izabrana dela

izabrana dela

уторак, 01. септембар 2015.

VES KREJVEN (1939-2015)


Vanredno me je rastužila smrt Vesa Krejvena – jednog od onih ljudi koje sam nekako, podsvesno, doživljavao kao besmrtne. On to, u izvesnom smislu, jeste: njegovi najbolji filmovi živeće dokle god se filmovi budu gledali, ali moram priznati da mi je i dalje, čitav dan kasnije otkako je ova loša vest došla niotkuda, teško da prihvatim i u stvarnost uklopim jednu tako običnu rečenicu kao što je "Umro je Ves Krejven".
            Krejven je za mene oduvek bio i biće deo velike petorke savremenog horora – zajedno sa Kronenbergom, Karpenterom, Romerom i Arđentom: to su ljudi koji su krajem 1960-ih i tokom 1970-ih doneli revoluciju u horor film kakva ni dotad a ni od tada nije bila viđena. Svaka čast na pojedinim filmovima novijih "klinaca" koji su došli kasnije (da, mislim tu i na zajebante i horor-vikendaše poput Reimija i Džeksona, i na ozbiljne pretendente poput del Tora), ali nemojmo se zajebavati: to što je uradila Velika Petorka je nedodirljivo i neponovljivo.
            Veliki udeo u tome doneo je baš Krejven, tim zanimljiviji što je u sebi imao veću dozu kreativnosti, snage, ludila i ko zna kojih misterioznih moći, da stalno iznova vaskrsava i obnavlja se. Ako pogledate filmografije ostalih horor velikana, njihovi opusi su prilično konzistentni, putanje uspona i padova jasne, linearne, logične, a najbolji filmovi uredno nanizani u kraće ili duže "zlatne" faze: Kronenberg, sa najdužim i najbrojnijim nizom remeka (1975-1999), Romero (1968-1988; on je, istina, imao ozbiljno posrtanje i lutanje u ranim 1970-im), Karpenter (1976-1987), Arđento (1975-1988). 
Jedino ludi Krejven, a to kažem u najtoplijem i najpozitivnijem smislu – jedino on nema normalnu krivulju sa oblikom uspon, vrh, pad. Jedino on je neprestano tragao, lutao, i taman kad bi ga otpisali – vraćao se sa novim, neočekivanim, još sjajnijim draguljem. Jedino njegova krivulja ide u neprestani cik-cak uspona i padova, od samog početka do kraja karijere (1972-2011). Što reče Kim Njumen juče, "Wes Craven reinvented horror at least four times – most directors don't even manage it once." Tačno tako.
            Takođe, ako izuzmemo Kronenberga kao intelektualca par excellence među pomenutima (a i šire), Krejven je bio najiintelektualniji u ovoj bratiji: što će reći, kad bih naišao na intervju s njim u Fangoriji, znao sam da će tu imati šta da se zabeleži sa strane – ne samo kako smo snimali ovu ili onu scenu, kako smo okupili ekipu, radili efekte i uobičajeni bla-bla, nego, obavezno, i pametni uvidi u poetiku horora, mraka, nasilja, zla... Stvari kao što je:
“Horror reflects things about ourselves that are ugly, and people need to deny that, to assume that it’s just coming from whoever made the film and not reflecting human nature,” he said. “They have to think, ‘This is coming from that person,’ so that they don’t confront certain things about themselves. They don’t look around them. But seeing the world around you in a clear way is the beginning of wisdom.”
Krejven je za mene oduvek bio više od dobrog zabavljača, horor-klovna, tehničara, mehaničara za živce, šok-majstora (mada je bio i sve to, vrhunski!): više nego bilo ko, pa čak i zadugo omiljeni mi reditelj, Kronenberg, za mene je oličavao ideal horora – tačno onu savršenu meru između Pameti i Plašenja, Krvi i Jeze, Ozbiljnosti i Zezanja, Umetnosti i Žanra, Artizma i Populizma, Poruke i Igranja, Teksta i Podteksta, Tradicije i Modernosti. Taj kad ubode – to je nabodeno i probodeno! To je horor u svom najboljem, najzabavnijem, najjezivijem izdanju!
            Sećam se kako sam prvi put gledao Stravu u ulici brestova, u bioskopu. Bila je to jedna od tada uobičajenih repriza starih, popularnih filmova (svakog dana drugi naslov) u bioskopu Doma JNA u Nišu. Zadugo sam zaobilazio taj horor, preskakao ga, iz potpuno kretenskog razloga: u vreme kad sam bio tinejdžer nisam imao pristup drugim filmskim publikacijama, pa sam pratio samo jebeni Ju video kao jedino mesto gde se, povremeno, pisalo i o hororima. Danas znam, ali tada nisam znao, da su ti ljudi koji su tamo pisali (nepotpisani! zauvek anonimni!) bili IDIOTI i IMBECILI, da su njihovi rivjui bili BEZVREDNI, da su njihove predrasude prema hororu bile ZASLEPLJUJUĆE. 
Anyway, oni su stalno otpisivali Stravu u ulici brestova kao isprazni, glupi filmčić za tinejdžere, a ja im, kreten, verovao. Bar u početku. Ali onda sam, prvom prilikom kad sam to mogao, 10. novembra 1988, otišao u bioskop i – oduševio se. Smesta mi je bilo jasno ono što i danas mislim: da se radi o prvorazrednom, čistom remek-delu horora, vrhuncu Krejvenove umetnosti i jednom od vrhova horora 1980-ih. O magiji nedostižnog savršenstva tog filma, prilikom jedne skorašnje reprize, pisao sam OVDE, pa bacite pogled ako niste.
Sećam se čarolije koju mi je priredio sa Zmijom i dugom, drugim njegovim filmom koji sam video u bioskopu (u utorak, 23. maja 1989; do nedavno sam čuvao kartu). Malo je reći da sam bio fasciniran, hipnotisan, zaluđen. 
Toliko zasenjujućih slika – tako divna atmosfera mistike i košmara – to sam morao, bar delimično, da stavim na papir. Evo grubog, neveštog, ali naivno-simpatičnog crteža nastalog ubrzo posle tog mog prvog gledanja Zmije i duge, kad sam imao 16 godina.

Sećam se i premijere svakog drugog njegovog masterpisa: tačno pamtim dane i okolnosti u kojima sam ih gledao. Brda imaju oči gledan jednog Dana republike (1988), kod školske drugarice Ivane; Ljudi ispod stepeništa iznajmio sam u vreme mojih najintenzivnijih intelektualnih traganja, iščitavanja i promišljanja (03.09.1992) – potanko sam ga secirao sa tadašnjim prijateljem (u međuvremenu MIA), naročito simboliku "Lude"; još dobro pamtim kako me je prvo naježio a onda i zaprepastio genijalni uvodni set-pis u filmu Vrisak, takođe na piratskom VHS-u, 21.01.1997 (odmah čim je izašao, naravno), tog popodneva – jer bio sam previše nestrpljiv da čekam veče i noć: fuck, ipak je to bio NOVI KREJVEN! Kad on izbaci nešto novo, tu nema odlaganja za kasnije!... Naravno, kad je došao u bioskop, pogledao sam ga i tamo.
Odrastao sam uz njegove filmove; promišljao horor uz njih, zajedno s njim i uz njegovu pomoć; bio je sastavni deo mog bavljenja hororom, toliko samopodrazumevajući da mi, eto, i dalje, i posle svega ne ide u glavu da više nije na ovom svetu, da više neće izbaciti nijedan novi film. Ipak, njegovo delo bilo je i ostaće večiti izvor inspiracije.
U znak posvete tome, evo početka mog obimnog eseja o Krejvenu koji je izvorno izašao u dva dela, u časopisu Sveske, a kasnije i u zbirci mojih radova Studija strave. Iskren da budem, ovo je moj rani rad, iz postdiplomskih dana -danas bih to napisao bolje, stručnije, pametnije- ali čini mi se da bar ponešto u njemu još drži vodu, makar kao skica za promišljanje i razradu.

Uživajte, u pomen preminulom velikanu.     

VES KREJVEN I POSTMODERNI HOROR


                                      
''Sumnja mi se čini centralnim stanjem ljudskog bića XX veka. Jedna od stvari koje su nam se desile... je da shvatimo kako se sigurnost raspada u našim rukama.''
                                                              -SALMAN RUŠDI-


Filmovi horor žanra čine se naročito podesnim za raznovrsno preispitivanje koncepata stvarnosti i sigurnosti, i to zbog osobenosti inherentnih suštinskoj formi ovog žanra. Horor, naime, kao svoj conditio sine qua non ima ono što je Hrvoje Turković nazvao ''načelom frustriranja posmatrača'', pod čime se podrazumeva sistem naročitih snimateljsko-režisersko-montažnih postupaka koji doziranjem i manipulisanjem gledaocu dostupnih informacija o monstrumu (t.j. nosiocu strave u datom filmu) kreira za ovaj žanr specifičan osećaj tajanstva i ugroženosti. ''Funkcije ovih uznemirujućih postupaka,'' kaže Turković, ''jesu u tome da ne dozvoljavaju gledaocu da se pouzda previše u svoju promatračku obaviještenost i o prizoru i o svom promatračkom položaju u prizoru, funkcija je da ga se učini interpretativno nesigurnim, i utoliko podložnijim da cijelu situaciju ocrtavanu u filmu tumači kao nestabilnu, nepredvidivu – a utoliko više ugrožavajućom, zastrašujućom.''
            Subverzivnost horor žanra često se nalazila na planu sadržaja, kroz zaplete bazirane na istraživanju tabuiziranih, ''odbačenih'' područja i ''neprijatnih'', ''neukusnih'' tema. Ipak, ona isto toliko počiva i na planu forme, odnosno strukturalno-semantičkog dovođenja u pitanje dominantnih premisa kulture kojoj konkretni predstavnik žanra pripada. Pri tome, preispitivanje ''načela realnosti'', suprotstavljenog potisnutim silama kako unutar tela i psihe pojedinca tako i u onim negiranim oblastima kulture, čini se ključnim, idiosinkratičkim postupkom horor žanra. ''Fantastika problematizuje predstavljanje 'stvarnog', bilo u smislu lingvističke nadležnosti, ili kao fabrikovanje monističkih verzija 'stvarnog' vremena, prostora, ili lika. Fantastika, u post-romantičarskoj književnosti, sve više prenosi pažnju na teškoće predstavljanja i na konvencije književnog diskursa.'' 
Prethodni iskaz iz knjige Fantastika: književnost subverzije Rozmeri Džekson u tekstu se (nimalo slučajno) pretežno ilustruje primerima iz gotske, dakle horor književnosti. Izrečeno je savršeno primenljivo i na filmsku (mračnu) fantastiku. Horor žanr, naime, među svojim temeljnim odlikama ima tako karakteristične postmoderne kvalitete kakvi su problematizovanje ''datog'' i ''po sebi razumljivog'', te preispitivanje ''onog drugog'' u svojoj kulturi. U većini ostvarenja ovog žanra takav pristup je već po sebi - žanrovska datost: podrazumeva se da u jednom umešnom horor filmu stvarnost mora biti bar donekle izmenjena, kao u napuklom ogledalu koje nam vraća iskrivljeni odraz – a ovaj je, ponekad, stvarniji od površinski ''stvarnog''.
            Na primeru filmova Vesa Krejvena (Wes Craven) pokušaćemo da pokažemo kako se u rukama samosvesnog autora žanrovske (i druge) datosti mogu transformisati i prilagođavati prosedeu u kome poprimaju novo značenje, ili novi učinak. Krejvenovi filmovi pokazuju da rečena podudarnost između horora i postmodernog diskursa nije slučajna, jer promišljena i dosledna primena postmodernih postupaka u delima ovog autora nedvosmisleno dokazuje njihovu kompatibilnost sa horor žanrom. Time se ne samo potvrđuju umetnički potencijali ovog često potcenjenog žanra, već se otkrivaju i neki zanimljivi aspekti specifičnog formalnog ustrojstva horor žanra.


ONEOBIČAVANJE STVARNOSTI: FILM ILI... SAN?


            Iako je već sa svoja prva dva filma, Poslednja kuća levo (The Last House on the Left, 1972) i Brda imaju oči (The Hills Have Eyes, 1977) stekao kultni status, Ves Krejven je tek svojim petim bioskopskim filmom uspeo da potpiše istinski hit kojim će zaintrigirati širu gledalačku populaciju. Radi se, naravno, o Stravi u ulici brestova (A Nightmare on Elm Street, 1984), naslovu koji je u panteon filmskih ''čudovišta koja smo voleli'' smesta postavio figuru Fredija Krugera, ubicu iz snova sa sečivima umesto kandži, grand guignol monstruma par excellence. Usledilo je čak šest filmskih nastavaka, TV serija Fredijevi košmari (Freddy's Nightmares), rok, hevi metal i rep pesme posvećene Frediju, bezbrojni posteri, maske, figurice, majice, video igre – sve sa likom ovog monstruma... Ukratko, Fredi je brzo uspeo da iz filma pređe u našu realnost i postane jedan od prepoznatljivih simbola popularne kulture, sveprisutan lik i metafora iz svakodnevnog žargona.
            Gledano u retrospektivi, možda i nije čudo da je upravo Ves Krejven bio taj ko će stvoriti prvog autentično filmskog monstruma tako izražene arhetipske snage i dejstva na kolektivno nesvesno. Ne treba zaboraviti da su dotadašnje zvezde horora, poput Drakule, Frankenštajnovog stvora, vukodlaka, mumije, i sličnih, prvobitno nastale u okviru književnosti. Fredijev uspeh nije čudo, jer je njegov filmski otac, pre nego što se posvetio sedmoj umetnosti, bio profesor književnosti i društvenih nauka, i po sopstvenom priznanju, izloženost najdubljim mislima zapadne civilizacije bila je više nego inspirativna za njegovo uspešno bavljenje arhetipskim košmarima.
''Za mene je najživlja i najsnažnija oblast našeg sećanja upravo detinjstvo,'' kaže Krejven, ''a ono se, gotovo isključivo, odvija u običnim kućama za stanovanje. U stvari, u prvih pet godina naših života, mi i ne izlazimo puno iz naše kuće i dvorišta. Upravo tamo mi susrećemo zaista primarne doživljaje našeg iskustva, i zbog toga se plašimo tavana, podruma, mraka, i svega ostalog. Zato su filmovi smešteni u te lokacije u stanju da evociraju ta sećanja daleko lakše nego filmovi koji se dešavaju u zamku ili u dalekom svemiru gde nemamo ličnih sećanja.''
Krejven je, dakle, na tragu Nortropa Fraja (Northrop Frye), shvatio da sistemi konvencija u stvaranju umetničkog dela postoje mnogo pre samog dela, te da zakoni žanra ne nastaju ''dekretom'' već destilovanjem iz mitskih matrica... Horor, da bi bio delotvoran, mora svoje uporište imati u stvarnosti, ali da bi to dejstvo bilo zaista efektno i trajno, potrebno je umeti odabrati određene elemente svakodnevnice nabijene značenjem, koji se promišljenom provlačenjem kroz fantastični diskurs pretvaraju u svojevrsne utikače za nesvesno. Ovakvim postupkom se, naravno, potkopava i ustaljeni pojam stvarnosti, jer iz pukotina nastalih u konvencionalizovanom konceptu stvarnosti prodiru sadržaji koji se čine podjednako stvarnim – i delotvornim.
            Najuspešniji Krejvenovi filmovi dobar deo uspeha duguju svom specifičnom postmodernističkom dijalogu sa stvarnošću – filmskom i vanfilmskom. Ako bi trebalo dati jedan ključni pojam za definisanje specifičnosti filmskog rukopisa Vesa Krejvena onda bi to moglo da bude - ''oneobičavanje''. Ovaj postupak se u suštini sastoji u jukstapoziciji realistički datog ambijenta i njemu inkongruentnog događaja ili prizora, i u efektu koji iz tog sudara nastaje. Najčešće se ispostavlja da na dubljem nivou uopšte nema inkongruencije, odnosno razotkriva se logika koja naoko nepovezane elemente pokazuje duboko srodnim i smisleno povezanim. 
Kod Krejvena je krajnji učinak složeniji, jer proizvod tog sudara ''normalnog'' sa ''neočekivanim'' pored osnovnog, žanrovski pretpostavljenog efekta –šoka, strave, misterije...- ima i jednu dublju, značenjsku dimenziju. Evo kako izgleda dijalog sa stvarnošću u nekim od uspešnijih Krejvenovih filmova.
U filmu Zmija i duga (The Serpent and the Rainbow, 1988) politička realnost diktature na Haitiju logično prerasta u nadrealni košmar u kome zombifikovani čovek, živ sahranjen, ispušta suzu dok sluša sopstveno opelo, nemoćan u svom kovčegu da išta preduzme. Tu se zidovi sobe sužavaju i ''sklapaju'' na dimenzije mrtvačkog kovčega; stolica za mučenje oživljava i ''kažnjava'' zlikovca; a šef policije istovremeno je i najveći crni mag. Krhka priroda stvarnosti nigde nije bolje prikazana nego u sceni pred kraj filma, u kojoj se glavni junak vraća normalnosti i uglađenosti svog američkog doma, samo da bi –usred bogatog escajga i raskošno postavljenog stola, i ''normalnosti'' porodičnog skupa- iz tanjira supe izvirila ruka mrtvaca, koja ga vuče nazad, na onu drugu stranu, na naličje Amerike, gde se diktatura i crna magija neraskidivo prepliću.

            U filmu Napadač (Shocker, 1989) Krejven se vraća kući i glavnom delu nameštaja svakog američkog doma: TV aparatu. Sa naglašenijim satiričkim pristupom i brojnim referencama na američku stvarnost, a različit od Kronenbergovog biološko-metafizičkog pristupa sličnoj tematici u Videodromu (Videodrome, 1982), ovaj film prikazuje stravu koja dolazi onostran ekrana. Masovni ubica, Horas Pinker, popravljač je televizora čiji nadrealno strukturisani dom treperi prizorima sa desetina uključenih ekrana: raj tipičnog TV konzumenta u Krejvenovoj mudroj transpoziciji postaje leglo užasa. 
Kasnije, kada on bude uhvaćen, u zatvorskoj ćeliji upravo sveprisutni televizor daruje Pinkeru natprirodnu moć da, u vidu čiste energije, poput svojevrsnog TV-duha, prelazi iz tela u telo. Krejven ovde koristi postmodernističko podrivanje stabilnosti identiteta kako bi pokazao da svako (muškarci, žene, deca, belci kao i crnci) može da postane Horas Pinker, odnosno ubica.
            Struktura stvarnosti podrivena je prvo vidovitim vizijama glavnog junaka, a potom i oniričkim ukazivanjem duha njegove ubijene devojke da bi bila definitivno dekonstruisana u kulminaciji filma, kada mladić mora da bukvalno uđe u TV signal, i bori se sa zločincem kroz prizore sa raznih TV programa, dok oko njih prašte bombe u dokumentarnim snimcima ratnih sukoba, bukte ulični neredi, a eksplozija atomske bombe baca ih direktno u Vejlov (James Whale) film o Frankenštajnu. U jednoj duhovitoj sekvenci oni upadaju i u TV šou evangelističkog propovednika. Njega, ironično, igra Timoti Liri (Timothy Leary), kultni guru psihodelične revolucije iz ranih sedamdesetih, što je samo još jedan primer Krejvenovog postmodernističkog korišćenja citata, aluzija, parafraza i ironije baziranih na van-filmskom predznanju gledaoca.
            U filmu Ljudi ispod stepeništa (The People Under the Stairs, 1991) nema nijednog prizora sna, ali čitav zaplet poseduje jednostavnu, arhetipsku dramaturgiju sna, ili bajke o Ivici i Marici (dečak zarobljen u velikoj kući ubilačkog para ljudoždera...). Oniričkom ugođaju doprinosi i ''pomerena'', nadrealna scenografija: čitava građevina prošarana je kanalima, prolazima kroz zidove, skrivenim prostorijama, neproporcionalno velikim mračnim podrumom... Nekom vrstom postmodernističkog 'ready-made-a' može se smatrati Krejvenov kasting: tatu i mamu ljudoždera i otmičara dece igraju Everet Mek Gil (Everett McGill) i Vendi Robi (Wendy Robie), koji su u to isto vreme takođe igrali otkačeni bračni par u Linčovoj kultnoj TV seriji Tvin Piks (Twin Peaks, 1990-1991).
            Problematizovanje 'datog' i 'po sebi razumljivog' u našoj kulturi kod Krejvena ide i dalje od podrazumevajućeg tropa horor žanra da ima stvari koje ispod površine nisu onakve kakvim se čine. Njegovo osporavanje institucija sistema (i njihovih 'istina', njihovih koncepata 'realnosti' – njihovih 'velikih fikcija') po doslednosti u celom opusu ima pandana još jedino u filmografijama takvih žanrovskih majstora kakvi su Dejvid Kronenberg i Džordž A. Romero (George A. Romero). U svim Krejvenovim filmovima, od prvog do poslednjeg, policija je redovno neefikasna, bespomoćna, na pogrešnom tragu, ili je jednostavno – nigde nema. Isto važi i za ostale predstavnike sistema: vojsku, naučnike, lekare, psihijatre...
U Krejvenovim filmovima, mediji zaglupljuju i navode na zločin, školski sistem je represivan i suvoparan, hrišćanska religija je s jedne strane suviše uskogruda i nametljiva a s druge svedena na puki biznis... Čak i porodica, ta osnovna monada društvenog sistema, kod Krejvena je redovno nefunkcionalna, ili bar žestoko problematizovana. U prva dva njegova filma porodica je suočena sa svojom demonskom slikom u ogledalu, pa i sama postaje ubilačka: u Poslednjoj kući levo iz osvete, u Brdima da bi preživela. U Smrtonosnom blagoslovu (Deadly Blessing, 1981) jedan od nosilaca pretnje je patrijarh ultra-konzervativne verske zajednice (Ernest Borgnine). U Stravi u ulici brestova imamo čak dve rasturene porodice, pri čemu je otac glavne junakinje šef policije, baš kao i otac glavnog junaka u Napadaču. I sam Fredi može se shvatiti kao pervertirana patrijarhalna figura koja kažnjava tinejdžere za grehove njihovih roditelja.

            Linda Hačion (Linda Hutcheon) kao jednu od bitnih odlika postmoderne ističe i ''premošćivanje praznine između elitne i popularne kulture''. Reklo bi se da se tako nešto podrazumeva u filmskom mediju, koji najčešće i jeste populistički, a da je savršeno normalno u žanrovskom filmu, koji je baš zbog 'pop' dimenzije tako dugo bio prezren ili zapostavljen od strane elitistički nastrojenih kritičara. Ipak, filmografija Vesa Krejvena pruža redak primer efektnog i nadahnutog spoja vrlo ozbiljne i promišljene tematike date kroz vizuru komercijalno prepoznatljivih (mada autorski osobeno nadograđenih) pop-elemenata...

(kraj odlomka; ostatak čitajte u knjizi)


4 коментара:

Man from Valley је рекао...

Ovaj post mi je dao jednu novu dimenziju shvatanja Vesa Krejvena.

Saša Avramović је рекао...

"I think there is something about the American dream, the sort of Disneyesque dream, if you will, of the beautifully trimmed front lawn, the white picket fence, mom and dad and their happy children, God-fearing and doing good whenever they can, and the flip side of it, the kind of anger and the sense of outrage that comes from discovering that that's not the truth of the matter, that gives American horror films, in some ways, kind of an additional rage."
Wes Craven

mit0man је рекао...

Potpuno si sintetisao sve što sam mislio o Krejvenu. Kada mi je devojka rekla da je umro, moja prva instinktivna reakcija je bila: nemoguće! (2015. je definitivno godina kada ću ostati bez najviše umetnika koje sam voleo) On je jedini od velikana koje si pobrojao od koga sam (s pravom) očekivao neko novo remekdelo. Osim toga, ja sam se uz Krejvena zaljubio u horor još dok sam bio osnovac. I onda kada su mi rani Kronenbergovi filmovi bili glupi, a Arđentovi "nelogični i naivni" Krejvena sam obožavao. Obožavam ga i danas. Siguran sam da je Ves taj koji je hororu privoleo više ljudi od od bilo kog drugog reditelja, živog ili mrtvog. Hvala mu na svemu.

Daniel Nichols је рекао...

Na sve ove pravicne i tacne hvalospeve dodao bih jos to, da je Krejven bio izvanredan PROFESOR - na primer, iz Ulice Brestova sam naucio vise o Hamletu nego iz bilo koje knjige, a o tinejdzerskom dozivljaju vise nego iz bilo kog psiholoskog udzbenika. Treba dodati da mada su mu ideje i dozivljaji tmurno-nihilisitcki, NAMERA nije, tj cini mi se da je hteo da nas poduci kroz sva ta mucna iskustva kako da se nosimo sa demonima. Totalno pozitivan lik, prava steta sto ode u vecna lovista.