SINISTER (2012)

**(*)

3-

             SINISTER je istovetan slučaj kao INSIDIOUS prošle godine (a to i ne čudi, jer dolazi od istih producenata): lepo hteo, lepo započeo, ali izgubio dah, smisao i poentu već oko polovine, i pred kraj se survao u cheesy budalaštine. Ali, baš kao i u slučaju PODMUKLOG, isto tako i ZLOKOBNI ima svojih jezivih momenata, više nego u većini novijih hororčića, pa ga zato, s oprezom i sa ogradom da je, u krajnjem saldu taj SINISTER ipak bezvezarija – preporučujem fanovima horora željnim da bar mestimično osete jezu ili stravu gledajući jedan američki film. 

            Itan Houk je nekad-slavni pisac true crime knjiga, i nema problem s tim da ženu i dvoje sitne dece dovuče u neku zabit, pravo u kuću gde se zbio gnusan zločin (a da njegovi najmiliji to ne znaju, of kors): neko je celu jednu četvoročlanu familiju baš tu, u avliji, vešao na jednu granu, a kao protivteg upotrebio drugu, zasečenu granu tog istog drveta. Ne bih sad ulazio u fiziku tog čina, tj. koliko kila treba da ima ta grana da bi uvis podigla tela dvoje odraslih i dvoje dece (otprilike, dvesta kila), i da li ta grana izgleda kao da ima dvesta kila.

            Takođe, ne bih ulazio u motivaciju tog lika: on zapravo jeste zamišljen kao bezobzirna džukela očajna za time da ponovi uspeh nekadašnjeg bestselera (što nam se i kroz dijaloge više puta macolom u glavu nabije), ali čak i s tim na umu, naseliti se baš u tu kuću, i dovući sa sobom prtljag čitave porodice – malko je too much. Ali dobro sad, ipak pričamo o scenariju za američki horor film. Strava počinje prilično brzo, kad Itan pronađe zaostale porodične 8mm snimke na tavanu, a među svih tim usnimljenim roštiljadama i rođendanima zatekne i snimak – pogubljenja svojih prethodnika. 

            Ne bih sad ulazio ni u pitanje "Ko više danas uopšte koristi 8mm kameru za snimanje porodičnih svečanosti? KO?!" Jer, ko je progutao ono grdno prisustvo VHS-a u omnibusu V/H/S (uključujući i lika koji svoj fuckin' web chat presnimava na šugavu VHS traku!) – progutaće, vala, i ove smešne trake prevaziđene pre više decenija i te zvrndave projektore kojima se one bacaju na zid. Razlog je prost: i VHS i 8mm snimci izgledaju mnogo jezivije od digitalnog baš zato što su tako šugavi, zrnasti, mrljavi, mračni, iskrzani, podložni propadanju, i proizvode Pavlovljev refleks u podsvesti gledaoca: "Uh, ovo nije film, ovo je nešto stvarno!"

            Ubrzo po pronalasku i gledanju tog kućnog snafa, kreću razne zlokobne manifestacije: recimo, sin mu načas kanda bude opsednut ko zna čime u jednoj od slikovitijih i jezivijih –ali, u retrospektu, besmislenih – scena. Tipičan primer žrtvovanja smisla zarad, u izolaciji posmatrano, jezive scene i iznenađenja po svaku cenu. Ipak, postoji razlika između iznenađenja smisleno pripremljenog, i iznenađenja koje iznenađuje zato što niko normalan ne bi očekivao nešto tako usiljeno i neubedljivo.

            Anyway, tatko krene da istražuje taj zločin, a u tome mu pripomaže iritantno karikaturalni lik šerifovog pomoćnika, čime se nastavlja niz paralela sa INSIDIOUS – usred crne strave mora da se ubaci comic relief koji je toliko napadno 'comic' kao da je teleportiran iz sasvim desetog filma (recimo, iz nekog direct-to-DVD nastavka AMERIČKE PITULJICE).

            Ispostavi se da je diljem Zemlje Slobodnih i Hrabrih, još od 1960-ih, bio izveden niz sličnih egzekucija čitavih familija, i da o tome takođe postoje snuff dokumenti. Ti su snimci ujedno i najjeziviji deo SINISTERA. Čisto da gledaocima ne bude dosadno, metode su svaki put drugačije – jedni su udavljeni u bazenu, drugi zaklani na spavanju, treći zapaljeni u autu… Fun for the whole family!

            Ono što zaslužuje da se pohvali u ovom (ipak) poludupastom hororčiću jeste to što je bez ikakve sumnje čitav posvećen izazivanju STRAVE. A to isto važi i za druge filmove ovih producenata (među njima je i moj editor, Stiven Šnajder, u čijih sam nekoliko knjiga pisao tekstove). Čak se u tome malko i preteruje jer, recimo, ova naša familija neprestano, i danju i noću, živi i jede u nesnosnom polumraku ili ¾ mraku: niđe Sunca, niđe svetla, u crno obojeno u kući je sve…

            Dakle, reditelj Derikson (Skot nama znan po kretenskom, ali sporadično efektnom EGZORCIZMU EMILI ROUZ, o kome sam pisao u FAUSTOVSKOM EKRANU) nije se mnogo zamlaćivao dramom, podtekstom, satirom i pizdarijama, nego udri Mile, plaši, ježi i prepadaj gde god stigneš! I to funkcioniše, donekle, pre nego što ta usiljeno zlokobna atmosfera prvo postane toliko napregnuta da to postane smešno, a zatim bude razvodnjena sve grotesknijim, apsurdnijim i jeftino petparačkim forama i fazonima.

            Konkretno, mislim na uvođenje nekakvog entiteta koji se zove isto kao ja uBosni: Ba-Ghoul! To je nekakvo mesopotamsko čudo što se naslađuje sejanjem razdora i family-style klanja a svoje zlo širi kroz SLIKU (a naročito pokretnu) – što zaplet dovodi u izvesnu srodnost sa FLICKEROM (zlo inherentno filmskom medijumu, all over again!)

Ali, ima samo jedan problem. Taj Ba-Gul ne samo što ne liči ni na šta drevno i bliskoistočno (kao npr. Bleti-Fridkinov Pazuzu), nego još izgleda nesnosno banalno, savremeno, kao odbegli našminkani pevač nekog blek metal benda, ili kao priprosta Halloween maska – zgodna za stvaranje BRENDA, pod uslovom da ovo zaradi dovoljno para za nastavke. Već vidim producente kako trljaju ruke i maštaju: "Skloni se, Đejsone; penzioniši se, Majerse; ajd bjaži, Fredi - stig'o je Ghoul,Ba!"

Bojim se da neće moći. Teško da će ovaj šminkeraj uspeti da dobaci do brenda kakav je postigao čak i onaj Testerko iz SAW serijala, a o pomenutim klasicima da i ne govorimo. Naime, prva polovina filma sa solidnim uspehom barata sugestijom i nagoveštajima, i tu ima nešto fine strave: jednom kada Derikson oseti potrebu da ih materijalizuje, i to na ovako prozaičan način, sa tim namrštenim Čiča-Glišom, to sve pada u vodu. 

 

Pritom nimalo ne pomaže napadno predvidivi "preokret" vezan za to KO je ubijao te familije i gde su njihovi nestali članovi (elem, među žrtvama uvek fali jedno dete, i niko ne zna gde je i kako i zašto nestalo…). Ne znam koliko nepažljivi treba da budete pa da smesta ne saberete dva i dva…

Kao i u drugim filmovima ovih producenata (npr. PARANORMAL ACTIVITY), i ovde ne postoje likovi, nego samo figurice: ljudi su tu nužno zlo, jer NEKO mora da ode od tačke A do tačke B kako bi ga usput iz mraka zaskočilo neko čudo pa da poskočite u stolici, ali strogo gledano, to nisu karakteri nego dvodimenzionalne skice. Stoga ne može ni biti neke veće empatije sa njima, niti privlačnosti, zabrinutosti i navijanja za i protiv njih – oni su samo kuglice u mehanički postavljenom fliperu. Mehanički, dakle, bez duše. 

Gledanje ovog filma, isto kao i PARANORMAL ACTIVITY, isto kao i INSIDIOUS, ekvivalent je posete Kući duhova, odnosno Tunelu strave na vašaru: možda se povremeno trgnete, možda vas nešto načas naježi, ali kad izađete napolje sve to smesta izvetri kao da ga nije ni bilo, i sami sebi se smejete kako je nešto toliko CHEESY uopšte uspelo, čak i na tren, da vas uplaši. 

Zato, na kraju možete slobodno da pevušite: "Idem putem oka bistra, ne plašim se od SINISTRA!"

Sajam knjiga u Nišu (2012)

             Kao što ja to uvek ponekad kažem: Niko još nije uspeo da napravi tako loš sajam knjiga da ja na njemu ne nađem bar neku knjigu za sebe. A to, evo, važi i za najnoviji, niški. Ujedno podsećam na moje izveštaje sa niškog iz 2011. i sa onog iz 2010. (kada sam baš ja bio pin-up maskota događaja)!

            Naravno, kao i svake godine u ovom milenijumu, i ove sam prethodno obišao veliki, beogradski sajam (pa čak nešto malo i učestvovao kao gost na njemu), o čemu ste, kao i o mom bogatom plenu, već izvešteni na ovom blogu. U poređenju s njim, ovaj niški nije čak ni pitino dete, već samo patetična mrvica koja mora da deprimira čoveka ne samo količinom nego i kakvoćom ponude, jer osim nekoliko vrednih giganata (Službeni glasnik, CLIO, Zavod za udžbenike i sl), većinu ostatka čine kič, šund, šarenilo, "hitovi" za žene i decu, preprodavci najnižeg zajedničkog imenitelja, popovi i sektaši, desničari svih provenijencija i tako neki frikšou-kripšou likovi, uz ponekog od upornijih antkivara.

            Svestan toga, i spreman na to, ipak nisam mogao da pomalo ne budem dotaknut čemernim mislima. A još me jedan preprodavac pita: "Kako ste?" Ja mu kažem: "Deprimirano... Ponuda je – nikad gora!" A on će stoički: "Tako je kako je." Indeed.

            Žali mi se jedan simpatičan čikica-antikvar, od koga sam pre par godina kupio komplet Bulgakova i od tad me redovno pozdravlja najsrdačnije, ko rođenoga, kadgod ga vidim; kaže, od ove godine mora da plaća čak i propusnicu za učesnika/izlagača (300 din), a zauzvrat ne može da izmoli čak ni da u WC velelepno renovirane hale Čair stave malo tečnog sapuna da ne bi ruke prao golom vodom!

            Na štandu Otvorene knjige (to su oni što su izdali srednje-solidnu antologiju HOROR PRIČE, kao i Luisovog MONAHA, Stokerovu DAMU S VELOM itd) vidim novo izdanje: FANTASTIČNE PRIČE. Prodavac je istovremeno i prevodilac, kako izgleda, jer je dok sam ja tu stajao dvema curicama objašnjavao kakve je muke imao prevodeći MONAHA ("dobro, batice, u redu, imaš rečenicu na dve stranice, ali šta si ti time zapravo hteo da kažeš, a?"). Mene je našao da ubeđuje da se sve to, u FANTASTIČNIM PRIČAMA, po prvi put javlja u srpskom prevodu. Ja u sadržaju prepoznam barem polovinu naslova za koje znam da već postoje na srpskom, ali nisam sklon da se raspravljam sa polusvetom, pa samo vratim knjigu na štand. Sadržaj ovoga je zbrda-zdola, isto kao i HOROR PRIČE: bez vidljivog kriterijuma, ali po principu ćorave koke, ima tu i solidnih naslova, pa ko ne može da ih čita u originalu, može da okuša sreću sa ovim. Vidim, recimo, da je preveo VELIKOG BOGA PANA od Makena (kod njega: Mahen). Stavio je i BOJU IZVAN OVOG SVEMIRA, ali listajući taj prevod zapažam da je srednje-žalostan. "Blasted heath" je u ovom prevodu "uništena livada", pa vi sad vidite, i žalite se da vam je NEKRONOMIKON skup...

            Odem onda do Službenog glasnika, nameran da kupim SABRANE PRIČE Hulija Kortasara, kiklopsko izdanje u dva toma od oko 1300 strana ukupno, koje zbog te mase nisam hteo da vučem čak iz Beograda, znajući da će mi doći ovde, na noge. Kad tamo, a ono – ispade da radnica na štandu "nema šifru" za tu knjigu, ne može sada da mi je proda, nego da se vratim tek narednih dana. Pa nemoj me zajebavati! Još malo ubeđivanja s njom, ali ne pomaže. Ne može, pa ne može. Pitam je za jedan drugi naslov: ona me tužno gleda – "Ja sam ovde samo za Sajam." Kao, ja nisam odavde. Nema veze, kokoško, sam ću se snaći. Malo kasnije, skoro slučajno, oči mi privuče baš ta knjiga, stavljena visoko iznad nje. 

Nerviram se što ću, izgleda, morati da nekome ovde ostavljam pare da mi knjige kupi narednih dana, i da se akam s tim preuzimanjem, jer ovi nisu tehnički spremni došli na sajam, i odvraćaju zainteresovane mušterije zbog ovakvih gluposti, Srećom, malo kasnije tu spazim jednu drugu radnicu-službenicu, pa okušam sreću i s njom, i uz malo cimanja, jedan njen telefonski poziv u ko zna koju Centralu kasnije, smiluju se da mi uzmu iz ruku dve crvene za ove dve knjižurine, kad sam baš tol'ko zapeo! Baš me čudi ovakva neozbiljnost od inače najboljeg i najozbiljnijeg živog izdavača u Srbiji!

No, dosta je impresija, da vidimo koje sam naslove doteglio sa sobom iz Niša u Banju:

SABRANE PRIČE 1 & 2 – Hulio Kortasar

Službeni glasnik, 2012.

1890 din.

            Čito sam mu samo par priča do sada, i sad planiram da taj propust ispravim, jer javlja mi se da vredi truda (i para).

ŽIVI POKOJNIK – Vesna Marjanović, Deksa Pantalejski

Ilustrovao: Mladen Anđelković

Službeni glasnik, 2012.

650 din.

Kakav spoj: jedna etnološkinja i jedan kafedžija između istih korica, pišu o vampirima! Prvi deo čini studija "Predstave o vampiru" dok drugi deo čini novela "Upitaj Mrak". A sve to ilustrovano sa par kolor crteža čiji se uvećani detalji zatim recikliraju kroz čitavu knjigu. Mada imam obilje literature o vampirima u Srba, kupio sam i ovo, da se nađe – naravno, zbog prve polovine knjige, mada, naravno, kad je već tu, baciću pogled i na Deksino vampirovanje.

            Kod Klija (CLIO) sam dobio neki manji popust, kao "njihov" autor, pa sam za 1500 din. kupio dve knjige koje će mi možda trebati za posao:

ESTETIKA FILMA

Žak Omon, Alen Bergala, Mišel Mari, Mark Verne

tvrdi povez sa omotnicom, latinica

F 14,5 x 21, S 320

ANALIZA FILM(OV)A

Žak Omon, Mišel Mari

tvrdi povez sa omotnicom, latinica

F 14,5 x 241, S 312.

            Na jednom drugom šarenom preprodavačkom štandu nađoh još nešto što bi moglo biti od izvesne koristi za moje predstojeće planove:

DRAMATURGIJA IGRANOG FILMA – Petrit Imami

NNK INTERNATIONAL, 2012

Format: 24 cm, 310 str, broširani povez

1000 din.

Udžbenik o dramaturgiji profesora FDU, Petrita Imamija. Dao sam celu jednu crvenu za knjigu nikakvog dizajna, papira, štampe... Tokom kasnijeg prelistavanja u busu, na vrlo malom i slučajnom uzorku, uočio sam nekih 15-20 grešaka - negde su typos (METROPILIS; POLIVERNI POLIVAČ... Spajk Lik), česte su netačne transkripcije imena (Krišton umesto Krajton) pa čak i bizarne verzije naslova vrlo poznatih filmova (npr. prvo pominje PRINOŠENJE ŽRTVE - a onda u zagradi doda da je taj Tarkovski kod nas igrao kao ŽRTVOVANJE)... Vrlo neozbiljno i inače, a naročito pogubno u nečemu što treba da se koristi kao UDŽBENIK! Malo više pažnje i ozbiljnije lekture ne bi bilo na odmet...

            Kod antikvara sam kupio dve knjižice za sitne pare:

ZLOČINI U LOGORU JASENOVAC

Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača 1945 /Besjeda Banja Luka 2000,

100 din.

dokumenti, fototipsko izdanje, potpuno novo, mek povez, latinica, ilustrovano (c-b), dvojezično srpsko /engleski XXIX + 81 strana + 120 strana

KOLEKCIONAR – Džon Fauls

200 din.

Ovaj odličan roman čitao sam, pozajmljen, pre 20 godina, i mada u načelu knjige pisane na engleskom ne držim u srpskom prevodu ako baš ne moram, ovde sam popustio pred tom cenom i kupio je sebi za neku predstojeću reprizu.

            I to mu beše to.

       Te večeri kad sam ja bio u Čairu, u 18h je, na Sajmu, u okviru njihovog kulturnoumetničkog programa, bila nekakva promocija DVERI (!). Taj dragoceni biser kulturnog uzdizanja morao sam da propustim jer je u 19h, u Narodnoj biblioteci, bio Goran Skrobonja sa svojim odbeglim Hitlerom (SIVI VUK), vampirima i vampiricama, pa odoh na to umesto na OVO!

            Sajam je otvoren do 28. novembra, a ulaznica košta 100 din.

STVOR i KRISTINA: totalni promašaji!

            A sad – masakr!

            Odavno me nešto nije iznerviralo kao imbecilni članak koji ćete videti dole, pa ću mu sad posvetiti malo svoje pažnje. To što ga potpisuje sasvim nepoznati anonimus, neki Milenko Stanišić, nije mu neki alibi: objavljen je u našem prestižnom, hvaljenom, uglednom itd. filmskom časopisu SINEAST – dakle, na autoritativnom mestu sa koga se godinama, u vreme SFRJ, diktiralo šta je šta i ko je ko u filmskoj umetnosti.

            I da odmah budem jasan, SINEAST je bio odličan časopis u kome se moglo naći odličnih tekstova, kako prevedenih tako i domaćih. Avaj, postoji samo jedna falinka: i kroz njega se, kao i kroz svu drugu domaću publicistiku, rečito ogleda za ex-Yu tipičan spoj NEZNANJA i NIPODAŠTAVANJA prema horor žanru. Ma koliko osvrti na dokazane veličine art-filma umeli da budu dobri, toliko su tekstovi o "repertoarskom" iliti "žanr-filmu" prečesto bili na ivici sramotno neznalačkog, promašenog amaterizma (prošaranog snobizmom), a to se najočiglednije vidi kada bi se, krajnje retko, neko poduhvatio da piše o hororu. E, tad sve maske padaju, tad se otvaraju kapije nagomilanog prezira i podsmeha. Sve je okej dok se pletu lovorike davno osveštanima: Hičkoku, Bergmanu, Kurosavi, Tarkovskom... Muke nastaju kad treba nešto smisleno kazati o tada svežim de Palmi, Karpenteru, Kronenbergu... E, onda kojekakvi autori sumnjivog kredibiliteta krenu da pljuju i bljuju po remek-delima žanra za koja, transparentno, nemaju ni najosnovniji kritički apart kojim bi im prišli i analizirali ih. 

I onda kreće bruka. Bruka – za "kritičara", dakako. Jer, nema veće sramote – i iritantnije pojave – nego kad očigledan kreten počne da trabunja o nečemu o čemu nema blage veze.

Ja se namerno u osvrtu na ovu gomilu jalove balege ispod neću detaljnije baviti problematičnim "estetskim" načelima i promašajima u analizi filmova na koje se nameračio naš neznani junak, Milenko. Šta sam imao da (ukratko) kažem o STVORU, već sam rekao OVDE. O KRISTINI, istina, nisam dosad pisao, i dok se ne steknu uslovi za to (možda dogodine, povodom 30 godina od premijere?) reći ću samo da taj film smatram nepravedno skrajnutim, ne samo u Karpenterovom opusu, nego i u hororu uopšte. To je besmisleno oklevetan skoro-odličan film (3+) i bljuvanje po njemu može jedino da se vrati nazad u lice njegovom nepažljivom gledaocu i "kritičaru", i ništa više.

Evo, dakle, šta je izvesni Milenko Stanišić natrabunjao u tekstu maštovito nazvanom Stvar i Kristina Džona Karpentera, objavljen u SINEASTU br. 67/68 (01/12/1985). Klikni na sliku da je vidiš čitku!

Odmah ispod su moji osvrti na Milenkova sineastička baljezganja. Ko je osetljiv, nek ne čita, jer – BIĆE KRVI!!!

 

 

MAGLA = "višemilionski projekat"?

Koješta. Budžet za taj film iznosio je jedan jedini miliončić, kao što lepo piše ovde, a to što je Karpenter uspeo da za te pare učini da MAGLA izgleda skuplje, svedočanstvo je njegovog talenta, a ne nešto što bi mu kojekakva bedna piskarala zamerala!

E, moj Milenko: za nešto što je koštalo JEDAN milion ne može se kazati da je "višemilionski projekat" – matematika je jasna!

"gusari"?

Koješta. Nema u MAGLI nikakvih gusara. To se ovom slepcu prividelo, ko zna zašto. Pitanje je da li je uopšte odgledao film, jer da jeste – video bi jasno rečeno i pokazano da su ti duhovi za života bili ne gusari, nego gubavci na putu ka koloniji za sebi slične.

E, moj Milenko: gusari ili gubavci, tebi je svejedno? Pevac ili krelac, biće dobro pečenje? Pa, ne može to tako. Ali pošto si već takav krelac, sledi ti jedno polagano klanje pre nego što budeš ispečen na vatri Ghoulovog pravedničkog gneva!

"šišmiše, grobove, zamkove, vampire"

Istina je, toga nije bilo u NOĆI VEŠTICA. Istina je, takođe, da toga nema ni u ova dva filma na koja se Milenko ostrvio.

E, moj Milenko: pa gde si ti, jadan, u STVORU i KRISTINI video "šišmiše, grobove, zamkove, vampire"? GDE?!

Karpenter "uložio 500.000 dolara"

Koješta. Karpenter nije bio producent tog filma, i nije u njega uložio ni cvonjka. A onaj ko jeste (Mustafa Akad), nije uložio 500 somova, nego znatno manje. Ni zarada nije bila "sto puta više" nego znatno više od toga. Računajte sami, evo šta kaže IMDb za HALLOWEEN:

Budget

$320,000 (estimated)

Gross

$47,000,000 (USA)
$60,000,000 (Worldwide) (1978)

            E, moj Milenko: pa što pričaš napamet, što lažeš narod? Iz kog si sfinktera izvukao te tvoje cifre? I gde si to pročitao da je Karpenter "uložio" bilo koje pare u taj film?

"Horor je ponovo postao priznat žanr"

Kada? S pojavom NOĆI VEŠTICA, 1978. godine? Na samom kraju decenije tokom koje je horor suvereno vladao na svim poljima?

Šta veliš, Milenko – nije bio priznat 1969-te? Tada je ROZMERINA BEBA imala dve nominacije (za adaptirani scenario i za žensku epizodu), pri čemu je Oskara dobila Rut Gordon za ulogu Rozmerine susetke.

Nije bio priznat 1974-te? Tada je ISTERIVAČ ĐAVOLA imao čak deset nominacija (uključujući najbitnije: za najbolji film, režisera i glavnu žensku ulogu...), a na kraju je Oskare dobio za najbolji adaptirani scenario i za zvučne efekte.

Je li, Milenko, a jel' se računa u neko priznanje kad (1977) Oskara dobije Džeri Goldsmit za muzički skor PREDSKAZANJA? Pazi, to je bilo samo godinu dana pre pojave NOĆI VEŠTICA. I ništa od ovoga nije učinilo da horor bude priznat žanr – nego baš to što je NOĆ VEŠTICA zaradila neke pare?

E, moj Milenko: tvoje vladanje istorijom horora toliko je sramotno jadno da ne znam ko ti dade plajvaz u ruke da piskaraš o njemu.

"mrtvu njujoršku podzemnu željeznicu"

Koješta. BEKSTVO IZ NJUJORKA ne dešava se u njujorškoj podzemnoj železnici.

            E, moj Milenko: mora da si prespavao veći deo filma, ako si uopšte od njega video nešto više od trejlera!

"vanzemaljskoj tvari koja klopa ljudske ćelije"

Koješta. Vanzemaljska tvar u THE THING uopšte ne "klopa" ljudske ćelije. Ništa slično tome.

E, moj Milenko: priznaj da si retard i da baš ništa nisi shvatio u tom filmu!

"nepoznatog pripovjedača Džona Vuda Kempbela"

Nepoznat je možda tebi, idiote. Za tog "nepoznatog pripovjedača" Isak Asimov kazao je da je "the most powerful force in science fiction ever, and for the first ten years of his editorship he dominated the field completely." O ovom "anonimnom" piscu i uredniku možete početi da se informišete ovde.

E, moj Milenko: ako ti je neko ili nešto nepoznato, nemoj o tome da pišeš.

PS: Nemoj da vas zbuni gornja fotka originalnih stranica ASTOUNDING SF-a gde kao autor stoji nekakav Don Stjuart: to je Kembel, potpisan pseudonimom, jer u to vreme već je bio urednik tog istog magazina pa ga bio blam da pod svojim imenom objavljuje priču u njemu! 

"duga svega četiri stranice"

Koješta. Novela "Who Goes There?" toliko je dugačka da je, uz malo proširivanje, mogla lako da dobaci do kratkog ROMANA. Ne da nema "svega četiri stranice" nego njena dužina iznosi 73 kartice teksta. Ma koliko sitnim mikro-fontom to odštampali, ne može stati na 4 stranice a da ljudskim okom bude čitljivo, pa da jebe oca! Evo, pokušajte i sami – novela je onlajn ovde!

E, moj Milenko: ko te to slagao, u kom ti se to snu ili priviđenju javilo da ta NOVELA ima "svega četiri stranice"? Zašto pišeš napamet? Samo zato što u svoje vreme nisi imao internet i Vikipediju ne oslobađa te odgovornosti; naprotiv! Fact checking je trebalo da postoji i u toj papirnatoj praistoriji!

"u svega nekoliko dana napisao je scenario"

Nije Hoks pisao scenario. Scenario je napisao (ne znam za koliko dana, pa o tome neću) Charles Lederer a nešto malo su pipkali i piskarali, uncredited, Howard Hawks i Ben Hecht. Uzgred, reditelj prvog STVORA zove se Kristijan Nibi a ne Nili, ali ajde da dopustimo da je tu u pitanju samo typo a ne (još jedno) poluupamćeno, deformisano pisanje napamet, iz glave ili iz dupeta.

"iskrice onog žanra koji danas nazivamo HOROR"

Iskrice? 1951. godine? Punih TRIDESET godina posle prvog pravcatog remek-dela horora (Murnauov NOSFERATU) i punih DVADESET godina posle nezapamćene strahovlade horor žanra na blagajnama Amerike i sveta, počev od Univerzalovog DRAKULE i FRANKENŠTAJNA pa nadalje – čak i posle svega toga, naš dežurni imbecil Milenko prve "iskrice žanra" zapaža tek sredinom stoljeća?!

E, moj Milenko: ako si tek u Nibijevom STVORU video iskrice, kako su uspele da ti promaknu BUKTINJE horor žanra koje su plamtele decenijama pre te iskrice?

"ALIEN Ridlija Skota, ista tema samo u drugom pakovanju"

A je li? Ista tema? A koja je to tema, moj Milenko? Jel' i u ALIENU neka tvar "klopa" ljudske ćelije? Jel' se i u ALIENU ne zna ko je čovek a ko stvor? Jel' i STVOR govori o grupi ljudi koji se bore sa jednim stalno te istim čudovištem?

E, moj Milenko: mora da je tebi svaki film sa čudovištem isti, kad ne uspevaš da zapaziš fundamentalne razlike u temi, pristupu i svemu ostalom između ova dva filma.

"Karpenter je veći dio priče preuzeo od Hoksa, a ostatak iskopirao iz Skotovog ALIENA"

Koješta. U zapletu Karpenterovog STVORA jedva da postoji "iskrica" uzeta od Hoksa, a od Skota (tj. O'Benona & co.) nije "iskopirao" baš ništa!

E, moj Milenko: da si se pomučio da pročitaš tu Kembelovu priču – kad već ima "samo četiri stranice", što je nisi slistio za 15 minuta? – možda bi primetio da Karpenter nije ništa "preuzeo od Hoksa" niti je šta "iskopirao" od Skota, nego se vratio predlošku (kojega je Hoks trivijalizovao i antropocentrizovao) i napravio daleko verniju adaptaciju izvorne teme i zapleta!

"Njegovo strašno biće do kraja nije sasvim vidljivo... njegove prave dimenzije..."

Da se podsetimo: ova Milenkova tirada u slavu Hoksovog filma i njegovog čudovišta odnosi se na džinovsku šargarepu u ljudskom obliku, na banalnog humanoidnog dvometraša! Pa naravno da ga veći deo filma i ne vidimo celog: kad ti "monstrum" nije ništa drugo nego glavati košarkaš, NARAVNO da ćeš da ga kriješ offscreen i u mraku!

"Kraj znamo već na početku"

O, imbecile nad imbecilima! Koji si ti to kraj znao na samom početku, retardirana stoko?! Jedan od pet najoriginalnijih i nedostižno pregenijalnih završetaka u celokupnoj istoriji horora (istoriji o kojoj ti očito nemaš niti najblaže veze) – ti si, Milenko, taj i takav kraj znao čim si video prvu scenu?

Ma daj, nemoj srat'!

"iščekivana napetost nestaje poslije prvog pojavljivanja čudovišta"

Koješta. Nešto ovoliko nakazno pogrešno može da potpiše samo mentalno defektna kreatura mrtva u mozgu i mrtva u živcima... Ah, da – Milenko. Makes sense.

"vizuelnu suhoparnost moderne filmske tehnologije"

Suhoparnost? Ako ovde ima nešto suho, to je tvoja moždana masa, tvoja prazna tikva, arhi-idiote! Ako uopšte postoji primer nadahnute, revolucionarne (i do dan-danas neprevaziđene) upotrebe moderne filmske tehnologije specijalnih efekata (o kojima Milenko govori) onda je to svakako vizionarska vizuelnost THE THINGA!

"posebno priznanje mora se odati tvorcu tih vizuelnih čarolija, Albertu Vitloku"

Posebno priznanje za imbecilnost i groteskno komičnu promašenost mora se odati tvorcu ovih nesuvislih redova, Milenku Stanišiću, jer neviđeni efekti o kojima on govori (dakle, efekti maske) delo su Roba Botina i njegovog tima. Vitlok je radio samo to malo vizuelnih efektčića u filmu (leteći tanjir, matte paintings i sl), ni po čemu spektakularnih i pomena vrednih! (Uzgred, po Karpenterovom priznanju, Vitlok je bio drkadžija i snob koji je svisoka gledao na THE THING i to što oni tu rade slično k'o ova stoka iz SINEASTA. Sve nešto u rukavicama i uz mnogo "PIH" dizanja nosa...)

Što se tiče KRISTINE:

 

auto "ne podnosi da se po njegovoj unutrašnjosti gase cigarete"

            Da je Milenko actually gledao KRISTINU, ili barem bio budan tokom projekcije, možda bi zapazio još neku motivaciju ubilačkog automobila osim tih opušaka koje neumorno ponavlja jer ih je jedine video (u prologu), pre nego što je smesta zahrkao snom pravednika.

"nema početka, kraj je nejasan"

E, moj Milenko: spavaš u bioskopu, a posle ti kriv Đavo što ti nije jasan film! Dramaturgija tog filma besprekorno je čista, pregledna i jasna svakom budnom gledaocu sa IQ iznad 60. Šta ti, jadan, nisi razumeo u ovom tako linearnom, nedvosmislenom, preciznom filmu?

"Scenario za ovo filmsko nedonošče napisao je slavni horor-majstor STIVEN KING (ŠAJNING)"

Ti tupavo kritičarsko nedonošče: scenario za KRISTINU nije pisao King (nego Bill Phillips), baš kao što ga nije pisao ni za ŠAJNING.

Mada, kad bolje razmislim, možda je Edgar Alan Po pisao scenario za Kormanovu KUĆU AŠERA?!

"nepoštovanje iskonskih scenarističkih pravila (eksplozija, zaplet, vrhunac, katastrofa)"

Dobro, ja razumem da je ovaj Milenko kreten i budala i da nema pojma o hororu, ali o hororu nije imao pojma ni ostatak tadašnje redakcije SINEASTA i tim žanrom niko nije hteo ni umeo u to vreme ozbiljno da se bavi. Stoga pojedina od gorenavedenih lupetanja još i mogu da shvatim (ali ne i oprostim!). MEĐUTIM: da li je ikakav UREDNIK pročitao i odobrio ovaj kretenski tekst, i ostavio netaknutim ovo lupetanje koje se uopšte ne tiče samo horor žanra – te bele mrlje na kartama tadašnjih filmofila, te neistražene teritorije pune ala i bauka o kojoj se ponešto "zna" samo iz druge i treće ruke, iz govorkanja retkih istraživača koji su se vratili sa projekcija tih filmova dovoljno budni i živi da pričaju o tome!

E, moj Milenko: u kojoj su te to školi naučili ta iskonska scenaristička pravila?  Eksplozija, zaplet, vrhunac, katastrofa? Eksplozija? Eksplozija, Milenko? Misliš li, možda, na eksploziciju (sic)? E, nesrećniče, ko ti dade da pišeš i OBJAVLJUJEŠ te svoje nebuloze... A kako tačno glasi to iskonsko scenarističko pravilo zapleta? Svaki zaplet mora imati... šta, zaplet?

"U KRISTINI zaplet uopšte i ne postoji"

Nikad jasnijeg i preglednijeg A-B-C-D-E-F-G zapleta nije bilo u istoriji horora! Istina, da bi se on zapazio, treba biti budan tokom projekcije, i imati više od dve vijuge u glavi, inače... Inače je rezultat besmisleno nebulozni tekst poput Milenkovog.

Čemu sve ovo iživljavanje nad tekstom očiglednog idiota od pre skoro tri decenije? Može neki mlađi čitalac, koji nije bio rođen u vreme ovog SINEASTA, pomisliti da je taj Milenko neki nebitni kreten kakvih je uvek bilo i ne treba mu pridavati značaj. Budale su kao bubašvabe – njihovo je carstvo zemaljsko i od toga nema beganja, jel' tako? Pusti govna da ne smrde, je li?

Pa, nije baš tako.

Ovaj blast from the past sam okačio, i osvrnuo se na njega, da bih pokazao da ovdašnji filmofili ne tako davno bili osuđeni da im o remek-delima horora pišu retardi poput Milenka i armije njemu sličnih idiota, čak i u najprestižnijim filmskim časopisima kakav je bio SINEAST. Neću sad o tome šta se o hororu pisalo u populističkim magazinima, u TV REVIJI, BAZARU i PRAKTIČNOJ ŽENI tih godina (mada, istini za volju, tik pred 1990-te, i na samom njihovom početku, za TV REVIJU su o filmu pisali istinski znalci i maheri, Tirke i Nemeček, a za TV NOVOSTI – Ranko Munitić... dok su SINEAST napučavali kojekakvi Severini Franići, Milani Rankovići i Milenki Stanišići sa svojim neznalačkim, slepačkim predrasudama i budalaštinama uvijenim u ruho kritike i teorije).

Dakle, okačeni tekst samo je drastična, esktremna ilustracija dominantnog trenda u tretmanu horora u filmskim napisima pre nekoliko decenija – školski primer nadobudnog neznanja, kratkovidosti i nakaradnih estetskih načela prošaranih lowbrow populizmom (dajte nam bar zgodne ženske da gledamo nešto lepo)!

Inače, ovo je tek početak mog prekopavanja baštine SINEASTA: stay tuned, jer na blogu tek predstoje krvavi obračuni sa krembilizmima objavljivanim na stranicama ovog uglednog časopisa...

CHERNOBYL DIARIES (2012)

**(*)

       3-           

Glavni adut ovog delimičnog FFF-a, barem za ovdašnje gledaoce, nalazi se u tome što je pomalo sniman u Srbiji: sjebanoj zemlji koja, sasvim prikladno, bez problema može da glumi (post)apokaliptične krajolike.

Tako Srbija ovog puta izigrava ozračene, zapuštene i degenerisane delove Ukrajine u okolini Černobila, isprva nastanjene moralnim a zatim i telesnim nakazama.

            To znači da se možete zabavljati friz-frejmovanjem kadrova snimljenih u Beogradu, Pančevu i kojekakvim pustarama i ruševinama između, i organizovati drinking game: Spot the Serbian Location! (Istina, ove naše prošarane su, logično, rumunskim.)

Da ne ostane sve na ruševinama, ima tu, na početku, i naših kafana!

Ovaj filmić od jedva 70 minuta govori o grupici amerikanoidne omladine na proputovanju po Evropi: kad se smore tim ofucanim Ajfelovim i krivim kulama i tornjevima, užele se egzotike neutabanih staza malo znane istočne Evrope i prirepaka Rusije, pa im tako ćune da svrate do Pripjata, grada kraj nekadašnje zlosrećne nuklearke znane kao PELIN (tj. crnobilje, tj. Černobilj).

Naravno, taj pelin će im zagorčati itekakao, ali ne pre nego što se susretnu sa uobičajenim kultur-rasističkim (anti-slovenskim) amerikocentričnim stereotipovima vezanim za populaciju Istočne Evrope i Rusije. To će reći, ovdašnje krajeve nastanjuju samo nekakve sirovine, copine, namršteni međedi, žestoki momci u uniformama i bez njih: sve neki Srđe Zlopogleđe. Čak je i konobarica u kafani neljubazna!  

Prosto, kad ih vidiš, ne znaš dal će prvo da te pojebu ili pojedu, ili oboje istovremeno. Nigde zgodne cure na ulicama, nigde neke normalne, fine omladine, nego svi izgledaju ko 'junaci' obegli iz Anđine ZEMLJE KRVI I MEDVEDA.

Upravo u tom kontekstu možete videti (i ČUTI!) Milutina Miloševića, zvezdu srpskih nemih filmova, ili barem nemih uloga (BEOGRADSKI FANTOM, SVETI GEORGIJE NAHUJE AŽDAJU itd). 

On ovde ima kameo u trajanju od oko 7 sekundi, tokom kojih s nekoliko ortaka izleti pred blaženo nesvesne i naivne Amere i pokuša da ih orobi. 

Hell, MM čak ima i jednu celu jednu rečenicu dijaloga - avaj, na ruskom! Ne da nam se da ga čujemo kako govori srpski, pa to ti je! – pre nego što njega i njegove ovi Ameri neshvatljivo lako oteraju, maltene im rekavši ČIBE, na ruskom! Izrazito dramski nedorađena, nedorečena, neuverljiva i, u ovom obliku, nepotrebna scena.

Onda se ovi, uz pomoć neandertaloidnog lokalnoig vodiča, ušunjaju u Pripjat i malo se šegače po ruševinama na tipičan površni amerikanski način, koristeću poprište velike ljudske tragedije samo kao slikoviti ambijent za svoje kreveljenje i zabavu, što će kasnije moći da pokazuju prijateljima i kače na Fejsbuk. Mogao bih esej da napišem o ovom zapadnjačkom NEKRO-TURIZMU, o novim oblicima postkolonijalnog kolonizma i eksploatacije poslednjih otpadaka zaostalih iza ranije eksploatacije --- ali neću sad i ovde...

A onda, govno odleti u ventilator, nešto ih nabrzinu napadne, ne vidimo šta, jedan od njih slomi nogu, auto otkaže (ah, ta nepouzdana ruska kola!), noć pada, i kreće štaću-kuću po mrkloj pomrčini usred pustog grada – koji baš i nije sasvim pust... 

U suštini, i ovaj film je rutina, ali napravljena sa dve nijanse više šmeka i šarma nego u uobičajenim radovima ovog sve smaračkijeg podžanra. Forma "dokumentarizma" solidnije je upotrebljena, kao i slikoviti ambijenti – a naročito za one koji, kao ja, vole da se smucaju po ruševinama i zlokobnim građevinama, gradovima pretvorenim u groblja. 

Pored toga, ima nešto finog saspensa (pod uslovom da vas je iole briga za izrazito kretenske likove i da uopšte navijate za njihovo preživljavanje) i par pristojnih spooky situacija da opravdaju jedno sasvim podnošljivo gledanje.  

Kad najzad vidimo ŠTA je progonilo naše 'junake' – to je prilično razočarenje (predvidivo i banalno), ali to dolazi na kraju, gde se ionako 99,8% novih američkih filmova kretenski izduva, pa zato ni ovaj ne omašuje u svom neizbežnom omašivanju, i završava sa cviljenjem umesto sa urlikom. Odavno smo se već odvikli da, kao nekad, ONIH dana, uskliknemo WOW! na kraju horor filma. 

Umesto WOW, i ovde dobijamo MEH, odnosno PIH - ali šta se tu može? Takva su vremena. Daj šta daš, uzmi šta ti se pruža i ne gunđaj previše, jer u poređenju sa većinom današnjih 'horora', ovaj je još i polu-pristojan!