недеља, 21. април 2024.

Horor u Narodnoj Biblioteci Srbije



Narodna Biblioteka Srbije vrhovna je institucija kulture ove zemlje, takve kakva jeste. U njoj sam prethodnih dana obavljao izvesna istraživanja i sakupljao građu za novu knjigu na kojoj radim (više o njoj uskoro).

            U Narodnoj Biblioteci Srbije digitalizacija je mit, ili urbana legenda: ako želite nešto za Čitaonicu, morate ručno, hemijskom, na papiru, popunjavati opširan revers, koji, pošto se cepa po sredini, mora imati iste podatke s obe strane, pa ga zato zapravo popunjavate dvaput.

Na svakom komadu papira morate ispisati dvaput svoje cenjeno ime, dvaput svoj članski broj, dvaput signaturu, dvaput naslov knjige/časopisa i godinu, dvaput datum uzimanja – a ako naiđete na naročito nadrkanu vešticu, i moraćete i dvaput svoje jebeno zanimanje, if any, koje ste inače već dali prilikom učlanjenja, imaju ga u vašem fajlu, i ne vidim od kakvog je značaja za jebeni revers kojim potražujete konkretan naslov! Da li će kopač po dubinama arhive NBS-a biti prilježniji ako vam je zanimanje „profesor“? Ili će, pak, biti marljiviji ako na reversu pročita da ste „nezaposlen“? Ili će lagano, opušteno, bez žurbe tražiti i mravljim koracima poslati šta vam treba ako ste „student“?

            U Narodnoj Biblioteci Srbije, ako potražujete časopis, morate popunjavati zaseban revers za svako GODIŠTE časopisa koji tražite, pa puta dva.

            Dakle, ako želite npr. da pogledate YU VIDEO 1983-1990, ne možete popuniti jedan revers (puta dva!), nego morate da popunite osam reversa (puta dva), za svaku od tih godina zasebno, sa svim tim istim opširnim jebenim podacima o sebi!

            U Narodnoj Biblioteci Srbije postoji limit znanju: tokom jednog dana možete zatražiti samo deset tomova nečega. Ne dao vam bog da je časopis koji tražite koričen samo sa 10-12 brojeva po godištu, a vama treba više od 10 godišta u jednom danu. Što reko onaj Kinez u GOLOM RUČKU: „Dođe sutla…“

U Narodnoj Biblioteci Srbije rade neke od najneljubaznijih aždaja koje sam u bibliotekama ikad i igde sreo; paradoksalno (?), najgora od njih ujedno je i najmlađa i najjebežljivija, maltene goth cura. Sado-mazo domina. Trebalo je da vidite njen ladnopičasti zlopogled kad sam, pošto mi je vratila na dopunu revers („Niste popunili zanimanje!“), spontano usklinuo: „Mora da me zezate!“

U Narodnoj Biblioteci Srbije nemate Wi-Fi. Kad sam naivno upitao jednu radnicu postoji li Wi-Fi za korisnike vrhovne institucije kulture ove zemlje, ona se samo grtko keznula: „Heh, za korisnike! Nema ga ni za nas, radnike!“

U Narodnoj Biblioteci Srbije WC za korisnike je razjeban kao i u svakoj drugoj jebenoj instituciji ove razjebane zemlje: da li u kafani, da li u biblioteci, da li u Akademiji Nauka – isto sranje. Vrata se ne zatvaraju, u jednoj kabini nemoguće je pustiti vodu, itd. Posebno seksi: pregrada između kabina je od mutnog stakla, tako da možete videti da li vaš sused trenutno stoji ili čuči/sedi, da li drka ili kaki. Čudi me da neko već nije prosekao glory hole u tom provizornom zidu…

Prilaz Narodnoj Biblioteci Srbije, vrhovnoj instituciji kulture ove zemlje, sastoji se od razdrndanih ploča, polomljenih, neravnih, napuklih, nedostajućih: ne dao vam bog da imate štap ili daleko bilo invalidska kolica, pa da tako bangavi hoćete da pristupite ovom Hramu Znanja. „Good Luck With That!“

Srećom, odmah u susedstvu, baš prekoputa, odzvanja vam Hram Svetog Save, pa ako na polomljenim pločama oko biblioteke sjebete dotad čitavu nogu ili kuk, možete odmah da se tamo dovučete i pomolite bogu da vam to što pre zaceli. Sigurno će da vam učini, imajući u vidu koliki su milioni i desetine miliona spucani u tu zgradurinu. 

Od tolikih miliona (koje su vam, bez pitanja, uzimali: po 10 dinara svaki put kad ste slali neko pismo ili pošiljku u nekoj od brojnih poštanskih „Nedelja pomoći Sv. Savi“… kamen po kamen, palača…) šteta što nije pretekla bar neka hiljadarka za nove, prave, čvrste, neslomljene ploče oko Narodne Biblioteke Srbije, vrhovnog Hrama kulture ove zemlje, odmah prekoputa Hrama posvećenog vrhovnom našem prosvetitelju, pop-učitelju („Praporci i zvona, deco, i zlato, što više zlata da sija, i podno grejanje, a knjige i nauku ko jebe, aaamiiiiin!“)…

No, dobro. Morao sam ovo da podelim sa vama. A uskoro ću podeliti i to na čemu ovih nedelja i meseci radim…

7 коментара:

  1. LOL, glory hole u NBS! Preplakao sam, ako to nije scena za neku pripovetku, onda ne znam šta je!
    Podsetilo me na onu Ćirićevu iz zbirke "Vulvaši" o odnosu pisca I izdavača u Srbiji

    ОдговориИзбриши
  2. Trivija otprilike glasi da je crkva nudila lovu da se celokupan plato sredi onda kada je frizirana deonica oko crkve, ali da to gradska uprava nije odobrila. Izgleda se čeka da se neko masno ugradi. Obrni-okreni iliti glory-hole-story short: katastrofa.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. bolje je ovako, procenili su: dok zveraš u velelepni hram kao tele u šarena vrata, umesto da gledaš pred sebe i gde gaziš, ima nezgodno da staneš, padneš, sjebeš se, i onda eto zarade i gradu/bolnicama i crkvi i državi (zdravstvo), a eto i tebe bliže veri, ako se njoj okreneš molitvama da ti zaceli ono što je zveranje u crkvu izazvalo.

      Избриши
  3. Nisam vilain da gledam u pločnike, što bi rekô narodni pĵevač. :D

    Drž'mo mozak u adu i ne očajavajmo. :D

    ОдговориИзбриши
  4. Ali oku ugodna crkva i drečavi pink služe da drže narod podalje od knjiga. Nemoj mi ti tu čitat i razmišljat, opasno je po moju vlas'. Što reče milicajac Lečić u "Tri karte za Holivud" kad mu sin deklamuje lekciju a ovaj ruča: Dosta! Ne želim ništa da znam što mi ne treba.

    ОдговориИзбриши