***(*)
3+
Najzad je dolijao i najočekivaniji horor iz prošle godine, u režiji dvojice Francuza koji su nas pre nekoliko godina okrepili svojim debijem, A L' INTERIEUR. Iako je njihov drugi film kritika, što bi reko Dimbo Vojnov, "oklevetala", ja se nisam time dao pokolebati, nadajući se da se radi o delu suviše avangardnom i pametnom da bi ga shvatili filmski kritičari (inače, jedna od najograničenijih i najglupljih sorti ljudi koji postoje)!
Na kraju se pokazalo da, iako poneke od zamerki na LIVIDE imaju smisla, one nisu baš uvek i svuda tako bitne, i svakako ih treba staviti u pravu perspektivu i sagledati na pravi način, što ću ovde pokušati da učinim.
LIVIDE je ljubavno pismo Dariju Arđentu (R.I.P.) u njegovom -nažalost kratkotrajnom- koketiranju sa natprirodnim gotikom (iz vremena dok se zabavljao sa vešticom, Darijom Nikolodi, i s njom kao muzom napravio 2 od svoja 3 najbolja filma: SUSPIRIJU i INFERNO). To je provučeno kroz barokni filter Giljerma del Toroa ali, srećom, bez trunke njegove infantilnosti i patetično-melodramske prezaslađenosti.
Jednom rečju, LIVIDE je jedan od najlepše izgledajućih horor filmova gotske provenijencije ikada. Tako genijalne lokacije (luka na sumornom severu Francuske pod pepeljasto-olovnim nebom), objekti (stara zapuštena kuća) i ambijenti (podrumi, stepeništa, hodnici, prašnjave sobe te iste kućerine), pa još bezgrešno uslikani prefinjenom fotografijom, u savršenom su spoju sa odličnim dizajnom zvuka i nenametljivom ali dobrom muzikom. To se retko viđa, i mora se pozdraviti.
Okej, možda smo sve ovo već videli – ali retko kada ovako bogato, meraklijski i fetišistički upriličeno, a da se opet ne prećera s fantazijom (kao u Del-Toro-pisano-produciranom NE BOJ SE MRAKA).
Slično važi i za zaplet. "Grupica omladine luta po staroj napuštenoj kući i tamo ih spopada neko ZLO." Jeste, zvuči kao rutina iz nekog američkog B-hororčića iz ranih 1980-ih. Razlika je samo u tome što su većinu tih hororčića odrađivali šusteri sa "budžetom" za kikiriki, u scenografiji od kartona i napadno veštačke paučine, sa mnogo plavog svetla.
Za razliku od toga, LIVIDE potpisuju sofisticirani filmmejkeri, i kad oni slikaju nešto, onda ozbiljni horor fanovi obraćaju pažnju, i poštuju trud i veštinu s kojima je to sve inscenirano. Mislim, ne praviti razliku između ovog skoro-artističkog filma i tamo nekog B-flicka od sorte "kids in a haunted hause" bio bi znak ozbiljnog poremećaja u percepciji i evaluaciji! A naročito u ovo današnje krizno vreme, kada se pod etiketom "horora" pretežno prodaje smandrljano high concept smeće sa vrlo pipavom i paučinastom vezom sa nečim nalik hororu, okrepljujuće je videti jedan HOROR film koji ima dva ključna, a danas egzotična kvaliteta.
a) LIVIDE je sasvim zadovoljan time da bude horor film, i ništa više od toga. Ali i ništa manje. Šta to znači? To znači ovo: ogromna većina današnjih "horora" deluje kao da su ih pravili kalkulanti koji horor pokušavaju da iskoriste za neke sasvim desete agende, bilo da je to privlačenje pažnje na sebe (kako bi ih angažovali da prave nešto drugo; npr. KILL LIST), ili su to high concept nedokuvane budalaštine i pozeraji (npr. YELLOWBRICKROAD), ili su namigivački fan-plizeri sa manje ili više napadnom "nostalgičnom" crtom (kvazikomedijantskom, a la TUCKER & DALE; kvazi-Hammer a la WAKE WOOD, itd) ili oni najgori, koji se kvazihorora hvataju kako bi popovali koješta (a la THE WOMAN) odnosno nudili nesvarenu satiru (STAKE LAND).
Tome treba dodati suštinski okej, ali danas prenaglašenu tendenciju spajanja horora sa kojekakvim srodnim i nesrodnim žanrovima i podžanrovima, pri čemu je horor potisnut i skrajnut. Na primer, A HORRIBLE PLACE TO DIE reklamiran je kao horor, i započet tako, ali se u drugoj polovini izrodi u savršeno banalno krimi-triler preganjanje sa potpuno nezanimljivim i prozaičnim zlikovcima (pa još Srbima)! Stoga se može reći da je danas među tzv. hororima – ponajmanje HORORA! Tu je akcija, tu su komedije, tu su dramurde, tu su parodije, tu su gimici, tu su koncepti, tu su satire, tu su neočekivani (i kretenski) twistovi – SVEGA ima, samo horora nema.
b) Druga velika stvar: ne samo što LIVIDE nema nikakvu extra agendu ili kalkulaciju sem da bude madrfaking horor – LIVIDE, takođe, *ume* da bude horor! Yes, ladies and gentlemen, LIVIDE je horor film koji, actually, nudi široku paletu uspelo postignutog horora od najblažih manifestacija (zlokobni nagoveštaji, misterija, suptilna pretnja, predznaci, gusta atmosfera…) preko šokova i plašenja pa sve do – memorabilnog krvoliptanja!
Da. To valja naglasiti: iako je, za potpisnike ekstremnosti kao što je INSIDE, ovaj gotski film prilično suzdržan u smislu splattera, ne treba se previše opuštati. Ovi ljudi VOLE krv, i na svu sreću ne spadaju u one "less is more" smarače, a još manje u ograničene slepce koji misle da, ako se već ide na gothic, onda tu smeju da rade samo senke, mrakovi, paučine i skeleti, a nikako klanje i čerečenje. Uostalom, ne rekoh li već da je ovo ljubavno pismo vintage Arđentu (anđeli šnjim)? On se, kao što znamo, ni u svojim gotik hororima nije suzdržavao s klanjem… Posebno moram da istaknem izvanredne efekte maske u LIVIDE!
Nažalost, nije to sve baš najdoslednije osmišljeno i sprovedeno.
Lepo je to što su Mori i Bustijo od Italijana uzeli skoro potpunu nebrigu za logiku i zdravorazumski zaplet; lepo je to što su dešavanja u svom filmu podredili iracionalnoj "logici" košmara, kao u većini italo-klasika. Lepo je – u teoriji.
U praksi, međutim, mora se reći da ih je oduševljenje ponelo, zaneli su se, i preterali sa time a da nisu, istovremeno, barem pružili dovoljnu dozu intenziteta i rollercoaster ludila (kao u SUSPIRIJI i INFERNU) pa da gledalac nema ni tren predaha kako bi kazao "Hej, čekaj malo…?"
Za moj ukus, previše je tu anything goes pristupa, koji varira od scene do scene. Sve može, i zombiji, i duhovi, i vampiri, i paralelne stvarnosti! Druga polovina filma pretvara se u (istina, odličan) funhouse – daleko bolji, zabavniji i vizuelno bogatiji od, recimo, precenjene Huperove retardiranosti lažljivo nazvane FUNHOUSE (da ima poštenja, to je trebalo da se zove DULLHOUSE)!
Ipak, poslednja trećina postaje previše mehanička, skoro na ivici nekog razuzadanog Billa Malonea, lepo nakićenog, savršeno vizuelno bogatog, ali – šupljikavog. Ako se već išlo tim anything goes putem, moglo se s tim barem muški preterivati, i napraviti više memorabilnih (elaboriranijih) set-pisova nego što ih dobijamo ovde.
Fali mi više mašte u set-pisovima (rezanje grkljana? really?!!! pa još zatupljeno finishing touchom u vidu premlaćivanja upravo zaklanog!) i malo više smisla/konzistentnosti u konceptu (da ne spojlujem). U poređenju s ovim SUSPIRIA zapravo deluje kao čvrsto i razumno izatkan zaplet u kome su sve kockice smisleno i razumno raspoređene.
Ono što najviše nedostaje u kulminaciji i raspletu, a što je mnogo efektnije bilo izvedeno u INSIDE, jeste – emotivni impakt. Iako se čini da početak filma gradi nešto u tom pravcu, kako emotivno tako i konotativno (kroz fakat majčinog samoubistva koje našu preslatku junakinju i dalje opseda), na kraju ispada da je taj momenat tu samo kako bi se pružila prilika za kameo Beatris Dal (njena pojava u filmu ukupno traje nekih 30-ak sekundi).
Sa svim nezanemarljivim nedostacima koji mi sreću kvare, ja sam spreman da LIVIDE posmatram kao više nego polupunu čašu, i da mu zbog evidentnih, i sve ređe viđanih kvaliteta u modernom hororu, progledam kroz prste kao blagom, ali ne preteranom posustajanju u karijeri dvojice reditelja koji su nam, danas, takvi kakvi su, retke preostale horor uzdanice – a razlozi što to (i dalje!) jesu, jasno se vide i u ovom filmu.
Još eksplicitnije, ovo je najbolji horor koji videh u poslednjih godinu i po, te stoga ako vas ovaj žanr imalo zanima, ne možete sebi dopustiti da a) poverujete kritičarima koji su ga olako otpisali kao promašaj i b) da ga propustite zbog toga.
Ako je neki horor u poslednje vreme zaslužio i malo blagosti i tolerancije i razumevanja, makar i bio pomalo krnj, onda je to LIVIDE. Uprkos svemu, i zbog svega, dajem mu Ghoul's Seal of Approval.
