izabrana dela

izabrana dela

среда, 21. новембар 2012.

CHERNOBYL DIARIES (2012)


**(*)    
3-           

Glavni adut ovog delimičnog FFF-a, barem za ovdašnje gledaoce, nalazi se u tome što je pomalo sniman u Srbiji: sjebanoj zemlji koja, sasvim prikladno, bez problema može da glumi (post)apokaliptične krajolike.
Tako Srbija ovog puta izigrava ozračene, zapuštene i degenerisane delove Ukrajine u okolini Černobila, isprva nastanjene moralnim a zatim i telesnim nakazama.
            To znači da se možete zabavljati friz-frejmovanjem kadrova snimljenih u Beogradu, Pančevu i kojekakvim pustarama i ruševinama između, i organizovati drinking game: Spot the Serbian Location! (Istina, ove naše prošarane su, logično, rumunskim.)
Da ne ostane sve na ruševinama, ima tu, na početku, i naših kafana!
Ovaj filmić od jedva 70 minuta govori o grupici amerikanoidne omladine na proputovanju po Evropi: kad se smore tim ofucanim Ajfelovim i krivim kulama i tornjevima, užele se egzotike neutabanih staza malo znane istočne Evrope i prirepaka Rusije, pa im tako ćune da svrate do Pripjata, grada kraj nekadašnje zlosrećne nuklearke znane kao PELIN (tj. crnobilje, tj. Černobilj).
Naravno, taj pelin će im zagorčati itekakao, ali ne pre nego što se susretnu sa uobičajenim kultur-rasističkim (anti-slovenskim) amerikocentričnim stereotipovima vezanim za populaciju Istočne Evrope i Rusije. To će reći, ovdašnje krajeve nastanjuju samo nekakve sirovine, copine, namršteni međedi, žestoki momci u uniformama i bez njih: sve neki Srđe Zlopogleđe. Čak je i konobarica u kafani neljubazna!  
Prosto, kad ih vidiš, ne znaš dal će prvo da te pojebu ili pojedu, ili oboje istovremeno. Nigde zgodne cure na ulicama, nigde neke normalne, fine omladine, nego svi izgledaju ko 'junaci' obegli iz Anđine ZEMLJE KRVI I MEDVEDA.
Upravo u tom kontekstu možete videti (i ČUTI!) Milutina Miloševića, zvezdu srpskih nemih filmova, ili barem nemih uloga (BEOGRADSKI FANTOM, SVETI GEORGIJE NAHUJE AŽDAJU itd). 
On ovde ima kameo u trajanju od oko 7 sekundi, tokom kojih s nekoliko ortaka izleti pred blaženo nesvesne i naivne Amere i pokuša da ih orobi. 
Hell, MM čak ima i jednu celu jednu rečenicu dijaloga - avaj, na ruskom! Ne da nam se da ga čujemo kako govori srpski, pa to ti je! – pre nego što njega i njegove ovi Ameri neshvatljivo lako oteraju, maltene im rekavši ČIBE, na ruskom! Izrazito dramski nedorađena, nedorečena, neuverljiva i, u ovom obliku, nepotrebna scena.
Onda se ovi, uz pomoć neandertaloidnog lokalnoig vodiča, ušunjaju u Pripjat i malo se šegače po ruševinama na tipičan površni amerikanski način, koristeću poprište velike ljudske tragedije samo kao slikoviti ambijent za svoje kreveljenje i zabavu, što će kasnije moći da pokazuju prijateljima i kače na Fejsbuk. Mogao bih esej da napišem o ovom zapadnjačkom NEKRO-TURIZMU, o novim oblicima postkolonijalnog kolonizma i eksploatacije poslednjih otpadaka zaostalih iza ranije eksploatacije --- ali neću sad i ovde...
A onda, govno odleti u ventilator, nešto ih nabrzinu napadne, ne vidimo šta, jedan od njih slomi nogu, auto otkaže (ah, ta nepouzdana ruska kola!), noć pada, i kreće štaću-kuću po mrkloj pomrčini usred pustog grada – koji baš i nije sasvim pust... 
U suštini, i ovaj film je rutina, ali napravljena sa dve nijanse više šmeka i šarma nego u uobičajenim radovima ovog sve smaračkijeg podžanra. Forma "dokumentarizma" solidnije je upotrebljena, kao i slikoviti ambijenti – a naročito za one koji, kao ja, vole da se smucaju po ruševinama i zlokobnim građevinama, gradovima pretvorenim u groblja. 
Pored toga, ima nešto finog saspensa (pod uslovom da vas je iole briga za izrazito kretenske likove i da uopšte navijate za njihovo preživljavanje) i par pristojnih spooky situacija da opravdaju jedno sasvim podnošljivo gledanje.  
Kad najzad vidimo ŠTA je progonilo naše 'junake' – to je prilično razočarenje (predvidivo i banalno), ali to dolazi na kraju, gde se ionako 99,8% novih američkih filmova kretenski izduva, pa zato ni ovaj ne omašuje u svom neizbežnom omašivanju, i završava sa cviljenjem umesto sa urlikom. Odavno smo se već odvikli da, kao nekad, ONIH dana, uskliknemo WOW! na kraju horor filma. 
Umesto WOW, i ovde dobijamo MEH, odnosno PIH - ali šta se tu može? Takva su vremena. Daj šta daš, uzmi šta ti se pruža i ne gunđaj previše, jer u poređenju sa većinom današnjih 'horora', ovaj je još i polu-pristojan!

Нема коментара: