izabrana dela

izabrana dela

петак, 06. септембар 2013.

Birsov zaokret: priče o ironičnom hororu

       Ovaj esej odabrao sam za temat o Embrouzu Birsu koji sam priredio za GRADINU, pre 4 godine. Preveo ga je, kako-tako, Nenad Župac. Ko nije čitao na papiru onda, može to sada, ovde.


Birsov zaokret: priče o ironičnom hororu

M. E. Grenander


            Raskošan život sklon različitim tumačenjima, i nerazjašnjena ličnost Embrouza Birsa, privlače pažnju studenata koji su više izučavali autorov život nego njegovo delo. Sledstveno tome, proizvoljna tumačenja iz pera mnogobrojnih kritičara Birsovog dela, često su nudila pogrešna tumačenja, ali i ispravna tumačenja pogrešnih činjenica. Na primer, u izdanju Hadson Rivjua iz avgusta 1954. godine, Markus Klejn u digresiji na sredini svog članka, raspravalja o preziru Embrouza Birsa prema onima koji su njegove priče okarakterisali kao imitaciju Poovih priča. Birsove priče su, kako tvrdi Klejn, „drukčije od vela horora u Poovim pričama“, jer „one izvršavaju zadatak. One optužuju. Nagoveštavaju ko je ubica.“
            Klejnov zaključak je suprotan mišljenju mnogih kritičara i istoričara književnosti koji su pokušali da ustanove, ili se slepo drže teze, da je Birs Poov nastavljač. Ti pokušaji načinjeni su još u vreme dok je Birs bio živ, i nikada nisu bili snažno opovrgnuti – smatrano je da su Birsove priče podsećaju na Poove. Birs je šestog septembra 1909. godine u pismu Silesu Orinu Housu ironično napisao: „Da sam izostavio tragičnost i natprirodne pojave iz mojih priča, još uvek bi me smatrali Poovim imitatorom, jer bi te priče još uvek bile priče. Zašto bih onda to činio?“ (Neobjavljeno pismo, HM 10255, uz dozvolu biblioteke Henri Hanting, San Marino, Kalifornija. – Prim. a.)
            Birsovo poricanje Poovog uticaja nije omelo kritičare da nastave da stvaraju pogrešnu geneologiju. Taj napor dostigao je svečanu apoteozu u studentskom radu Artura Milera, gde je on pokušavao da dokaže poreklo nesreće u Birsovim pričama. U članku „Uticaj Edgara Alana Poa na Embrouza Birsa“ u časopisu Amerikan Merkjuri (maj, 1932), Miler je izneo, u strogom redu, impozantan broj sličnosti između dvojice pisaca, ali nije izneo dokaz šta je to Birs „pozajmio“ od Poa. A broj Tajms literari suplajmanta od 17. septembra 1954. godine, samo je nastavio konvencionalni postupak tumačenja stvaralaštva dvojice pisaca kao dela tradicionalnog nacionalnog horora.
            Stoga se Klejnova jeres treba ispraviti, jer truje i navodi na pogrešne zaključke generacije i generacije čitalaca. Klejn bazira svoje zaključke na osnovama koje zaprepašćuju svojim implikacijama. Kod nekoliko pisaca, i to mnogo više nego kod Birsa, insistiralo se na tome da  funkcija njihovih dela nije da ispričaju priču, optuže i nagoveste ko je ubica. Ovo je zadatak novinarstva, koje je uprkos tome što je dobro plaćeno (Vilijam Rendolf Harst plaćao je 100 dolara nedeljno), Birs prezirao. Ali literatura je nešto drugo. „Nećeš se susreti s muzom ako nešto moraš da uradiš za nju“, karakteristična je Birsova izjava o toj temi. (Pismo Blanšu Paringtonu iz 28. avgusta 1892. Pisma Enbrouza Birsa (San Francisko: Klub čitalaca Kalifornije, 1922), strana 10. – Prim. a. )
            I pored svega, uprkos tome što smatram da su to pogrešne premise, verujem da je Klejn dobro zaključio kad je napisao da Brisove priče „nemaju veo horora kao Poove“, više iz estetskih nego didaktičkih razloga. Kao prvo, Birs je pored horor priča pisao i komične, emotivne, tragične priče, itd. Kao drugo, kada se koncentrišemo na njegove horor priče videćemo da se veoma razlikuju od Poovih na način na koji još uvek nisu analizirane, i ustanovićemo ih kao zasebnu vrstu koja je sasvim posebna. I zato ću u ovom eseju analizirati neke Birsove horor priče i dokazati u čemu se razlikuju od Poovih.
            Ukratko, verujem da je Birsov jedinstevni doprinos u razvitku kratke priče u tome što postoji poseban način na koji se ironija kombinuje sa hororom. U svakom horor priči, emocionalni efekat uglavnom je zasnovan na snažnom strahu. Po koristi sva sredstva kako bi osnažio krešendo u klimaksu, gde obilato koristi, na primer, bizarne okolnosti: usamljenu kuću na ivici brda, prostoriju za mučenje španske inkvizicije, podzemnu grobnicu iznad drevnog porodičnog zamka, itd.
            Birsov metod je sasvim drugačiji. On dodaje ironični obrt koji je ugrađen između strukture i likova, tako da osećamo snažan strah pomešan sa gorkim shvatanjem da je emocija surovo neprikladna. (Keri MekVilijams je istakao ovu činjenicu: „Njegove priče nisu, osim nekoliko izuzetaka, toliko ispunjene strahom, koliko podsmehom i ironičnim strahom, a čitalac je uplašen zbog pronicljivog kombinovanja fraza i scena... “ Predgovor u: Kerol D. Hol, Obmana oko Birsa i Poa, (San Francisko: Klub čitalaca Kalifornije, 1934.), strana 5. – Prim. a.) Ono što dobijamo je nova forma. Skoro sve Poove horor priče imaju jednostavan zaplet i kumulativne su u svom emotivnom naboju; Birsove najbolje priče imaju složen zaplet sa elementima ironije koji proizvode emotivni efekat. 
            Birs je, povrh toga, doživljavao ironiju na krajnje osobit način. Mnogi autori koji su je koristili – O. Henri mi odmah pada na pamet – učinili su to manipulišući načinom pripovedanja. Drugim rečima, narator polusvesno krije ili drži po strani suštinske informacije dok njima ne zaskoči nepripremljenog čitaoca – obično malo poštujući verovatnoću i strukturu likova – do one tačke u izlaganju gde misli da će dostići maksimalni efekat iznenađenja. (To izneneđenje je obično tako neočekivano i zasniva se delom na verovatnoći, da se taj efekat zapravo može okarakterisati kao ošamućivanje.) Kada se ova tehnika primeni na horor priču, onda je možemo definisati kao „ironičnu horor priču“.
Birs nije baš uvek koristio ovu umetničku tehniku. Ali u njegovim najboljim pričama, ironija se ne nalazi u polusvesnom afektiranju naratora, već u izvesnoj vezi između tog lika i događaja u fabuli. Stoga sam izabrao da te priče ne nazovem ironične priče horora, nego ironične horor priče, jer ironija nije veštački nakalemljena u naraciji, već predstavlja integralni deo same radnje. A kako se postiže efekat ironičnog horora? U osnovi, to zavisi od jake psihološke povezanosti između intelektualnih, emotivnih i čulnih faktora u ljudskoj ličnosti. U Birsovim pričama ironičnog horora, reakcija lika na okolnosti u kojima se zadesi uključuje sva tri nabrojana faktora. Prvo, on je intelektualno svestan opasne situacije – obično veruje da mu ona ugrožava život ili čast. Drugo, ova spoznaja u njemu izaziva strah, koji se produbljuje do horora, a odatle vodi do ludila. Treće, ova emocionalna uzburkanost rezultira određenom psihičkom reakcijom – obično ogromnim ushićenjem i ubrzanjem čulne percepcije, a ovo kasnije nagoveštava usporavanje subjektivnog protoka vremena.
Očigledno je da je baza ovakve psihologije intelektualna spoznaja straha. Isto kao što je očigledno da bi se ova psihologija mogla koristiti u dobrim pričama koje nemaju elemente ironičnog horora, gde bi snažan efekat straha na protagonistu bio postepeno rastući. (Zapravo, ovakve priče piše Po.) Birs, međutim, stvara intelektualnu svesnost prema kojoj kompletna psihologija straha protagoniste odlazi na pogrešan put; dakle, sve emotivne i čulne reakcije koje slede su pogrešne, i čitaočevo opažanje grozota koje postaju činjenice realne situacije je ono što daje osobitu jasnoću hororu Birsovih priča.
            Recimo, na primer, da lik vidi smrtonosnu zmiju u spavaćoj sobi. On „zna“ da će ujed zmije biti smrtonosan. Ovo intelektualno opažanje rezultira emotivnom reakcijom u vidu straha. Ili recimo da se čovek vraća posle dugog odustovanja kući i ugleda radosnu ženu kako mu trči u susret. On „zna“ da će se za koji trenutak zagrliti; zbog toga on „oseća“ zadovoljstvo. U svakom od ovih primera, intelektualno opažanje potpuno odgovara emotivnoj reakciji. Ali pretpostavimo da u drugom primeru, čovek misli da je žena koja mu trči u susret njegova supruga, a to je zapravo komšijina žena koja trči da mu javi kako mu je u međuvremenu umrla žena. Emotivna reakcija biće ista kao i prethodna – zadovoljstvo – ali će efekat priče biti ironičan, jer je njegovo opažanje netačno i njegova emotivna reakcija biće bolno neprikladna.
            Pa je tako ova veza između misli i emocije integralni deo Birsove interpretacije ljudske psihologije, a nije veštačka šema koja je nadređena njegovim pričama kao što je i sam pisac prokomentarisao u dva pisma. Birs je napisao svom sledbeniku Džordžu Sterlingu u pismu iz 29. januara 1910. godine: „Znate da sam uvek bio uveren da osoba ne može verovati u osećanja dok ne nauči da misli.“ A u pismu Polardu iz 29. jula 1911. godine: „Da bi se ispravno osećalo, mora se ispravno misliti i znati.“ (Rukopisi oba pisma su vlasništvo Njujorške biblioteke. Citate koristim sa njihovom dozvolom. – Prim. a.)
            Priča „Jedna vrsta oficira“ verovatno predstavlja najjasniji primer za intelektualno opažanje opasnosti u Birsovoj psihologiji. Premda mislim da je ova priča pre tragedija nego horor, naveo sam je jer je od ogromnog značaja za Birsovo postavljanje lika u situaciju „da zna“. U ovoj priči je, na primer, čak i vojska nesvesna vrsta znanja: „Iza pojedinačnih misli i emocija kao sastavnog dela on oseća i misli kao jedinica. I u ovom velikom sjedinjenju leži vrhovna mudrost koja je suma svog dostupnog znanja.“ Prema tome, „ljudi su tupavo svesni da sve nije baš dobro“ i „osećaju nesigurnost“, dok oficiri „mudro govore predosećajući da to nema mnogo smisla.“ (Svi citati iz priča su iz: Sabranih dela Embrouza Birsa, Izdavačka kuća Nil, Njujork i Vašington 1909-12., str. 178-196. – Prim. a.)
            Međutim, kapetan Rensom, koji „ima sposobnost da misli“ razume situaciju veoma precizno. Kada mu je general Kameron rekao: „Nije ti dozvoljeno da znaš bilo šta“ –Rensom to naređenje shvata bukvalno i ponavlja ga poručniku Prajsu. Kako kasnije saznajemo, Kameron je pogrešno procenio misleći da je Rensom „sklon tome da ima svoje mišljenje“, jer kapetan čini fatalnu grešku ponašajući se suprotno znanju koje poseduje. Sa „mehaničkom tačnošću“, koju tog dana pokazuje cela armija, Rensom samo ispunjava svoju dužnost, slepo izvršavajući naređenja i svesno uništavajući svoje ljude. I zato mora da plati cenu za svoju smrtonosnu akciju: kada ga general Materson upita da li zna šta je učinio, on priznaje da zna. Materson ga, šokiran, pita: „Znao si šta si učinio, a sediš tu i pušiš?“
            Renson pokušava da se opravda naređenjima koja je morao da izvrši, iako su bila suprotna njegovom stavu, ali kada se okrene ka poručniku Prajsu (general Kameron je ubijen) i upita ga: „Da li znate nešto o naređenjima koja su mi data?“, Prajs, kome je rečeno da ne sme da zna ništa, kaže: „Ne znam ništa o tome.“ I Rensom je osuđen od iste vrste oficira kakav je on: od onog ko se mehanički povinuje naređenjima znajući da su pogrešna, i šalje svoje ljude u smrt.
            „Jedna vrsta oficira“ je jedinstvena među Birsovim pričama, ne samo zbog ironije – to je tipično – već zbog toga što glavni junak ne dela na osnovu svog znanja. U Birsovim pričama tipično je da lik dela ili reaguje, i temelji sve na onom što najbolje zna – ironija leži u tome što je ono što lik zna fatalno pogrešno.
            Situacija u horor pričama mora da bude takva da pobudi strah; otuda ona mora da bude opasna, ili da stvara utisak da je opasna. Najbolje Birsove priče ironičnog horora mogu se podeliti u dve grupe: one u kojima je situacija opasna, sa protagonistom koji misli da je situacija bezazlena i ponaša se u skladu s tim; i one u kojima je situacija bezazlena, s protagonistom koji misli da je situacija opasna i ponaša se u skladu s tim. U svakoj od ovih grupa, čitalac može da, kao i protagonista, pogrešno razume situaciju ne saznajući istinu do kraja priče; ili može sve da vreme zna da se protagonista vara. Razumevanje čitaoca kontrolisano je naracijom.
            U prvu kategoriju spadaju priče „Događaj na mostu Sovine Reke“ i „Čikamauga“. U obe priče, protagonista se oseća sigurno u zaista opasnoj situaciji. Osećanja Pejtona Farkuara u „Događaj na mostu Oul Krik“ „nisu saglasna njegovim mislima. Intelektualni deo njegove prirode već je izbrisan; on ima snage samo da oseća.“ Mada mu se odjednom, „sposobnost mišljenja povratila; znao je da se konopac pokidao i da pada u reku... Njegov mozak bio je energičan baš kao i ruke i noge; misli su mu brzo nadolazile.“ On misli (pogrešno) da je uspeo da se nekim čudom spasi u poslednjem trenutku.
            Dečak u priči „Čikamauga“ veruje da je grupa osakaćenih i krvavih vojnika na koju nailazi „vesela družina“, koja ga podseća na „šarenog klovna koga je video prošlog leta u cirkusu“. Dečak ne prepoznaje svoju uništenu kuću i misli da su vojnici zanimljiv prizor.
            Prateći ove intelektualne nesporazume vidimo da su emocionalne reakcije neprikladnojezive. Farkuar gori od želje da se vrati kući žudno zamišljajući susret sa svojom ženom. Dečak u „Čikamaugi“ provodi vreme igrajući se sa ranjenicima na koje nailazi, „nepažljivo... ističe dramatičan kontrast između svog smeha i njihove grozne ozbiljnosti.“ On čak pokušava da kao svinju zajaše jednog ranjenog vojnika koji puzi, dok se veselo igra ispred svoje zapaljene kuće. 
            U obe priče protagonista ima neobične fizičke reakcije. Farkuarova čula su neobično izoštrena: „Nešto odvratno remeti organski sistem, pa sam morao da ga povećam i pročistim, tako da sada može da primeti stvari koje ranije nije primećivao.“ Oseća svaki talasić vode na svom licu; vidi žilice svakog lista koji pada sa drveta na obalu reke, vidi insekte na njima i prizmatične boje na kapima jutarnje rose. On čak vidi kroz nišan puške čoveka na mostu koji puca na njega. Čuje i zujanje komaraca... lepet krila muva, mrdanje nožica vodenih paukova, komešanje tela riba. Sve ovo posmatra u usporenom vremenu; u intervalu proticanja vremena, dok je kucanje njegovog sata tako odsečno i jako da mu bode uši kao ubod noža.“
            S druge strane, u priči „Čikamauga“ dečak oseća stvari koje su nenormalno tupave. On je gluvonem, i to je činjenica koja mu omogućuje da prespava bitku: „Nije čuo pucnjeve pušaka i riku topova.“ Kad prepozna mučeno i unakaženo telo svoje mrtve majke, i sa zakašnjem shvati rusvaj oko sebe, dečak počinje da neartikulisano plače – nešto između vrištanja majmuna i mukanja ćurke – bezdušno zavijanje, satanski zvuk, jezik đavola.“
            U “Događaju na mostu Sovine Reke“, čitalac shvata pravo stanje stvari tek na samom kraju priče. U „Čikamaugi“ on je stalno svestan realne situacije i ironije u dečakovom reagovanju na događaje; narator to odmah saopštava čitaocu: „Dete nije primetilo sve ovo; to bi mogao da primeti stariji posmatrač.“ Zbog ovoga, u „Čikamaugi“ je zgražavanje snažnije, a ironija se konzistentno oseća od početka do kraja. Nismo svesni naratorove manipulacije tačkom gledišta, kao što je to slučaj u „Događaju na mostu Sovine Reke“. Efekat iznenađenja nam izmiče na kraju; dobijamo sve jači i konstantniji emocionalni efekat.
            U drugoj grupi priča – koje predstavljaju „Jedan od nestalih“, „Jedan oficir, jedan čovek“, i „Čovek i zmija“ – tehnika ironičnog horora je suprotna. U osnovi bezopasna (ili u krajnjem slučaju ne tako strašna) situacija je pogrešno predstavljena kao izuzetno opasna; protagonista emotivno reaguje onako kako bi reagovao u opasnoj situaciji, i priča se završava njegovom smrću.
            Džerom Siring u priči „Jedan od nestalih“, ubeđen je da je puška nabijena, povlači oroz i uperi je direktno u glavu – on misli da će puška opaliti ako načini i najmanji pokret. U priči „Jedan oficir, jedan čovek“ kapetan Gref, ne samo što pogrešno razume situaciju, već ne razume ni sopstveni karakter. On misli da je hrabar čovek, „njegov duh je human, a njegove sposobnosti mnogobrojne. On veliča svoju ličnost.“ Ali kada počne puškaranje, „njegova koncepcija rata se menja... Rat sad ne zauzima uzvišeno mesto u ratnikovoj duši. Mirovanje prouzrokuje introspekciju. On radije analizira svoja osećanja, nego što opaža razliku između hrabrosti i posvećenosti. Rezultat je promišljeno razočaranje.“ Kad konačno spozna svoj karakter, on shvata svoj kukavičluk, ali još uvek misli da učestvuje u opasnoj bici. 
            U priči „Čovek i zmija“ Harker Brajton misli da gmizavac ispod njegovog kreveta stvarno postoji i da pokušava da ga hipnotiše pogledom. U početku „on je više oduševljen čudnom situacijom nego što je uplašen; to je odvratno, ali apsurdno.“ On pomišlja da pozove slugu, ali pomišlja „da bi to trebalo da učini iz straha, koji on, međutim, ne oseća.“ A onda razmišlja o mogućnosti da ga zmija napadne: „Ove misli obuzimale su Brajtonov um i terale ga na akciju. Taj proces nazivamo promišljanje i odlučivanje. Prema tome se određuje da li smo pametni ili nismo.“ Ali on precenjuje svoje snage emocionalnog otpora, i čini fatalnu grešku: „Nisam toliko velika kukavica, koliko se izgleda plašim samog straha.“
            U svim ovim slučajevima, protagonista emocionalno reaguje na onu situaciju u kojoj misli da je ekstremno izložen opasnosti. Džerom Siring je hrabar čovek, i dok puzi napred u svojoj izviđačkoj ekspediciji, njegov puls je „normalan, a njegovi nervi su mirni, kao da pokušava da uhvati vrapca.“ Kad vidi da mu je puška uperena u glavu i seti se da je nabijena, on „se oseća zabrinuto. Ali to je daleko od straha.“ Postepeno, on postaje svestan bola u čelu; a kad otvori oči, bol nestane; kad ih zatvori, bol je ponovo tu. Onda počinje da se sve više i više plaši. Kad se zagleda u bure baruta, bol u njegovom čelu postaje jači; on padne u nesvest i delirijum.
           
Džerom Siring, hrabar čovek, opasan neprijatelj, jak,
odlučan ratnik, bio je bled kao duh. Oklembesio je
vilicu i izbečio oči; trepće kao sojka; hladan znoj
izbija mu po celom telu; on urla od straha. On nije
lud – on je preplašen.

Kad je kapetan Grefenrid čuo svoje ljude kako se smeju njegovom kukavičluku, zacrveneo se „od srama“, što je „uzburkalo njegova osećanja. Pritisak zbog njegove nervozne organizacije bio je neizdrživ.“ Agitacija je takođe spopala i Brajtona, mada je on razuman čovek. Strašna snaga zmije koja ju je umislio, plašila ga je, i konačno, i on je urlao na smrt preplašen.
U ovim pričama, kao i u onima koje spadaju u prvu grupu, protagonista reaguje neobičnim psihičkim senzacijama. Siring „ranije nije opazio kako su svetli i sjajni“ vrhovi udaljenog drveća, „ni kako je tamnoplavo nebo, čak i među granama, gde se mešalo sa zelenim... Čuo je cvrkut ptica, čudnovato pevušenje ševa na poljani. “ Vreme se usporilo, nebo se raširilo, a on je postao samo skup osećanja:

Nije mislio na dom, ili na ženu i decu, zemlju ili slavu.
Kompletno sećanje bilo mu je izbrisano. Svet je prolazio
pored – ni traga nije ostalo. Ova zbrka greda i dasaka
je jedinstveni univerzum. To je besmrtnost vremena – svaki
bol bio je večni život. Večnost je otkucavala.

Uplašen, kapetan Grefenrid se „naizmenično hladio i grejao“, izgledao kao pas, zaboravljao da diše „dok ga na to nije podsetila vrtoglavica“. Kad je nameravao da se povuče, video je da hoda sporo kao starac. „Tajna ljudskog kretanja je otvorena: nešto steže naše mišiće. Da li je važno ako pripremnim molekulima ukinemo slobodno kretanje?“ Njegovo lice poprimilo je „pepeljasto bledilo“, pa je onda pao sa stolice i zastenjao.
           
Čuo je negde u daljini neprekidno lupanje bubnja,
nejednake zvuke udaljene muzike, nezamislivo divne,
kao zvuke eolske harfe... Muzika je prestala, pre se
može reći da se polako pretvarala u zvuk groma.  
Pejzaž, svetlucajući sa suncem i kišom, protegao
se ispred njega, opasan dugom koja je tvorila ogroman
luk koja se protezao iznad stotine gradova.

Pejzaž se podigao i nestao; on je pao na zemlju. Lice mu je bilo bledo i krvavo, zenice proširene, na usta mu je izbila pena, dok se koprcao prema zmiji u konvulzijama.
Sva trojica muškaraca umrla su od straha; Brajton i Siring od napada panike; Grefenrid se ubio jer više nije mogao da toleriše neorganizovanost svog nervnog sistema. Ali sav njihov strah i bol bili su bespotrebni – Siringova puška već je bila prazna; Grefenridova bitka bila je zapravo sitna čarka; Brajtonova zmija bila je ustvari preparirana životinjka sa iskolačenim očima. U ovim pričama, kao i u „Čikamaugi“ i „Događaju na mostu Sovine Reke“, Birs je ironični horor zakrenuo u drugom smeru. 

1 коментар:

Man from Valley је рекао...

O cemu se radi u The Moonlit Road-u? Ukratko.