PET SEMATARY (1989)

 

Šta je A. Žikić pre tri decenije kazao o solidnoj ekranizaciji najboljeg Kingovog romana, u časopisu TAJNE?

Ghoul vam exkluzivno otkriva! I kao i obično, sve se s njim slažem.

THE EMPTY MAN (2020)

*** 

3+

 

Narode, u teškim vremenima živimo. Ne, ne mislim samo na Kovid-sranje, ono će valjda i proći za godinu ili dve – teškost o kojoj govorim tiče se filma kao umetnosti i filma kao industrije zabave: ni na jednom polju ne cvetaju nam ruže. Bilo da hoćete pošten lep žanrovski entertejment, bilo da hoćete dubokoumno umetničarenje da vam oči ispadnu od „kako su ovo jebeno snimili?!“ – ostaćete neutaženi filmskom ponudom iz zadnjih desetak, pa i više godina. A o ovoj jadnoj 2020. da i ne govorim.

            Ne, neću sad da budem starac koji viče na oblak, niti o tome kako su „u moje vreme filmovi bili mnogo bolji“ (ali zaista JESU!) – kažem ovo zato što su standardi nužno pali, i zato što danas kad priđete nekom filmu, odnosno njegovoj evaluaciji, morate uzeti u obzir gorerečeno, odnosno, VELIKI filmovi se više ne prave, pa ni ODLIČNI filmovi se više ne prave, i moramo da pabirčimo parče ovde i parče onde kako bismo nešto što nije suviše poludupasto i što se nije previše posralo po samome sebi nazvali barem vrlodobrim.

Ono što bi nekad, pre samo 30 godina, bilo „meh, okej, simpa, nije loše, zaboraviću ga do iduće godine u ovo vreme al’ prijalo mi je sad dok sam ga gledo“, danas je „wow, čoveče, ovo uopšte nije sisalo onoliko koliko većina stvari sisa danas – na momente mi je čak bilo i okej“!

            I tako, na tužnoj pozadini patetične jadnosti koja se danas naziva horor scenom, jedan duboko problematičan film kao što je THE EMPTY MAN izdvaja se od mase, od rulje, od generičkih formula i mehaničkih sranja već samim time što glavni lik nije post-tinejdžer, što se ne dešava ni u srednjoj školi, ni u šumi, ni u napuštenoj ludnici, ni u sveže useljenoj kući gde se bude duhovi prošlosti iz podruma. A ako tome dodamo činjenicu da ima velike ambicije, da pokušava da se bavi Velikim Pitanjima, da se čak povremeno (nenamerno?) dotiče velikih pisaca današnjice kao što su Tomas Ligoti i Dejan Ognjanović, to je već razlog da mu skinem kapu. Srećom pa kapu ne nosim.

            Da krenem od dobroga:

            1) Prolog od kojih dvadesetak minuta je ODLIČAN i super-scary. Dva para sredinom 1990-ih otišli u fucking Butan (to vam je tamo negde u Aziji, nađite na karti), u nekakvu planinčugu, gde se veraju kao divokoze po stenama, uživaju u pogledu sve misleći „OK, nije kao na Prokletijama, ali može da prođe!“, lomataju se po jezivim visećim mostovima – kad, TRAS, jedan od njih upadne u rupčagu u steni, a kad tamo a ono međutim ispod veliki kostur, humanoidni ali veći od ljudskog, ima po deset prstiju na svakoj šaci, pa još neke koštunjave dodatke iza, dal su krila dal su labudovi il’ neki alien-udovi (šta će mu onoliki tamo na leđima? valjda da se lakše počeša kad ga zasvrbi, jebem li ga!) – ukratko, ovo čudo nije (sasvim) sa ove planete.  

Ovaj baja koji je tu upao sedi ko hipnotisan ispred tog kostura, javlja mu se neki kao šapat, jedva ga odvuku odatle, ali on je u transu. Nose ga neko vreme kad, how convenient, naiđu na kolibu u toj nedođiji – a još više je konvinijent što u njoj nema nikoga (iako je očito sveže napuštena; nikad ne saznamo ko je tu bio, i zašto je otišao bez ostani zbogom). Oni se tu smeste, i onda počnu neke neobjašnjive stvari da se zbivaju. Da ne kvarim dalje, ko gleda videće.

            2) Glavni lik je sjebani bivši pajkan – jeste i to otrcan lik, ali barem nije tinejdžer, ili nešto tome blisko, neki uspaljeni dvajes-i-neštogodišnjak i zato hvala Azatotu na sitnim milostima. Lik je mračan kao i intonacija celog filma, dakle nema razdragane vrcavosti i tralalala „Čim ulovimo serijskog ubicu – egzorciramo đavola – isteramo duhove – vraćamo se našoj dosadnoj normalnosti“: jok, bajo, čemeran je ovaj svet ovde i pre nego što horor prodre u njega nedvosmisleno.

            3) Tome, donekle, doprinosi muzički ugođaj vrlo dobrog skora koji su radila dva genijalca: Kristofer HELLRAISER Jang, i lik koji stoji iza dark ambient projekta LUSTMORD (koji sam odavno ovde poreporučio u okviru mog izbora ghoulish muzike).

            4) Režija je sasvim solidna, i uspeva da u skoro DVA I PO SATA FILMA (o, da; ne rekoh li da je ovo ambiciozan projekat?) smesti nekoliko efektnih jezovitih scena strave i užasa. Nazovite me lakomislenim, površnim, ili prostodušnim, ali ja sam čovek seljak: kad gledam horor, volim da mi neko vešt makar zagolica G-spot za jezu.  

Znači, kad nešto što se izdaje za horor actually sadrži jednu ili više jezivih scena – hej, pa ja sam na sedmom nebu, pitam se čime li sam zaslužio ovu ničim izazvanu božju milost, otkud uopšte strava u filmu strave danas, kakva je ovo zabuna, nesporazum, incident, o čemu se ovde radi, kako je do ovoga došlo? Potpisujem vam – ne samo zbog dužeg trajanja nego i inače, ovaj film sadrži više strave u sebi od ijednog koji ove godine premijerno pogledah. A to mora da se računa! Uz sve ograde…

            5) Tematika se dotiče vrlo mračnih stvari (i pod time mislim Ligoti-mračnih!), i reklo bi se da su tvorci ovoga (inače, film je zasnovan na nekakvom stripu!) proveli više od pola sata guglajući i po Vikipediji čitajući o nekim mrakovima i nihilizmima dok su uobličavali ovo. Dobro, nisu se pretrgrli iz MOG ugla, JA volim kad je okultno-mističko-filozofska dimenzija mnogo dublje i promišljenije konceptualizovana, ali hej, u vreme kad se „okultno“ u većini filmova svodi na „Igrao si se Uidža tablom – prizvao si Đavola“, odnosno „Zakolji kokošku i krvlju nacrtaj pentagram, i eto zloduha da ti ispunjava želje i ubija neprijatelje“ - THE EMPTY MAN se barem dotakao nečeg plauzibilnijeg, dubljeg, boljeg.

            Dobro, šta su onda problemi, pitate se sada vi?

            Pa, evo.

            1) Prolog je upadljivo najjeziviji deo filma; ništa što usledi nije toliko stravično, mada nije da ne pokušava, i u manjoj meri, povremeno, i postiže.

            2) Kad se sve to kolko-tolko, kako-tako kao-rasplete, oni koji su budno pratili shvatiće da je ovaj zaplet smućkan na prilično beslovestan, nekonzistentan način, i da gomila creepy shita koju smo gledali, i koja na mikro-planu deluje OK, kad se sagleda u celini nema ama baš nikakvog smisla, logike, niti uzajamne veze.

            Znači, imamo tog Praznog Čoveka koji je urbana legenda kojom se američanska deca u predgrađu kendimenski plaše: duneš u praznu flašu i kažeš nekolko puta empti men empti men empti men, i onda te to neko čudo spopada tri dana, dok te ne sjebe. Zeeev.

ALI, međutoa: Prazniot Čovekot je, takođe, i ono jezivo nemrtvo čudo iz butanske pećine koje ima neke mutne posesivne planove sa ljudskom rasom (koji se nikad ni u nagoveštaju ne ocrtaju).   

I to nije sve: jer taj Čovekot je i predmet kulta obožavalaca koji izvode neke creepy rituale u kojima bi hteli i sami da postanu mostovi-glasnici između zemaljske i neke onostrane mračne i gadne sfere – mada, šta oni tačno žele, i zašto, ostaje neodrečeno mnogo više nego što je pristojno.

            Ceo taj momenat sa sektom je kao neki razvodnjeni Ligoti: protivživotni mračnjaci nešto baju i čaraju dok mantraju kako se ništa ne može saznati a ako se i sazna nema se kome preneti a ako i ima kome taj neko neće to pojmiti itd itd. Otprilike kao ja kad pišem ovde na blogu. S jedne strane, uvek je prijatno osetiti barem dašak Ligotija na filmu, jer to biva svake prestupne godine, ako smo srećni; s druge, povezivanje njegovog nihilizma sa nekakvim debilnim sektašima koji se ničice klanjaju i piskaraju koješta po ogledalima nije izvedeno dovoljno promišljeno niti ubedljivo (mada, zavisno od zahtevnosti i probirljivosti gledaoca, nekome može da drži vodu).

            Pored toga, ima u filmu nekoliko baš po-mozak-uvredljivih, lenjih momenata, kao npr. kad naš glavni baja ode u napušteno sedište sekte, a ovi tamo za sobom ladno ostavili CELOKUPNE JEBENE ARHIVE, KARTOTEKE, FAJLOVE svojih članova, sa imenima, fotografijama, podacima, svime! Stoji tu na izvolte! Pa nemoj me jebati!

            I dok gledalac vrti glavom nad tim how convenient momentom, ovaj naš nađe tu i neke video kasete, i video rikorder, i dok ja mislim „Jao, ne, čekaj, nemoj mi reći da na ovom davno napuštenom mestu još postoji aktivna struja u zgradi“ – on pritisne KLIK, i naravno da u pustoj kući ima struje, kako bi on mogo da pusti creepy traku na creepy videu…

            Pred kraj me film iznervirao i na ličnom nivou, jer je prišao donekle blizu pojedinim aspektima mojih PROKLETIJA (neću reći šta tačno da ne spojlujem sopstveni roman), odnosno jednog zapletskog i idejnog rukavca – srećom po mene, to je uradio trapavo, nevešto, površno, neubedljivo i lenjo, ali svejedno me nervira što je uopšte prišao na puškomet tome… Biće vam jasnije kad na proleće budete čitali moj roman…

            Sve u svemu, rekoh već: ovo je film sa pažnje vrednim kvalitetima pomešanim sa poprilično nimalo zanemarljivih problema i nedostataka, ali iz gorenavedenih razloga voljan sam da ovog Čoveka ocenim kao Polupunog a ne Polupraznog (ili, taman posla, Praznog!), mada će mnogom prosečnom gledaocu ovo možda biti suviše slowburn, suviše nejasno, suviše neprijemčivo i nezabavno.

            P.S. Praznog Čoveka trenutno ne možete naći za gledanje u savršenom izdanju. U srpske bioskope nije došao niti je najavljen da će doći (koji crni bioskopi, evo nama novog lokdauna iza ugla!), nigde u svetu nije izašao na blu reju ili dvdu, pa stoga nema dobrog ripa na netu – i ne samo što ih nema nego nisu ni u najavi, nigde, čak ni u uvek pouzdanoj Koreji! To znači da, ako hoćete blu rej rip, čekaćete ga možda duže nego da primite korona vakcinu! Ja od strpljivosti nikad nisam mnogo patio, pa sam zato, iznerviran upravopomenutim činjenicama, a napaljen da ovo pogledam prije ranije nego kasnije, overio izuzetno dobar hd-cam snimak. Godinama to nisam radio, ne pamtim poslednji put kad sam, ali ovde sam prosto morao jer me je kopkao film koji inače nigde nije ni u najavi, i tako… Reći ću samo da se radi o najboljem hd-camu koji sam ikada video, i pošto je zadovoljio minimum mojih prohteva, overio sam ga. Ko hoće da ovo sačeka u 1080 rezoluciji blu reja u 5.1. sistemu – taj je očigledno mnogo bolji čovjek nego ja. Eto, možda tamo negde u martu ili maju 2021. ovo izbace na blu reju, negde, bilo gde, ako dotad svi ne pocrkamo...

SVETO MESTO izlazi na Blu reju u Engleskoj!

 

S velikim zadovoljstvom i ponosom obaveštavam vas o još jednoj mojoj akciji međunarodnog promovisanja tradicije srpskog horor filma. Konkretno, uspeo sam da izdejstvujem da se film SVETO MESTO Đorđa Kadijevića nađe, po prvi put ikada, dostupan na nekom nosaču (bilo da je to VHS, DVD ili Blu rej) sa engleskim titlom, i tako postane gledljiv Angloameričkom svetu.

Ugledna engleska kuća Eureka Entertainment će 15. marta 2021. objaviti, u okviru svoje edicije „Majstori filma“ (Masters of Cinema) Blu rej izdanje klasičnog ruskog filma VIJ (VIY [Вий]), rađenog 1967. godine prema istoimenoj klasičnoj jezovitoj priči Nikolaja Gogolja. Remasterovano izdanje ovog filma biće praćeno obiljem zanimljivih dodataka – vidi niže za detalje.

Međutim, ono što je za ovdašnje čitaoce i filmoljube i hororiste najvažnije, jeste to što će se, u okviru specijalnog izdanja, naći i bonus disk, a na njemu će biti film SVETO MESTO, rađen prema istoj toj Gogoljevoj priči, ali sa mnogo više slobode – i više horora.

O tom filmu već sam izdašno pisao u knjizi U BRDIMA HORORI, a odlomak otuda imate OVDE.

Takođe sam o ovom filmu pisao i s Kadijevićem iscrpno razgovarao za knjigu VIŠE OD ISTINE, koju još uvek možete naručiti OVDE – pa zato ne oklevajte predugo ako vam je do sada promakla!

 

Pored kvaliteta samog filma, još nekoliko stvari čini ovo izdanje vrednim.

 

Film SVETO MESTO je RTS remasterovao, tako da će sada izgledati bolje nego ikada. Zbog bizarne istorije nastanka tog filma (negativi ostali zarobljeni u Hrvatskoj na početku rata itd) on nikada nije dobio pristojan izgled kakav zaslužuje i, kao što znate, srpski DVD, koji je jedino legalno izdanje kod nas, izgleda vrlo loše, mračno i mrljavo i sa brojnim iskrzanostima filmske trake.

SVETO MESTO će sada imati kvalitetne engleske titlove jer ja sam se pobrinuo za to. Sada će strani gledaoci moći da uživaju u ovom filmu, a on će, sa zakašnjenjem ali bolje ikad nego nikad, postati dostupan i inostranim izučavaocima gotika, horora uopšte i srpskog horora konkretno.

U okviru ovog izdanja biće knjižica sa dva eseja: jedan, o ruskom Viju, potpisuje legendarni Tim Lukas. Drugi, detaljan esej o SVETOM MESTU, u kojem se ovaj film potanko analizira i kontekstualizuje i unutar opusa tog reditelja i unutar srpskog horora, imao sam čast da napišem ja, Dejan Ognjanović.

Najzad, na tom bonus disku, inostrana publika moći će da vidi i novi, specijalno pravljeni video intervju sa Kadijevićem, gde on odgovara na neka moja pitanja o ovom filmu. On, naravno, govori na srpskom, a prevod titlova na engleski radim takođe ja.

Eto, presrećan sam što je moj dragi FB frend, veoma mudri i pronicljivi filmofil Travis Crawford, zaslužan za ovo izdanje kao njegov izvršni producent u okviru Eureke, a) imao sluha za moj savet da pruži priliku našem filmu, b) što je imao ukusa da mu se ovaj dopadne i da ga prihvati kao deo ovog izdanja, i najzad, c) što je imao živaca i upornosti da se izbori za obezbeđivanje prava na njega od RTS-a…

Podsetiću vas da sam, pre tačno 10 godina, na najboljem svetskom festivalu horor filma, Fantasia u Montrealu, Kanada, bio kourednik programa „Subversive Serbia“, gde sam pored tada najnovijih (Srpski film, Porno banda, Ognjenka…) odabrao i lično predstavio nekoliko klasičnih srpskih horora, a među njima je bilo i SVETO MESTO.

Ova akcija sa engleskom Eurekom je, od tada, od 2010. godine, najveća i najvažnija stvar koja se desila za plasman srpskog horora u svetu.

Takođe podsećam da je prošle godine jedan nemački distributer na DVD-u i blu reju izdao Kadijinu LEPTIRICU, sa engleskim titlovima, što je i taj naš kultni TV film učinilo dostupnim stranim gledaocima. 

U pitanju je, istina, bio izdavač mnogo nižeg ranga od Eureke, i oni LEPTIRICU nisu ispratili nikakvim pratećim materijalima, ali ipak, kad već nema ništa bolje, dobro je i da filma ima sa engleskim titlom, kako bi mogao biti gledan širom sveta.

Ovo spec. izdanje VIJA i SVETOG MESTA već je u pretprodaji, i možete ga naručiti OVDE.

            Evo zvanične najave izdavača, sa svim detaljima o sadržaju, koje je objavljeno na njihovom sajtu, OVDE.

 

VIY

 

VIY [Вий], the ground-breaking gothic folktale made in Russia during the Soviet era, will be released as a Limited Two-Disc Blu-ray Edition (3000 Copies Only) as a part of The Masters of Cinema Series from 15 March 2021. The Limited-Edition will feature a Bonus Disc containing A Holy Place (1990, dir. Djordje Kadijevic) and an exclusive O-Card Slipcase.

Available to PRE-ORDER now from the Eureka Store https://bit.ly/2HwSLj1 & Zavvi https://bit.ly/3fzSHLO

 

Bursting with startling imagery and stunning practical effects courtesy of directors Konstantin Yershov, Georgi Kropachyov, and perhaps most notably, artistic director Aleksandr Ptushko (the legendary special effects artist whose spectacular stop-motion effects and innovative colour cinematography has seen him referred to as the Soviet equivalent of Willis O’Brien, Ray Harryhausen, and even Mario Bava), VIY has influenced generations of directors for more than half a century.

 

In 19th century Russia, a seminary student is forced to spend three nights with the corpse of a beautiful young witch. But when she rises from the dead to seduce him, it will summon a nightmare of fear, desire, and the ultimate demonic mayhem.

 

The Masters of Cinema series is proud to present VIY in its UK debut on Blu-ray from a HD restoration of the original film elements.

 

Exclusive to this Limited Edition, The Masters of Cinema series also presents director Djordje Kadijevic’s A HOLY PLACE [Sveto mesto] for the first time ever on home video in the UK.

 

“a fascinating glimpse at the type of filmmaking once hidden behind the Iron Curtain” – Indiewire [The Greatest Horror Movies of All-Time

 

SPECIAL LIMITED TWO-DISC BLU-RAY EDITION CONTAINS:

 

Exclusive O-Card Slipcase

1080p presentation on Blu-ray

Original Russian mono audio

Optional English mono audio

Optional English subtitles and English SDH

Brand new audio commentary with film historian and eastern European cinema expert Michael Brooke

Brand new video essay on Russian novelist and VIY author Nikolai Gogol

Archival documentary on VIY

Three Russian silent film fragments, THE PORTRAIT [1915, 8 mins], THE QUEEN OF SPADES [1916, 16 mins], and SATAN EXULTANT [1917, 20 mins]

Newly commissioned sleeve artwork by Peter Savieri [TO BE REVEALED AT A LATER DATE]

PLUS: A Collector’s Booklet featuring a new essay on Aleksandr Ptushko by Tim Lucas, and a new essay by Serbian writer and film critic Dejan Ognjanovic

 

EXCLUSIVE BONUS DISC:

A HOLY PLACE [Sveto mesto] (1990, dir. Djordje Kadijevic)

An adaptation of Nikolai Gogol’s short story and a stunning example of Serbian Gothic cinema from director Djordje Kadijevic. Described by critic Dejan Ognjanovic as “an unparalleled excess of perversity and terror”

New Interview with A HOLY PLACE director Djordje Kadijevic (Limited Edition Exclusive Only)

 

Fredi Kruger: Gospodar ružnih snova

Sigurno se pitate: „Šta li je Aleksandar Žikić imao pre tri decenije reći o Frediju i serijalu Strava u ulici brestova?“

Šta sam ja o prvom delu imao reći, piše OVDE, a moj osvrt na Krejvenov opus imate OVDE.

Takođe, samo za ovaj blog, okačio sam dva intervjua Vesa Krejvena, OVDE.

 

A sad, najzad (exkluzivno na ovom blogu), evo i Žikića iz serijala „Hororskop“ u magazinu TAJNE!

NOVE HOROR TV SERIJE (2020)

 

Jeste li već izbindžovali sve relativno nove horor serije koje sam preporučio nedavno OVDE?

Jeste? Svaka čast! Onda, evo vam ih još!

 

 

JU-ON ORIGINS

žanr: psiho + natprirodni horor

***(*)

4-

Suprajz! Evo najprijatnijeg iznenađenja među novijim horor serijama: najčešće biva da ona od koje nešto očekujem podbaci, ređe da dobijem baš ono što očekujem, a naaajređe ovo: da serija od koje ama baš ništa nisam očekivao, koju ne prati nikakav hajp, i za koju ne pamtim čak ni zašto sam joj uopšte dao šansu (možda je neko pozitivno ocenio od mojih stranih frendova na Fejsbuku?) – ispadne odlična!

Ovo je tim jača tvrdnja što ja nisam naročiti fan serijala JU-ON filmova sa svim njihovim nastavcima, video i bioskopskim, pa američkim rimejcima, reimaginacijama i ostalim zbrkanim dodacima (a rekoh već na blogu da najnoviji film s tim naslovom, iz januara ove godine, valja zaobići).

Dakle, ovo je najpribližnije onom divnom vintage J-horor ugođaju zbog kojeg smo zavoleli japanski horor, pre nego što je to postala formula za golicanje tinejdžerki – dakle, iz vremena kad je to bio horor za useravanje, sa smelim likovima, situacijama, odnosima, sa teškim i ozbiljnim perverzijama i gnusobama.

Ovde su gnusobe više psihološke nego visceralne, mada ima i potonjih. Najveće mi je iznenađenje sledeće: u brendu koji je bio i ostao zasnovan na gimiku, na epizodičnosti, na likovima koji su savršeno nebitni, jer su samo topovsko meso za nekakve jedva-definisane duhove, i uvedu se tu samo da bi imao ko da stravično strada – u ovoj seriji su likovi zapravo i profilisani i bitni i zanimljivi za praćenje, a količina abjuza, sjebanih međuljudskih i unutarporodičnih odnosa je zaista dramatična, a opet bez flanaganovske patetike, nego onako japanski, hladno, s ponekim neočekivanim splatter excessom (upozorenje: jedna trudnica i njena beba završe ovde vrlo gadno i zapanjujuće detaljno prikazano).

Vrlo pametno pisano, režirano, glumljeno, s obiljem zaista jezivih tema i ideja i scena. Kraj je mogao i morao biti bolji, ali jbg, sve pre njega je mnogo bolje nego što ima pravo da bude!

6 x 30-ak min.

 

 

MONSTERLAND

žanr: woke horor-dramurda

**

2

Od ovoga sam mnogo očekivao jer je zasnovano na odličnoj prvoj zbirci priča odličnog novog autora Nejtana Balingrada (po njegovoj super noveli rađen je osrednji hororčić WOUNDS).

Nažalost, ispostavilo se da 1) ovo nisu ekranizacije njegovih priča, sem u dva slučaja, nego serija koja je, kao, „inspirisana“ njima (!), i 2) da je i duh i intonacija svega promenjen tako da se sve pretvori u jednu antihorror woke svinjariju o samohranim, napuštenim, zlostavljanim ali svejedno snažnim omoćenim ženama, toksičnoj muškosti, ugnjetenim rasama i LGBT populaciji, 

ali to je sve izvedeno toliko napadno pamfletaški, i tako izrazito nehororično, da su ovo zapravo nekakve dosadnjikave polit-angažovane dramurdice o psihološkim patnjama koje su relativno OK kao dramice ali su vrlo slabe kao horori, jer strave skoro nimalo da nema (najviše baš u 1. epizodi).

O pristupu tipičnom za celu seriju dovoljno govori sledeći podatak: jednu Balingradovu priču, o mužu i ženi koji imaju neke nevolje sa detetom, ovde su promenili u priču o braku dveju lezbejki i njihovog usvojenog deteta…

Da, htelo se pokazati kako je dojučerašnja Trampova Amerika = Zemlja Monstruma u ljudskom obliku, ali ta satirična dimenzija je, za moj groš, napadno gruba, nesuptilna i, u krajnoj liniji, nezanimljiva. Pa i netačna. Kao, sad kad je došo Bajden to više neće biti Monsterland? Koješta!

Gluma je na visokom nivou, produkcija je solidna, povremeno i režija, ali ako hoćete stravu, nećete je dobiti (sem ponegde, retko, na kašičicu); umesto toga, dobićete obilne doze woke popovanja. Uz obilato kolutanje očima i krindž, naročito u poslednje dve epizode (sa bledom vanzemaljkom i sa veštičjom kućicom u šumi).

8 x 50-ak min.

 

 

THE HAUNTING OF BLY MANOR

žanr: horor-tearjerk dramurda

*(*)

1+

 

Od tvoraca serije THE HAUNTING OF HILL HOUSE (TV, 2018), koji su od remek-dela Širli Džekson (vidi izdanje Orfelina, u mom prevodu) napravili gomilu bljuzge, stiže nam nova gomila svinjarija kojom se skrnavi odlična novela Henrija Džejmsa OKRETAJ ZAVRTNJA (vidi izdanje Orfelina).

BLY MANOR je još gori, jer se ne može gledati ni koliko HILL HOUSE: prekinuo sam ga na kraju 4. epizode. Zato ovo nije rivju, nego upozorenje: Čitajte knjigu, zaboravite da ovo govno uopšte postoji.

Odgledo sam, s velikom mukom, prve 4 epizode BLY MANORA, ali ne mogu više. Život je prekratak i previše je patnje u njemu da mu oduzimam na trajanju a dodajem na patnji sa ovako nečim! Ova patetična bljuzga nema blage veze ni sa Džejmsom, ni sa Zavrtnjem, ni sa hororom, toliko je nevešta, trapava i vulgarno jednoznačna (i nezanimljiva u toj svojoj banalnosti) da je to ko škripanje morske pene po staklu za mene.

A uz to sadrži čak dva totalno nepodnošljiva lika: superhisterično-trzavu guvernantu s tikovima i trzajima i tupavim očima na pola koplja koja na svaki lahor skače ko oparena i izleće iz sobe i cmizdri, ko iz neke karikature, i apsolutno najodvratnije, najiritantnije derište (i kao napisani lik, i kao kastovanu devojčicu) koje sam u životu imao nesreću da na ekranu (a i šire) gledam: perfectly dreadful!

Totalno dno antipatične abominacije!

Čitajte Džejmsa, ali ovo slobodno zaobiđite.

Uzgred, svaki novi jadni pokušaj da se ekranizuje OKRETAJ ZAVRTNJA samo osnažuje besprekorno nedostižno savršenstvo čiste suptilno zlokobne višeslojne genijalnosti, zvano NEDUŽNI (THE INNOCENTS, 1961).

Šest decenija posle tog remek-dela američki TV slepci i dalje tapkaju u mraku, lešinarski kradu fore i fazone otuda ("O Willow Waly"), ali ni to ne umeju kako treba, pa je rezultat sramotno jadan. A ova vrhunska adaptacija i dalje ostaje paragon i referentna tačka.

 

LOVECRAFT COUNTRY

žanr: woke pulp

*(*)

1+

I ovo sam pogledao samo prve 2-3 epizode, i smorio se. Tačnije, na polovini 3. epizode zaključio sam da ovo mučenje ne vredi dalje otezati: ovde prekidam i nemam nameru dalje da gubim vreme s ovim sranjem. Zašto? Već sam napisao OVDE.

 

 

DES

žanr: horor-drama

***

3

Vrlo solidna britanska mini-serija o Denisu Nilsenu, slavnom psihopati i serijskom ubici koji je krajem 1970-ih zadavio 15-ak momaka, što gejeva što beskućnika i lutalica, čije je delove tela držao u stanu itd. Serija počinje njegovim hapšenjem i sasvim zaobilazi ama baš sve senzacionalističke hororične splatter i ostale gnusne efekte: bukvalno nema nijedan CSI kadar trulog mesa, krvi, raspale glave itsl.

Sva strava i jeza proizvedena je kroz razgovore sa tim likom, koji je sebe voleo da naziva „Des“. U pitanju je zaista fascinantan primer vrhunski lucidnog psihopate koji se, donekle, i sam divi sopstvenoj monstruoznosti i pokušava da je razume. Izuzetna uloga Dejvida Tenanta koji je nešto između dead-pan stand-up komičara i super-creepy Hanibala na manje-više fletlajnu. Ali ta njegova ravna crta, lišena afekta, keženja, bilo kakve promene izraza, jeziva je baš zbog prilike da se, zureći u taj prazan (?) lik suočimo sa onim nepojmljivim – ljudskom psihom i njenim mračnim kutkovima.

Negde pred sam kraj 3. epizode postoji jedan blesak genijalnosti, koncizno-fokusirane, i emblematične za anderstejtment pristup cele serije, kad se nakon okončanog suđenja nađu glavni pajkan i autor knjige o Desu u ubičinom bednom stančiću u potkrovlju gde je davio i leševe držao. Razgovaraju šta će sad biti s tim stanom, da li će biti ponovo iznajmljen.

Pisac: „Ali, ko bi sad tu hteo da živi? Mislim, za početak, tu je taj smrad…“

Pajkan: „Znaš šta je najgore? Ja ga više ne osećam.“

Da biste sasvim uvideli koliko je ovo jak momenat morali biste da prođete kroz tri sata koji su ovoj replici prethodili. Osetićete smrad ljudskog zla, itekakao, a da vam niko, ovde, neće nos gurati u prizore trulih leševa i krvi…

P.S. Nilsen je jedan od dvojice (uz Džefrija Dahmera) inspiratora za roman EXQUISITE CORPSE Popi Z. Brajt...

3 x 50-ak min.

 

 

RATCHED

žanr: horor-drama / crnohumorna groteska

***

3+

Serija koja počne ubistvom četvorice popova (katoličkih) u olujnoj noći ne može biti loša, dapače! Nadalje to ipak oscilira između psiho-horora i triler-sapunice, kad manijaka uhvate i dovedu u ludnicu u koju se infiltrira njegova ne mnogo manje psihotična seka iz naslova. Ovo je negde između relativno suzdržanog Hanibala i, recimo, Čanvukovog STOKERA: barokno hiperstilizovana palp sapunica koja koketira sa hororom, krimićem, besramnom melodramom, grotesknim crnim humorom, a sve vreme s jezikom u obrazu…

Voleo bih da je naslovna junakinja profilisanija kao lik – delom je lepo što NIKAD sve do kraja mi ne znamo šta ona tačno oseća a šta glumi i pretvara se radi postizanja ovog ili onog cilja, ali odnekle to frustrira i kroz previše mistifikacije gubi se, donekle, interes za lik s kojim je izgrađena tolika distanca.

Uzgred: ovaj lik nema ni najblaže veze sa likom sestre Rečed iz LETA IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA i ne razumem zašto se, na špici i nigde drugde, pokušava uspostaviti neka nepostojeća veza sa tim romanom i filmom! Zar današnjoj publici taj film i taj lik toliko mnogo znače da se ovo mora preko njih prodavati rulji? A ako je već ovo prikvel tom filmu, zašto bar nisu našli glumicu koja ima iste –plave- oči kao sestra Rečed?!

Zaplet sadrži zaista Tom-Harisovske i Brajan-Fulerovske nivoe horor sapunjare i obilje gnusnih ideja (psiho mladić sa odsečenim udovima) i set-pisova (komora za kuvanje i šurenje bolesnika!), ali ne ide dovoljno daleko sa njima (npr. voleo bih da je više urađeno sa likom i pojavom Šeron Stoun!).

Bolje bi bilo još malo više da se preterivalo (ne mislim time nužno na splatter, nego da se neki odnosi i likovi odvedu dalje nego što jesu), ali i ovo što je urađeno je iznad proseka i svakako vredi preporuke.

8 x sat vremena

(relativno zaokruženo, ali otvoreno za nastavak: ne znam da li je obnovljeno za 2. sezonu)