PREDATOR (1987) by Bob Živković

            U okviru akcije razotkrivanja mračne prošlosti Boba Živkovića (poznatog pod nezvaničnom, ali Ghoul-approved titulom Najbolji Živi Srpski Ilustrator) nastavljamo sa ogoljavanjem njegovih mladalačkih pokušaja da se bavi jednom od najnezahvalnijih delatnosti u univerzumu – filmskom kritikom!

            Istina, donji tekstovi su manje kritike a više najave, reklo bi se zasnovane na inostranim časopisima (retkim, i masama nedostupnim u vreme kada je ovo objavljeno u magazinu ALEF, krajem 1980-ih). U ova dva napisa, o filmovima PREDATOR i LEGENDA, nažalost, ima malo manje Bobove trejd-mark vrcavosti i zajebanstva nego što smo navikli (za bolje primere videti ranija izdanja u ovoj rubrici, pod tagom BOB), ali to su još uvek sasvim OK tekstovi o odličnim filmovima, vredni da ih se i danas podsetimo...

 

 

ENDER'S GAME (2013)

***

3

           

            Odmah da kažem: nisam čitao roman(e) nego samo originalnu priču iz koje je sve ovo posle izraslo, a i to je bilo pre nekoliko decenija, u nekom MONOLITU, čini mi se. Pamtim samo da mi se veoma dopala – ali ne baš toliko da bih ganjao romane. Uostalom, u to vreme sam se sve više okretao ka hororu a SF mi je značio sve manje. Dakle, ovo je samo rivju filma, bez bavljenja time da li je adaptacija dobra, koliko je verna itsl.

            Ukratko, ENDER je prijatan za gledanje i ima moju umerenu preporuku. To je jedan pitak, vizuelno nadahnut, mestimično spektakularan SF koji vredi pogledati u bioskopu, kome se može. Zaplet je veoma sličan onome u STARSHIP TROOPERS: bube iz dalekog kosmosa prete Zemlji, i zato, da se ne bi čekao njihov novi napad (prethodni je prilično zla naneo planeti), u pripremi je kontranapad s namerom da im se zatre leglo. U tom ratu, primarnu ulogu imaju – DECA. Navodno, deca su mnogo bolji stratezi od odraslih; kao, umovi su im otvoreni, vide više kombinacija, brži su im refleksi itsl. 

            Kad se pogleda u kakvo autopilotsko mrtvo puvalo se pretvorio Harison Ford – android potpuno mrtve mimike, kao da su mu mišići lica plastifikovani; uz to, ravnog glasa i lišen one žeravice u oku koja je nekad krasila Hana Soloa i Indijanu Džonsa – onda čovek još nekako i može da poveruje u tu žvaku. Pa opet…

…Meni ta fraza ne pije vodu: čovečanstvo je sasvim fino ratovalo kroz ovolike milenijume, narodi su zatirali i genocidirali jedni druge a da im nisu balavci komandovali, pa ne vidim zašto bi sad odjednom matore prdekanje otišle u dobrovoljnu penziju (ko je još to ikada video u vaskolikoj dosadašnjoj istoriji?!). Dakle, sama premisa ovoga je malkice apsurdna i bezvezna za progutati, ali ako preko nje pređete onako lako kako to film od vas traži (alibi za đecu se daje bukvalno u jednoj ili max dve rečenice, i onda se odmah vozi dalje, bez zadržavanja na obrazlaganju tog PIPAVOG pitanja) – film nije bez svojih zadovoljstava. 

            U suštini, ovo je samo još jedna (ali malo bolje napravljena) varijacija na "Ružno pače" – žgoljavi dječarac, uprkos krupnijim i bezobraznijim "drugarima" i nepoverljivim, sumnjičavim, pa i neprijateljskim odraslima, pokazuje svima da je baš on IZABRAN, da je bolji od jačih, bučnijih, nadmenijih. Što ga više vređaju, ponižavaju, ugnjetavaju, što mu manje veruju, to on veći frajer ispada svaki put kad, iznova i iznova, ispadne najpametniji i najsnalažljiviji u društvu. Bolji – za šta? Za borbu do pobede! Izabran – za šta? Da povede čovečanstvo u međugalaktički genocid kao jedini način za kolektivni miran san.

            Kao što se da videti, film se dotiče vrlo ozbiljnih i AKTUELNIH pitanja – danas, kada Amerika vodi nekoliko paralelnih ratova, što otvorenih, što potajnih; kad se ratovanje najčešće zaista umnogome i svodi na video-igrice; kad se neprijatelj prethodno demonizuje do nivoa INSEKTA kojeg nije nikakva šteta istrebiti do poslednjeg; i kada se deca sve više koriste u ratu (istina, za sada češće kod suparničke, "terorističke" ili partizanske strane).

            STARSHIP TROOPERS (the movie) je bio pregenijalna antimilitaristička satira, što danas, evo, posle 16 godina, NAJZAD dolazi iz dupeta u glavu pojedinim Američanima. I tamo smo za junake imali, ako ne baš decu ali svejedno ne ni zrele osobe, nego tek-svršene srednjoškolarce, što bi se reklo: barely legal mlađariju koja je odmah po diplomiranju bačena u uniforme, tako da penkala zameni puškama. Verhoven je tamo izvrgao ruglu američki vojnoindustrijski kompleks, kolonijalno-genocidnu US politiku, ratnohukačku retoriku i besomučnu propagandu, zloupotrebu mladih i nebrigu ne samo za "neprijateljski" nego i sopstveni narod, i praktično izjednačio američku spoljnu politiku sa nacističkom.

            Reditelj Gevin Hud ovde ne pokušava ništa slično: isto kao što nam u par rečenica servira svoj najveći sociološki novum (društvo u kome su pretpubertetlije – generali što komanduju zvezdanim flotama!), tako nam, naoko uzgred (štono reko Severin Franić), prezentira i onu drugu problematiku koja u filmu jeste prisutna, ali je tu samo zato što NUŽNO proističe iz zapleta, odnosno predloška (kažu neki da je roman kritičkiji prema militarnom child abuse-u, što mi je teško da poverujem imajući u vidu recentne frikšou-kripšou istupe pisca Orsona Skota Karda…), a ne zato što scenario namerava da tu bilo šta istražuje – ili, daleko bilo, da kritikuje. 

            Većim svojim delom, ENDER'S GAME je pričica o tome kako Enderovo pače poraste u kur… ovaj, labuda; od balavca kojeg kod kuće mlati stariji brat, a u školi mu ne daju mira siledžije pa preko (neizbežnog!) Crnog Narednika TM i nadrkanog oficirčića, sve do zapovednika flote koja će (SPOJLER!) pobediti vanzemaljsku pretnju. I to je, mora se priznati, ugodno gledati iz istog razloga iz kojeg nam imponuju sve te željoispunjavajuće storije o "izabranima": ko se od nas nije osetio okružen grubijanima i sirovinama koje ga sputavaju, i maštao o tome da se jednom izdigne nad njima i svima im pokaže svoju superiornost?  

Ovaj film ne kritikuje vojnu propagandu – on joj ide niz dlaku, jer ilustruje slogan kojim se i ova naša, već propala, desetkovana, demolirana vojska reklamirala, tražeći novo topovsko meso u onom epp-u koji kaže: BUDITE ODABRANI. A ko ne bi voleo da bude ODABRAN – da mu daju priliku da pokaže svima ono što čuči, zapreteno, zatomljeno, zgnjavljeno u njemu?! Da, dečače: i TI možeš biti ENDER!

            Istina, ENDER'S GAME nije gung-ho storija koja fetišizuje onaj fašizam koji je Verhoven parodirao. Ne, u svojim senkama i uzgrednim nagoveštajima on implicira da možda nije baš lepo ubijati i DECU bacati u ratnu mašnu – ali…

            …ali sledećih par pasusa sadrži SPOJLERE… preskočite ih pa čitajte dalje, ispod crnila

…ali zaplet nam pokazuje zašto se to tako MORA; odnosno, kulminacija daje za pravo američkim stratezima, jer dete im je zaista dobilo rat. Therefore, BRING MORE KIDS!

            Kraj, takođe, sadrži i gorku notu kakvu ne viđamo u staromodnim fašistoidnim epp-ima za klanje i zatiranje. Ne, jer ovde Ender, shvativši da ga je vojska izmanipulisala (o, zar se i to može…?) i da je, ne znajući to, istrebio čitavu rasu (insektoida, ali inteligentnih!), odluči da jedno sačuvano jaje, od poslednje, umiruće matice, ponese na neki plodan svet, i da zametne novu-staru rasu, postajući usput GOVORNIK ZA MRTVE – to pod uslovom da film zaradi dovoljno da izrodi franšizu, što, kako izgleda, ipak neće da se desi.

            Pa, dobro, kažete vi sad: je li ovo pro-ratni ili anti-ratni film? E, tu je kvaka! Nominalno, on je anti-ratni, po onome što nam Ender (po)kaže na kraju. Isto kao što je Obama protiv rata, baš mu nešto mrsko da ratuje, ali stalno ga neki dušmani nateraju i onda: šta da radi, što se MORA – nije teško, pa vrag nek nosi i tu Nobelovu nagradu za MIR i sve! Suštinski, ENDER'S GAME je pro-ratni, jer tokom 9/10 svog trajanja ne dovodi u pitanje SUŠTINU ratnohuškačke lažljive kolonijalne decoizrabljujuće politike, ne upituje Sistem, nego, eventualno, sporadično, njegove pojedine NEBITNE šrafove (ovaj ili onaj oficir).

 Čak ni ta 1/10 na kraju, ma koliko bila dobrodošla, ne nosi sa sobom dovoljno gorčine ili preokreta da bi nas navela da rekonsiderujemo sve ispočetka, nego je tu pre kao šlag na govnetu da ga lakše progutamo, isto kao što Ameri danas (uglavnom) gutaju ratnohuškačku retoriku svog Nobelovca samo zato što je "demokrata", pa još crn. I tu je, ta desetina, naravno, zbog nastavka filma… 

Drugim rečima, moglo bi se reći da je ENDER, u ovom obličju, savršeno indikativan i znakovit film za vreme Obame, i da svojim "spolja gladac a unutra jadac" kvazifinim politički korektnim (pogledajte samo tu multi-kulti ekipu dečurlije – mada, zna se, Vođa je ipak arijevski plavooki dječačić a ne neko od hindu-crno-smeđe-žuto-ženske ekipe) pristupom pipavoj temi precizno oslikava današnju Ameriku, baš kao što su akcijaši i ratni filmovi iz 1980-ih (direktni i blatantni, besramni u svom militarizmu i vojske-fetišizmu) bili slika i prilika Reganove Amerike. Odnosno, suština je ista, samo je namaz na torti druge boje, he he he. Pre je bila vanila, sad je čokolada, ali ispod je isto ono što traje, truli i kancerozno se razvija bar od Atomske bombe naovamo…

Ček, pa kako onda trojka jednom takvom filmu? Pa, eto: ako sam mogao da gurnem u stranu apsolutno ogavnu agendu HURT LOCKERA (pa čak i ovog Leninog novijeg) i priznam da sam uživao u triler & saspens momentima, mogu valjda da i ovde svesno prenebregnem tj. jednim okom zažmurim na daaaaleko manje transparentnu i ogavnu agendu i uživam u stvarima kao što su: odlična scenografija i kostimi; odlična gluma (a naročito ovaj mali Asa koji igra Endera: biće od njega glumčina, ako ga pre toga ne izjedu alkohol, pičke i droge, kao tolike druge decu-zvezde u Holivudu), u super efektima, u odavno neviđenoj svemirskoj pucačini ovih razmera, 

u izvanredno lavkraftovski dizajniranoj matici tuđinske rase (šteta što je na kraju ipak pokažu jasno i ukrupno, na svetlu: raniji kadrovi, u kojima se njena nakazna anatomija samo nazire u mraku, iza nekakvih stena, apsolutno su genijalni i stravoužasno-uznemirujući kao malo šta u nominalnim "horor filmovima viđenim u skorije vreme!) i, naravno, uživao sam u ovako lepo i zanimljivo ispripovedanoj željoispunjavajućoj fantaziji. Hej, 'oću i ja da budem ODABRAN!

RUŠEVINE STAROG MANASTIRA (Homolje: Gornjačka klisura, Blagoveštenje...)

                     Pred sam kraj oktobra ove godine iskoristio sam priliku da se sa dragim prijateljem Markom Piševim (čiji je spisateljski opus poznat probirljivijim i upornijim ljubiteljima kvalitetnog domaćeg horora!) zaputim u još jednu slikovitu ekskurziju. Krajem prošle godine s njim i još jednim njegovim drugom obišli smo selo ZAROŽJE, i čuvenu vodenicu SAVE SAVANOVIĆA, o čemu ste na blogu već bili opširno obavešteni (i to OVDE, OVDE i OVDE). 

Ovog puta, naše odredište je bilo nešto manje izvikano, manje opštepoznato, pa smo, stoga, sada bili blaženo lišeni susreta sa kojekakvim Pinkovim voditeljima, snimateljima i sličnom bagrom. Naša meta ovog puta bila je Gornjačka klisura, na samoj "Kapiji Homolja", s posebnim naglaskom na jednoj slikovitoj ruševini koju sam sebi, čim sam joj slike video na netu, smesta zacrtao kao obaveznu destinaciju.

 Evo, pre svega, dajdžest fakata o odredištu koji sam sakupio i priredio, pre nego što se bacim na subjektivne opise i impresije. Sve fotke koje idu uz ovaj prilog eksluzivno načinili i sva prava zadržali (c) Dejan Ognjanović & Marko Pišev for The Cult of Ghoul, Inc. Kliknite na njih za veći i detaljniji ugođaj.

Usled svog specifičnog geografskog položaja, Homoljski kraj nalazi se pomalo izvan glavnih puteva, tako da su u njemu najbolje sačuvana obeležja stare balkanske kulture, narodnih običaja, starih zanata i tradicionalne arhitekture.

Jedna od specifičnosti Homolja su mnogobrojne klisure: Gornjačka, Ribarska, klisura Velike i Male Tisnice, zatim Osaničke reke i klisura reke Do. Najpoznatija je Gornjačka klisura, duga 16 kilometara, koju čine četiri velika meandra. Na platou jednog od njih, na levoj obali Mlave, nalazi se manastir Gornjak, koji je ime dobio po vetru koji duva u klisuri. 

Gornjačka klisura označava ulazak u Homolje i usečena je između Vukana sa desne i Ježevca sa leve strane toka Mlave, koja njome protiče. U njenim liticama su ostaci srednjevekovne Mitropolije, izvor "Četiri lule", i jedan mnogo intrigantniji, jer su mu vode poznate po lekovitosti za bubrege. Manastir posvećen Vavedenju (što znači da im je slava 4. decembra) je zadužbina kneza Lazara i građen je u periodu od 1376-1380. godine. Knez Miloš brinuo je i za obnovu i održavanje Gornjaka, ali je po pisanju Vuka Karadžića, tu je pohranio i neke dragocenosti, među kojima i barjak cara Dušana Silnog…  

Na kapiji Homolja, na ulazu u klisuru, pošavši od donje Mlave, nalaze se ostaci srednjevekovne Mitropolije. Posedovala je rezidenciju za 400 kaluđera koji su se bavili pisanjem i prepisivanjem rukopisa, a bili su u sastavu manastira Manasije pri čuvenoj Resavskoj školi.

U neposrednoj blizini Mitropolije nalazi se isposnica Blagoveštenje. O isposnici u kamenu se kaže da je u njoj boravio prepodobni Sv. Grigorije. 

U klisuri se nalaze i brojni ostaci utvrđenja starog srpskog grada koji je prestao da živi posle pada Smedereva. Na ulazu u klisuru mogu se videti razrušene stražarske kule, koje su nekada služile za odbranu rimskog vojnog puta (Via militaris) što je prolazio ovuda vodeći za Niš.  

Manastir Gornjak nalazi se u Gornjačkoj klisuri, između Žagubice i Petrovca na Mlavi. Gradnja manastira završena je 1380. godine, a ktitor je bio knez Lazar. Od kada je manastir sagrađen, monaški život u njemu odvijao se bez prekida. Od najstarijih građevina sačuvane su glavna crkva posvećena Vavedenju, i mala kapela u pećini, posvećena sv. Nikoli.  

Krenuli smo u rano nedeljno jutro, 27.10.2013. Markovi drugari, koji je trebalo da pođu s nama, u zadnji čas su otkazali svoju nazočnost, što nas nije sprečilo u planiranom i jedva čekanom naumu. Osvanulo je prelepo jesenje jutro: sunčano i vedro, ali sveže. Ovog puta Marko je vozio, što je aktivnost koju inače ne obavlja baš često. Zbog toga sam se malko i šalio na njegov račun – srećom, moje brige i pošalice pokazali su se neutemeljenim, jer ispade da je on (ipak!) odličan i pouzdan vozač.

Vožnja do Požarevca, i dalje, do ulaska u klisuru, prošla je bez događaja vrednih pomena: glatko, bez lutanja, i uz minimalno oslanjanje na uputstva meštana da ne omašimo neko skretanje. A onda, već kad se nađosmo nadomak klisuri (tj. Kapiji Homolja) – priroda postade nešto sasvim drugačije, lepše, i na neki primetan način, POSEBNO.

Sa slika koje sam video na netu nije bilo baš najjasnije koliko je ruševni manastir, ugrađen u stenu, daleko od puta i kako mu se može prići. Kad mi tamo a ono – ispade da je ODMAH do auto puta, da ne treba prolaziti ni kroz kakvu šumu niti se verati uz stenje: jedino što je nezgodno jeste da odmah uz njega, na putu i okolo, ne postoji ni trunka prostora za zaustavljanje auta. 

Uski auto-put krivuda kroz klisuru, i na tom mestu ili blizu njega nema nikakvog ispusta. Zato odosmo autom nekih 500-ak metara dalje, gde nađosmo mesto da se ostavi auto, pa krenusmo pešice u prijatnu šetnju kroz klisuru, većim delom utonulu u hladovinu čak i usred bela dana. Pošto nema prostora izdvojenog za pešake, neki su morali da se snalaze na betonskoj ogradi koja vozila štiti od survavanja u plitku rečicu na dnu klisure.

Bilo je prijatno videti da oko manastira nema planinara i dosadnih turista: mogli smo da mu priđemo i u bizarnoj arhitekturi srođenoj sa stenama uživamo bez intruzija drugih ljudskih bića. Novi drveni krst u podnožju, na otvorenom, zajedno sa skromnim natpisom, na papiru, da se tu nalazi manastir Blagoveštenje, i jedna kruška na vrhu krsta, bili su jedini tragovi nečega iz ovog veka. 

Sve ostalo odisalo je vekovima, i vekovima... baš onako kako to volim! Zurio sam u zidine i pokušavao da dokučim s koje strane se tu nekad ulazilo, odnosno, da li je i sada moguće ući s one strane zidina, ili ćemo morati da im se divimo samo spolja – mada, čak i odavde pogled je bio predivan, kao što se na slikama da videti...

Pokušavao sam da zamislim monahe koji su ovde obitavali u mračnom srednjem veku, u ovoj divljini i pustinji, u ovim kamenim zidinama. Nadao sam se da su prepisivali i u svojoj biblioteci čuvali ne samo dosadna žitija svetaca i sličnu bogougodnu literaturu, nego i neke zabavnije, mračnije nekronomikonoidnosti...

Ugođaj ove građevine ne bih nepotrebno opisivao, kad su fotke tu da nadoknade hiljade mojih reči. Umesto toga, bolje je da krenem dalje sa pričom, jer priča se ovde tek zapliće... Naime, pošto se s prednje strane nigde ne naziru vrata ili bilo šta što bi kao ulaz moglo da posluži, stao sam da se muvam okolo, i krenuo stazicom levo od manastirskih zidina, ka stenama i šumarku iza kojeg sam zapazio veliku pećinu.

Iz pećine je curkala, kap po kap, nekakva vodica, a u dubini zapazih i ostavljene plastične sudove za njeno sakupljanje. Lekovita voda, očito. Krenuo sam da slikam aparatom koji je Marko obezbedio (ništa profi, obična prosečna mašinica, ali poslužila je svrsi; mada, voleo bih da ovde jednom dođem sa nekom ozbiljnijom aparaturom za fotkanje!) i dok sam, tako, bio usredsređen na pećinu i liniju koju su kapi vode iscrtavale kroz vazduh, začuo sam sa svoje leve strane šum nečijih koraka i povike: "Hej, hej, nemojte da slikate!"

Prema meni je išao čovek sa sekiricom u rukama – čovek s kojim ćemo zapodenuti neverovatno bogat i slikovit, one-of-a-kind višečasovni (!) razgovor... To će sve biti opisano u narednom nastavku, kao i ostatak moje i Markove ekskurzije tog dana. STAY TUNED! Ne menjajte kanal, jer što ima kod Ghoula, nema nigde drugde!

---NASTAVIĆE SE---

CARRIE (2013)

**  

2-

            Od svih suvišnih, nepotrebnih, nebitnih, ispraznih, promašenih, poludupasto-bezvrednih rimejkova (rimejaka?) ovaj, za KERI, nosi šnjur kao najsuvišniji, najnepotrebniji, najnebitniji, najisprazniji, najpromašeniji, najpoludupasto-bezvredniji u celoj toj tužnoj i sve brojnijoj bulumenti.

            Da se razumemo, de Palmina KERI je jedan od najbezgrešnijih i savršenstvu najpribližnijih horora ikada snimljenih – film kome osoba od ukusa ni uz najveće napore prosto NEMA šta da zameri: to je perfekcija kakva se retko viđa u toj kristalnoj čistoti na svakom zamislivom planu postojanja, počev od dve glavne uloge (Sisi Spejsek i Pajper Lori) koje netaknute počivaju u najužem panteonu najikoničnijih horor performansi ikada na celuloidu zabeleženih, pa preko sporednih, do najepizodnijih, u jednom od najgenijalnijih kastova kojim se ikad neki horor mogao podičiti.  

Savršenstvo je i SVE ostalo: ingeniozan skor Pina Donađija, savršena eterična fotografija, neprejebiva montaža, memorabilna scenografija… a s naročitim naglaskom na De Palminu nikad dotad i nikad od tada tako preciznu, 100% tačno pogođenu režiju tako da stoji u savršenom balansu između egzibicije i storitelinga. Da i ne govorimo da se radi o "prvo pa muško" perfektnoj adaptaciji Stivena Kinga, pisca koji je u neadaptiranom, sirovom obliku dobar samo za svog kućnog "reditelja", retarda Mika Gerisa, ali inače ZAHTEVA adaptaciju (ne samo zbog različitih medija, nego zbog pažljivog odabiranja žita od kukolja u njegovim prerazbrljanim all-over-the-place romanima). 

Niko nikada više nije tako pronicljivo uzeo Kinga, očistio ga od sranja, izvukao bisere i uglačao potonje tako da zasijaju još jače no u knjizi, nego što je to Lorens D. Koen uradio s Kingovom, ako ćemo pravo, treš melodramom. (Da, THE SHINING je još bolji film, ali ZATO što je Kjubrik daleko slobodnije čistio roman od koještarija i što je mnogo više ubacivao sopstvenih fora i fazona, pa se stoga ne može govoriti o toj dozi vernosti duhu knjige koji u filmskoj KERI postoji.)

            Nova KERI nije baš ništa od toga. To nije čak ni novo čitanje romana – iako, rekoh, nema tu šta novo da se čita: to je PROČITANO kako valja još pre 37 godina: TAČNO kako valja; ali ajde, teoretski, MOŽDA bi neki novi engl mogao da se nađe… da je ikoga bilo briga da takav engl uopšte traži. Ne, ovo je bedasti, isprazni, nenadahnuti RIMEJK DE PALMINOG FILMA – samo što je lišen duha, energije, smisla, poente, žara, wicked spirita, impakta, podteksta – FUCK, lišen je čak i jeftinih žanrovskih zadovoljstava jer, ne samo što je ovo idejno imbecilan i šupalj film, on je, sa svim svojim nabudženim budžetom i zvezdama i savremenim efektima napadno inferioran pred relativno skromnim ali ipak nadahnutim, vešto izvedenim i pregenijalno režiranim set-pisovima kod de Palme.  

Mislite da su ovi bednici makar prišli na kilometar antologijskom telekinetičkom kuhinjskom zakucavanju mame za okvir vrata? Think again! NISU! Mislite, okej, možda nemaju takve legendarne glumice u glavnim ulogama, možda DRAMA nije na nivou, ali mora da je barem spektakl na maturskoj večeri ovog puta neprejebana orgija pirotehnike i neviđenog krvoprolića? FUCK, NO! Ne samo što su pogibije bedaste i nikakve, nego je i sama Keri u tim scenama debilno namaskirana nacrtanom krvlju, i još ovog puta ona kretenski DIRIGUJE svojim nevidljivim silama, odnosno maše ručicama, 

krivi se i izvija i pokazuje rukama kao nekakav dirigent. To izgleda patetično, a ne jezivo kako je SISI SPEJSEK ledila krv u žilama golim izbečenim pogledom, bez ikakvog dodatnog mrdanja i klovnovanja! Plus, u JEDINOJPRAVOJKERI ona izgleda kao da je u transu dok se iz nje skoro spontano izliva ubilačka energija (tako da ostaje rezerva simpatije prema njoj čak i dok ubija, jer ona teško da uopšte kontroliše te svoje sile, više je prikazan kao neki provodnik), dok u ovoj ŠUGAVOJKERI curica definitivno jeste budna, svesna, i s predumišljajem ubija sad ovoga, sad onoga, polagano, promišljeno…

 

            Ovo protrčavanje kroz de Palmin film bilo bi možda za par nijansi snošljivije da kasting glavne uloge nije toliko fundamentalno PROMAŠEN: Kloi Morec (zvezda još jednog nikom sem idiotima potrebnog rimejka: LET ME IN) previše je slatka, ljupka i NORMALNA! Džaba joj pogrbljen stav i smešna puritanska odeća iz 19. veka i stalni tugaljivi pogled pretučenog šteneta – ne vredi, ovo je gore od onih teen dramedija o nerdovima, gde "nerda" igra tamo neki lepotan kome metnu klark-kentovske đozluke i malko zamaste kosu dok je, kao, "ružno pače", a posle, čim ga socijalizuju, samo mu skinu cvikere, drugačije ga očešljaju, i eto nama frajera kakav će ovlažiti svaku curicu – i njenu mamu pride! I ne samo njen izgled, nego i gluma nije ni blizu onog nivoa koji ovo zahteva: njeno "ružno pače" je obična karikatura.  

Paradoksalno, iako je Kloi simpatičnije face, ružnjikava Sisi (zahvaljujući boljem scenariju, glumi i celokupnoj inscenaciji kod de Palme) daleko efektnije pobuđuje simpatiju za svoj LIK. A kad Keri u originalu upicane za matursko veče – ona stvarno PROCVETA, autentično prosija iznutra, kako to samo Sisi ume. Kloi je slatka već u samom startu: za maturu je samo neznatno doterana, ali nema tu magije, nema tu Girl, You're a Woman, Now, nema tu NIŠTA – pa čak ni de Palminog egzaltiranog vrtenja kamere oko nje i njenog lepuškastog manekena, da naglasi koliko je za nju taj njen PRVI PLES – SPECIJALAN TRENUTAK. Ne, ova nova KERI niti ume da dočara tuđi specijalni trenutak, niti ume da gledaocima ponudi neki takav, svoj – ama baš ništa sa impaktom, ništa za pamćenje u ovih 100 minuta. Istina, verujem da će današnjoj klinčadiji odrasloj na FINALNIM DESTINACIJAMA i TESTERAMA STRAVE da godi preterani, comicky način na koji sada stradaju Glavna Zlica i Njen Dečko u autu. Meni je to bezveze isto kao i mikrotalasni završetak rimejka ZADNJE KUĆE LEVO – čista ITCHY & SCRATCHY teritorija, nedostojna iole ozbiljnog filma.  

A kad već pomenuh Zlicu – pfffft! kakav izduvani balon, kakav promašaj od kastinga: potpuno neupečatljiva, nezapamtljiva, bedasta glumičica, nedostojna i tampon da promeni jednoj Nensi Alen! U ovoj glumačkoj ekipi, jedino Džulijana Mur (kao Kerina mama) dobaci do OKEJ ALI NIJE BITNO nivoa; svi ostali su primetno ispod.

Još jedan prividni paradoks ovog filmčića je u tome što se on od samog starta trsi da je HOROR: i kroz uvodnu scenu (u kojoj mama rađa malu Keri, i maše joj makazama pred lišcem) i kroz špicu (uključujući totalni TREŠ sa slovima naslova niz koja se cedi KRV) i kroz spooky muziku, mada, odmah da kažem da je skor ove KERI toliko besramno bedast, neupadljiv i mlak da tog Marka Beltramija treba prekriti katranom i perjem i takvog ga izbaciti iz jebenog Holivuda! Originalna KERI je, kao što reče Spaske (uz moguće sufliranje by Aca R.) za SRPSKI FILM – drama koja se spušta u pakao; i baš zato što ne žuri sa krvlju i spec. efektima, što takes its sweet time – ta nezaboravna kulminacija ima i emotivni i žanrovski i svaki drugi impakt – da se naizmenično raduješ, tuguješ i useravaš u gaće! Nova KERI je običan cheesy B-hororčić od samog početka, tu je svaka drama u zametku potkopana, a razbacivanje efektima (uuu, nameštaj cele sobe lebdi! uuuu, Keri telekinetički podiže mamu i drži je u vazduhu još pre nego što ode na matursko veče…) ubija i to malo dramskog potencijala scena u kojima se javlja.

Mislili ste da će filmu da pomogne to što ga je režirala ŽENA – da će njen ženski engl da nekako drugačije, dosad neviđeno, pronikne u lik Keri, da nam kaže nešto vredno i pametno o položaju Žene danas, ili tako nešto? Ha ha! Kako da ne! Evo, odma'! Btw, ne zaboravite da je i onaj nebitni nastavak, CARRIE 2, od pre tuce godinica, takođe režirala žena – pa mu to ništa nije pomoglo, dapače. Uostalom, sve velike filmove (romane, pesme, slike, cirkuske predstave…) o ženama napravili su – muškarci. Mislite o tome…

Da od ovog filmića nema ništa jasno mi je bilo već kod prve scene (posle prologa). Naime, umesto odbojke na terenu, curice ovde na fizičkom igraju to u bazenu. Kad sam video kadrove iz ptičje perspektive, ponadao sam se da će ovde biti varijacija: da Keri dobije menzis u bazenu, pa da vidimo crveni cvet kako se širi u vodi oko nje… Eh, lažno obećanje ludom Ghoulu radovanje… Tu ništa ne biva – a ni u čednoj, do grla zakopčanoj svlačionici, kad smo već kod toga… Hell, oštrooki gledalac zapaziće u jednom kadru, kad Kloi padne na pod s peškirom oko pasa (nakon što je "dobila") – da na sebi ima gaćice… Pih!

Imao bih još što-šta da kažem o ovom abortusu (taj kraj! aaaarghh, the pain! ta imbecilna poludupasta završna scena!!! neeee!!! ne podsećajte me!!!!) ali već sam mu poklonio i previše vremena i pažnje. Zato, pametnima dosta.

A onima drugima, ako takvih ovde ima – nudim donji SERTIFIKAT: