izabrana dela

izabrana dela

недеља, 30. август 2015.

Keltsko svetilište i žrtvenici usred Srbije

 

            Ovog leta Marko Pišev i ja smo, u okviru naših uobičajenih ekskurzija po mračnoj, hororičnoj, tajanstvenoj, manje znanoj Srbiji, posetili ostatke svetilišta Kelta, staro oko 3.000 godina. Ono je ove godine pronađeno kraj mesta Ram, u opštini Veliko Gradište; prethodno sam na blogu već slikovito izvestio o našoj poseti Ramskoj tvrđavi, ranije tog dana (vidi text i slike OVDE), ali da se ne lažemo – ta tvrđava, sa svom svojom lepotom, bila je samo usputna stanica. Uostalom, znatno svežija, novija. Ovo pradrevno keltsko mesto bilo nam je glavno odredište.
            Evo, prvo, malo fakata o ovom novom nalazištu, preuzetih sa neta. Sve fotke su, naravno, ekskluzivne – (c) Dejan Ognjanović za The Cult of Ghoul & The Pishev Pictures Production.

Svetilište se nalazi na brdu koje dominira čitavom okolinom i koje je od Dunava i od ranije poznatog keltskog bedema udaljeno kilometar. Na svetilištu se i danas vide ostaci udubljenja u steni gde su se obavljali verski obredi.
Dragan Jacanović arheolog Narodnog muzeja u Požarevcu kaže da je reč o izuzetnom prostoru, između ušća reke Nere i nekadašnjeg ušća reke Karaš, odnosno ušća kanala Dunav-Tisa-Dunav, sa kojeg se, kao retko gde u Srbiji, pruža širok vidokrug na sve četiri strane do 2oo kilometara.
"Vide se Karpati kao na dlanu, Vršačke planine, Panonska nizija sa Deliblatskom peščarom, u daljini vidi se Avala, a na jugu ceo venac Homoljskih planina, a pogled seže i do dela Srebrnog jezera i tok Dunava do Smedereva. Kelti su krajem četvrtog veka stare ere, idući unutrašnjim vencem Karpata, ovde prešli Dunav i u Ramu podigli veliko vojno zemljano utvrđenje takozvani ,,Opidum”. 
Nedaleko od tog utvrđenja mi smo otkrili ostatke svetilišta na kome su oni prenosili žrtve bogovima u koje su verovali. U Rumuniji u blizini mesta Karaš Sebeš otkriveno je takođe keltsko svetilište ali znatno skromnijih dimenzija," ističe Jacanović.

Mesto na kome se u Ramu nalaze ostaci svetilišta površine je oko dva hektara i na njemu se nalazi grupa od dvadesetak velikih kristalnih škriljaca od kojih je većina doterivana da bi se dobio pravilan oblik, uočljiv za određivanje pomoćnih tačaka.
"Svetilište je njihov reper za određivanje orijentacije u prostoru i vremenu. Izlasci i zalasci sunca tokom godine i prividno kretanje celog zvezdanog svoda noću odavde su najvidljiviji. To je posebno bilo bitno ljudima iz praistorije i antike kad je astronomija bila na primitivnom nivou. 
Ovo je za sada jedini objekat te vrste u Srbiji i mi planiramo da ovde izvršimo arheološka istraživanja ali ona ne iziskuju mnogo para jer ovde neće biti kopanja zemlje pošto nema keramike.
Ovde su se ljudi okupljali kao na saboru da proslave godišnje praznike, poput ravnodnevnice, da bi simbolično prineli krvne žrtve," ističe Jacanović.
MZ Ram planira da u saradnji sa TO Velikog Gradišta i opštinom očisti prostor oko svetilišta, da se ukloni divlje žbunje, da se urede pešačke i biciklističke staze i da se dobije jedan od najboljih vidikovaca u Srbiji, priča Žika Sekulić iz Rama.
Pored svetilišta nalazi se velika stena ispod koje su vidljivi tragovi obrde i korozije gvožđa.  
"U ramskim kristalastim škriljcima rude gvožđa nema i ovo nam je pokazatelj da je i na ovom zaklonjenom mestu krv žrtvovanih životinja koja se lepila na stne i da je gvožđe iz krvi, odnosno hemoglobin ostao zalepljen do današnjih dana na steni. 
Mi smo dali uzorak na analizu koji će da potvrdi da li je ovo gvožđe od hemoglobina ili je u pitanju nešto drugo. Analiza se radi u Engleskoj," kaže Dragan Jacanović, arheolog Narodnog muzeja u Požarevcu.
Svetilište u Ramu egsistiralo od dolaska Kelta u čevrtom veku a moguće je da su i stariji narodi, a na prvom mestu Tribali, koristili ovo mesto. Staro je oko tri hiljde godina, pretpostavljaju stručnjaci Narodnog muzeja u Požarvcu.
 

A sad opet ja.
Nije bilo lako pronaći ovo mesto, odnosno ne Ram, već tačnu lokaciju keltskog svetilišta, pošto je ona podalje od naselja, u pustom predelu, i niko nije umeo tačno da nam opiše kako do tamo da dođemo. Pošto je sve vrlo sveže, naravno da je neobeleženo putokazima.
Upustva jednog domoroca nisu bila dovoljno precizna pa smo, pokušavši da ih sledimo, zapravo malo lutali – ali ništa strašno, sve je to avantura: produžili smo u šumarak, isto tako lišen tragova ljudske noge ili točkova. Pogledajte samo ove creepy šišarke, posute po putu, netaknute ko zna koliko dugo...
A onda, samo malo dalje, put je doslovno urastao u nekakve travuljine i čuda i gubio se pod njima. Morali smo da se vratimo, i da okušamo sreću jedinom drugom mogućom rutom, ma koliko nam ona prethodno delovala nepraktično i teško verovatno. Pravo preko visoko obraslih livada i brežuljaka, bez ikakvog puta ili barem stazice.
Da, gazili smo doslovno neutabanim stazama. Trebalo je puno ludačke hrabrosti da se po vrućini zaputimo kroz ovo šiblje, ne znajući šta sve u travi gmiže, čuči, puže ili vreba. Srećom, nismo ugazili ni u šta nezgodno.
Od mesta gde smo ostavili kola pa do samog svetilišta bilo je oko 1 km pešačenja po terenu strmom i obraslom suvom travom, uz zaobilaženje jaruga i neophodno krivudanje zbog konfiguracije terena.
Svejedno, kad smo stigli na vrh brda, nije bilo nikakve sumnje da je to – TO. I mesto je, naravno, opravdalo sav trud i znoj i rizik i prljanje i čičkanje i sve.
Ja zaista ne pamtim da sam često bio na mestu ovoliko nabijenom osećajem SVETOG, u čistom, nereligijskom (ali da religioznom), paganskom smislu. Specifična tišina, mir, blagi povetarac, jasno odsustvo ljudskih stopa, pa i drugih živuljki, natprirodno suve grančice koje krckaju pod nogama...
...i te čudne stene, ti žrtvenici, na kojima su pre nekoliko milenijuma neki ljudi ovde dali svoje živote, pod zvezdama, u službi ko zna kojim bogovima... ili demonima...

Osetivši ovaj mir i divotu – da i ne govorim o spektakularnom pogledu na otprilike pola Balkana – pomislio sam koliko bi dobro bilo ovde zanoćiti: osetiti noć, i zvezde iznad, na ovom mestu. Nažalost, nismo sa sobom nosili ni vreće ni ćebad, pa to ostade za neki drugi put.


Ako je mesto ovoliko čarobno u smiraj dana, kako li je tek kad padne noć... Tim pre što smo ga overili sad kad je još devičanski netaknuto, neoskrnavljeno ljudskim nogama – ali neće zadugo, jer eto, spremaju se staze i putokazi i izletišta... 
Zato, ako vas je ovo što sam vam rečima i slikom tek skicirao privuklo, ne čekajte previše. Doživite ovu divotu dok je još manje-više netaknuta...

1 коментар:

Man from Valley је рекао...

Pre svega, RIP Wes Craven. Nisam nešto posebno vezan za njegovu kinematografiju, ali taki je red na ovom forumu.

Ko zna šta sve kriju potopljene doline veštačkih jezera i akumulacija hidrocentrala, da se nadovežem na Lafkraftovu omiljenu priču.

Da stvarno postoji neka veza sa tamnom materijom, onda i nije bilo uzaludno prosipanje krvi stoke na žrtvenicima. Za žrtvovanje ljudu u prošlosti ne bih da komentarišem, tu već ima sijaset ovih NGO sekti koje postoje da bi postojale i da prokljuve da li muda vise ili se ljuljaju na povetarcu. Ko zna da li je i neko stupio sa onostranim, agnostici ne sigurno, a i ne veruju ovima što misle da znaju. Sve u svemu, vredi sagledati dobar deo Balkana sa te tačke i uživati u tom vidokrugu planete koju menjamo zavaljjući propasti dinosaurusa, mi, maleni, dvonožni, toplokrvni, interest-emotivni, sisaroliki reptili.