Lista se zahuktava, primičemo se
vrhu, tek što nismo u klimaksu, i evo naj naj naj filmova između 50. i 25.
mesta!
Lista © by Miloš Cvetković
49. The Age of Innocence (1993), režija: Martin Scorsese
Dugo sam odlagao gledanje ovog filma, uprkos reditelju, jer kao što rekoh nisam
neki ljubitelj melodrama smeštenih u XIX vek, među ljude iz viših klasa.
"The Age of Innocence" je jedan od izuzetaka, i u velikoj meri je to
do Skorsezea. S jedne strane ovo je vrhunski režiran film, u kome je sve na
svojem mestu (kostimi, scenografija, fotografija, muzika...), te se u njemu
može uživati i na taj pomalo površan način, a opet ispod te površine se krije
dosta toga. Za Skorsezea se obično vezuju filmovi drugačije tematike, te je
ovaj često pogrešno shvaćen kao njegov pokušaj da se umili Oskarima, a zapravo
je film u suštini vrlo skorsezeovski. Jer čitav taj svet američke više klase s
kraja XIX veka je prikazan kao jedna vrlo rigidna struktura koja funkcioniše po
svojim pravilima (podseća vas na nešto?), i očigledan je pokušaj da se imitira
englesko plemstvo. I u takvom svetu imamo ljude koji žele da prekrše ta
pravila. S tim što je glavnom junaku kao muškarcu (a priču pratimo iz njegovog
ugla) ipak mnogo lakše da tako nešto polu-pokuša, pa i da odustane, a da opet
ne bude odbačen od društva. Ovo mi je i jedan od omiljenih otvorenih krajeva,
odnosno tačno ona vrsta završetka koji mnogo bolje deluje u filmu nego u
životu...
48. Chungking Express (1994), režija: Wong Kar-Wai
Vong Kar-Vai je u toku devdesetih snimio dosta dobrih filmova, i morao sam sve
da ih ponovo pogledam da bih odlučio koji mi je najbolji. "Chunking
Express" se izdvojio možda zato što spaja sve motive koji se provlače kroz
njegove druge filmove. Ne znam šta je to sa 1994. ali ovo je još jedan film gde
se efektno prepliće više različitih priča, odnosno dve veće (u okviru kojih se
odvajaju još manji rukavci). Vizuelno je prelep, ali bez preterivanja kao u
"Fallen Angels", ali je znatno dinamičniji nego "Happy
Together". Ovo je jedan od retkih filmova gde mi nije smetala neka vrsta
stilizovanog slow-motiona koji Kar-Vai ovde obilato koristi. Ovo je u suštini
ljubavna priča (sa malo pucanja), odnosno više ljubavnih priča, kako o propalim
ljubavima i njihovom preboljevanju, tako i o onim idealizovanim, takoreći
izmaštanim i (gotovo) nemogućim. Svojevrsni pančalajn prve priče mi je stvarno
jedna od boljih dosetki te vrste, dok me je druga priča tj. njena glavna
junakinja sve vreme podsećala na neku varijaciju Amelije Pulen (mada je ovo
sedam godina pre Ženeovog filma), samo sa nešto više topline a manje
začudnosti...
47. Before Sunrise (1995), režija: Richard Linklater
Ričard Linklater mi je uvek delovao kao neobična rediteljska pojava, i neko o
kome i dalje ne znam šta da mislim, jer iako ne marim previše za dobar deo
njegove filmografije, s vremena na vreme bi me prijatno iznenadio filmom kakvim
od njega ne bih očekivao (kao npr. "A Scanner Darkly" ili
"Bernie"). Before trilogija je njegov magnum opus i pod uslovom da
ostane na ta tri filma, ovo je za mene verovatno najbolja trilogija svih
vremena (i kao kod nekih drugih trilogija najbolji je drugi film). O samom
filmu sam već pisao, i to naširoko, tako da se ne bih ovde ponavljao, a koga
zanima tekst o "Before Sunrise" i "Before Sunset"
("Before Midnight" tada još uvek nije bio prikazan), može da ga
pročita ovde (spojleri se podrazumevaju): https://libartes.rs/nepodnosljiva-lakoca-zaljubljivanja.../
46. Breaking the Waves (1996), režija: Lars von Trier
Negde od ovog filma Lars fon Trir postaje ona vrsta kontroverznog,
voliš-ga-ili-ga-mrziš reditelja kakav je i danas. S formalne strane ovaj film
je zanimljiv jer je donekle nastao pod uticajem Dogme 95 manifesta, ali nije
pravi Dogme film (jedini takav film Fon Trir će snimiti dve godine kasnije). U
centru pažnje je lik žene koja prolazi kroz razne zemaljske patnje, i ovom
motivu će se Fon Trir vraćati iznova i iznova u svom pokušaju da potpuno
obesmisli ideju mučeništva u religijskom kontekstu. Zapravo, u ovom filmu, koji
ima sve elemente melodrame isto tako se dovodi u pitanje ideja (ideal)
romantične ljubavi, braka, a naposletku i one navodno uzvišene ljubavi prema
bogu. Doduše, ne bih rekao da je Fon Triru ovde toliko meta sama religija
koliko Crkva kao jedno temeljno izopačenje iste. Emili Votson ovde pruža ulogu
života, a čitav film, kako zbog namerno svedenog izgleda i kolorita tako i zbog
tematike, nalikuje na ekplicitniju verziju nekog Drejerovog filma. Jedino
negativno što mogu da kažem kako za ovaj tako i za većinu drugih Fon Trirovih
filmova je to što moram da budem u odgovarajućem raspoloženju za gledanje, tako
da uprkos visokom plasmanu na ovoj listi, ko zna kada ću ga ponovo pogledati...
45. Todo sobre mi madre / All About My Mother (1999), režija:
Pedro Almodovar
Kada sam posle 20 godina ponovo pogledao ovaj film, još više me je
impresioniralo s kojom lakoćom i uverljivošću Almodovar ovde prikazuje
različite životne tragikomedije koje su čudnije od fikcije. Ovo je takođe jedan
od najboljih "ženskih" filmova koji sam gledao, a kad to kažem ne
mislim na nekakav žanr već na tematiku, pošto se Almodovar ovde bavi ženskim
principom iz više perspektiva, a isto tako i majčinstvom. I dok se danas mnogi
i dalje muče kako da uključe bitne ženske, odnosno (još teže) trans likove u
priču, a da to ne deluje kao puko ispunjavanje norme, Almodovar ovde prosto
priča priču, i to radi majstorski. Iako nisam ljubitelj svih njegovih filmova
(zapravo preferiram drame u odnosu na one komičnije), ono što je svuda prisutno
kao neka konstanta, a ovde se naročito ističe, jeste neki opšti ugođaj, a za to
je pored uvek odličnih glumaca koji daju sve od sebe, najviše zaslužna
Almodovarova režija. To se sa vizuelne strane ogleda u uvek naglašenom koloritu
punom topline, a onda se ta toplina jednako očitava i u likovima. Što se mene
tiče, ovo mu je najbolji film...
44. Ed Wood (1994), režija: Tim Burton
I stigli smo do najboljeg filma Tima Bartona. "Ed Vud" je jedan od
pet crno-belih filmova na ovoj listi, i od svih njih jedini koji ne mogu da
zamislim u koloru. Scenaristički tandem je nakon uspeha ovog filma još nekoliko
puta radio na filmskim biografijama neobičnih ljudi, ali nikada to nije ispalo
ovako dobro, čak ni kada su se ponovo udružili sa Bartonom. Nisam neki ljubitelj
biografskih filmova, i mada je još nekoliko bilo u užoj konkurenciji za listu,
ovaj se ipak izdvaja po tome što je perfektna kombinacija fiktivnog i
istorijskog, onog filmskog i vrlo bartonovskog sa svim neobičnim faktima iz
života reditelja Eda Vuda. "Ed Vud" je istovremeno poletni feel good
film o ljubavi, strasti i ambiciji koje ne znaju za granice, ali i tužna,
melanholična priča o potpunom raskidu sa stvarnošću, odnosno posledicama koje
kad-tad sačekaju čoveka iza ugla. Inače, od Eda Vuda sam pogledao samo čuveni
"Plan 9 from Outer Space", i ne znam da li bi on bio srećan što je
ušao u istoriju filma na ovaj način, ali svakako mi je drago što je Barton
snimio ovu svoju filmsku posvetu...
43. Perfect Blue (1997), režija: Satoshi Kon
Ako treba da pogledate samo jednu animu u životu, neka to bude "Perfect
Blue". Meni je ovaj film isprva postao poznat posredno, kao film za koji
je Daren Aronofski kupio prava, kako bi izgleda mogao nesmetano da pozajmljuje
odavde (od tema i motiva pa do konkretnih scena). Ne znam samo zašto lepo ne
snimi rimejk ako je toliki fan... Mada, ako nekom animiranom filmu ne treba
igrana verzija to je ovaj, pošto stvarno ne vidim kako bi se bilo šta moglo
poboljšati tako. "Perfect Blue" je hičkokovski triler koji je ujedno
vrlo japanski, ali i dovoljno univerzalan da ništa bitno ne bude izgubljeno u
prevodu. Odnosno, i ako vas ne zanima fenomen japanskih pop idola, sama priča o
opsesivnom obožavaocu je zanimljiva i relevantna, a čitav aspekt misterije
odlično vođen sve do završnog obrta i svih njegovih implikacija. Satoshi Kon je
ovde iskoristio sve prednosti animiranog filma za odraslu publiku, a posebno u
scenama gde se mešaju stvarnost/san/delirijum...
42. Happiness (1998), režija: Todd Solondz
Još jedan film koji nije od one sorte da mogu uvek da ga gledam, ali zapravo
nema bolje crnohumorne drame koja se bavi svakodnevnim, porodičnim, romantičnim
i drugim međuljudskim odnosima, od filma "Happiness" Toda Solonca.
Već sam naslov je sarkastičan, a nakon toga sledi neprekidni niz ljudske
sjebanosti, i tabu tema o kojima se obično ne govori (pa ni filmovi ne
snimaju), tako da je jedina zdrava reakcija na to smeh. Jedino što me je još
više zadivilo od toga što je Solonc snimio dramu od preko dva sata prepunu
likova koji su u rasponu od umerenog transfera neprijatnosti pa do frikova iz
crne hronike, jeste to što je film režirao kao crnu komediju. Jedna od
najboljih uloga Filipa Simora Hofmana (a imao ih je toliko), kao i najbolja i
(nažalost) verovatno najikoničnija uloga Dilana Bejkera. Jedan od onih filmova
nakon kojih poželite da možete nekako da istuširate i mozak, ali ga treba
povremeno reprizirati upravo radi očuvanja sopstvenog mentalnog zdravlja...
P.S. Ovo je JEDINI film sa ove liste koji nema blurej ili hd verziju, tako da
umesto kadra iz filma evo detalja sa genijalnog postera...
41. El dia de la bestia / The Day of the Beast (1995), režija:
Alex de la Iglesia
Pred kraj devedesetih filmovi na temu smaka sveta i rođenja Antihrista bili su
prilično popularni ("End of Days", "Bless the Child",
"Stigmata", "Lost Souls"...), ali uglavnom su to bili palp
horori puni CGI efekata koji nisu najbolje ostarili. Međutim, nekoliko godina
pre milenijumske histerije, Aleks de la Iglesija je snimio jedan mali, a užasno
zabavni film o svešteniku koji ZNA da će u Madridu biti rođen Antihrist i to
želi da spreči po svaku cenu. Sveštenik se udružuje sa tipom koji prodaje metal
ploče (sjajni Santjago Segura), a potom i sa španskom verzijom Ljubiše
Trgovčevića (vi nešto mlađi guglajte) kako bi se zajedno suprostavili Satani
lično. A možda je u pitanju tek grupica potpunih ludaka koji su se definitivno
rastali sa stvarnošću... "Sudnji dan", kako je kod nas bio preveden,
beskrajno je zabavna crna komedija sa elementima horora, luda i nepredvidiva
vožnja, kao i mnogi potonji filmovi ovog Španca...
40. Being John Malkovich (1999), režija: Spike Jonze
Malkovich malkovich, malkovich. Malkovich! Malkovi... Ok, prestajem. Sa
radovima Spajka Džounzija sam tada već bio upoznat preko brojnih spotova koje
je režirao, ali je ovo bio moj prvi susret sa Čarlijem Kaufmanom, kome je ovo
bio prvi scenario za film. I u poređenju sa kasnijim ostvarenjima "Being
John Malkovich" je najbliže uvrnutoj komediji, koja sve vreme preti da će
skrenuti u neke mračnije vode, mada se to donekle desi samo na kraju (neću da
spojlujem, ako neko nije gledao, ali samo na osnovu te ideje se može snimiti
posebni film). Džon Malkovič je tokom devedesetih posebno uživao u ulogama
čudaka ( Teddy KGB u "Rounders" Cyrus The Virus u "Con
Air"...), a slično je i u ovom filmu iako igra samog sebe. Džon Kjuzak je
ovde najzad dobio perfektnu ulogu luzera koji sve vreme balansira između toga
koliko nam je simpatičan odnosno odbojan. "Being John Malkovich" je
prosto savršena postmoderna komedija i verovatno najbolji film o tome šta se
dešava kad na 15 minuta dobijete pristup (pod)svesti Džona Malkoviča. Barem dok
neko ne snimi nastavak sa Nikolasom Kejdžom. "Adaptation" se ne
računa...
39. The Fisher King (1991), režija: Terry Gilliam
Mnogo volim filmove Terija Gilijema, koji mi je uvek delovao kao stariji i
nadrndaniji brat Tima Bartona. "The Fisher King" je prvi njegov film
koji sam pogledao, i zapravo prvi film za koji sam napisao nešto nalik na
filmsku kritiku. To je bilo 1992. ili 1993. i nije bila prava kritika već
sastav iz srpskog u osnovnoj školi, ali svejedno ga računam, jer je to bio prvi
put da me je film inspirisao na analizu te vrste i sagledavanje simbolike dela
(kojom je ovaj film bogat). Ovo je i jedna od omiljenih mi uloga Robina
Vilijamsa, u stvari možda i najomiljenija, a svakako ona koja me je uverila da
je bio jednako sposoban kako za komične tako i za dramske uloge. Robin Vilijams
i Džef Bridžis su jedan od najboljih tandema iz filmova devedesetih (moji Telma
i Luiz!), i njihova spiritualna potraga za Svetim gralom bila je više nego
dobrodošli uvod u Gilijemov doprinos Monti Pajton družini (a posebno za njegov
film iz 1975). Takođe i jedan od omiljenih njujorških filmova, mislim, ko još
kada pomisli na Sentral Park nema kao prvu asocijaciju golog Robina Vilijemsa
kako se izležava na travi...
38. Gattaca (1997), režija: Andrew Niccol
"Gattaca" Endrua Nikola jedan je od najboljih čistih SF filmova
90-ih. Kažem čistih, pošto u samom vrhu liste ima još nekoliko klasika žanra
koji su ujedno i remek-dela akcije. Film sam pogledao u bioskopu Zvezda, i toga
se jasno sećam, jer mislim da sem postera i žanra ništa drugo o filmu nisam
znao, i uspeo je da me potpuno usisa u svoj retro-futuristički dizajnirani svet
već od prve scene. Iako je romansa između dvoje glavnih likova (vidi sliku) deo
priče, znatno važniji su odnos glavnog junaka kako sa svojim bratom, tako i sa
čovekom čiji genetski identitet koristi kao masku. Sa obe ove priče Nikol
vrhunski poentira kako u narativnom tako i emotivnom smislu. Muzički skor
Majkla Najmana (po drugi put ga pominjem) od velike je pomoći, čak i kada samo
slušam muziku mogu jasno da zamislim konkretne scene. Danas bi ovakva priča
verovatno završila kao Netflix original koji bi se utopio u masu slično
izgledajućih SF filmova i bio brzo zaboravljen. Nikol je posle scenarija za
"The Truman Show" napisao je i režirao svoj drugi najbolji film
"Lord of War", a nakon toga seriju srednjebudžetnih i idejno
zanimljivih SF filmova, od kojih bi svaki verovatno nešto bolje funkcionisao
kao zasebna Black Mirror epizoda...
37. Wild at Heart (1990), režija: David Lynch
Devedesete su između ostalog počele i jednom od najboljih serija svih vremena
"Twin Peaks", a odmah nakon toga Dejvid Linč je u Kanu imao premijeru
svog najnovijeg filma, koji je možda žanrovski delovao neobično za njega: road
movie krimi romansa. Ali bukvalno od prve scene, kada se pojavi Nikolas Kejdž i
uz zvuke metal benda Powermad na mrtvo prebije čoveka, jasno je kako je ovo
film koji će da opravda svoj naslov. "Wild at Heart" je pored Kejdža,
koji je tada već imao iza sebe solidnu galeriju filmskih frikova, pun slično
živopisnih karaktera, a jedan od njih je Vilem Dafo kao Bobi Peru i njegov
osmeh od milion dolara (i milion košmara!). Imao je Linč boljih filmova,
kompleksnijih, atmosferičnijih... ali "Wild at Heart" je neka vrsta
razuzdanog mladalačkog filma u najboljem smislu reči, kao neka vrsta zakasnelog
debija koji je Linč posle svih tih godina, filmova, i nominacija za Oskara
rešio da izbaci iz sebe. Takođe, film koji se završava sa scenom u kojoj
Nikolas Kejdž peva Elvisa ne može da ne bude u top 50 bilo koje decenije...
36. Schindler's List (1993), režija: Steven Spielberg
Razmišljam nešto da li je neki reditelj imao tako dobru godinu kao Spilberg
1993. (i jedini mi na pamet pada Kopola i 1974.) Iste godine je snimio dva
potpuno različita a vrhunska filma. Rekao sam već da mi je "Ed Wood"
nezamisliv kao film u koloru, i dok s druge strane mogu da zamislim odličnu kolor
verziju ovog filma, mislim da bolji savremeni crno-beli film nisam video još od
"The Elephant Man". Inače, nisam neko ko će hvaliti film samo zato
što se bavi bitnim ili navodno velikim temama (recimo "Spotlight" mi
te godine nije bio među favoritima), ali u "Šindlerovoj listi" je
velika tema udružena sa izuzetnim rediteljskim umećem. Bilo da je reč o
fotografiji koja poseduje taj vrlo filmski ugođaj, iako ujedno deluje kao da je
kamera prisutna na licu mesta, odnosno glumcima koji su svi dali sve od sebe, a
posobno Fajns u ulozi zloglasnog Amona Geta. U međuvremenu je "film o
holokaustu" nekako postao žanr za sebe, ona vrsta filmova koji se cinično
otpisuju kao Oskar bejt (što često i jesu), iako nekad prijatno iznenade
("Son of Saul"), ali te 1993. ovo je naprosto bio najbolji film u
konkurenciji. Međutim, i pored svega toga ovaj film nije u top 5 meni omiljenih
filmova iz te godine. Odlična je bila ta 1993, barem kada su filmovi u
pitanju...
35. Groundhog Day (1993), režija: Harold Ramis
Još jedan od filmova iz devedesetih koji mogu da gledam iznova i iznova i
iznova i... Filmovi na temu "dana koji se ponavlja" u poslednje vreme
veoma su popularni ("Happy Death Day", "Palm Springs" od
najpoznatijih), i kad god se o njima priča uvek to počinje u stilu: Ovo je ___________
verzija "Dana mrmota". Zanimljivo je da je te iste 1993. premijeru
imao i TV film praktično identične premise ("12:01" Džeka Šoldera),
ali opet se svi uvek vraćaju filmu Harolda Ramisa. Sigurno da je glavni razlog
za to Bil Mari u glavnoj ulozi, ali mislim da bi bilo tačnije reći da je to
zato što je ovo film koji nagrađuje na svako novo gledanje. Mene je isprva
najviše zainteresovala ta SF/fentezi dosetka, ali sam shvatio da to i nije
toliko bitno. Onda mi se fokus prebacio na komediju, i kako su Ramis i Mari
iskoristili ponavljanja kako bi se na komičan način poigravali očekivanjima
gledalaca. Na neko kasnije gledanje sam ukapirao koliko je film na momente
mračan. Retke su komedije koje vas bez imalo usporavanja nateraju da
kontemplirate o smislu postojanja. A onda sam shvatio da su možda najbitnija
scene u filmu one sa starim beskućnikom, kada Marijev glavni junak shvati da
ipak nije bog. U neku ruku ovo je izuzetno prigodan film da se gleda ovih dana,
odnosno nedelja, meseci, godina...
34. Dark City (1998), režija: Alex Proyas
Verovatno sam jedini, osim pokojnog Rodžera Iberta, ko bi stavio ovaj film
ovako visoko na listi. Mada "Grad tame", koliko znam, jeste prlično
voljen danas, dok je tada prošao manje primetno (kod nas je igrao u bioskopima
i znam mnoge koji su ga tako prvi put pogledali). Aleks Projas (kao i DP Darius
Volski) dolazi iz sveta video spotova, i nakon prva dva filma je poređen sa
Finčerom, s tim što su Projasa više zanimale čistije žanrovske teme, bilo da je
inspiraciju crpeo iz stripova ili filmova Frica Langa. "Dark City" se
zbog svoje estetike SF-noara često pominje i kao preteča "Matriksa",
mada ja mislim da se tu malo preteruje. Krajem devedesetih je u filmovima ideja
lažne ili virtuelne stvarnosti bila sveprisutna ("eXistenZ, "The
Thirteenth Floor"), samo što je u "Dark City" to obrađeno na
krajnje originalan i vizuelno zanimljiv način. Projas je sličnu estetiku
koristio u svom prethodnom filmu "The Crow", ali je to ovde usavršio,
i uz bolji i intrigatniji SF koncept snimio film koji i više od dve decenije
kasnije deluje vizionarski u svom žanru. U bioskopima je igrala verzija koja je
imala jednu ozbiljnu manu, a to je uvodna naracija koja spojluje ono što će se
kasnije desiti, pa ako postoji neko ko nije gledao "Dark City", neka
potraži director's cut gde je to ispravljeno...
33. L.A. Confidential (1997), režija: Curtis Hanson
I dalje se pitam kakva se to magija desila da je ovaj film ispao ovako dobar.
Niti jedna druga ekranizacija Džejmsa Elroja (kojih ni nema previše) nije ni
blizu (jedina pre ove jeste solidni "Cop" sa Džejmsom Vudsom), a kada
se pogleda filmografija pokojnog Kurtisa Hensona, nema mnogo dileme koji film
je najbolji. "L.A. Confidential" je deo tzv. L.A. kvarteta među
kojima su još i The Black Dahlia na osnovu koje je Brajan de Palma kasnije
snimio osrednji film, kao i meni omiljeni The Big Nowhere, kojeg se niko još
nije usudio da ekranizuje. Međutim, i ovaj Elrojev roman je bio krupan zalogaj
imajući u vidu mnoštvo likova, paralelnih zapleta koji se prožimaju i radnje
koja se proteže na više godina. Pa opet je to u ovom filmu svedeno na pravu
meru a da ništa bitno nije bilo izbačeno. Kasting je takođe savršen, i mnogi su
upravo od ovog filma zapazili Gaja Pirsa i Rasela Kroua. Interesantno je kako
su mnogi izvikani filmovi iz te 1997. mnogo gore ostarili od ovog koji se sada
već odavno svrstao među klasike. I mada bih jako voleo da vidim konzistentno
dobru adaptaciju svih romana iz L.A. kvarteta, cenim da je tako nešto danas
najbolje prepustiti TV produkciji...
32. The Sweet Hereafter (1997), režija: Atom Egoyan
Jedno od lepših iznenađenja sa ove liste, budući da sam film preskočio kada je
bio u bioskopima, pošto mi nije delovao kao nešto što bi me (tada) toliko
zanimalo. Nisam siguran za tu mlađu verziju, ali za mene sada ovo je jedan od
najboljih filmova o tome kako se ljudi nose sa gubitkom, odnosno pokušavaju,
pošto je to jedino moguće. Scena u kojoj se nikad bolji Ijan Holm (RIP) priseća
trenutka vlastitog suočenja sa krhkošću ljudskog života, stoji mi odmah uz kraj
poslednje priče u "Night on Earth". Takođe, sve što sam napisao za
"Egzotiku" važi i za "Slatku sutrašnjicu", (ne)mogućnost
komunikacije, pojedinačne priče koje se povezuju, različite tabu teme koje se otvaraju...
I sve je režirano kao film koji bi poželeli da vidite na velikom platnu, uz
zlokobno-predivan muzički skor Egojanovog stalnog saradnika. Tek sam uz
Egojanove filmove shvatio koliko je Brus Grinvud potcenjen glumac, ili je bolje
reći neiskorišćen u američkim filmovima. Za Egojana je ovaj film bio svojevrni
vrhunac (bio je nominovan za Oskara za režiju), ali imam utisak kao da je u
dobroj meri istrošio to "nešto" što je njegovim filmovima iz
devedesetih davalo jedinstveni pečat, mada od njegovih kasnijih filmova preporučujem
"Remember", kao još jedno prijatno iznenađenje...
31. The End of the Affair (1999), režija: Neil Jordan
Kada se pomisli na ultimativni film Nila Džordana iz devedesetih to najčešće
bude "The Crying Game". I mada volim taj film, baš kao i sve druge
njegove filmove (čak i "In Dreams"), mislim da je upravo ovaj jedan
od njegovih najboljih i ubedljivo najpotcenjenijih. U pitanju je adaptacija
romana Grejema Grina i ukratko se može opisati kao ljubavna priča smeštena u
London za vreme Drugog svetskog rata. Rejf Fajns i Džulijen Mur igraju
preljubnike, a njihova priča je prikazana iz dve vrlo lične perspektive.
Pripovest započinje (i završava) glavni junak, ali kompletnu sliku vidimo tek
nakon što čujemo i drugu, njenu verziju. Umesto klasičnog ljubavnog trougla, Grin
i Džordan nude znatno interesantniju i kompleksniju dinamiku između troje
glavnih junaka. Grinovo preispitivanje vere jeste jedno od najvažnijih mesta
ove priče i sjajno je povezano sa centralnom romansom. "The End of the
Affair" je film koji uspeva da u isti mah deluje vrlo klasično u svojoj
prezentaciji a opet neobično moderno i ubedljivo u intimnim scenama, a muzika
Majkla Najmana (po treći put) je poput lepka koji neosetno sve to povezuje...
30. The Big Lebowski (1998), režija: Joel & Ethan Coen
Kao i sa drugim filmovima braće Koen, nije toliko bitna sama priča, kao to kako
je ispričana, odnosno sa kakvim likovima. Od svih komedija devedesetih ova je
na najvišem mestu na listi, međutim, da me je neko pitao za najbolju 90s
komediju, ne znam da li bih naveo ovaj film, jer prosto ne razmišljam o
filmovima braće Koen u žanrovskim okvirima. "Veliki Lebovski" je
verovatno najpopularniji njihov film, svakako najcitiraniji, prebogat je
zanimljivim, uvrnutim i nezaboravnim likovima, čak i ako neki od njih imaju
svega jednu ili dve scene. Priča je gotovo nepostojeća, a zaplet se neprestano
zapliće u nizu apsurdnih situacija koje su često rezultat urnebesnih
slučajnosti. Glavni junak (Djud) je neko ko pokušava da pasivno izbegne sve što
se dešava, odnosno film sam. Jedino što aktivno želi jeste nov tepih. Zapravo,
on u filmu ne radi gotovo ništa (čak je i kuglanje off screen), pa opet je Djud
jedan od živopisnijih i zanimljivijih filmskih junaka uopšte. Braća Koen su
snimili remek-delo egzistencijalizma i komedije, a ovo čak i nije sam samciti
vrh njihovih filmova...
29. Bad Lieutenant (1992), režija: Abel Ferrara
Ejbel Ferara je imao burne (filmske) devedesete. Započeo ih je sa svoja dva
najbolja filma. Posle "Kralja Njujorka" usledio je "Zli
poručnik". Nastavljena je domaća tradicija prevoda sa ubacivanjem reči
"zao" tamo gde je nema, i nekim čudom to zapravo funkcioniše. Takođe
je nastavljena tradicija toga da se Harvi Kajtel u potpunosti posvećuje
sopstvenim ulogama, tako da je ovo drugi film na listi u kojem ga možete videti
golog, a on sam se potrudio, svojom glumom, da ta scena bude izuzetno
neprijatna za gledanje (i to ne zbog golotinje, barem one fizičke). U stvari,
"Zli poručnik" jeste film koji se trudi da bude maksimalno
neprijatan, ali u tome je u potpunosti iskren, bez imalo usiljenosti. Kajtelov
hod kroz pakao odnosno čistilište duše (Njujork naravno) jedna je od onih uloga
za koje će generacijama biti nejasno kako nije bio bar nominovan za Oskara.
Volim dobre filmske priče o autodestrukciji, kao i one o iskupljenju, a
"Zli poručnik" je sve to i još mnogo više. Ferara je sa ovim filmom,
makar na kratko, stao rame uz rame velikanima kao što su Martin Skorseze, Pol
Šreder i Spajk Li...
28. Jurassic Park (1993), režija: Steven Spielberg
Za slučaj da je neko iznenađen što je ovaj film tako visoko, da kažem da je
"Jurassic Park" što se mene tiče jedan od poslednjih klasičnih
blokbastera, iz vremena kada su takvi filmovi, sem spektakularnih efekata,
imali i duše i mozga, i što je najvažnije bili filmovi za sva vremena, koji
neće zastariti za nekoliko godina. Upravo je Spilberg stvorio tu vrstu filma sa
"Jaws", pa je i stoga prigodno što je stavio simboličnu tačku na tu
epohu (i ne, od kasnijih filmova "Matriks" ne računam u blokbastere,
iako jeste bio veliki hit i revolucija u svakom smislu). "Jurassic
Park" je jedan najboljih argumenata u prilog teze da u ovakvoj vrsti filma
efekti nisu presudni. Već odavno ne postoji taj momenat nečeg do sada
neviđenog, a efekti su danas do te mere usavršeni da je više reč o nijansama,
pa opet je originalni Spilbergov film superiorniji u svakom smislu u odnosu na
bilo koji nastavak ili sličan savremeni film. Dakle, nisu bitni samo efekti već
šta se sa njima radi, na koji način ih reditelj koristi da ispriča priču, a
Spilberg ovde pokazuje zašto je izuzetan vizuelni pripovedač. Prva scena sa
T-Reksom i dalje je malo remek-delo i pokazna vežba iz toga kako se režira ova
vrsta scene u kojoj su efekti (praktični i CGi) i glumci u savršenom saglasju,
a tenzija se majstorski održava od početka do kraja. I za kraj, kada bih jedan
od ovih filmova sa liste, koji nažalost tada nisam pogledao na velikom platnu,
mogao da sa 14 godina po prvi put vidim u bioskopu, to bi bez ikakve dileme bio
ovaj...
27. Naked (1993), režija: Mike Leigh
Od svih filmova koje nisam gledao kada je trebalo, "Naked" mi je
možda i najbolji. Nikad nisam bio posebni fan Majka Lija, više sam neko ko
poštuje nego što zaista uživa u njegovim filmovima, ali ovaj film me je pošteno
prodrmao. Dejvid Tjulis je u centru pažnje kao Džoni, intelektualac i protuva,
i jedan od najodbojnijih filmskih likova uopšte. U stvari, Džoni jeste odbojan
ukoliko ga posmatramo kao stvarnog lika kojeg ne biste poželeli da sretnete,
ali kao čisto filmski lik beskrajno je fascinantan. "Naked" je u
dobroj meri improvizovan film, i to na najbolji način, pošto inherentno labavo
strukturiranoj priči to ne smeta, a sve situacije i dijalozi deluju potpuno
prirodno. Kada je reč o tematici ovo stvarno nije film za svakoga jer ako
krenem da nabrajam potencijalne trigger warninge neću moći da se zaustavim, ali
ništa od toga mi ne deluje kao potreba za šokiranjem publike, a čak i krajnje
ogavni lik stanodavca (nalik na britanskog Patrika Bejtmena) ima svoje mesto u
filmu. "Naked" se s lakoćom izdvaja od sličnih indi ostvarenja u
kojima ljudi mahom šetaju i pričaju (i praktikuju seks na granici (i preko
granice) silovanja). Poslednja scena je čista genijalnost i sjajno sumira
glavnog junaka kao autodestruktivnog mizantropa...
26. True Romance (1993), režija: Tony Scott
Većina će prednost dati njegovom bratu Ridliju, ali Toni je po meni imao bolje
filmove devedesetih, nisu svi bili izuzetni, ali nije ni svaki od tih filmova
imao ovako dobar scenario. Doduše, oseća se da je ovo zajedno sa "Natural
Born Killers" (jedan scenario je razdvojen u dva filma) Tarantinov
prvenac, ima tu simpatične filmofilske naivnosti koja je stavljena u službu
priče. Glavni junak Klarens deluje kao oživljena dečačka fantazija nekog ko je
o filmu (i životu) naučio radeći u video klubu, i ovo je jedan od poslednjih
zaista velikih uloga Kristijana Slejtera. Patriša Arket je još bolja u ulozi
koja balansira između žene junakovih snova i one vrste snažnih heroina kakve će
krasiti neke Tarantinove kasnije filmove. Pored Tonija Skota na ovom filmu se
okupila izuzetna ekipa, kako ispred tako i iza kamere, ovo je jedan od
najunikatnijih skorova Hansa Zimera koji daje filmu šmek bajkovitosti, dok je
teško pobrojati sve glumce u manjim ulogama bez kojih je ovaj film nezamisliv, makar
imali samo jednu scenu. Uostalom, zar scena između Denisa Hopera i Kristofera
Vokena nije za svaku antologiju i različita citiranja (u filmu i van njega).
Isto tako, iako će Bred Pit kasnije dobiti Oskara za sporednu ulogu upravo kod
Tarantina, njegov stoner Flojd ostaje kao jedna od najboljih glumačkih
minijatura. Ili Džejms Gandolfini (RIP), istovremeno jeziv i šarmantan,
godinama pre nego što će pokazati sve što ume u Sopranosima...
