SINNERS (2025)

 Napomena: Ima malih spojlera oko sredine texta, i većih malo pred kraj rivjua.

SINNERS je prvorazredan crowd-pleaser, iliti „bioskopski film“: ne mnogo više do toga (malo li je ovo?!), ali nipošto ne ni manje. Ako meni ne verujete, pogledajte boks ofis: nešto što toliko razbija blagajne, a nije DC-MARVEL-Iks-Oks-the-Movie, nego je „originalna ideja“ – mora da stvarno nešto pruža narodu kad toliko masovno hrli na ovo.

            Sad, da se ne lažemo: ovo je „originalna ideja“ samo u smislu da nije adaptacija nekog već postojećeg propertija, nego seo čovek pa iz glave napiso scenario, bez konkretne igrice, stripa ili romana da direktno obradi uz prethodno plaćanje autorskih prava bilo kome. To ne znači da to „iz glave“ nije bilo obilato nadahnuto čitavim nizom „tropa“ iz konkretnih žanrova (gangsterski, muzički, akcioni, horor) i podžanrova („okupljanje benda“, „film odrastanja /aka „coming of age“/, „vampirski film“), pa i konkretnih filmova i pesama.

            Ako ste „fah-idiot“ horora, i ako je to glavni razlog što ste poželeli gledati ovaj film, budite spremni na delimično testiranje svoje strpljivosti: ovaj film bukvalno tek na svojoj polovini direktno zakorači u horor; u prvih sat i malo jače imate možda minut-dva nagoveštaja da će ovo možda ići u neke hororične vode.

Takođe, mogu da razumem da će neki „fah-idiot“ biti delimično razočaran horor aspektom ovog filma, jer to je njegov manje zanimljiv i manje kreativan deo. Prosto, horor akcija je konvencionalna, videli smo već stotinu puta ove vampirske fore i fazone – mada, retko izvedene s ovim budžetom i rediteljskim umećem; a i tretman vampirskog lora (pa i dizajna, i efekata za njih vezanih) ne vrca od originalnosti. Ako je ona uopšte moguća posle 500 filmova o vampirima, ovaj film nam je ne pruža.

            GREŠNICI su, dakle, fascinantni dok uvode svoje mega-sočne i zabavne likove i njihove zanimljive međuodnose – osnažene zaista izuzetnim kastingom, u kojem su svi besprekorno odabrani i ubedljivi, srcem, i dušom i fizionomijama tačno pogođeni za to što treba da oličavaju. I ako tu imam neku zamerku, to je totalno neubedljiva nužda da se sve odvije od jutra do svitanja (sic), tj. u jednih te istih 24 časa u cugu!  

Dva crna brata ujutro kupe neku štalu (dobro, „mlin“), tek u podne počnu da sakupljaju kuvare, kelnere, vratare i ostalo osoblje, a uveče im je štala već okrečena, ofarbana, napunjena inventarom, pićem, hranom – i krcata narodom koji je (kad pre?!), već saznao da se otvara taj bircuz s pevanjem, opijanjem i ponekim jebavanjem i dovukao se tamo u masama i ruljama.

U filmu koji sadrži i vampire koji lete kroz vazduh, i to bez krila, a u zoru spontano samosagorevaju i tope se, daleko najfantastičniji „detalj“ je to da je neko toliki supermen da za oko 6 sati, za jedno popodne, od štale napravi kafanu za crnce, sa celokupnim inventarom, i još uspe da je uveče dupke napuni njima. Vanredno preduzimljiva rasa, reklo bi se. I fun loving u pizdu materinu… (A tek što su izrazito neubedljivo raskalašne te crnkinje tog doba, 1930-ih; to sve omoćeno i raskomoćeno i nogošireće na izvolte, „Izvolte pička pa liži, dečko koga sam danas prvi put upoznala“, ko da su iz 21. veka i da patrijarhalni oci i braća u toj populaciji nikad nisu postojali…)

            Već od prve scene, u kojoj vidimo nekog glumačkog debitanta (kažu da je mladunac zapravo muzikant, što mu za ulogu dobro dođe), jasno je da smo u rukama vrhunskog storitelera, a kad zagrizemo tu udicu i odemo u „jedan dan ranije“ (ostatak filma), i uvedemo glumačku zvezdu Majkla B. Džordana u duploj ulozi (besprekorni vizuelni trikovi njega i „blizanca“), taj se utisak samo osnažuje: i ja ne pamtim kada sam poslednji put u bioskopu gledao novi film u kojem sam se osetio toliko sigurno u rukama reditelja, koji ne da zna šta radi, nego vozi ko mator.

Ritam, emocija, vrcavi i pametni dijalozi, pejofovi, dinamika, gradacija, hintovi, kačenje pušaka koje će kasnije da opale – sve je to školski primer onoga što se u 1980-im podrazumevalo maltene u svakom ambicioznijem bioskopskom akcijašu-hororu, ali što je do danas postalo maltene zaboravljena umetnost u toj meri da sada s vilicom na podu gledamo nešto što je pre 30 godina bilo samo „odličan popkorn flik“.

Umeće dobrog bioskopskog filma nije da ti kaže nešto novo, neviđeno, nemišljeno (tome služe art filmovi, ili oni retki i-žanr-i-art nad-filmovi, što ovaj ipak nije), nego da ti kaže/potvrdi ono što već misliš/“znaš“, da te učvrsti u postojećim uverenjima i vrednostima, tj. da ti na živahan način reimaginira klišee i dežavije kao da ih prvi put gledaš. I to GREŠNICI prilično umešno rade.

Dva brata kriminalne prošlosti vraćaju se u rodni kraj, u „legit“ posao; za sobom ostavili svako po jednu žensku – obe im to ne zameraju snažno, nego hrle da im sve oproste i vrate im se (jer su mnogo dobri jebači, čujemo); popov sin svira „đavolju“ muziku (bluz); najbolji kuvari, muzikanti i drugi radnici u kraju – svi odreda su potkupljivi, za pare svi do jednog ostavljaju posao koji imaju već godinama i decenijama, i istog popodneva na prvi poziv odu da rade za braću-gangstere; itd.

            No, ako ne razmišljate previše nego se prepustite priči i likovima, to sve ide glatko, fino, zabavno, sočno, vulgarno, duhovito, napeto i sve što treba, kad zatreba.

            I onda imamo Scenu O Kojoj Će Svi Pričati – kad muzika našeg bluz-momka razbija zidove štale, kida velove vremena i prostora, priziva duhove prošlosti i budućnosti, ne samo crnaca nego i drugih rasa, i to je zaista antologijski pametno zamišljeno i tehnički nadahnuto atraktivno predstavljeno: i hrabro, smelo rušenje konvencija, kad se, načas, u tom improvizovanom bircuzu iz 1932. odjednom pojave drečavi reperi iz poznog 20. i ranog 21. veka, kineske operske pevaljke, Bantu crnci i ko sve ne. I ne samo što je vrhunski koreografisano i kostimirano i režirano, nego je i, prikladno, muzika Ludviga Goransona apsolutno genijalna, ne samo u ovoj sceni, nego u čitavom filmu – što od njega, naravno, ne čudi: od genija se genijalnost očekuje, i on je orno i nadahnuto deliveruje.

            A onda dođu vampiri, privučeni njome.

            E, oko toga su mi već pomešana osećanja. S jedne strane, dobro je što imamo ubedljive i zabavne, prijemčive likove s kojima smo se sat vremena upoznavali, pa nisu topovsko meso, tj. stoka za klanje gde navijaš za vampire, nego zapravo navijaš za ove smrtnike i grešnike; tu dobijaš i žanrovski pejof (ako si došao zbog horora, evo, hintovi su nagomilani, saspens je izgrađen, vreme je za eksplozije) i dramski pejof jer se neki likovi i odnosi dodatno zavrću u kontekstu vampirske opsade i zaraze i preobražaja…

            S druge strane, nisam najsrećniji što se toliko mnogo muze iz jedne od najimbecilnijih stavki klasičnog vampirskog lora – da, navodno, vampir ne može da ti uđe u kuću bez poziva. A to važi čak i za čoveka koji ti je do malopre boravio u kući, onda izašo, postao vampirizovan, i sad odjednom ne može nazad. PUSTI PRAVOG UNUTRA je od toga napravio divnu i nežnu metaforu, a GREŠNICI to koriste pre svega za saspens i horor zezanje.

Teško mi je da im na tome mnogo zamerim, jer to sujeverje je povod za jednu od najnapetijih scena – rekoh vam već da me u zadnje vreme fascinira horor-saspens kroz dijalog a ne kroz ne znam kakve egzibicije i pirotehnike, i scena koju imam na umu besprekorno je savršenstvo primene te vrste horora na delu: prolongirani pokušaj domalopre-smrtnog a sad vrlo-verovatno-vampira da ubedi domalopređašnje ortake da ga PUSTE PREKO PRAGA štale-bircuza. Možda to ovako rečeno zvuči kao MEH, PIH, KOJEŠTA, izem ti scenu, jaka stvar! Ali kako je to napisano, odglumljeno i režirano, to je nailbiting suspense at its very best: a sve je u tome dal će neko da se zajebe da kaže „Pa dobro, ajde uđi, kad si zapeo“ ili neće!

No, moje prokletstvo i moj križ jeste da horor ne gledam samo radi eskapizma i zabave, nego neprestano (čak i dok se zabavljam) razmišljam, a konotacije vampira u ovom filmu malko su konfuzno koncipirane. Na prvi pogled, vampiri su beli a žrtve su crne, pa IZGLEDA da se u kontekstu američkog Juga 1930-ih simbolizam sam od sebe nameće: zli belci isisavaju krv sirotim crncima. Paralela sa Kju Kluks Klanom je eksplicitna: ono što vampiri ne dovrše noćom, eto ih Klanovci da dokusure ranim jutrom…

A opet… stvari nisu baš tako prostodušne. Glavni vampir je Irac, što je nacija koja je prvo bila jebena od strane Engleza, u Irskoj, a onda je bila dodatno jebena od strane Wasp Amera u USA, dakle – ne Waspovac nego potlačeni belac (manjina) spopada (većinske) crnce. Crnci imaju svoj sinkretizam, kao i Srbi: spolja gladac (hrišćanstvo, baptisti) a unutra jarac (paganski: vudu šit); Irac eksplicitno kaže da je baš-baš mator, iz predhrišćanskih (gelskih) dana na ostrvlju, pre nego što se hristijanska pošast zapatila i tamo. Dakle, ovaj „osvajač“ je crncima zapravo brat po bar dva osnova: i etnički, kao manjina, i verski, kao paganin.

Plus: šta on oće? Da pesma ovog drevno-talentovanog bluz-momka probudi i NJEGOVE (irske) mrtve. Pa jel to tako loše i strašno? Sympathy for Mr Vampire!

PLUS: šta sekta vampira oće? Tvrde da crncima nude jedan istinski MELTING POT rasa i kultura, kakav je Amerika samo u teoriji, ali ne zaista u praksi; crnci, pak, preferiraju svoj afrocentrični negrorasizam i samobitnost bez utapanja u bilo šta i bilo koga. Pa jel to lepo, drugovi crnci? Jel to moderno i politički korektno? Jel ta deklaracija nezavisnosti u duhu multi-kulti 21. veka? Pa još da ste baš vi nosioci te muzike što, kao, ruši zidove, a belačku muziku ko jebe, i još se vi sami zatvarate iza zidova i NE PUŠTATE NIKOGA UNUTRA?

Nego, filozofijade i konotacije na stranu, kazaću još i ovo: nisam prvi koji će ovaj film uporediti sa FROM DUSK TILL DAWN, ali sam možda među prvima koji će kazati da u tom poređenju blagu prednost ipak dobija DUSK. Tomu je tako zato što je DUSK originalan i blesav i žestok i nadahnut sve vreme, od krimi-početka do monster-splatter kraja – a iz horor ugla još i zato što je monster-horror akcija u DAWN znatno inovativnija, razrađenija, složenija, i spektakularnim praktičnim efektima učinjena antologijskom, dok je ova u SINNERSima i kraća, i prostija, linearnija, manje praktična a više nacrtana u kompu, mada je super po sebi, in this day and age and shit. Plus je sasvim lišen pretenzija, dok SINNERS glume da su pametniji i umniji nego što jesu. („Jao kakav slojeviti prikaz rasnih tenzija i kuraca palaca, neviđeno nešto! I nečuvena oda bluzu, jer nema muzike dok džungla ne zabubnji i gitara ne zaplače…“).

SPOJLER SLEDI!

Na kraju, ipak moram još nešto kasti što me ne razduševljava onoliko kao većinu: u sceni koja sledi nakon što odjavna špica počne, iz 1992. godine, vidimo dvoje vampirizovanih 1932. kako i dalje lutaju zemljom, a jednog smrtnika iz onog doba, imamo sada kao bluz-dedu na ivici groba. I onda čujemo ovu razmenu:

Old Sammie: „You know something? Maybe once a week, I wake up paralyzed reliving that night. But before the sun went down, I think that was the best day of my life. Was it like that for you?“

Stack: „No doubt about it. Last time I seen my brother. Last time I seen the sun. And just for a few hours, we was free.“

da, bio si slobodan da mitraljezom kosiš tuce belaca...

Meh. Šeset godina si već besmrtno dete noći, a i dalje ti najbolji dan u životu nije ni kad si ono rokao za Ala Kaponea u Šikagu, ni ne znam koje gangsterske orgije i akcijanja, nego to jedno veče kad si šljokao i đuskao u štali – i još ti nedostaje sunce… Jak si mi ti vampir… A što se tiče slobode – nit si bio slobodan tada, crnče na američkom Jugu 1930-ih, nit si slobodan sada, crnče u Americi 1990-ih, mada možda malko više jesi, naročito kao vampir, uz Public Enemy.

Anyway, sve to na stranu, rekoh već, ovo je sve vreme zabavan i odlično napravljen film za mase i zabave i zezanje, ambiciozan i spektakularan i šaren i pirotehničan i pare su dobro potrošene za ono što je na ekranu, pa prema tome, prištedite na nečem drugom a ne na karti za OVAJ film: stvarno ga vredi videti i ČUTI u bioskopu.

(Jesam li pomenuo da je skor genijalan, a ja, suprajz, čak i ne volim ni džez ni bluz ni soul ni taj izvorni crni rokenrol, niti išta crno pre Crnog Sabata? Za moj groš, skor je slušljiviji baš zato što crnu podlogu oplemenjuje savremenijim, eklektičnim dodacima, uključujući horove, indastrijal itd.)

 

***(*)

3+/4-