HERETIC (2024)

**(*)

3-/2+

 

HERETIC je, nažalost, samo još jedan u nizu poludupastih MEH hororčića iz ove godine (LONGLEGS, STRANGE DARLING, ODDITY, MAXXXINE…) koji su hajpom kritičara, podkastera, a delom i neprobirljivih fanova, naduvani do nivoa modernih klasika i remek-dela. Koješta, kažem ja – a evo i zašto!

            Kao i većina A24 projekata, ovo ima odličan polazišni KONCEPT: dve prozelitkinje jedne od sekti hristijanstva (ovde: morMonke) dospeju u dom Sumnjivog Lica koje će tu veru da im preispita – i ko zna šta još!

            Tu postoje najmanje dve UDICE na koje će narod beslovesno da se kači: jedna je tematska, goreskicirana (preispitivanje vere i religije u psiho-triler-horor ključu), a druga je vezana za pametan gimik-kasting – ovde, Hju Grant, ofucala zvezda rom-kom filmića od pre par decenija, koji svom šarmu dodaje mračne note i „iznenađuje“ koliko jedan švaler može biti zlokoban i jeziv.

            Većina rivjuera, kako amatera (fanovi) tako i profesionalnih (plaćenih da rivjuišu), i onih između (podkasteri i slični, koji dobijaju pare od Jućuba ili neke druge platforme gde plasiraju svoja dupeta, tj. mišljenja), debelo je zagrizla u najmanje jednu od ovih udica, a pretežno i u obe:

1) „Jao što je pametan ovaj film, nismo videli pametnije propitivanje vere još od upokojenja Luisa Bunjuela, anđeli šnjim, amin!“

i 2) „Jao što je jeziv Hju Grant, ko bi to reko, a bio je tako sladak i šarmantan u onim otužnim ljubićima za kokoši, onomad; ko se nadao da iza tog lišca i osmeha čuči Entoni Hopkis, ako ne i Perkins!“

Eh, kamo lepe sreće da to što se rulji prividelo stvarno i postoji na ekranu. Jer, ovo beskrajno naklapanje o religiji, tj. ta pop-dekonstrukcija hrišćanstva (uz reference na pop-muziku, Saut Park, Spajdermena…) zvučaće strašno otkrovenjski samo onima koji su prespavali celu srednju školu (ili, ako su išli u saobraćajno-metaloglodačku, rudarsko-tehničku, krojačko-cipelarsku ili dragstor-kasirsko-butik-prodavačičku ekonomsku), onima koje je sasvim zaobišao Niče (jer su imali preča posla dok im dlaka niče) i uopšte koji nikad nisu promislili neke temeljne pretpostavke religije, tj. Hrišćanstva.

Inače, ovde se uzgred samo, oprezno, načas, u jednoj rečenici, pipnu i druge monoteističke religije, ali NARAVNO da niko nije blesav da bude toliki JERETIK da  dekonstruiše, recimo, Islam… Jer, Hasan seckati!

Nama, ostalima, ostaje ova preduga radio drama / TV film, ova jednočinka na silu rastegnuta na tri čina, sa mnogo priče (dosadno očigledne) i malo akcije (too little, too late, too absurd), ovaj beskrajni RELIGION FOR DUMMIES koji nikako da se preobrazi u horor, a onda kad, kao, počne – to je ubi bože usiljeno, fejk i neubedljivo i dok traje, a kamoli na kraju kad se otkrije twist, i šta je sve Hju imao spremno pri ruci i šta je sve uradio da bi se Neke Scene odigrale baš kako treba… I šta mu je polazilo za rukom tako dugo a da niko ne posumnja na njega…

I koliko je glupo neubedljiva njegova agenda: jer, nisu ove cure nasumice nabasale na njegov dom: on se ranije PREDBILJEŽIO na njine usluge, znači imaju ga Mormoni u evidenciji, znaju da su baš na njegovu adresu poslali misionarke – i šta je Hju očekivao da će da se desi kad te misionarke nestanu na njegovoj adresi, a Mormon-Central zna da su tamo otišle? Kolko dugo je ovaj Pametnjaković mislio da Traži Đavola na ovako retardirano imbecilan način, a da ga ne uvate i sjebu?

Plus, ni taj mnogohvaljeni Hju Grant nije u filmu uopće tako strašan, dapače: NIJEDNOG trena, tokom 2/3 trajanja, nije delovao kao da je strašniji i luđi od nekog blago ekscentričnog profesora filozofije iz gimnazije, nimalo pretnje a kamoli saspensa nisam osetio gledajući njegovo poigravanje sa ova dva curetka, jer mi baš ništa nije ukazivalo da će im uraditi nešto strašnije od toga da im sruši Sneška (Džizusa).

Predugo je on nasmejan i šarmantan i vedar, predugo ove kokoši cvrkuću i pijuču  (sic!) s njim, predugo gutaju njegova sranja, a da bi ovo bilo iole ubedljivo, a kamoli jezivo, napeto, trilerično.

Zapravo, čitava struktura zapleta je usiljena i neubedljiva od samog starta. Znate one mimove koji vam u jednom stripiću od četiri kadra sruše Sneška, odnosno neki film, tako što u prvom ili drugom kadru neko zapravo, za promenu, uradi nešto RAZUMNO – i onda, voila, NEMA FILMA! Kao npr. ALIEN COVENANT: astronauti se spuste na alien planetu noseći kacige i skafandere, i naravno da nema ništa od zaraze mikro-alienima i svega što sledi.

Znate ono: „Svega toga ne bi bilo da je Pera odmah otišao u policiju“?

Pa, tako i ovde. Svega toga ne bi bilo da su dve Mormonke sledile svoje Pravilo Službe, koje izričito kaže: „Ne ulazi u kuću nekog muškarca ako mu tu nije i žena prisutna.“ To se ovde pomene, na kućnom pragu, reda radi; on im kaže: „Ma evo mi je žena u kuhinji, gde joj i mesto, peče pitu, nego uđite vi slobodno.“ I one uđu.

Odnosno, ako NE UĐU – to je kraj filma. Nema ga. Ne postoji.

One, naravno, uđu, i ne samo što ne traže odmah da vide ženu, nego se raspištolje tu, raskomote se, gutaju njegove izgovnore, njegove pričam-ti-priču, pijuckaju čaj koji im kuva neznanac sa ženom-predugo-tihom-u-kuhinji – pa izvinte, cure, sve i ako ste pale na šarm Hjua Granta (u godinama u kojima može DEDA da vam bude!), ako su vam proradili ti hrišćanski hormoni-mormoni, predugo to traje, previše toga vi tu gutate i prihvatate. I još se sve vreme kikoćete, cičite, skičite od veselja. Gde vam to u Bibliji piše da budete tako slatke i opuštene i vedre? Pa ko je još video ovoliko vesele i razdragane i rascvrkutane Mormonke?

I nemojmo ni načas preskočiti drugi nepreskočivi KAMEN SPOTICANJA: Pa ko je još video ovoliko lepe, mlade i seksi Mormonke? Ili ovako filmsko-zvezdasto holivudski privlačne zilotkinje bilo koje druge vere, osim onih iz Crkve Svete Radodajke, ili Hrama Velike Dojke?

Znači, mene je ovaj film izgubio u prvih 10 minuta: čim sam u prvom minutu video seksi mlade preljepe Mormonke (naročito onu crnu, Sofi Tačer), reko sam filmu ZDRAVO. Čim su one pre isteka desetog minuta ušle u Hjuovu kuću („Evo tu mi je žena, majke mi, sad će ona da izađe, čim ispeče pitu“), ja sam reko MA ZDRRRRAVO!

A na ta dva temeljna kamena mog spoticanja da uđem u ovaj film i komotno se osjetim u njemu, da se raspištoljim ko ove dve u njemu, da mu poverujem ko ove dve što čine, zapravo se sa svakim krindž minutom ove usiljenosti i neubedljivosti gomilaju novi kamenovi: fejk priča Hjuova, fejk krindž reakcije curica, fejk teatralni ambijent te kuće, fejk testovi za vernice kasnije, i MEGA-FEJK podrum i njegov sadržaj i ta „proročica“ dole…

I tako, odgledah ovo tek mlako zabavljen: a) lepom crnom devojkom; b) Hjuovim rezidualnim šarmom koji nikako da se preobrati u MENACE 2 MORMON SOCIETY; c) kvazi-ljuljanjem temelja religije, dok traje (ali ako mislite da je ovo film sa ateističkom agendom, HA-HA, onda ste naivniji, blago rečeno, nego što od čitalaca ovog bloga očekujem! NARAVNO da će pred kraj da se ponudi i apologija vere; hell, pa to imate čak i u exploatacijskoj klanici TERIFAJERA 3, naravno da ćete to dobiti i u HERETIKU, jer u VERU se u Holivudu ne dira, no-no, pec-pec!) i d) s to malo „horora“ pred kraj, mada ni njime ne bejah sasvim zabavljen, jer mi je sve to bilo napadno usiljeno, preterano, fejk i neubedljivo da bih na duže od trenutka doživeo SUSPENZIJU NEVERICU kao sine qua non horor užitka.

Ovaj me jeretik ni u šta nije ubedio – ni na početku, ni u sredini, ni na kraju.

Da li sam se dosađivao? Pa, ne naročito.

Da li sam uživao? Ne preterujmo!

Da li ću ikada ponovo poželeti da ovo gledam? Teško. Možda ako izađe Extended Cut sa scenom u kojoj ona crna negde oko polovine filma kaže Hjuu: „Izvinite, preznojila sam se od ove naporne teološke rasprave, mogu li da se u vašem kupatilu istuširam?“