NOVI HORORI 2011: ČUVAJTE SE!!!

            Osrednji (at best), slabi, nikakvi i loši horori štancuju se mnogo agilnije nego što ja postižem da ispratim, a kamo li da izvestim o njima. Uostalom, i ne vidim poentu da traćim dragoceno vreme na pisanje o srednje-žalosnim filmićima na koje sam već protraćio dovoljno vremena, pa zato, ovo ispod nisu rivjui nego UPOZORENJA na neke filmove koji imaju dovoljno intrigantnih momenata da nekoga zavedu, a uglavnom su slabi ili srednje-nikakvi, jadni, zaboravljivi...

LITTLE DEATHS

UK/USA

**

2

            Tri mlada i izvikana, "besna" reditelja, poduhvatila se kratkih pričica o seksu i smrti u ovom omnibusu. Wow, sex + death = dobitna kombinacija, zar ne? Pih. Potpuno zaboravljivo i substandardno, kako tehnički (previše low budget) tako i idejno. Što je najgore, smrtna dosada neznatno je razbijena tek u trećoj epizodi (by Simon Rumley, potpisnik neverovatno precenjenog i nepotrebno prehvaljenog RED WHITE AND BLUE), sa nešto malo pseće bestijalnosti da razmrda ovaj limp dick od filma.

YELLOWBRICKROAD

USA, 11

**(*)        

2+

            Još jedan festival darling o kome slušam panegirike već mesecima – samo da bih na kraju dobio još jedan imbecilni kvazi-dokumentaristički hororčić bezvezne premise, ništavne egzekucije, smehotresno nejezivih pokušaja strave (brrr: šlageri iz 1920-ih dopiru sa nebesa dok šetamo šumom! dajte pelene za odrasle!) i "al-smo-pametni! gledali-smo-ŠAJNING" završetka.

LE VILLAGE DES OMBRES

FRA, 10

**             

2+

            Baš kao i SHRINE i YELLOWBRICKROAD, i ova francuska nepodopština govori o grupici mladunaca besciljno pogubljenih po nekom kao-jezovitom mestu (ovde: pusto kamenito francusko seoce), i tako oni lutaju i lutaju po tom lavirintu, a niđe veze, niđe strave, niđe poente, al nije bitno, to prepuštamo gledaocima: prazan film, a vi sami popunite sami praznine, jer to je tako moderno! Što da se kilavimo praveći nekakvu priču s početkom sredinom i krajem, kad je bolje da nabacamo neke random scene bazanja i lomatanja niotkuda ka ničemu, a vi na to slobodno projektujte šta god vam ćune! U jednom trenu, bez ikakvog povoda, autori su našli za shodno da oskrnave i Lavkrafta, čija fotografija se načas vidi u sobi jedne od pustih kuća u selu pod veštičjom kletvom.

           

LA CASA MUDA

URU, 11

**(*)        

2+

            Evo, i Urugvajci su otkrili horore s kamerom iz ruke: ovaj se pretvara da se dešava u real-time, bez prekida, u jednom snimku, i sastoji se iz beskrajnog bazanja po kući u kojoj NEKO ubije devojčinog ćaleta, a onda proganja i nju, samo da bismo na kraju otkrili da je naratorka lagala (te žene" ne sme im se verovati ni kad svojim očima gledaš šta im se dešava!) – i da je ona sama ta poremećena umoriteljka koja samu sebe proganja. Prc. Bulšit. Naravno, praznoslovitelji iz oblasti rodnih studija mogu da meditiraju nad činjenicom da ova naša poludi iz vrlo ženskih razloga (uzeli i ubili joj bebu) ali to ovaj dosadni film neće učiniti nimalo gledljivijim, a kamo li vrednim da se u istoj rečenici pomene sa HAUTE TENSION. Damn, upravo sam to učinio!

LADY BLOOD

FRA, 09

*              

1+

            Odavno nisam pogledao ovoliko neprofesionalan, loše snimljen, imbecilno napisan i glumljen, potpuno na svakom zamislivom frontu promašen film. Čak i efekti maske, koji ponegde nisu tako loši, pokvareni su lošim snimanjem i montažom tj. i ne vide se u filmu tako dobro kao na nekim promo fotkama, pa zato gledajte slike a ovu budalaštinu preskočite.

PREY

FRA, 11

**            

2

            Ko bi očekivao od Francuza da će snimiti film o pobesnelom divljem vepru koji je ovoliko dosadan i – beskrvan? Krajnje nezanimljivo dramurdisanje umesto akcije i krvi, usred noći u šumi. Trt.

THE SHRINE

CAN, 10

**(*)           

2+

            Postoji ovde nešto 1980s šmeka; mutno intrigantna misterija; nešto spooky atmosfere unutar krajnje konvencionalno ksenofobično prikazane Rumunije očima Amera (ovde: Kanađana; isto sranje); odličan dizajn GHOUL-spomenika i nešto malo solidnih praktičnih, a ne CGI, efekata maske i krvoliptanja. Šteta što je sve protraćeno na priču bez smisla i poente, kretenske likove i "šaleli smo se" završetak.

EATERS: RISE OF THE DEAD

ITA, 11

**(*)         

2+

            Zadrti fanovi zombi filmova mogu dati šansu ovom gledljivom ali sasvim nebitnom filmiću iz Italije, majke Z-exploatacije. Zaplet je nebitan, jedan od dvojice gl. likova ne zatvara usta sa svojim iritantno nezanimljivim tiradama, ali sve to ima dovoljno dinamike i solidnih efekata što maske što kompjutera da se može utucati sat i po bez velike štete.

ZWART WATER aka TWO EYES STARING

BEL/HOL, 10

**(*)        

3-

            I ovaj belgijsko-holandski hororčić grdno je hvaljen pa i nagrađivan po festivalima (npr. u Fantasportu), ali ghostly zaplet je predvidivo-prežvakan, likovi iritantni i jedino je odlična fotografija daleko iznad proseka u ovom po svemu ostalom skroz zaboravljivom, uneventful mada jedva-gledljivom filmčetu.

KIDNAPPED

SPA, 11

**(*)       

2+

            Tri Šiptara upadnu u tek-useljenu kuću jedne španske familije (tata + mama + late teens ćerka) i kreće tortura prema njima i gledaocima, sve dok ih na kraju sve ne pobiju (pošto ćeru prethodno siluju). Osim što prikazuje Šiptare kao krvožednu stoku koje se valja čuvati i u kuću ne puštati – ova orgija sadizma nema nikakav iskupljujući kvalitet. Da, reditelj pokazuje solidan talenat za stvaranje sirove tenzije i real-time terrora, što kulminira narativno i idejno sasvim besciljnom ali zato mega-razmetljivom scenom pred kraj, kada se u split-screenu dve potpuno odvojene akcije posle više minuta trajanja na kraju spoje u jednom kadru. Wow! Bravo! A sad uzmi neki scenario koji nismo već gledali, a koji actually vredi pogledati, pa TO snimaj!

I vampiri povezuju Srbe i Hrvate (Intervju)

            Dao sam intervju za samostalni srpski tjednik NOVOSTI koji izlazi, očigledno, u Hrvatskoj.

            Taj intervju je poprilično skraćen, i to ne baš vešto, tako da su poneki moji odgovori malkice obesmišljeni ili učinjeni skoro nejasnim. Takođe, u najavi se nalaze najmanje dve faktografske greške. Kao što pratioci ovog bloga znaju, ja NISAM "asistent na niškom Filozofskom fakultetu" – već dve godine ne radim tamo. Takođe, roman NAŽIVO ne da nije "više puta nagrađivan" kako u ovom tjedniku stoji – nije nijednom (ako ne računam nagradu u vidu pozitivnih reakcija onih koji treba, i potpunu ignoranciju od strane onih koji i ne treba da se bakću njime, kad imaju tolike Dekse i Bekse da se s njima zamlaćuju). Ovu skrnavu verziju intervjua možete videti OVDE.

            Međutim, potpunu uncut, as God intended verziju imate ekskluzivno ovde na blogu, pa još ilustrovanu sjajnim konceptualnim horor fotografijama koje je tokom boravka srpske delegacije na Fanta-Zagreb festivalu načinila fotografisticistkinja Nina Đurđević na Trgu Bana Jelačića i njegovoj bližoj okolini (uz ispomoć ljupke volonterke koja je glumila leš u pozadini). Uživajte!

Nenad Jovanović (NOVOSTI)--- Koliko je na pominjanje vampira, ali i na druge motive horor priča i romana nastalih u Srbiji, Hrvatskoj i drugim južnoslovenskim zemljama od 19. veka do danas uticala narodna tradicija, a koliko strani, pre svega zapadni, književni i filmski uticaji?

Dejan Ognjanović: Narodna tradicija je u srpskoj književnosti bila prisutnija u 19. veku, ali tada je ona bila pretežno stavljena u satirički ključ. Drugim rečima, ta tradicija je korišćena u kontekstu podsmeha tzv. sujeverju iz prosvetiteljske, racionalističke perspektive srpskih realista, gde je po pravilu svaki natprirodni motiv bio na kraju "objašnjen", ili makar relativizovan, kao halucinacija, psihološka projekcija (strah, nečista savest), san, privid, i slično. Bilo je, istina, i ređih primera drugačije, uspele umetničke obrade horor motiva (pa i vampirskih, mada na simbolički način), kao kod Momčila Nastasijevića, ali to su izuzeci u okvirima srpske književnosti. 

Strani uticaji bili su prisutni u prvoj polovini 19. veka kod pojedinih danas zaboravljenih pisaca koji su oponašali gotske romane iz Engleske, kao i slična dela iz Francuske i Nemačke, ali i ona su najčešće bila u racionalističkom ključu (npr. prividne prikaze razotkrivaju se na kraju kao maskirani ljudi). Zapadni uzori daleko su prisutniji u najnovijoj srpskoj žanrovskoj produkciji, nastaloj pod direktnim uticajem zapadne pop kulture (film, strip, žanr-književnost...). Nažalost, ti uticaji su možda i previše prisutni, jer nisu dovoljno osvešćeni, i svode se na manje ili više vešto sprovedeno epigonstvo bez sopstvenog glasa. Ili se sopstveni glas svodi na geg, jeftinu pošalicu, prvoloptašku satiričnu aluziju i sl. Koliko mi je poznato, nešto slično se može reći i za većinu novijih hrvatskih proznih bavljenja hororom, posvećenih praćenju inostranih trendova (vampiri, zombiji...).

--- Koliko se, počevši od Glišića do današnjih autora kroz horor filmove ili priče ili horor motive u delima drugih žanrova, provlači autorsko viđenje aktualnih političkih i društvenih događaja? Može li taj filmski i književni žanr biti umetnost i medijum za šire prezentovanje savremenosti, a ne samo žutilo i jeftina senzacija kako ga mnogi shvataju?

            Još Glišić je koristio ono jezovito "Crno dete" u pripoveci "Glava šećera" da bi se na simboličan način zapravo bavio kritikom društvenog zla (konkretno: korupcije). Budući da politika i politikantstvo toliko upravljaju životom običnog čoveka na ovim prostorima, donekle je i razumljivo – iako to ne opravdava sasvim činjenicu – da su retki pokušaji bavljenja hororom na ovim prostorima po pravilu bili vezani za neku vrstu društvene satire, koju smatram nižim, prozaičnijim oblikom u odnosu na čistu fantastiku. 

            Bavljenje savremenošću jeste legitimno u umetnosti, ali ne smatram ga ultimativnim znakom ozbiljnosti ili vrednosti jednog dela. zapravo, često ta savremenost ume da zasmeta, jer nakon nekog vremena postane zastarela i irelevatna za čitaoca koji ne deli društveno-politički i istorijski kontekst na koji delo referiše.

            Dobar primer takvog pristupa su filmovi Gorana Markovića, VARIOLA VERA i VEĆ VIĐENO, u kojima je motive horora, trilera i filma katastrofe koristio za prilično jasnu satiru na sasvim decidirane istorijske trenutke i pojave, a opet je, umešnom dramaturgijom i pristupom tim motivima, uspeo da te priče učini univerzalnim i večito aktuelnim.

            Loš primer, međutim, predstavlja PUN MESEC NAD BEOGRADOM, koji u svojim nespretnim pokušajima da bude angažovan i da nešto kaže o tada aktuelnom građanskom ratu, prisilnim regrutacijama i sličnom, ne uspeva da udahne život u horor arhetipove (vampir, živi mrtvac, duh...) koje koristi, pa jedino postiže da bude irelevantan i kao satira i kao horor. Vidite, ovaj žanr i njegovu poetiku treba poznavati i vrlo pažljivo koristiti, jer naročito kod žanrova koji se bave "nerealnim" i nestvarnim (fantastika, SF, horor) vrlo je lako da se nenamerno isklizne u samo-parodiju ili treš.

--- Kako gledate na hrvatsko-srpsko takmičenje čiji je vampir lepši i stariji (za Srbiju se vezuje Paul Arnold, a Hrvati su negde iskopali Juru Granda iz Istre)?

            Nisam uopšte upoznat da postoji takvo takmičenje. Uveren sam da i jedan i drugi narod samozaljubljeno posmatraju svog vampira kao lepšeg i starijeg, a za onog drugog i ne znaju (ili ne žele da znaju). Tako se, kroz motiv vampira, ogledaju i neke opštije tendencije odnosa između Srba i Hrvata, naročito na planu kulture, što je žalosno, jer ipak su naše kulturne tradicije međusobno srodnije nego što bi mnogi želeli da priznaju.

--- Za razliku od svetskog stvaralaštva (Deathwatch, Deadsnow i brojni drugi filmovi, da ne pominjeno Uwe Boella), u delima regiona horor i ratovi nisu povezani osim naznaka u "Živi i mrtvi" ili ratne pozadine u "Punom mesecu…" Kad možemo očekivati da se u nekom filmu ili knjizi isprepletu svetinje i prokletinje i čitamo ili gledamo ustaške vampire, četničke zombije, branitelja/dobrovoljca vukodlaka i slično?

            Horori nedavnih ratova na ovim prostorima do sada su u ovdašnjim filmovima imali pretežno indirektan odjek. Za Srbiju je to donekle razumljivije, jer u Srbiji nije bilo rata – nju su zapljuskivale vesti iz okruženja, u nju su stizali ranjenici i leševi, u nju su dolazile izbeglice, ali Srbi su generalno rat iskusili posredno, kao sliku iz novina ili sa TV-a, kao nečiju priču, ispovest, kao određenu atmosferu i sl. Zato su ratni užasi prisutni na indirektan način u filmovima kao što su ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE ili SRPSKI FILM, kroz motive snuffa, kroz iskustva snajperista koji ne mogu da se uklope u "normalan" život posle ratišta, kroz motiv povezanosti tajnih službi sa zločinačkim aktivnostima... 

U takvom obliku su ratni užasi prisutni i u mom romanu NAŽIVO (2003), koji se ne bavi ratom direktno, već njegovim odjekom u Srbiji i na Kosovu, ali na simboličan i uslovno fantastičan način. Do sada najdirektniji i najbolji tretman nedavne ratne tematike u fantastičnom i horor obliku dao je Oliver Jovanović u pričama i novelama svoje zbirke GROTLO (2010).

            Što se tiče Hrvatske, mislim da je tu potrebno još mnogo vremena i ozbiljnog preispitivanja tzv. "domovinskog rata" pa da se stvori nešto originalno i kvalitetno, a što neće biti pamfletaški i jednostrano kao gotovo svi hrvatski filmovi na temu tog rata koje sam video.

--- Koliki su potencijali za snimanje horor i (naučno)-fantastičnih filmova u Srbiji i regionu i da li bi tu bilo mesta za nastavak korišćenja narodne tradicije?

            O tim potencijalima sam već opširno pisao u svojoj knjizi U brdima, horori: srpski film strave (NKC, Niš, 2007). Mislim da na njih stalno treba podsećati, a naročito umetnike koji tek stasavaju i traže sopstveni izraz. Apsurdno je da nekom ovdašnjem piscu ili reditelju bliži budu Stiven King ili Džordž Romero od Nastasijevića ili Filipa Davida, odnosno Đorđa Kadijevića ili Gorana Markovića. Dakle, ovde postoji znatna folklorna tradicija, ali takođe i umetnička, na koje se može i mora nadograđivati ako ćemo potomcima da ostavimo nešto supstancijalno, dakle nešto što nije efemerno i proizvedeno samo za ubijanje svog i tuđeg vremena. Na svu sreću, u Srbiji se javlja sve više pisaca i reditelja koji u hororu pronalaze diskurs za ozbiljno bavljenje sobom i svojim okruženjem na potentan, iskren i originalan način koji bi trebalo da bude relevantan i decenijama kasnije – da ne govorim sada o vekovima, jer u ovo sve brže i brže vreme nezahvalno je i pomišljati na takve progonoze.

--- Kolika je u zadnjoj deceniji regionalna produkcija knjiga i filmova te tematike?

            Nemam potpuni uvid u produkciju čitavog regiona, odnosno imam je indirektno. Što se tiče Srbije, svi oblici fantastike, pa tako i horor, doživljavaju pravi bum, javljaju se specijalizovani izdavači, edicije, pojedini naslovi tog žanra stižu i do bestseler lista ili ulaze u najuži izbor nekih važnih književnih nagrada... Naravno, gde je povećana potražnja, javljaju se i epigonski pokušaji da se ušićari na popularnom trendu, pa se tako mnoge knjige maltene štancuju. Trenutno je naročito popularno oponašati Dena Brauna i praviti specifične mućkalice od lokalne istorije, udžbeničke i "tajne" istorije, sa uplivima tajnih društava, folklornih bića, pa i samog Đavola s jedne, odnosno raznih istorijskih i legendarnih ličnosti s druge strane, pa tako dobijamo razne mehaničke spojeve DaVinčijevog koda i Lige izuzetnih džentlmena u kojima se mešaju Tito i Tesla, Glišić i njegova leptirica, nacisti, templari, vampiri, satanisti i pitaj boga ko sve ne. 

--- Koliko je Srbija bila inspiracija za strane horor-autore (od  već pomenutog pominjanja  Paula Arnolda do Barkerove priče)

            Srbija je za Zapad još uvek neotkrivena teritorija, bar što se tiče kvalitetne književnosti, i Barkerova priča "U brdima, gradovi" – na koju sam aludirao naslovom svoje knjige o srpskim filmovima strave – do danas ostaje najbolja i najupečatljivija obrada srpskog ambijenta u nekoj inostranoj horor priči, barem od onoga za šta ja znam. Na filmu je situacija donekle slična, odnosno, zahvaljujući negativnoj medijskoj slici proizvedenoj krajem 20. veka, Srbija je postala poprište neljudskih grozota u nizu uglavnom bezvrednih B-hororčića. 

Jedan od njih je nedavno otišao tako daleko da upotrebi istinit događaj vezan za albanske zločine protiv Srba koje su držali zatočene kao izvore organa prodavanih na Zapadu. U francuskom filmu CAPTIFS (2010) to je potpuno izokrenuto, pa su Srbi prikazani kao zlikovci koji trguju organima raznih zatočenika koje drže u svojim krvavim tamnicama, što samo pokazuje koliko je negativna slika o nama na Zapadu još uvek dominantna da se čak i slučajevi u kojima su Srbi bili nedvosmislene žrtve izokreću naglavačke, i žrtve se pretvaraju u zločince u svojevrsnom nastavku propagande koja je i prvobitno dovela do takve slike (naravno, uz izdašnu pomoć samih Srba, da se razumemo).

THE GREEN MAN (1990)

*** 

3

             Na ovom blogu već je pisano o romanu THE GREEN MAN Kingslija Ejmisa; tekst Ratka Radunovića možete videti na datom linku. Ja ću se ukratko osvrnuti na trodelnu englesku TV seriju urađenu prema njemu.

            Zaplet: matori jarac (Albert Fini) ljubaviše se sa kućnom prijateljicom, tj. ženom svog doktora, a povremeno i sa svojom ženicom (koja zna, ili sluti, za njegove akcije u obližnjem šumarku). U pauzama između tih hopa-cupa, jarac sahranjuje svog oca (neutešan, po međunožnu šumsku utehu hrli odmah posle sahrane). Ćale je možda umro od starosti, a možda zato što je video duha.  

Duhove viđa i naš jarac (po imenu Moris), ali ko zna – možda ga to samo sustiže delirijum tremens, budući da se vrlo retko, nakratko trezni, a nikad nije bez čašice u ruci ili njenoj blizini.

            Kako izgleda, taj duh – zlokobni ispijeni čovek u odori iz 17. veka – nekada je bio Tomas Anderhil, doktor, i pomalo ezoterik. Istraga u indžijelim knjigama pokazuje da je dobri doca živeo u kući u kojoj naš Moris sada ima hotel (njegove FAWLTY TOWERS dogodovštine jedan su od sab-plotova ovde). 

Još zabavnije, otkriva se da je dr Anderhil prizivao nekakve entitete – duhove? elementale? anđele? nejasno! – s kojima se upuštao u razvratne igrarije i doživljavao ekstaze nemerljive sa onim smrtno-putenim. E, tu se i naš jarac Moris, normalno, primi, i nastavi da kopa.

Pošto dokuči da je Anderhil sahranjen sa vrednom relikvijom (nejasnog porekla) neophodnom za te inkubus-sukubus rabote, Moris mu iskopa grob et voila: zaista pronađe simpatičnu stvarčicu među istrulelim šakama lešine od pre oko tri veka.

Da li će Moris sklopiti ugovor sa Đavolom, tj. njegovim podbrđanskim slugom? Da li će njegov hotel dobiti prelaznu ocenu od nadrkanog kritičara? Da li će steći metafizičku spoznaju, ili barem uputstvo za taslačenje spiritualnih bludnica? Da li će ubediti svoju ženu da se upusti u menaž a troa sa njim i njegovom ljubavnicom? Da li je Moris pijana matora budala kojoj se priviđa koješta, ili čovek na pragu onostrane spoznaje? 

--- Odgovore na ova pitanja prepuštam zainteresovanima, jer uz sve zamerke koje imam na ovu tvorevinu, mislim da se neće pokajati onaj ko izdvoji 3 x 50 minuta svog vremena za ZELENOG ČOVEKA.

Kvaliteti:

- Albert Fini je (predvidivo) izvanredan, kao i obično kad ima da igra polupijane matore razvratnike, a zbog zanimljivog karaktera i njegove vrhunske interpretacije (da li tu uopšte ima glume?) – podjednako je zabavno posmatrati njegove ovozemaljske i okultne peripetije.

- Zaplet, a naročito njegovi sablasni aspekti, dovoljno su originalni i netipični za uobičajene ghost story da može biti intrigantan i onima koji su se engleskih priča o duhovima nagledali. Ima tu brojnih megazabavnih nagoveštaja...

- Naravno, pošto se radi o engleskoj seriji, truizam je isticati odličnu glumu svih involviranih, ali ajde neka i to bude izrečeno. Poseban kvalitet je preslatka crvenokosa Natalie Morse koja igra Morisovu tinejdž ćerku Ejmi. Nadam se, mada teško je reći, da ovde nije u pitanju body double!

 

- Režija je vrlo dobra, i scene pojave duhova odlično su urađene i jezivije nego što bi se očekivalo od nečega rađenog za TV. Ima tu čak i gadan, krvavi prolog u kome neka devojka bude proburažena oživelom (?) granom drveta...

Problemi:

- Okultni aspekti zapleta toliko su potisnuti i nedorečeni da je to izluđujuće! I ovde se ne radi o fah-idiotskoj primedbi što horora nema dovoljno za moj ukus (mada i to stoji!), nego o suštinskoj zamerci na dramaturgiju i motivaciju čija nedorečenost ometa praćenje i involviranost u zapletu. 

Zašto Anderhil uopšte treba Morisovu pomoć? Šta će duhu vrlo materijalni amulet, i šta će on, tako nematerijalan i sablastan, s njim? Zar za 300 godina nije mogao da nađe nekog prikladnijeg da mu tu stvarčicu iskopa, ako mu je već toliko bitna? I odakle ta stvar, šta je ona, odakle Anderhilu, kakvu moć uopšte ima? Kakve veze ima Zeleni Čovek (paganski lik) u celoj toj ezoterično-spiritističkoj priči? Zašto se Moris uopšte upušta u sve to – šta on ima od Anderhila i njegovog amuleta? Malo mu mesnatih ribica, pa bi da overi i neke ektoplazmatične? Malo konkretnijih hintova po ovim pitanjima zaista ne bi škodilo – naprotiv!

- Prizemna, ovozemaljska zamešateljstva odnose veliku prevlast i mogu iritirati one koji očekuju klasičnu priču o duhovima, sa jedinstvenim sablasnim tonom, nenarušenim elementima sapunske opere, sitkoma, seksi komedije, farse itd.

- Završni "egzorcizam" (sasve napadno karikaturalnim WTF popom koji ne veruje u boga!) deluje kao usiljeni pokušaj da se na kraju desi nešto "pompezno" i dramatično, iako je ta scena izrazito antiklimaktična, nategnuto i isprazno "akciona" i u suštini bezvezna.

- Zbog pomenutih nedorečenosti u scenariju ostaje krajnje problematična poenta svega toga, odnosno šta nam se ovde htelo reći o odnosu prošlosti i sadašnjosti, telesnog i duhovnog, seksualnog i ezoteričnog, trezvenog i alkoholisanog... 

Bojim se da će onima (retkima!) koji su skloni da se uopšte bave ovakvim pitanjima GREEN MAN delovati kao neujednačena, intrigantna, ali nedomišljena i pomalo bleferska ekskurzija u vode natprirodnog od strane ljudi kojima ovozemaljsko daleko bolje leži, te stoga sve i ako se s tim duhovima htela postići nekakva metafora – ostaje nejasno čega, tačno, i nisu li nam to isto mogli (po)kazati i bez ovih ezoteričkih cockteasing nadražaja. 

Šteta, jer prišli su prilično blizu nekim zanimljivim i nadahnutim stvarima, i prešli otprilike ¾ puta do nečeg zaista unikatnog, a onda se predomislili i ostavili nedovršenim inače odličan posao, tako da je užitak u ovome, barem meni, bio okrnjen. Ipak, povoda za uživanja ima ovde sasvim dovoljno, pa zato, ko ovo nije gledao u noćnom programu početkom 1990-ih, a i ko jeste (kao ja), slobodno može da ovu trodelnu seriju pogleda, premijerno ili reprizno, svejedno.

Srećan 11. septembar od pesnika Žike

            Povodom proslave američkog Dana Bezbednosti, 11. septembra, odnosno desetogodišnjice povoda za njega, evo nekoliko prigodnih pesama majstor-Žike iz okoline Aleksinca, iz njegove zbirke patriotske pojezije GAVRANI NAD KOSOVOM.

            Pesme se bave Amerikom, ali pretežno iz ugla njenih genocidnih aktivnosti u Srbiji, dve godine PRE famoznog 9/11.

            Kakve veze ima NATO bombardovanje (3-6/99) sa 9/11? Ko zna? Čitajte između redova. Uostalom, svaki povod je dobar povod da se uživa u Žikinim stihovima!

TREPTAJ (FLICKER) by Theodore Roszak

 Svojevremeno je među srpskim i crnogorskim filmofilima i žanroljubima kružila fotokopija ovog zadugo nenabavljivog, out-of-print romana: neko je u Beogradu na ulici ili tako negde, možda na pijaci, od nekog neslutećeg naivčine, za sitne pare kupio pejperbek a onda, pošto je knjigu bilo nemoguće drugačije nabaviti, to fotokopirao i tako širio dalje. U takvom obliku je ovaj roman prvobitno došao i do mene, ljubaznošću Ratka Radunovića (aka Tripp, povremeni saradnik ovog bloga). 

U godinama koje su prošle od tada FLICKER je ponovo postao dostupan na engleskom, a nekim čudilom čak je preveden i na srpski. Javlja mi se da je u tome veliku ulogu imao motiv TAJNE ISTORIJE i velike zavere koja uključuje brojne istorijske ličnosti (ovde: pretežno iz sveta filma), koji je u poslednje vreme, zahvaljujući Denu Braunu i njegovim klonovima i klovnovima postao masovno popularan. 

Tajna društva; masoni, katari, iluminati; egzotične epizode iz istorije, stvarne ili izmaštane; urote; klike; popovi-špijuni; misteriozne smrti; šifre, kodovi, simboli; itd. itd. Sve te stvari, danas već uveliko ofucane, Rožak je prejudicirao još pre dve decenije. Izgleda da mu je sudbina da bude ispred svog vremena, bar što se tiče ideja i koncepata, jer ovo nije jedini slučaj. Uskoro ću ovde pisati o još jednom njegovom romanu. Pre toga, evo mojih impresija vezanih za FLICKER.

Ukratko: ne mogu reći da sam oduševljen. Vidim kako i zašto su se Gavrilo, Dimbo, Aca R. i Radko (a puno kasnije i Miloš) primili na ovo, ali ja ne mogu da se učlanim u sektu flickerofila. Imam više problema sa ovim romanom.

1. Stil pisanja: 

tipičan bestselerovski ne-ironični brbljivi otvoreni transparentni da-ti-kaže-čika bezlični 'stil' koji me, u književnom smislu, odbija od sebe. ne samo 'po sebi' (mada i to), nego i konkretno, zato što je krajnje neprikladan ovoj fabuli, koja je vrlo noir-horror. Znači, razbija mi atmosferu svojim veselim osunčanim zdravorazumskim uvek-logičnim prelinearnim razglabanjem u 'the night was…' stilu. Ton je, dakle, sasvim pogrešan.

2. Point of view: 

uobičajeni past tense ('the night was…') ovde je još dodatno udaljen u prošlost jer vrlo brzo postaje jasno da između opisanih događaja i vremena pripovedanja postoji jaz od više decenija, što drastično smanjuje suspens & sense of urgency (aha, znači narator je preživeo, i sad ima na raspolaganju dovoljno vremena da nam mirno i staloženo, na skoro 700 strana natenane ispriča svaki detaljčić svakog susreta i razgovora koji ga je doveo tu gde jeste). Opet, za jedan noir-horror tolika distanca je vrlo pogubna, da ne kažem self-defeating.

3. Glavni junak: 

tipičan bestselerovski everyman, običan, prosečan, normalan baja sa skupom sasvim običnih i normalnih moralnih vrednosti, želja, ambicija, nazora itd. Sad, mada me takvi i u principu ne zanimaju previše, u ovom konkretnom delu on mi smeta i zbog (ne)ubedljivosti zapleta, tj. motivacije: FLICKER ne uspeva da me ubedi da bi se jedan ovakav mediokritet ikada tako fanatično zainteresovao i sa strašću posvetio radovima jednog očito mračnog i morbidnog režisera kao što je Max Castle opisan. Na mlitavost tako uspostavljene motivacije nadovezuje se

4. Slab narrative drive: 

predugo (na prvih nekoliko stotina strana) potraga za izgubljenim filmovima opskurnog reditelja bazirana je na goloj intelektualnoj radoznalosti gl. junaka, mediokriteta. Jedini razlog što taj Joe Sixpack posveti ogromno svoje vreme, trud, finansije pa kasnije i karijeru ovoj istrazi je jedva skicirana i nikad zaista ubedljivo motivisana radoznalost. Blurb na korici opisuje knjigu kao spoj SUNSET BOULEVARDA i IMENA RUŽE. Kamo lepe sreće! U oba ova dela (a naročito kod Eka) autori su bili dovoljno mudri da ubace ZLOČIN kao pokretač radnje, što im zapletima daje sense of urgency + mystery koji nije SAMO intelektualan. Čak i smrtno dosadni i sterilno nečitljivi dr Zoća je osetio potrebu da svoje dosadno naklapanje o piscima, čitaocima i knjigama 'oživi' nizom (dosadnih) ZLOČINA u POSLEDNJOJ KNJIZI.

U FLICKERU nema ničeg sličnog, samo intelektualna radoznalost. Čak i kasnije, kad se kao razvije ta teorija zavere, ona nikada nema onaj suštinski suspense momenat, ono: the clock is ticking, big things are at stake, cura je vezana za prugu i zgaziće je voz u 23.20, bomba explodira za 2 sata, ubica mora biti pronađen pre zore, Antihrist se rađa za 6 dana i do tada moramo da raspletemo zagonetku i otkrijemo kako da to sprečimo… Jok, bato, ništa slično. Samo pratimo tog lika kako sklapa kockice o jednom zanimljivom (fiktivnom) režiseru, jednu po jednu po jednu, ali je sve beskrajno suvoparno i dosadno jer nam se priča kazuje iz ugla tog morona, a ne iz ugla režisera (o, koliko bi TO beskrajno vrednija – ali i kraća!- knjiga bila!!!). 

5. Prenaglašena esejističnost: 

ja, zapravo, volim kad roman jeste O NEČEMU, kad vidim da je autor imao na umu nešto više od toga da mi bezbolno ubije nekoliko sati vremena. Ipak, više poštujem kad mi se te agende isporučuju subliminalno, flickerovski, neprimetno utkane ispod tkanja same PRIČE, a ne kroz dijaloge i kroz komentare naratora. 

Ovih 670 strana se sastoje isključivo od 'talking heads' scena. A i B sede i pričaju. A i C se jebu, i tokom jebanja pričaju. B i D pričaju. B upozna A sa E, i onda E otkriva neke nove stvari. A stupa u kontakt sa F, odlazi kod njega, i onda mu F priča ovo-ono, itd. Sad, da se razumemo, to o čemu oni pričaju je (najčešće) VRLO zanimljivo, i knjiga nije zbog ovakve strukture dosadna (bar ne u onom užasno-dosadnom, zoćinskom smislu reči gnjavaže), ali je s druge strane strašno repetitivna, povremeno i redundantna (čitave i čitave stranice zarad 'otkrića' nečega što je i čitaocu i gl. junaku bilo jasno još pre 100 strana), pre-jednostavna i pre-linearna, sa suviše glatkih 'how convenient' momenata, bez PRAVOG zapleta u smislu komplikacija, zaplitanja i otplitanja i preokreta, nego sve lepo i uredno kao karike lanca, one thing leads to another, ali na toliko jednostavan i nekomplikovan način da to stvarno bode oči. 

6. Privatni momenat vezan za tematiku: 

ovo što ću sada reći nije objektivna zamerka, i većini čitalaca neće smetati, ali meni jeste. Naime, budući da imam izvesna saznanja o ezoterijskoj zaleđini zapleta (albinežani, gnostici, katari, templari…), bilo mi je znatno manje zanimljivo da pratim 'misteriju' vezanu za njihova dobro mi poznata učenja i principe, koji se ovde izlažu na kašičicu. Takođe, ideje o 'demonizmu' filma nisu nove – bar ne meni – i zapravo na njih se naslanjam kroz veći deo mog FAUSTOVSKOG EKRANA (a naročito u uvodu). Ipak, shvatam da će većina čitalaca da se ovde prvi put sretne sa nekim idejama i istorijskim referencama, što će im roman učiniti mnogo zanimljivijim no što je meni bio.

7. Završetak: suviše naglo skretanje u suviše različitu teritoriju u 5 do 12. 

To je nešto što mi SKORO UVEK smeta. Možda sam ja ograničen tim principom koji beskrajno poštujem, onim što je E. A. Po nazvao 'unity of tone', ali stvarno ne volim drastične i nenajavljene iskorake poput onog na kraju ovog romana. Neću da spojlujem, ali efekat je donekle uporediv sa krajem filma AVALON Mamorua Ošija (gde je taj radikalni skok bio integralni deo priče i ideje, pa stoga opravdan). Mislim, jeste to i ovde deo priče, ali mi je vrlo zasmetalo. Otprilike kao da sam gledao celu crno-belu KAZABLANKU, i onda na kraju Ingrid odleti avionom na američki jug, gde film naprasno postane jarki KOLOR, i onda se ona popne na brežuljak i stane pod siluetu drveta i gleda ka purpurnom zalasku sunca i kaže 'Jebi ga, tomorrow is another day'.

IT DOESN'T FEEL RIGHT!!!

8. Idejnost romana: 

i ovo je donekle subjektivna zamerka, ali ipak moram da je istaknem.

Ona se grana u 2 pravca.

a) U sukobu Gnostici vs. Hrišćani (Katolici), autor implicitno ipak drži stranu crkvi, i sugeriše da je genocid protiv katara bio nužan, kako bi se istrebilo njihovo učenje. Meni je nepojmljiva njegova ružičasta vera u život i dobrog boga koji, kao, opravdavaju katarski genocid samo zato što su ovi učili da je ovaj svet plod Zlog Boga (tm). Rožak veruje da je ovaj naš svet plod dobrog boga, i da oni koji propagiraju drukčije zaslužuju da budu istrebljeni, namrtvo.

b) Rožak mrtav ozbiljan pokazuje film kao demonski izum, kao neopisivo zlo koje se potkrada u naše duše i uništava naša bića i meni potpuno izmiče kako je roman koji to sranje propoveda mogao da zaokupi i oduševi tolike iskusne filmofile!?

Pored toga, Rožak – kroz svog glasnogovornika - izražava gnušanje nad svim onim što bi pravim filmofilima trebalo da su najveće svetinje, filmovi kao što su FREAKS, PSYCHO, THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE, SALO, itd. Kako su toliki filmofili uspeli da uživaju u ovoj knjizi i pored neshvatljivo arhaičnog poimanja filma iskazanog u noj – meni nije jasno. Jebote, pa ovaj Rožak nije ništa bolji nego tamo neki, recimo, Nikola Stojanović ili Petar Volk! Totalno mogu da zamislim njih trojicu – Volka, Stojanovića i Rožaka - kako sede za istim stolom i do jutra drkaju na Renoara i Roselinija, i pljuju po Brauningu i Huperu i Pazoliniju. 

Ovo ne znači da je knjiga loša i da je ne treba čitati – NAPROTIV!  

FLICKER / TREPTAJ je jedna od značajnijih knjiga napisanih o filmu (računajući i prozu i teoriju), i svako koga zanimaju film, horor, moderna književnost, trebalo bi da bude upoznat sa njom: da li će biti oduševljen, mlako zabavljen ili zgrožen/smoren – neka svako za sebe odreaguje.

Ne bih nadugo o njenim određenim kvalitetima. Pomenuću, ipak, i neke vrline: tečan i pitak superjednostavan stil; zanimljiva tematika (ako se apstrahuje problematičan angle iz koga se ona tretira); mestimične iskrice humora (naročito u running jokes anti-protiv-Francuza, a posebno njihovih filmskih teorija); beskrajno obilje filmofilskih referenci koje će moći da spoznaju i njima se zabave samo oni inicirani (u čemu je, sigurno, deo draži koji je ovu po svemu osrednju knjigu učinio kultnim predmetom među zagriženim srbskim filmofilima)…

Za koji dan stiže i moj osvrt na jednu još hororičniju (zasad neprevedenu) Rožakovu knjigu: stay ćuned.