Embrouz Birs: HALUCINACIJE (1973/74)

 

            Sasvim slučajno sam naleteo na jedan nadasve i višestruko zanimljiv srpski kratki horor film, pa ga, evo, smesta delim sa vama. Verujem da će mnogima biti otkrovenje i novina, kao što je bio meni.

            U pitanju je kratki, devetominutni ispitni film za FDU.

            Ime reditelja (a verovatno i scenariste) ne znači mi ništa: izvesni Miodrag Ćertić. Pogled na njegov IMDb ukazuje na krajnje bizarnu karijeru, sa velikim prazninama i vrlo proizvoljnim naslovima, pretežno dokumentarnim.

            Ono što ovaj film čini vrednim pažnje jesu najmanje dve stvari.

            1) Glavne (i jedine) uloge igraju dva velikana domaćeg glumišta, giganti kakvi su Zoran Radmilović i Slobodan Cica Perović.

            2) Scenario je rađen po priči Embrouza Birsa „Staley Fleming’s Hallucination“.

            Na skrnavoj „špici“ filma ne piše ni ko je šta radio ni po čijem je delu scenario, to sam sve morao da naknadno rekonstruišem, i autora i konkretni predložak, ali eto, iskopao sam jedan zaboravljeni dragulj iz praistorije srpskog horora, nastao te prelomne 1973. godine – godine u kojoj je TV premijeru imala LEPTIRICA, u okviru „Priča tajanstva i mašte“… i u kojoj je i izvesni Ghoul bio rođen…

            Film je krajnje rudimentaran, sveden baš kao i priča-preložak koaj ima jedva tri stranice; idealno za jedan pravi školski rad, ali naziru se pokušaji „gotske“ stilizacije u upotrebi svetla i senki, a ovu dvojicu je uvek uživanje gledati i slušati, pa zato, bez dalje filozofije, evo vam filma ispod.

            Napomena: snimak je UŽASNO loš, naročito slika; zvuk je još i podnošljiv. Ja stvarno ne razumem čime je ovo snimano i na čemu, sto mu muka, pa ipak je ovo emitovano na RTS-u pre samo 15 godina, zašto onda izgleda kao da je snimano rektalnom kamerom iz nečijeg dupeta pa prebačeno na VHS, čega je ovo presnimak desete generacije?! Uglavnom, ja bolji video ovoga trenutno na netu ne vidim: ako vi imate ili negde vidite bolji snimak, javite i dajte. Do tada, za osnovnu grubu informaciju, poslužiće ovo…       

 

HALUCINACIJE (1973/74)

FDU

reditelj: Miodrag Ćertić

scenario po priči Embrouza Birsa „Staley Fleming’s Hallucination“

Kamera: Vojislav Opsenica

igraju: Zoran Radmilović, Slobodan Perović

Pogledajte ga ovde: 

https://www.youtube.com/watch?v=XZW01AatTjA

 

I još ova napomena: neka vas ne zaprepašćuje što je Embrouz Birs bio ekranizovan u dalekoj Srbiji, u vreme SFRJ. Njegova zbirka NEOBIČNE PRIČE bila je objavljena 1965. u uglednoj Nolitovoj ediciji „Orfej“, u izboru Branka Vučićevića, i s njegovim predgovorom.

Samo godinu-dve nakon ovog kratkog aperitiva, stiglo je i glavno jelo u vidu daleko razrađenijeg, odličnog TV filma po Birsu, PROKLETINJA, u režiji Branka Pleše.

            O njemu ste mogli detaljno čitati u mojoj knjizi U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE (2007). A ako vam je film nekako promakao, imate ga na Jutjubu, u sasvim pristojnom izdanju, pa ga obavezno pogledajte ovde:

https://www.youtube.com/watch?v=S9P_CYaIUws

 

ARCADIAN (2024)

**

2-

Jao, kakva je misguided budalaština ovaj postapokaliptični „horor“ s Nikolasom Kejdžom... Trainwreck in slow motion, što bi reko naš narod... A pošto se, po meni, govno ne može pokvariti, evo i zašto!

Delovalo je kao da se pokušava nešto ozbiljno, prava gluma, bez Kejdž rejdža ™... SF horor drama... s tvistom... ovo ono... kad tamo, a ono... Najveći tvist je da je ovo daleko veći krindž nego što je iko mogo zamisliti.

2/3 bi teo biti IT COMES OUT AT NIGHT, i isto je toliko nezanimljiv, dosadan i naporan, i ružnomrljavo slikan, s drhtavom kamerom i prirodnim polumrakom i tmušom, a onda u zadnjoj trećini reši biti A QUIET PLACE s Ali-Expresa…

Ali s nekim džinovskim mutant pacov-krticama, šta li su... koje kao da su pobegle iz nekog TROMA filma...

A ovo gomno, čak i kad se pojave te kreature-karikature (kažu, za dizajn ih nadahnuo Diznijev – Šilja!) i dalje hoće biti „ozbiljna“ drama i „realizam“... sa tim cvokoćućim čudima... sa vilicama-štipaljkama… sa King-Rat uplitanjima… i čas su veliki ko Šilja, čas ko kuća, od scene do scene…

A ponašanje likova je sa svakim odmičućim minutom sve više i više krindž... Tatko ti je ozbiljno povređen i u nesvesti, možda će ostati bez ruke – ali ti ćeš, pošto pokušaš da zadaviš brata nakon bratskog koškanja, ipak odlučiti da ostaviš i ranjeno-nesvesnog tatu i samotnog i žgoljavog batu da si trljaju glavu i snalaze se kako umeju u kući opkoljenoj čudovištima, jer tvoj tinejdžerski kurčić kao igla na kompasu neodoljivo hrli ka Severu - tj. tinejdžerki na farmi gde redovno ideš da „pripomažeš“, pa zato i odeš k njojzi, a tatu i batu ko jebe. A njen tatko te, tako uspaljenog, stalno ostavlja nasamo sa svojom ćerom-jedinicom…

ćera, kad se razgoropadi...

A tek završetak… Ako baš morate, na ffw prelistajte prvi sat, a zadnjih pola sata gledajte samo da biste videli antologiju najdebilnijeg ponašanja likova i uopšte najkretenskijeg scenarija u istoriji univerzuma... Uključujući i zlatni evergrin: dižem kuću u vazduh a krijem se u (isključenom) zamrzivaču, jer zamrzivač ima tako dobru izolaciju i od vatre i od udara i od isisavanja kiseonika prilikom eksplozije da je to praktično čarobni plašt. Ji-haaa!

Ako na kraju ove tužne balade budete zbunjeni količinom natrpanih gluposti, stvari postaju malo jasnije ako znamo da je ovo pisao agent Nikolasa Kejdža... Dakle, niko normalan.

Ajd za Kejdža, njega ko jebe, on je svoje milionče rutinski strpao u džep i produžio ka sledećem govnetu na koje je pristao, al greota ove đece: tako mladi, i ne bez talenta (ovaj Martel je od IT-a i LODGE-a spao na MR HARRIGANA i sad na OVO!), a bačeni da se rvu s ovim debilnostima. Deco, menjajte agente dok nije dockan, inače…

LOVE LIES BLEEDING (2024)

***

3 

Puno sam očekivao od ovog filma, javljalo mi se da će biti super na osnovu trejlera i koncepta, a uz aktivno zaboravljavnje/potiskivanje činjenice da ovo potpisuje rediteljka opšteobožavanog a meni jedva-srednjačkog, plitko-dosadnjikavog SAINT MAUD. Pa, eh, ovo je nešto malo bolje od MAUD, ali nije to TO.

Bukvalno mu fali više steroida, i to svuda – više ljubavi, više strasti, više nasilja, više ludila Eda Harisa, i još fantazmagorije i delirijuma! Da je ovo maximalno nagaženo bilo bi remek delo za sva vremena: ovako je samo jedan natprosečan seksi krimi triler koji vredi pogledati… i vajkati se nad svim onim što je uz relativno malo truda i pameti moglo daleko bolje.

Znači, ja bih bukvalno, da sam neki producent, dao još 3-4 miliona, da se dosnime kadrovi i scene koji fale (a neki od postojećih da se izbace), da se nalepe ovome što postoji, i bilo bi lepotica! Avaj, prerano se samozadovolje sa svojim „U, al sam pametan/a, vidi šta sam se setio/la!“ Aim for the starz, dammit!

To počinje genijalno, i prvih pola sata čovek misli: jbt, gledam najzad jedno remek-delo! Scena je postavljena maestralno – sažeto, kondenzovano, ali slikovito i upečatljivo, sa svim bojama i zvucima i smradovima i detaljima: 

nekakva srednjeamerička nedođija (valjda Texas, mada ne znam dal je tačno rečeno), gde se sve vrti između Teretane gde se znoje napumpane rmpalije i Streljane gde puca i muško i žensko i staro i mlado ko da neće svanut sutra: bang bang bang! Jebena Amerika, u malom, nikad grotesknija, nikad tačnije uhvaćena u svojoj grotesknosti!

I na toj i takvoj slikovitoj pozornici, likovi: lokalna lezbejka (Kristen Stjuart) sa smorenom facom, kao da je digla ruke od šanse da će ikad naći ljubav u toj rupetini gde doslovno šakama (u rukavicama) kopa govna iz začepljenih WC šolja, i došljakinja, bilderka na proputovanju (Keti M. O’Brajan, otkrovenje!), krenula u Las Vegas na takmičenje bilderki. Između njih se rodi stras, ali onda dođe bum-tras i ode sve u propas! Ali ne baš!

Neću da spojlujem niti imam vremena da razglabam, samo ću reći: jednom kad se artikuliše prvi čin (odličan!), kad se postave slikovita Pozornica i Likovi, rediteljka nažalost ne zna s tim da uradi ništa zabavnije i originalnije od bajate reciklaže Braće Koen od pre oko četvrt veka, i mada svoj sve neuverljiviji, sve predvidiviji, sve manje spektakularan, sve bušniji plot preliva ljutim sosom fantazmagorije (simpa vizija kada bilderka bukvalno iz sebe izbljuje čitavu ljigavu Kristen!) – ali na kraju mišić ostaje mlitav, i to se skončava not with a bang but with a whimper…

Nažalos, meni dražesna Kristen je ograničenog talenta, upotrebljivog samo za projekte gde ne treba mnogo da emotira (npr. PERSONAL SHOPPER) pa zato nije baš zasijala ovde, jer njenim emocijama ne verujem. Njena bilder-partnerka je mega-uverljiva, ali ne može sve sama.

Ed Haris je super kao jezivi, preteći rednek-bandit, lokalni „kontroverzni biznismen“ koji se bavi trgovinom oružjem i ko zna čime, a ima i zgodnu jamu za bacanje kola, leševa i ostalog otpada… ali nije on na kraju tako opasan baja kako na početku deluje, niti ima ikakve spodobe i obezbeđenje oko sebe kakve krimosi tog profila imaju, nego ga sjebu samog ko nekog lokalnog džeparoša.

Već na pola filma osećaj opasnosti i pretnje i toga da je SVE OKO NJIH NEPRIJATELJSKO (nagovešten u genijalnom početku, nepodnošljivo klaustrofobičnom i paklenom) počne da splašnjava, umesto da se uvećava; a konotacije i ambicija da se pipaju neke stvari između redova, da se kritikuje današnja Amerika, njeno ludilo, opsesija snagom, moći, mišićima, vatrenim oružjem, njena ksenofobija, homofobija, paranoja, njena podeljenost, njena karikaturalnost, njena nesvest o sopstvenoj nesvesti --- sve je to samo taknuto, ali nije razrađeno, niti zaista obrađeno.

Gledajte ovo, ipak; zabavno je, neobično, drugačije… ali ako ste iole probirljivi, neće vas sasvim zadovoljiti. Ovo je mogla biti jedna velika tragična brutalna ukleta ljubavna priča – ali smo na kraju dobili samo skicu za to. Radnu verziju. Nezaboravan one night stand, ali ništa za večnos… Fill in the blanks… 

LATE NIGHT WITH THE DEVIL (2023)

***

3-

 

Hajp je, naravno, bio prevelik, kao i inače što biva kad jedan film predugo vremena provede na festivalima, gde su i publika i kritičari daleko naklonjeniji i spremniji da zažmure na jedno oko pred svačim što iole prebaci prosek, makar i za dlačicu, pa ga napumpaju do remek-dela ako bar malo nije loše. Konkretno, ovaj film je duže od godinu dana išao po festivalima i gradio hajp: ja sam ga tražio još za prošlogodišnji Slaughter Fest, i nisu mi ga dali zato što su hteli da evropsku premijeru imaju na nekom većem, jačem festivalu od doljevačkog.

            Dakle, LATE NIGHT WITH THE DEVIL je jedan gledljiv, uglavnom prijatan filmić, u kojem su dobre i loše stvari promućkane tako da to sve deluje sasvim Ok ako se ne zamarate naročitim razmišljanjem i analizom. Fino je dok traje, a kad zbrljekne kraj, odmah krene špica, i onda, šta sad, tu smo gde smo…

            Dobra je fora sa Đavolom (tačnije, jednim od nižih demona) koji se pokazuje, iz jedne opsednute devojčice, tokom nekakvog drugorazrednog tok šoua krajem 1970-ih, jer đavo je šoumen, voli reflektore i da se pravi važan; odlična je, vrlo jeziva ta devojčica; glavni lik, Dustabanlijan, solidno nosi film; epoha je ubedljivo rekreirana na mikro-planu (kostimi, frizure); ima tu solidne napetosti, neizvesnosti, hintova, pa na kraju i (inkongruentnog) spektakla…

            Međutim! Očigledno je da je oduševljeni narod pregladneo za dobrim hororom kad je spreman da zažmuri i na neke prilično nezanemarljive probleme i proglašava ovo izuzetnim, genijalnim filmom, a on je daleko od toga. Šta ovde nije dobro?

            Logika zapleta: zašto bi se đavo uopšte ukazivao pred višemilionskim auditorijumom – i šta je na kraju time postigao SPOJLER: što je POBIO neke grdne ljude? Sva poenta tog Zavodnika je – da zavodi ljude, da im uzima DUŠE, a ne ŽIVOTE (tela).

            A ako je u preokretu otkriveno da nije đavo pobio ljude, nego Rastamalkijan, opet mi je to – na vr’ brdo za kašiku pilav. Onoliki spektakl i akcija, da bi smestio apsu/ludaru JEDNOM liku da najebe? Pa što je on toliko bitan? Šta se postiglo time?

            Nedosledna forma: faund futidž samog šoua svako malo se secka pauzama, u kojima gledamo snimke koji definitivno nisu „faund“; a pred kraj i ono što deluje da je faund SPOJLER zapravo nije faund nego je prikaz iznutra onoga što se javlja Mastablastijanu.

            Plus, možda sam u manjini, ali meni je neubedljivo delovao i ritam izlaganja i ponašanje našeg voditelja, Dastinmalkijana: toliko je spor i nevešto, ne-profi vodi razgovore da teško da bi opstao i na TV „Hepi“, a kamoli na američkoj televiziji, gde su barem 1970ih postojali neki standardi.

            Zatim: devojčicu je trebalo više i bolje upotrebiti; fenomene i manifestacije posednutosti originalnije prikazati; masku njenog lica osmisliti bar malo manje derivativno u odnosu na Lindu Bler; činjenicu da to ide na televiziji i to pred živom publikom trebalo je više i bolje upotrebiti; baš kao i period (zašto se ovo zbiva pre 50 godina? i zašto niko od učesnika ne pravi ni najmanju referencu na THE EXORCIST, koji je u to vreme vladao kao vodeći kulturni fenomen?); 

možda se moglo i nešto originalnije naći nego ta storija sa „prodajom“ žene na samrti radi popularnosti, a taj kraj, s VFX pirotehnikom koja baš žestoko odudara od dotadašnje estetike (iako lepo izgleda – ali kao da je iz nekog drugog splajsovanog filma), i taj twist, pa, meh… rekoh već gore.

            Sve u svemu, zabavno za nezahtevne, ali prilično nedomišljeno i nedorađeno za probirljive – mada, definitivno gledljivo, na ovu horor sušu.

Horor u Narodnoj Biblioteci Srbije

Narodna Biblioteka Srbije vrhovna je institucija kulture ove zemlje, takve kakva jeste. U njoj sam prethodnih dana obavljao izvesna istraživanja i sakupljao građu za novu knjigu na kojoj radim (više o njoj uskoro).

            U Narodnoj Biblioteci Srbije digitalizacija je mit, ili urbana legenda: ako želite nešto za Čitaonicu, morate ručno, hemijskom, na papiru, popunjavati opširan revers, koji, pošto se cepa po sredini, mora imati iste podatke s obe strane, pa ga zato zapravo popunjavate dvaput.

Na svakom komadu papira morate ispisati dvaput svoje cenjeno ime, dvaput svoj članski broj, dvaput signaturu, dvaput naslov knjige/časopisa i godinu, dvaput datum uzimanja – a ako naiđete na naročito nadrkanu vešticu, i moraćete i dvaput svoje jebeno zanimanje, if any, koje ste inače već dali prilikom učlanjenja, imaju ga u vašem fajlu, i ne vidim od kakvog je značaja za jebeni revers kojim potražujete konkretan naslov! Da li će kopač po dubinama arhive NBS-a biti prilježniji ako vam je zanimanje „profesor“? Ili će, pak, biti marljiviji ako na reversu pročita da ste „nezaposlen“? Ili će lagano, opušteno, bez žurbe tražiti i mravljim koracima poslati šta vam treba ako ste „student“?

            U Narodnoj Biblioteci Srbije, ako potražujete časopis, morate popunjavati zaseban revers za svako GODIŠTE časopisa koji tražite, pa puta dva.

            Dakle, ako želite npr. da pogledate YU VIDEO 1983-1990, ne možete popuniti jedan revers (puta dva!), nego morate da popunite osam reversa (puta dva), za svaku od tih godina zasebno, sa svim tim istim opširnim jebenim podacima o sebi!

            U Narodnoj Biblioteci Srbije postoji limit znanju: tokom jednog dana možete zatražiti samo deset tomova nečega. Ne dao vam bog da je časopis koji tražite koričen samo sa 10-12 brojeva po godištu, a vama treba više od 10 godišta u jednom danu. Što reko onaj Kinez u GOLOM RUČKU: „Dođe sutla…“

U Narodnoj Biblioteci Srbije rade neke od najneljubaznijih aždaja koje sam u bibliotekama ikad i igde sreo; paradoksalno (?), najgora od njih ujedno je i najmlađa i najjebežljivija, maltene goth cura. Sado-mazo domina. Trebalo je da vidite njen ladnopičasti zlopogled kad sam, pošto mi je vratila na dopunu revers („Niste popunili zanimanje!“), spontano usklinuo: „Mora da me zezate!“

U Narodnoj Biblioteci Srbije nemate Wi-Fi. Kad sam naivno upitao jednu radnicu postoji li Wi-Fi za korisnike vrhovne institucije kulture ove zemlje, ona se samo grtko keznula: „Heh, za korisnike! Nema ga ni za nas, radnike!“

U Narodnoj Biblioteci Srbije WC za korisnike je razjeban kao i u svakoj drugoj jebenoj instituciji ove razjebane zemlje: da li u kafani, da li u biblioteci, da li u Akademiji Nauka – isto sranje. Vrata se ne zatvaraju, u jednoj kabini nemoguće je pustiti vodu, itd. Posebno seksi: pregrada između kabina je od mutnog stakla, tako da možete videti da li vaš sused trenutno stoji ili čuči/sedi, da li drka ili kaki. Čudi me da neko već nije prosekao glory hole u tom provizornom zidu…

Prilaz Narodnoj Biblioteci Srbije, vrhovnoj instituciji kulture ove zemlje, sastoji se od razdrndanih ploča, polomljenih, neravnih, napuklih, nedostajućih: ne dao vam bog da imate štap ili daleko bilo invalidska kolica, pa da tako bangavi hoćete da pristupite ovom Hramu Znanja. „Good Luck With That!“

Srećom, odmah u susedstvu, baš prekoputa, odzvanja vam Hram Svetog Save, pa ako na polomljenim pločama oko biblioteke sjebete dotad čitavu nogu ili kuk, možete odmah da se tamo dovučete i pomolite bogu da vam to što pre zaceli. Sigurno će da vam učini, imajući u vidu koliki su milioni i desetine miliona spucani u tu zgradurinu. 

Od tolikih miliona (koje su vam, bez pitanja, uzimali: po 10 dinara svaki put kad ste slali neko pismo ili pošiljku u nekoj od brojnih poštanskih „Nedelja pomoći Sv. Savi“… kamen po kamen, palača…) šteta što nije pretekla bar neka hiljadarka za nove, prave, čvrste, neslomljene ploče oko Narodne Biblioteke Srbije, vrhovnog Hrama kulture ove zemlje, odmah prekoputa Hrama posvećenog vrhovnom našem prosvetitelju, pop-učitelju („Praporci i zvona, deco, i zlato, što više zlata da sija, i podno grejanje, a knjige i nauku ko jebe, aaamiiiiin!“)…

No, dobro. Morao sam ovo da podelim sa vama. A uskoro ću podeliti i to na čemu ovih nedelja i meseci radim…