOVOSTI)--- Koliko je na pominjanje vampira, ali i na druge motive horor priča i romana nastalih u Srbiji, Hrvatskoj i drugim južnoslovenskim zemljama od 19. veka do danas uticala narodna tradicija, a koliko strani, pre svega zapadni, književni i filmski uticaji?

Dejan Ognjanović: Narodna tradicija je u srpskoj književnosti bila prisutnija u 19. veku, ali tada je ona bila pretežno stavljena u satirički ključ. Drugim rečima, ta tradicija je korišćena u kontekstu podsmeha tzv. sujeverju iz prosvetiteljske, racionalističke perspektive srpskih realista, gde je po pravilu svaki natprirodni motiv bio na kraju "objašnjen", ili makar relativizovan, kao halucinacija, psihološka projekcija (strah, nečista savest), san, privid, i slično. Bilo je, istina, i ređih primera drugačije, uspele umetničke obrade horor motiva (pa i vampirskih, mada na simbolički način), kao kod Momčila Nastasijevića, ali to su izuzeci u okvirima srpske književnosti. 

Strani uticaji bili su prisutni u prvoj polovini 19. veka kod pojedinih danas zaboravljenih pisaca koji su oponašali gotske romane iz Engleske, kao i slična dela iz Francuske i Nemačke, ali i ona su najčešće bila u racionalističkom ključu (npr. prividne prikaze razotkrivaju se na kraju kao maskirani ljudi). Zapadni uzori daleko su prisutniji u najnovijoj srpskoj žanrovskoj produkciji, nastaloj pod direktnim uticajem zapadne pop kulture (film, strip, žanr-književnost...). Nažalost, ti uticaji su možda i previše prisutni, jer nisu dovoljno osvešćeni, i svode se na manje ili više vešto sprovedeno epigonstvo bez sopstvenog glasa. Ili se sopstveni glas svodi na geg, jeftinu pošalicu, prvoloptašku satiričnu aluziju i sl. Koliko mi je poznato, nešto slično se može reći i za većinu novijih hrvatskih proznih bavljenja hororom, posvećenih praćenju inostranih trendova (vampiri, zombiji...).

--- Koliko se, počevši od Glišića do današnjih autora kroz horor filmove ili priče ili horor motive u delima drugih žanrova, provlači autorsko viđenje aktualnih političkih i društvenih događaja? Može li taj filmski i književni žanr biti umetnost i medijum za šire prezentovanje savremenosti, a ne samo žutilo i jeftina senzacija kako ga mnogi shvataju?

            Još Glišić je koristio ono jezovito "Crno dete" u pripoveci "Glava šećera" da bi se na simboličan način zapravo bavio kritikom društvenog zla (konkretno: korupcije). Budući da politika i politikantstvo toliko upravljaju životom običnog čoveka na ovim prostorima, donekle je i razumljivo – iako to ne opravdava sasvim činjenicu – da su retki pokušaji bavljenja hororom na ovim prostorima po pravilu bili vezani za neku vrstu društvene satire, koju smatram nižim, prozaičnijim oblikom u odnosu na čistu fantastiku. 

            Bavljenje savremenošću jeste legitimno u umetnosti, ali ne smatram ga ultimativnim znakom ozbiljnosti ili vrednosti jednog dela. zapravo, često ta savremenost ume da zasmeta, jer nakon nekog vremena postane zastarela i irelevatna za čitaoca koji ne deli društveno-politički i istorijski kontekst na koji delo referiše.

            Dobar primer takvog pristupa su filmovi Gorana Markovića, VARIOLA VERA i VEĆ VIĐENO, u kojima je motive horora, trilera i filma katastrofe koristio za prilično jasnu satiru na sasvim decidirane istorijske trenutke i pojave, a opet je, umešnom dramaturgijom i pristupom tim motivima, uspeo da te priče učini univerzalnim i večito aktuelnim.

            Loš primer, međutim, predstavlja PUN MESEC NAD BEOGRADOM, koji u svojim nespretnim pokušajima da bude angažovan i da nešto kaže o tada aktuelnom građanskom ratu, prisilnim regrutacijama i sličnom, ne uspeva da udahne život u horor arhetipove (vampir, živi mrtvac, duh...) koje koristi, pa jedino postiže da bude irelevantan i kao satira i kao horor. Vidite, ovaj žanr i njegovu poetiku treba poznavati i vrlo pažljivo koristiti, jer naročito kod žanrova koji se bave "nerealnim" i nestvarnim (fantastika, SF, horor) vrlo je lako da se nenamerno isklizne u samo-parodiju ili treš.

--- Kako gledate na hrvatsko-srpsko takmičenje čiji je vampir lepši i stariji (za Srbiju se vezuje Paul Arnold, a Hrvati su negde iskopali Juru Granda iz Istre)?

            Nisam uopšte upoznat da postoji takvo takmičenje. Uveren sam da i jedan i drugi narod samozaljubljeno posmatraju svog vampira kao lepšeg i starijeg, a za onog drugog i ne znaju (ili ne žele da znaju). Tako se, kroz motiv vampira, ogledaju i neke opštije tendencije odnosa između Srba i Hrvata, naročito na planu kulture, što je žalosno, jer ipak su naše kulturne tradicije međusobno srodnije nego što bi mnogi želeli da priznaju.

--- Za razliku od svetskog stvaralaštva (Deathwatch, Deadsnow i brojni drugi filmovi, da ne pominjeno Uwe Boella), u delima regiona horor i ratovi nisu povezani osim naznaka u "Živi i mrtvi" ili ratne pozadine u "Punom mesecu…" Kad možemo očekivati da se u nekom filmu ili knjizi isprepletu svetinje i prokletinje i čitamo ili gledamo ustaške vampire, četničke zombije, branitelja/dobrovoljca vukodlaka i slično?

            Horori nedavnih ratova na ovim prostorima do sada su u ovdašnjim filmovima imali pretežno indirektan odjek. Za Srbiju je to donekle razumljivije, jer u Srbiji nije bilo rata – nju su zapljuskivale vesti iz okruženja, u nju su stizali ranjenici i leševi, u nju su dolazile izbeglice, ali Srbi su generalno rat iskusili posredno, kao sliku iz novina ili sa TV-a, kao nečiju priču, ispovest, kao određenu atmosferu i sl. Zato su ratni užasi prisutni na indirektan način u filmovima kao što su ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE ili SRPSKI FILM, kroz motive snuffa, kroz iskustva snajperista koji ne mogu da se uklope u "normalan" život posle ratišta, kroz motiv povezanosti tajnih službi sa zločinačkim aktivnostima... 

U takvom obliku su ratni užasi prisutni i u mom romanu NAŽIVO (2003), koji se ne bavi ratom direktno, već njegovim odjekom u Srbiji i na Kosovu, ali na simboličan i uslovno fantastičan način. Do sada najdirektniji i najbolji tretman nedavne ratne tematike u fantastičnom i horor obliku dao je Oliver Jovanović u pričama i novelama svoje zbirke GROTLO (2010).

            Što se tiče Hrvatske, mislim da je tu potrebno još mnogo vremena i ozbiljnog preispitivanja tzv. "domovinskog rata" pa da se stvori nešto originalno i kvalitetno, a što neće biti pamfletaški i jednostrano kao gotovo svi hrvatski filmovi na temu tog rata koje sam video.

--- Koliki su potencijali za snimanje horor i (naučno)-fantastičnih filmova u Srbiji i regionu i da li bi tu bilo mesta za nastavak korišćenja narodne tradicije?

            O tim potencijalima sam već opširno pisao u svojoj knjizi U brdima, horori: srpski film strave (NKC, Niš, 2007). Mislim da na njih stalno treba podsećati, a naročito umetnike koji tek stasavaju i traže sopstveni izraz. Apsurdno je da nekom ovdašnjem piscu ili reditelju bliži budu Stiven King ili Džordž Romero od Nastasijevića ili Filipa Davida, odnosno Đorđa Kadijevića ili Gorana Markovića. Dakle, ovde postoji znatna folklorna tradicija, ali takođe i umetnička, na koje se može i mora nadograđivati ako ćemo potomcima da ostavimo nešto supstancijalno, dakle nešto što nije efemerno i proizvedeno samo za ubijanje svog i tuđeg vremena. Na svu sreću, u Srbiji se javlja sve više pisaca i reditelja koji u hororu pronalaze diskurs za ozbiljno bavljenje sobom i svojim okruženjem na potentan, iskren i originalan način koji bi trebalo da bude relevantan i decenijama kasnije – da ne govorim sada o vekovima, jer u ovo sve brže i brže vreme nezahvalno je i pomišljati na takve progonoze.

--- Kolika je u zadnjoj deceniji regionalna produkcija knjiga i filmova te tematike?

            Nemam potpuni uvid u produkciju čitavog regiona, odnosno imam je indirektno. Što se tiče Srbije, svi oblici fantastike, pa tako i horor, doživljavaju pravi bum, javljaju se specijalizovani izdavači, edicije, pojedini naslovi tog žanra stižu i do bestseler lista ili ulaze u najuži izbor nekih važnih književnih nagrada... Naravno, gde je povećana potražnja, javljaju se i epigonski pokušaji da se ušićari na popularnom trendu, pa se tako mnoge knjige maltene štancuju. Trenutno je naročito popularno oponašati Dena Brauna i praviti specifične mućkalice od lokalne istorije, udžbeničke i "tajne" istorije, sa uplivima tajnih društava, folklornih bića, pa i samog Đavola s jedne, odnosno raznih istorijskih i legendarnih ličnosti s druge strane, pa tako dobijamo razne mehaničke spojeve DaVinčijevog koda i Lige izuzetnih džentlmena u kojima se mešaju Tito i Tesla, Glišić i njegova leptirica, nacisti, templari, vampiri, satanisti i pitaj boga ko sve ne. 

--- Koliko je Srbija bila inspiracija za strane horor-autore (od  već pomenutog pominjanja  Paula Arnolda do Barkerove priče)

            Srbija je za Zapad još uvek neotkrivena teritorija, bar što se tiče kvalitetne književnosti, i Barkerova priča "U brdima, gradovi" – na koju sam aludirao naslovom svoje knjige o srpskim filmovima strave – do danas ostaje najbolja i najupečatljivija obrada srpskog ambijenta u nekoj inostranoj horor priči, barem od onoga za šta ja znam. Na filmu je situacija donekle slična, odnosno, zahvaljujući negativnoj medijskoj slici proizvedenoj krajem 20. veka, Srbija je postala poprište neljudskih grozota u nizu uglavnom bezvrednih B-hororčića. 

Jedan od njih je nedavno otišao tako daleko da upotrebi istinit događaj vezan za albanske zločine protiv Srba koje su držali zatočene kao izvore organa prodavanih na Zapadu. U francuskom filmu CAPTIFS (2010) to je potpuno izokrenuto, pa su Srbi prikazani kao zlikovci koji trguju organima raznih zatočenika koje drže u svojim krvavim tamnicama, što samo pokazuje koliko je negativna slika o nama na Zapadu još uvek dominantna da se čak i slučajevi u kojima su Srbi bili nedvosmislene žrtve izokreću naglavačke, i žrtve se pretvaraju u zločince u svojevrsnom nastavku propagande koja je i prvobitno dovela do takve slike (naravno, uz izdašnu pomoć samih Srba, da se razumemo).

THE GREEN MAN (1990)

*** 

3

             Na ovom blogu već je pisano o romanu THE GREEN MAN Kingslija Ejmisa; tekst Ratka Radunovića možete videti na datom linku. Ja ću se ukratko osvrnuti na trodelnu englesku TV seriju urađenu prema njemu.

            Zaplet: matori jarac (Albert Fini) ljubaviše se sa kućnom prijateljicom, tj. ženom svog doktora, a povremeno i sa svojom ženicom (koja zna, ili sluti, za njegove akcije u obližnjem šumarku). U pauzama između tih hopa-cupa, jarac sahranjuje svog oca (neutešan, po međunožnu šumsku utehu hrli odmah posle sahrane). Ćale je možda umro od starosti, a možda zato što je video duha.  

Duhove viđa i naš jarac (po imenu Moris), ali ko zna – možda ga to samo sustiže delirijum tremens, budući da se vrlo retko, nakratko trezni, a nikad nije bez čašice u ruci ili njenoj blizini.

            Kako izgleda, taj duh – zlokobni ispijeni čovek u odori iz 17. veka – nekada je bio Tomas Anderhil, doktor, i pomalo ezoterik. Istraga u indžijelim knjigama pokazuje da je dobri doca živeo u kući u kojoj naš Moris sada ima hotel (njegove FAWLTY TOWERS dogodovštine jedan su od sab-plotova ovde). 

Još zabavnije, otkriva se da je dr Anderhil prizivao nekakve entitete – duhove? elementale? anđele? nejasno! – s kojima se upuštao u razvratne igrarije i doživljavao ekstaze nemerljive sa onim smrtno-putenim. E, tu se i naš jarac Moris, normalno, primi, i nastavi da kopa.

Pošto dokuči da je Anderhil sahranjen sa vrednom relikvijom (nejasnog porekla) neophodnom za te inkubus-sukubus rabote, Moris mu iskopa grob et voila: zaista pronađe simpatičnu stvarčicu među istrulelim šakama lešine od pre oko tri veka.

Da li će Moris sklopiti ugovor sa Đavolom, tj. njegovim podbrđanskim slugom? Da li će njegov hotel dobiti prelaznu ocenu od nadrkanog kritičara? Da li će steći metafizičku spoznaju, ili barem uputstvo za taslačenje spiritualnih bludnica? Da li će ubediti svoju ženu da se upusti u menaž a troa sa njim i njegovom ljubavnicom? Da li je Moris pijana matora budala kojoj se priviđa koješta, ili čovek na pragu onostrane spoznaje? 

--- Odgovore na ova pitanja prepuštam zainteresovanima, jer uz sve zamerke koje imam na ovu tvorevinu, mislim da se neće pokajati onaj ko izdvoji 3 x 50 minuta svog vremena za ZELENOG ČOVEKA.

Kvaliteti:

- Albert Fini je (predvidivo) izvanredan, kao i obično kad ima da igra polupijane matore razvratnike, a zbog zanimljivog karaktera i njegove vrhunske interpretacije (da li tu uopšte ima glume?) – podjednako je zabavno posmatrati njegove ovozemaljske i okultne peripetije.

- Zaplet, a naročito njegovi sablasni aspekti, dovoljno su originalni i netipični za uobičajene ghost story da može biti intrigantan i onima koji su se engleskih priča o duhovima nagledali. Ima tu brojnih megazabavnih nagoveštaja...

- Naravno, pošto se radi o engleskoj seriji, truizam je isticati odličnu glumu svih involviranih, ali ajde neka i to bude izrečeno. Poseban kvalitet je preslatka crvenokosa Natalie Morse koja igra Morisovu tinejdž ćerku Ejmi. Nadam se, mada teško je reći, da ovde nije u pitanju body double!

 

- Režija je vrlo dobra, i scene pojave duhova odlično su urađene i jezivije nego što bi se očekivalo od nečega rađenog za TV. Ima tu čak i gadan, krvavi prolog u kome neka devojka bude proburažena oživelom (?) granom drveta...

Problemi:

- Okultni aspekti zapleta toliko su potisnuti i nedorečeni da je to izluđujuće! I ovde se ne radi o fah-idiotskoj primedbi što horora nema dovoljno za moj ukus (mada i to stoji!), nego o suštinskoj zamerci na dramaturgiju i motivaciju čija nedorečenost ometa praćenje i involviranost u zapletu. 

Zašto Anderhil uopšte treba Morisovu pomoć? Šta će duhu vrlo materijalni amulet, i šta će on, tako nematerijalan i sablastan, s njim? Zar za 300 godina nije mogao da nađe nekog prikladnijeg da mu tu stvarčicu iskopa, ako mu je već toliko bitna? I odakle ta stvar, šta je ona, odakle Anderhilu, kakvu moć uopšte ima? Kakve veze ima Zeleni Čovek (paganski lik) u celoj toj ezoterično-spiritističkoj priči? Zašto se Moris uopšte upušta u sve to – šta on ima od Anderhila i njegovog amuleta? Malo mu mesnatih ribica, pa bi da overi i neke ektoplazmatične? Malo konkretnijih hintova po ovim pitanjima zaista ne bi škodilo – naprotiv!

- Prizemna, ovozemaljska zamešateljstva odnose veliku prevlast i mogu iritirati one koji očekuju klasičnu priču o duhovima, sa jedinstvenim sablasnim tonom, nenarušenim elementima sapunske opere, sitkoma, seksi komedije, farse itd.

- Završni "egzorcizam" (sasve napadno karikaturalnim WTF popom koji ne veruje u boga!) deluje kao usiljeni pokušaj da se na kraju desi nešto "pompezno" i dramatično, iako je ta scena izrazito antiklimaktična, nategnuto i isprazno "akciona" i u suštini bezvezna.

- Zbog pomenutih nedorečenosti u scenariju ostaje krajnje problematična poenta svega toga, odnosno šta nam se ovde htelo reći o odnosu prošlosti i sadašnjosti, telesnog i duhovnog, seksualnog i ezoteričnog, trezvenog i alkoholisanog... 

Bojim se da će onima (retkima!) koji su skloni da se uopšte bave ovakvim pitanjima GREEN MAN delovati kao neujednačena, intrigantna, ali nedomišljena i pomalo bleferska ekskurzija u vode natprirodnog od strane ljudi kojima ovozemaljsko daleko bolje leži, te stoga sve i ako se s tim duhovima htela postići nekakva metafora – ostaje nejasno čega, tačno, i nisu li nam to isto mogli (po)kazati i bez ovih ezoteričkih cockteasing nadražaja. 

Šteta, jer prišli su prilično blizu nekim zanimljivim i nadahnutim stvarima, i prešli otprilike ¾ puta do nečeg zaista unikatnog, a onda se predomislili i ostavili nedovršenim inače odličan posao, tako da je užitak u ovome, barem meni, bio okrnjen. Ipak, povoda za uživanja ima ovde sasvim dovoljno, pa zato, ko ovo nije gledao u noćnom programu početkom 1990-ih, a i ko jeste (kao ja), slobodno može da ovu trodelnu seriju pogleda, premijerno ili reprizno, svejedno.