**
2+
Upozorenje: film je PG-13, ali je zato njegov rivju NC-17! I sadrži SPOJLERE!
Tražili ste – gledajte: podžanr filmova
o zombijima, koji je decenijama tavorio u štap&kanap produkciji, sa nekim
jedva srednjim budžetima at best, a zvezda nije bilo nigde ni u najavi, nakon
recentnih hitova a la ZOMBIELAND,
najzad dobija svoj prvi mega-budžetirani, prenabudženi zombi-superspektakl
sa Bredom Pitom u glavnoj ulozi!
Kola i kombiji i kamioni jurcaju i
prevrću se i krše po ulicama velegrada u gromoglasnim akcionim scenama!
Pirotehnika pršti! Hiljade nacrtanih zombija penju se jedni preko drugih! Nosači
aviona poslednji su spas (hvala američkom vojnoindustrijskom kompleksu)! Helikopteri
eksplodiraju! Putnički avion u letu se cepa (zahvaljujući genijalnoj Bredovoj
strategiji) i pada u šumu! I takoo…
Istina, zombi
filmovi nikada nisu bili o spektaklu: uvek su to bile
intimističke pričice o maloj grupi likova zatočenih na jednom mestu, i tek kad
je Holivud počeo da dreši kesu za ovu vrstu filmova (počev od promašenog, ali
komercijalno uspešnog DAWN OF
THE DEAD rimejka) javile su se zahtevnije varijante sa
road-movie elementima (ZOMBIELAND) i
sličnim lomatanjima po pustim selima i gradovima Amerike (uključujući i meni
negledljivu ali kod rulje popularnu sapunicu WANKING DEAD – ili walking
dead, whatever).
WORLD
WAR Z se nominalno oslanja na nečitljivu i napadno nezanimljivu (te
nefilmljivu) knjižicu Mel Bruksovog sina – koju bi u daleko zabavniji film pretočio
piščev Tatko! – ali iz nje ovo filmče zadržava vrlo malo: samo nizak nivo jedva-mediokritetskog
kvaliteta i "ideju" globalnog pristupa zombi-apokalipsi. Umesto,
dakle, da je, kao do sada, gledamo kroz prozorče brvnare u nekoj nedođiji, ili
iz podruma američkog gradića, ovde nam Holivud baca u oči stotine miliona
dolara pompeznim helikopterskim i avionskim vizurama koje nam, pored
uobičajenih američkih prostranstava, pokazuju kako to izgleda u Jerusalimu, u
Koreji (Južnoj, naravno; Severna bi bila too much), u Engleskoj… A i šire!
Sve je to u suštini samo šareno zasenjivanje
prostote, jer ovde ipak nemamo ni priču ni likove ni dramu. Otkud zombi? Šta
zombi? Kako zombi? Eto tako! Zašto zombi? Because fuck you, that's why!
Likovi? Tu je samo Brendolina u ulozi samog sebe: možda bi film bio
nešto prijemčiviji da smo imali nekakvog everymana u glavnoj ulozi – ali onda
ne bi bilo stotina miliona u budžetu i sve bi se opet dešavalo u nekoj šupi!
Umesto anonimusa ili "karakternog glumca" (to su oni s velikim
nosevima, buljavim očima, debelim obrvama – ukratko, takvi da bi malo koja
šiparica njiov poster metnula na zid iznad svog kreveta da pod njime dahće)
imamo larger-than-life Breda koji već u uvodnoj sekvenci vešto jurca kolima
kroz mega-gužvu zombijima upravo zaraženog megalopolisa.
Dok svi ostali bleje ko sivonje zatečene u špicu, Bred spretno, kao
pravi action hero, leti levo i desno svojim autom, sasve familijom (žena i dve
ćerčice), sve dok se ne sjebe kada se, tokom ludačke vožnje, okrene ka zadnjem
sedištu da se dernja na hiperiritantno derište ("Gde mi je ćebence? Oću
moje ćebence! Bwaaaa!") da veže jebeni pojas jer šta ako tata, blejeći
pozadi umesto jebeno NAPRED, slupa auto pa mu (neprivezana) curica završi kao
mleveno meso? Šta ONDA?!
Upravo to se i desi – odnosno, nažalost, ovo kmečavo žgepče preživi,
ali Bred se, NARAVNO, zakuca, tj. pokupi ga drugo vozilo dok je imbecil jebeno
gledao pozadi umesto da jebeno GLEDA NAPRED DOK VOZI 200 NA SAT! No, dobro, bar
se ne može reći da ovaj film nema edukativnu dimenziju: posle njega će, nadam se,
veći broj vozača (napokon!) shvatiti da nije mudro voziti 200 na sat i pritom
se OKRETATI KA ZADNJEM SEDIŠTU…
Srećom, tatko (Bred, ne Bruks) radi za UN – tu smešnu, jalovu,
nemoćnu instituciju koju su u stvarnom svetu upravo Ameri toliko puta minirali i
u otužnu parodiju sopstvenih principa pretvorili, a ovde na filmu je prikazuju
u smehotresno važnom i ozbiljnom svetlu, kao poslednju nadu čovečanstva. Bredu
familiju smeste na bezbedno (na nosač!) a njega pošalju u Koreju da vidi kako
je i zašto govno Pacijenta Nula uletelo u ventilator.
Ni tamo se on ne proslavi kao akcioni junak, jer mu tokom rizične
scene, dok se između zombi katakombi šunja na vrhovima prstiju (tj. na biciketu
– ne pitajte!) – zazvoni mobilni
telefon! Zove ga žena usred misije a kreten zaboravio da UTIŠA ILI UGASI
JEBENI MOBILNI! Naravno da zombi smesta nagrnu na njega i drugare, mornaričke
foke i srodnu divljač, a pošto je ovo PG-13 film, iz scenarija je na ovom mestu
izbačen logičan Pujo-šotkinski usklik: "Jebem
ti ženo majku božiju!"
Ako ništa drugo, barem film sadrži korisnu edukativnu crtu sa
naravoučenijem da mudri i oprezni ljudi tokom životopasnih misija treba da gase
ili barem jebeno utišaju svoje usrane mobilne telefone, ako im je drag život,
ili bar životi svih okolo čija se muda nađu u procepu zato što je Bredovoj
anđelini baš tad, usred noći, ćunulo da ga zivka i zapitkuje kako je.
"Dragi, kako si? Šta radiš?" "Ništa, evo, vozim biciklo dok na
mene urlaju zubati zombi – jebem li ti mater blesavu!"
Ima ovde i drugih poučnih momenata: recimo, da nije mudro aktivirati
kašikaru u avionu dok leti (zbog dekompresije, a i šire). Bred uradi baš to
(!!!) kad ga pritisnu zombiji na 5-6 km iznad zemljine površine – baci bombu
kako bi rupa u avionu isisala zombije (pošto je Bred lukavo sebi privezao
pojas).
Srećom, tokom apokalipse je kontrola putničkog prtljaga drastično
oslabljena pa mu niko nije prilikom ukrcavanja rekao "Hej, dečko, ne možeš
s bombom u avion!" Uostalom, u pitanju je
BELARUS AIRLINES – a budući da je to kompanija u kojoj je Nikola Đuričko pilot (kao Boratov dvojnik), jasno je da su
standardi bezbednosti tu drastično sniženi!
Dakle, deco, šta smo naučili danas? U avionu, dok leti, pojas da se
veže! A bombe koje imamo pri ruci nikako ne aktivirati dok je avion u vazduhu,
nego tek kad sleti!
Đuričko ne preživi grubo sletanje kako bi kasnije mogao da se hvališe
da je sreo Breda Pita ("Fin čovek, normalan, šali se s nama,
istočnoevropskim epizodistima… Kaže, nije mu lako otkako je Anđelina
odsekla sise, ali šta će, trpi čovek…"), ali zato Bred Pit PREŽIVI rušenje
aviona (koji se, tom prilikom, još prelomi napola…).
Kako pa to uspe da preživi? Lako! Jer, on je Bred Pit! Čovek koji preživljava nepreživljivo, nalazi trik-lek za
zombije, leči rak side na mozgu svima osim Bori Čorbi (on je neizlečiv!), spasava
čovečanstvo i rijunajtuje se sa familijom na kraju u hepiendu koji pod tepih
zataškava da je do tog časa bar 2/3 čovečanstva stradalo u zombi holokaustu!
Ali, hej, ako je 2012 (film Rolanda Emeriha) mogao da ima onaj imbecilni "ceo
svet je propao ali preživela je šačica" hepiend, što ga pa ne bi imao ovaj
Z-nti svetski rat sa svojim "milijarde izgiboše, svet je u pepelu, ali
Bred je ponovo sa ženom i ćerkama" hepiend!?
Šta, niste to očekivali? Kome je ovo bio SPOJLER, neka se odma baci
pod Pujinu sjekiru!
PS: Maski zombija praktično i nema jer im njuške izgledaju uvredljivo
jednostavno na ovu skupoću. Kao, to je zato što su svi sveži, nisu imali kad da
istrunu, nego, u skladu sa ovim brzim vremenima, sve je u filmu brzo: i
inkubacija, i zombi-sprint, i propast sveta… U Zlatno Doba 1980-ih se znalo:
svaki zombi je bio LIK, i stvarao se dobrom glumom i dobrom MASKOM. Danas sve
rade kompjuteri, ne trebaju ti ni glumci ni majstori za efekte maske…
Dobra je ideja sa zombijima koji se ponašaju kao jedan masovni
entitet u kome nema individualnosti (pa se zato bezglavo bacaju s krovova i
zidova i valjaju ulicama…) ali je zato film praktično upropašćen PG-13
rejtingom zbog koga su sve scene zombi-akcije morale da budu snimljene toliko
razmahanom kamerom i iseckane na parčiće koji ne traju duže od 0,6 sekundi tako
da se u svem tom lomatanju i cimanju i mrdanju sve dešava u blurovima,
razmazano, iseckano i iscepkano da čovek jedva pohvata ko tu koga šta – a o
nekakvim set-pisovima i bombonama za oči nema ni reči.
Takođe nema ni impakta ni u čemu od toga što se dešava: iako ima tu
finih idejica, one bi zaživele i efektne bile u nekom drugom, drugačije
rejtiranom i režiranom filmu; ovako, sve ostaje na dosetkama i šarenim
mrdalicama koje jedna drugu smenjuju, a opet – nikom ništa. Goli šuplji pikseli…
Znači, ne samo što je film scenaristički i dramaturški plitak (da bi rulji bio
pitak), nego je ono što bi trebalo da mu bude MESO - zombi-akcija! – toliko
raskuvano i razbacano da tu ne ostaje ništa za pod zub, osim
najneprobirljivijima, najizgladnelijima, najzombifikovanijima…
