OKRETAJ ZAVRTNJA: kreće TV serija

U petak 9. oktobra 2020. svetsku premijeru ima TV serija The Haunting of Bly Manor u devet epizoda, inspirisana kultnom novelom o duhovima, „Okretaj zavrtnja“ Henrija Džejmsa.

Kreator serije je Majk Flanagan, koji je osmislio i režirao i seriju The Haunting of Hill House, i reditelj zapaženih horora Absentia, Oculus, Hush i Zlatnim Gulom za naj-horor godine ovenčani Doctor Sleep.

Iza svega toga stoji Netflix sa svojim pedigreom i budžetom, pa se ovog puta možemo nadati nečem boljem od filma, The Turning, po istoj ovoj noveli, koji je izašao i brzo potonuo početkom ove godine. Toliko je slabunjav bio da me je mrzelo da se i osvrćem na njega rivjuom... Serija, sudeći po trejleru, ipak obećava više.

U svakom slučaju, visoki profil ove serije garantuje da će ona gledati i da će se o njoj pričati. A ako do sada niste pročitali njen književni predložak (o kojem sam, pored ostalog, izdašno pisao u doktoratu/studiji Poetika horora), sad je krajnje vreme da to popravite.

Orfelin je početkom ove godine izdao zbirku OKRETAJ ZAVRTNJA i druge priče o duhovima Henrija Džejmsa. U njoj se nalaze ovaj besmrtni klasik horora i jedna od najboljih priča (ovde: novela) o duhovima ikada napisana, i to u potpuno novom prevodu, uz stručnu superviziju i anotacije dr Ognjanovića. 

Novi prevod OKRETAJA ZAVRTNJA uradio je Igor Cvijanović dok je kraće Džejmsove priče prevela njegova žena Arijana Cvijanović Luburić. To su isti prevodioci koji su već za Orfelin radili Hodžsona i Ligotija.

            Tri dodatne Džejmsove priče o duhovima, takođe originalno prevedene za ovo Orfelinovo izdanje, jesu: „Sablasna kirija“, „Stvarno ispravna stvar“ i „Veselo ćoše“. U seriji su korišćeni i motivi iz drugih Džejmsovih sablasnih priča, a kažu ponajviše iz „Veselog ćošeta“, pa eto razloga više da nabavite ovu knjigu.

            U ovom izdanju imate još i Džejmsov Predgovor za OKRETAJ ZAVRTNJA, po prvi put na srpskom. 

A tu su i:

            Appendix 2: Ključne studije i kritička izdanja posvećeni „Okretaju zavrtnja“

i Appendix 3: Sve sablasne priče Henrija Džejmsa

i, naravno, Pogovor „Hvatanje neuhvatljivog“, Dr Dejana Ognjanovića, opširna Biografija autora i prilog Džejmsove priče o duhovima na srpskom (da znate gde da potražite one druge, do sad prevedene).

Sve to sa izuzetnim ilustracijama Aleksandre Dević. Tvrd povez, šiveno. Obim: 280 strana. Cena: 900 din. direktno kod izdavača, oko 1.200 u knjižarama.

Naručite ovu knjigu direktno od Orfelina (poštarinu plaća Orfelin!), i to odmah, na mejl orfelinns@gmail.com, i dobijte je na kućnu adresu kao savršeno štivo za oktobarske mračno-kišne i maglovite dane!

Uzgred, podsećam vas da je moj roman ZAVODNIK (takođe dostupan kod Orfelina) zapravo svojevrsna reimaginacija Džejmsovog OKRETAJA ZAVRTNJA, pa ako vam se to moje zlodelo dopalo, valjda će vas zanimati, ako do sad niste, da vidite kako izgleda Džejmsova novela, koren i daleki uzor te moje opsežne prerade. A ako sve ovo vreme još niste sebi nabavili Zavodnika, onda je double-bill sa Okretajem zavrtnja kao poručen!

Inače, kolika je ljubav domaćih izdavača prema kvalitetnom horor štivu svedoči i činjenica da su ove godine još dva izdavača, nakon Orfelina, objavila ovu novelu. Prvo je, tik za petama Orfelina, na proleće, nju objavio Dokaz (ponovljeni stari prevod iz 1960-ih, bez dodataka), u tvrdom povezu. Imate to za 910 din kod njih.

A onda je, kakve li slučajnosti, ovo delo, u novom (trećem!) prevodu najavila i Otvorena knjiga, koja ima čak dva pogovora od po tri strane, takođe u tvrdom povezu. Kod njih je knjiga 640 din.

Dakle, u ovoj bogatoj ponudi odaberite sami šta vam se više sviđa (i isplati), ne samo u smislu lepote korica, nego i sadržaja koji se unutra nudi!

Moj osvrt na ovu seriju stiže vrlo brzo, nadam se. Ipak, PROKLETIJE ne smeju da trpe...

PSI (Псы 1989)

***

3+

 

Rusima u ovom veku horor (na filmu) baš nikako ne ide... Sve nešto derivativno, nedomišljeno, plitko, neoriginalno, jadno – u najboljem slučaju: poludupasto. Od tri minusa ni makac nagore – ako smo srećni i dotle da dobace!

Jbg, uživaju u svom Zlatnom Dobu pod Putinom, isto ko i mi pod ovim našim razularenim Ludakom, pa nigde opresije, klaustrofobije, transgresije, nego ako i snime neko hororče, to su babaroge za malu decu, fotokopirane ili iz Amerike ili iz Tajvana. Svuda Rusi vide horor, i podalje levo i podalje desno od sebe, samo ne oko samih sebe i u sebi samima, u tom loncu u kojem se zapravo krčkaju.

Jbg ne rađa se pravi horor iz blagostanja nego iz muke. Zato su im sve ove nove Baba Jage, Rusalke, Vijevi, Neveste i ostalo (pa čak i nedavno na blogu mi prikazani Sputnik!)– generička govna i detinjarije bez jačeg impakta, puka konfekcijska razbibriga za ljubitelje žvaka za mozak. 

Isto kao i noviji srpski horori: to sve neke sirene, neki vanzemaljci, astronauti, zombiji – nigde ni dašak fiktivno transponovane, metaforički oplemenjene opresije pod Sumanutim Psihom pod kojim živimo već jebenih OSAM (na kurcu ih nosam) godina neživota!

Ako ste baš zapeli da gledate ruski horor, ali da vas malo drmne, tresne, opauči, žvajzne, ljusne, kresne, da vas pomeri iz mesta, da vas natera na razmišljanje, da vam izazove nelagodu i košmare (opa, bato! to mi daj!), moraćete da skinete nešto starije, iz vremena pre Putinovog Zlatnog Doba. 

Tobi Huper u kameo pojavi

Nema crnjih horora, doslovno i prenosno, od onih koji su nastajali tik pred raspad, i nekoliko godina posle raspada SSSR-a: od sredine 1980-ih pa do sredine 1990-ih, deco moja, tu idite ako oćete da vidite šta znači filmsko CRNILO, PROPAST i APOKALIPSA.

Nekad je kod Rusa taj mega-nihil ugođaj odeven u SF ruho, kao kod mog dragog Lopušanskog (vidi ovde na blogu moje rivjue za PISMA MRTVOG ČOVEKA a naročito za zimzeleni nihil-hit, POSETITELJA MUZEJA!). A nekad, istina mnogo ređe, ali ponekad, ipak, pomenuti ugođaj odeven je i u ruho nekog, kao, poluhorora, kao što su ovi ovde PSI (1989).

Da se odmah razumemo: nije to žanrovski čisto, i šteta što nije, jer premisa je kao stvorena za nešto mnogo više superstravično i napeto nego što ovo jeste (a jeste, mestimično!), ali svejedno, jebeš i žanr i fah-idiotsko čistunstvo kad imaš temeljni ugođaj crnila i bezizlaznosti i apokalipse u svakom kadru, koji ovi novi, žanrovski mnogo (generički) korektniji ruski horori apsolutno nemaju.

Dakle, PSI su gnusno, opresivno mračna i brutalna drama-triler sa povremenim scenama horora koja, ako baš tražite stravu, i u tom smislu ne da pije vodu nego baš baš okrepljuje.

Grupu izgubljenih, propalih ljudi u propalom SSSR-u na izdisaju pošalju nekakve birokrate, na čelu sa istim takvim nesposobnim ćatom, apartčikom, da odu u neku nedođiju, autobusom-šklopocijom daleko izdrkanijim od onog u KO TO TAMO PEVA, u napušteni grad u pustinji, kraj isušenog jezera, da ga očiste od čopora –kako oni veruju, vukova koji napadaju ljude, mada se brzo ispostavi da su tu, ustvari, zacarili psi lutalice koji su podivljali i postali ljudožderi. 

Od muke, naravno, kad već nema blizu ništa manje gadno. Mislim, realno, ko bi ikad jeo gnusnu ljudetinu ako na raspolaganju ima nešto slađe, npr. gušteretinu, pacovetinu, zečetinu!?

Ubrzo se, predvidivo ali time ništa manje zabavno, ogoljavaju džukele u ljudima... Čim ovi, sticajem okolnosti, ostanu bez autobusa, pa time zarobljeni na tom nemestu, ta akcija brzo devolvira u tipični ruski dert i haos i nihilizam sa prenapadnom iz-aviona-da-se-vidi simbolikom, i time ne mislim samo na sveprisutne srpove i čekiće kao i spomenike udarnicima, proleterima, u tom sad opustelom, razjebanom gradu usred ništavila, nego pre na stvari kao što je uvredljivo preočigledna poslednja scena u kojoj preživeli lovci padnu na sve četiri i počnu da urlaju!

ALI – fuck, na nivou detalja, scena, ovde ima pred- i post-apokaliptičkog ugođaja i ikonografije na lopate i na vagone! Pre svega, snimano je u pravom, peskom izjedenom gradiću, a ne u studiju i veštačkoj scenografiji: ne, bato, za ovu scenografiju se pobrinuo drug Grobačov, i komunjarski grobari pre njega!

Ima tu toliko one divne balardovske psihologije i psihopatologije graničnih situacija i uticaja pustih prostora i ruševina na oh-tako-lako-isklizavajuću, već načetu psihu, toliko vajba onih brutalnih australijskih filmova iz poznih 1970-ih i iz 1980-ih. Divno je maštati, npr. o rimejku ovih PASA u Australiji...

A da, lako bi se ovo dalo preneti i u Srbiju, ali... ko će, bre, to ovde i da poželi, a kamoli da radi? Dajte bolje neku fantaziju, vampire, čuda, muda, jebeš propale fabrike i opustela sela duhova i gradove-duhove širom Srbije... Taj horor nikoga ne zanima, pa ni hororiste ovdašnje! Eno, Horor Tuki priprema vaskrsenje Žikine Dinastije, a Skrobonja s Nešićem upravo piše roman o Džeku Trboseku, tajnoj istoriji, vampirima, viktorijanskom Londonu...!

Anyway... ne vucite me mnogo za jezik u tom pravcu...

Nazad na PSE! Imate ovde jedan od najlepših za koje ja znam objektivnih korelativa stanja i ugođaja i atmosfere beznađa i totalne propasti iz tog doba Rusije uhvaćen, insceniran i moćno zarobljen, toliko autentičan da se može u izvesnom smislu gledati kao dokumentarni film.

Konotacije i simbolika na stranu, ima ovde toliko zarđalog metala, krša i loma, propalih fasada, polusrušenih zgrada, ruina, štrokavih pločica i šutom zakrčenih pustih hodnika, klaustrofobičnih podruma i cisterni da zadovolji svakoga ko, kao ja, svršava na ruin porn! U tom podžanru ovaj film od mene dobija XXX!

Poštenja radi, moram vam, ipak, reći i ovo: scene pucanja na pse i njihovog masovnog zaginuća previše su realistične, i ja sam siguran da su neki psi ovde bili mučeni (fizički povređeni) pirotehnikom,

a njome su definitivno bili psihički mučeni (prestravljivani tim „žabicama“, petardama i ostalim ćorcima – ako su uopšte korišćeni ćorci), a neki su, čini mi se, bili i ubijani zarad filma!

Jeste, piše na odjavnoj špici da „nijedna životinja nije bila povređena na snimanju“, ali ja ipak više verujem svojim očima nego onome što mi tamo neki Rusi napišu! Koje i vama preporučujem.

Ne verujte Rusima ni kad darove donose. Ni kad našu naftnu industriju „kupuju“. Ni kad Miru i Marka skrivaju a Praščića i njegove lopovske izdajnike podržavaju. Pa, eto, ni kad mračne i zlokobne previše-realistične filmove snimaju, a onda na špici napišu „Nisam, majke mi!“ Ko Putin kad otruje nekog opozicionara il’ novinara. Ko to kaže, kleveće i laže...

Al jbg, gledo sam dovoljno hiljada horora i imam oštro oko da razlikujem efekat maske i lutku od pravog leša, i spreman sam da se zakunem da su neki od leševa pasa koji se ovde vide – stvarni leševi, a ne hiperrealistično napravljene lutke pasa koje je tamo neki ruski Tom Savini pravio (s budžetom od sto rubalja) 1989. godine.

Još gore su scene ranjavanja tih pasa, gde vidite žive životinje (a ne rusku animatroniku) kako su definitivno delimično oduzete, nesposobne da pokreću sve svoje udove, poluparalisane (ranjene?) i autentično prestravljene za svoj život, dok cvile usred grdne pucnjave oko njih. Da vam ja kažem, nisu ovo samo superiorno dresirani psi koji izvanredno glume...

Dakle, ne podržavam to, gnušam se takvog postupanja, ako je istina, i razumem one koji zbog toga neće moći tj. hteti da pogledaju ovaj film, ali... onima koji preko toga nekako mogu da pređu (šifra: CANNIBAL HOLOCAUST), preporučujem ove PSE. 

Uostalom, kao i kod Deodata, tako se i ovde postavlja pitanje: ko su tu prave džukele, i to ne samo explicitno u filmu (tematski, pa i kroz dijaloge), nego i s druge strane kamere, po pitanju džukelastog ponašanja filmmejkera koji na ličnom primeru dokazuju tezu svog filma... Svi smo govna, pa smo govna čak i dok pravimo film na temu toga kako smo svi govna!

Inače, oni koji su čitali mog ZAVODNIKA znaju da imam fetiš na korišćenje kučića u horor kontekstu, naročito kad su u čoporu, pa evo najboljeg filmskog izraza te teme koji sam video, a prema kojem svi oni američki B muviz o podivljalim psima (s izuzetkom KUDŽA) padaju baš zbog svog napadnog fejkeraja...

  Pored toga, ima u filmu i snuff fotki ljudi zaista unakaženih i raskomadanih od strane pasa (za ilustraciju sam odabrao blažu),

a u prvoj (zasigurno hororičnoj) sceni filma, u prvih nekoliko minuta, strada jedno dete, pa stoga ovo svakako nije film za osetljive i krhke dušice koje se lako uznemire takvim detaljima i gledaju horor iz neke pozerske zabave i razonode. Oni bolje nek se zabavljaju uz bozu zvanu „Ruski ’horori’ iz dvehiljaditih“.

Međutim, ako ste pravi kultista, dajte PSIMA šansu, mora da vam legnu (k nozi)! Give PSI a chance!

SPUTNIK (2020)

 

**

2+

 

Meni ovaj film, koji je ionako sav njanjav i kilav i polovičan u svojim najboljim trenucima, pada na dve ključne, temeljne logičko-fizičke stavke.

1) Sudeći po ovom ovde SPUTNIKU, ovo alien-čudo prosto tako LEBDI PO SVEMIRU, po bezvazdušnom prostoru - nit ima brod, nit tehnologiju, nit ga nosi neki npr. meteor il kometa, nego tako, tek se niotkuda, direktno iz bezvazdušnog prostora, slobodno lepršajući po vakuumu, prikači na rusku kapsulu.

Jes’, odma čim izađeš iz stratosfere, tik izvan Zemlje, lebde kroz svemir neka živa ljigava mekušasta čuda veličine povećeg psa – ništa svemirska radijacija, ništa preniska temperatura, ne smeta to jer alieni mogu SVE, jebeš fiziku i biologiju i astofiziku i sve – i samo čekaju da neki modul ili raketla tu prođe pa da joj se nakače... Nikad gluplji način dolaska aliena na zemlju nisam video no u ovom ruskom filmu! A gledo sam svakakav treš.

2) Da onoliko krupno čudovište redovno ulazi i izlazi nekome kroz usta u trbušnu dublju, kroz grlo i ždrelo i nazad, a ne uguši ga pritom, ne ozledi mu sluzokožu usta i grla i ždrela i unutrašnje organe, nego se šećka tamo-vamo, i čuči mu u stomaku (valjda u želucu, u stomačnoj kiselini, jer gde bi drugde?) po ceo dan, vređa temeljne postavke fiziologije i načina funkcionisanja ljudskog organizma koji bi svakome starijem od 9 godina trebalo da su poznati.

Ali možda bih progutao (sic!) i ovo pod 1) i ovo pod 2) da je film zabavniji, bolji, a nije. Premisa je glupa, razrada je tupa i nezanimljiva, otegnuta, a „kulminacija“ je napadno neubedljiva. Plus, otužna melodrama s tim detetom naše psihološkinje...

A nije da nije bilo potencijala: pokreću se ovde zanimljiva pitanja, ili barem situacije koje se dotiču njih – pitanja slobode i identiteta i (samo)kontrole i (državne) kontrole, individualnosti i totalitarizma, motiv papet-masterovanja, upravljanja i samoupravljanja u SSSR na zalasku... ali sve je to samo pipnuto, jedva skicirano, nije dramaturški dovoljno originalno i suvislo razrađeno, nego sve u krokijima, i u kliše-likovima i situacijama čak i onde gde premisa pruža priliku da se uradi nešto drugačije.

Što je najgore, na stranu teme i ideje koje ostadoše poludupaste, ali tužno je kad shvatiš da je ovaj film mogao biti bolji da je bio još konvencionalniji, odnosno žanrovski dosledniji, da se opredelio između horora (saspens, neizvesnost, strava, šok, body horror), SF-a (pomenuta dubokoumna pitanja, plus o životu u svemiru, nama i njima, nadčoveku i podčoveku, samosvojnosti i parazitiranju) i drame/parabole o jednom propalom sistemu (čitaj: bičevanje mrtvog SSSR konja).

Avaj, od svega pomalo, ni od čega dovoljno i zaokruženo za dobar film, nego tek korektno, fino slikano, sa par simpatičnih idejica i scenica da se zadovolje samo najneprobirljiviji – i najrusofilniji, kojima će uvek slađa biti ruska šećerna tabla nego američki čizkejk.

A ja kažem, da je bilo više čiza, slađe bi i svarljivije ovo bilo. Nije negledljivo; ako ne očekujete mnogo - bićete zadovoljni. Efekti su solidni, alien ne izgleda loše (mada je, rekoh već, preterano apsurdan ako ga gledate kao nešto što stvarno može da postoji sa datim mu odlikama života, ishrane i svega čak i za uslove žanra), ima to neku elementarnu živinu (živost), kreće se, mada, za moj groš, suviše teturavo i besciljno.