ALIEN: COVENANT (2017)

 *** 

 3- 

            Čuda su ipak moguća: PROMETEJ 2 uopšte nije toliko loš kao njegov prethodnik, dapače, ima i određenih nezanemarljivih kvaliteta! Ipak, sa sobom nosi DNK pretka i nije lišen gluposti i bezvezarija začetih u njemu, ali ih barem nešto bolje prikriva – odnosno, neke popravlja, neke briše, neke razvija u solidno-prihvatljivim pravcima, tako da je opšti utisak povoljan. A budući da je tako, tj. da je ovo ipak solidan film, spojleri će biti pažljivo sklonjeni i obeležni, pa slobodno i bez brige čitajte dok ne dođete do upozorenja.

            Pre svega, treba reći jednu stvar vezanu za kritike koje viđam kojekude, u stilu: „Buaaa, film je glup, demistifikuje nam aliena, daje nam odgovore koje ne želimo, razbija misteriju, stravu, ovo ono!“ Da, to u načelu jeste istina, ali nažalost, proces demistifikacije je neminovan u SVAKOM serijalu, u svakom žanru, pa i u hororu. Voleo bih i ja da ne znam da je Blekovo pravo ime Janik le Rok, i da nisam video baš svaki detalj Čikovog detinjstva, i kako je Fredi nastao gengbengom opatice, ali... 

To je, prosto, neizbežna zakonitost: svaki naredni nastavak trudi se da opravda svoje postojanje ubacivanjem novih objašnjenja i popunjavanjem rupa iz prethodnika. To, nužno, dovodi do ublažavanja strave jer – strava je, kao što ja to uvek ponekad kažem, zasnovana na RUPAMA, na onom neizrečenom, nejasnom, mračnom, onom u senkama, u tami... I što više se te rupe popunjavaju, što više lampi i reflektora usmeravate na te senke i mrak, to ih više razbijate i umanjujete stravu. Nikome to nije milo, ali to je naprosto tako, i tu nema beganja. Ne jebe vas Ridli Skot, nego činjenica da je ovo šesti film o alienu (ako ne računamo one detinjarije protiv predatora)!

            Recimo, ALIEN je izuzetan horor zato što vam daje NAGOVEŠTAJ neke mitologije i čudesa i ekosistema kakve niste ni slutili, koji imaju PRIVID unutarnje konzistentnosti i biološke logike, a opet ne kazuje vam ni ŠTA je to alien čudo, ni ODAKLE je, ni je li samo gadan živi stvor ili je nekakav neuništivi demon – tj. je li ono planeta ili pakao, je li ono brod ili hram, vanzemaljac ili idol boga, itd. 

I to je u duhu Lavkrafta, koji je svoju kosmičku stravu takođe gradio NAGOVEŠTAJIMA mitologije koja je zapravo bila sva u parčićima, i to u parčićima koji, ako baš zapnete da ih spojite i napravite celovitu sliku, ODBIJAJU da se u takvo što spoje, ostaju da štrče, preklapaju se, nekonzistentni su. I to tako treba, ako hoćete horor. Horor je, da vam doktor kaže, zasnovan na tome da SVAKO ZAŠTO NEMA SVOJE ZATO. Horor je zasnovan na rupi, na mraku, na SLUTNJI – a ne na znanju.

            I horor je počeo da se rasipa već u prvom nastavku, tj. u ALIENS – gde smo umesto jednog skoro mističnog stvora dobili mase i buljuke kreatura svedenih „samo“ na vrlo neprijatne i teško uništive – ali ipak UNIŠTIVE – zveri. I onda smo imali RATATATATA-BANG-BANG-KRAAAŠ-CANGRRR-KA-BUUUUMM! Horor film Ridlija Skota pretvoren je u prvoklasni ratni akcioni film Džejmsa Kamerona. I budući da je bio prvorazredan u tome čemu se posvetio, većini nije smetala promena žanra, mada je još tada bilo gunđanja tipa: „Buaaa, film demistifikuje aliena, razbija misteriju, stravu, ubacuje pozitivne emocije, akciju, ovo ono!“

            Naredna dva nastavka ALIEN sage najradije bih ovde preskočio: treći deo je nepodnošljivo mračan i ružan film čija „kulminacija“ izgleda kao da je snimana kroz teglicu sa nečijim uzorkom urina, prosto mi je MUKA kad samo pomislim na one odvratne žućkaste mokraćne farbe odnosno filtere kroz koje je slikan, a da ne govorim o napadno antipatičnim likovima, o ugođaju sveopšteg beznađa i pakla koji tu vlada i pre nego što alien dođe i koji ni on ne uspe da „razvedri“... 

Drugim rečima, kako da osetim strah za ljude za koje me živo zabole, jer su svi najgori zlikovci, pa još i takvi jedva skicirani, koji su već na početku filma IZGUBLJENI i bez nade, ubilo ih neko čudo ili ne, pa još povrh toga kako da me bude briga za imbecilni subplot o odbeglom serijskom ubici koji krene da voršipuje aliena kao nekakvo božanstvo i postane mu nešto kao sidekick, a kao šlag na to žuto govno imamo šavove i ožiljke problematične produkcije u kojoj se više ne zna ni kolko babica ima ni koje tačno dete oćemo da porodimo/napravimo – pa još kad krenu oni primitivni CGI efekti, pa Sigurni koja si umišlja da je Terminator 2 dok pravi salto unazad ka istopljenom olovu ili čemu već beše u pećnici dok joj zametak iskače iz grudi a ona ga davi zubima – ma i'te molim vas, da me zajebete s vašeg Finčera i njegovo „neshvaćeno“ kvazi-remek delo!

            Dobro, četvrti deo već ionako niko ne voli, pa ću ja samo reći da ga se ne gnušam sasvim zato što je prelepo slikan – fotografija je znatno bolja nego u pišaćka-Finčer varijanti – plus ima najviše krvi u celom serijalu, i zabavne efekte kreatura, a to je ipak važan plus, iako su likovi i zaplet sasvim kretenski.

            A onda dolazi deda Ridli i kaže: „Deco, dosta ste se igrali u mom dvorištu, ajde sad IŠ, saće deka da vam pokaže.“ I napravi PROMETEJA, odnosno pokušaj da horor serijal navrne na vodenicu SF-a, i da se baci u filozofijadu ko smo šta smo odakle smo, što u načelu nije tako loše; loše je samo kad odgovore na ta velika pitanja traži kod Denikena, švajcarskog hotelijerskog prevaranta, i kad uposli imbecila koji se posrao na mnogovoljenu seriju (koju sam ja u startu odbacio kao nezanimljivu) da mu piše scenario po njegovim u startu bezveznjačkim idejama.

            Tragovi te tendencije, tog SF reziduuma prisutni su i u KOVENANTU; i da, istina je da oni idu još dalje u procesu demistifikacije aliena i svođenja skoro mitskog stvora na čudovište iz epruvete, na plod genetskog inženjeringa, kao što se slutilo već decenijama unazad. I tu nas deka nije ničim iznenadio, kazao nam je ono što se i dosad slutilo, da alien nije začet prirodnom evolucijom na nekoj paklenoj planeti nego je proizveden od strane... nekoga ili nečega... radi neke vrste biološkog rata...

            Pre nego što se bacim u spojlere, da kažem ovo: OSMI PUTNIK (holy fuck!!!): KOVENANT (šta god to na srpskom značilo) je značajan napredak u odnosu na lepoizgledajući ali napadno-glupi i konfuzni, mnogim babicama okilavljeni PROMETEJ. Uzbudljiviji je, ima bolju priču i konzistentnije ideje, zanimljivije situacije, 3-4 baš odlična set-pisa, izgleda baš onako vrhunski lepo kako se od Skota i očekuje i, ukratko, ovo je najbolji ALIEN film još od prva dva dela kojima je ionako zaludno očekivati da će iko ikada više prići. Ako ste, posle PROMETEJA, došli na KOVENANT očekujući nešto u rangu ALIEN/ALIENS, sami ste krivi što živite u carstvu u kojem su kuće od čokolade a prozori od marmelade.  

Kameron je danas zabavljen svojim štrumpfovima; eno, zapretio je da će da pravi još pe-šes filmova o onim plavim macanima, ima da muze to sranje do kraja života, Blomkampu je dekica oteo leba iz ruke (Sigurni ili ne-Sigurni!) ali budući da ja tog baju ne gotivim, tj. ne volem mu naročito ništa što je radio, pa čak ni mnogoobožavani DISTRIKT 9, skeptičan sam i prema njegovom mrtvorođenom ALIEN 5, a Verhovena, nažalost, niko i ne zove da to režira, jer jedino bi on umeo da napravi nešto što bi moglo da stane oči u oči sa ALIEN i ALIENS. Do tada, možemo reći da je Ridli naučio lekciju iz packi koje je s pravom dobio za moronizme PROMETEJA i da ovim filmom polagano serijal vraća na pravi kurs. Za jedan, najviše dva nastavka, osetićemo svi na svojoj koži blagodeti njegovih reformi!

            Daleko je ovo od odličnog, ima tu i dalje problema: glavna glumica jedva drži vodu (to se videlo odmah čim je bila obznanjena: ta faca treba da igra neshvaćene umetnice u chick-flickovima a ne svemirske heroine!), ljudski likovi su pretežno nezanimljivi i slabunjavi – daaaleko najzanimljiviji lik i dalje je android (ovde dupliran), ovi rocket scientists i dalje se ponašaju kao budale i donose neverovatno loše odluke – ne baš u rangu antologijskih retarda iz PROMOTEJA koji kreću rukom da maze alien-zmijokurac i gube se po hodnicima ko neki debilni PETAK 13-TI tinejdžeri, ali ne baš ni mnogo daleko od njih; povrh svega, ima tu i grdnih rupa i rupica u scenariju, ali o tome dole. Ipak, ukratko rečeno – ono što je dobro u KOVENANTU, mnogo je bolje nego u PROMETEJU, a ono što je glupo – nije toliko napadno glupo kao tamo. Dobar film za videti u bioskopu.

         E, a kad ga pogledate, vratite se ovde da vidimo da li se i koliko slažemo oko spojleričnih detalja.

            Dakle, od sad pa nadalje i ubuduće – SPOJLERI!

            NE ČITAJ DOK NE POGLEDAŠ FILM!

            Neću da zacrnjujem tekst jer ovo nije par pasusa nego sega-mega masa teksta pa bi ružno izgledala tolika crna rupa na blogu. Valjda smo se razumeli: odavde pa nadalje NE ČITAJ PRE GLEDANJA!

            Vežite se, polećemo...

            Stvar koja mi je najviše smetala u PROMETEJU bila je nejasna motivacija androida Dejvida: zašto čačka mečku, zašto donosi zarazu, za čije babe zdravlje radi, za svoju zabavu, ima li neku ozbiljniju agendu od pukog zezanja, ima li on uopšte 100% slobodnu volju ili ga je programirao starac Vejland od stotinu ljeta, ili šta kog kurca? Imaš ceo film čiji je zaplet zasnovan na nejasnoj motivaciji jedinog lika koji je uopšte kreiran kao koliko-toliko zaokružen LIK u 3-D. To je ne samo frustrirajuće nego i vrlo glupo. I to je, za mene, potonulo taj film. Da me zajebete sa ono: „Čekaj nastavak ili dva da ti bude jasno zašto je ovaj ovde uradio baš ovo!“

            E, KOVENANT počinje odličnom – da, odličnom! – scenom koja nas zaista upoznaje sa Dejvidom, ali i sa Vejlandom; u pitanju je prikvel scena, u smislu da prikazuje nešto iz dalje prošlosti, i da je bilo pameti na vreme, OVO je trebalo da bude u PROMETEJU a ne ovde! No, bolje ikad nego nikad! Barem nije nekakav extra, deleted scene il' tako neko uskršnje jaje na DVD-u nego je deo filma, kako jedino i valja. Tu vidimo da je Vejland grešni Tvorac koji zavidi svom sopstvenom stvorenju zato što je bolje od njega, a biće vala i trajnije od njega – što je skroz na tragu BLEJD RANERA sa njegovim sebično-zavidnim tvorcem koji ograničava sopstvene kreature da ga ne bi nadmašile.

Možda ovde Ridli krade od samog sebe, ali hej, ako kradeš barem kradi od najboljih! Dakle, jeste, ovde imamo istu dinamiku između Vejlanda (prebogatog industrijalca i tvorca pametnih igračaka) i Dejvida (buntovnog androida) kao između Tajrela (prebogatog industrijalca i tvorca pametnih igračaka) i Betija (buntovnog androida). Oba androida imaju daddy issues i oba su osvetoljubivo nastrojena. Beti se zadovolji time da smrska Tajrelovu lubanju, dok bi Dejvid da zbriše čitavu ljudsku rasu. I ne samo ljudsku. Najzad motivacija s kojom čovek može da saučestvuje!

Lepo je to postavljeno na početku, kad Vejland superpametnom androidu stavlja do znanja da od njega očekuje da mu bude batler, da mu je podario pamet i svest samo da bi ovaj mogao da ga služi čajem i da mu titra jajca, da mu svira kad je njemu do muzike, a ne da mu bude parnjak, ravan, individualan i kreativan. I tu se zajebao. Zato se zli vladari obično okruže ološem i slinama a ne pametnima i individualcima – mada, na kraju, stradaju baš zbog njih, takvih. Zajebana je ta vlast – bilo da se okružiš Slinom ili Genijem, ovako ili onako ima da te skembaju!

            Ova centralna narativna i idejna linija ima kulminaciju u prelepoj sceni sa frulom, kada odmetnuti Dejvid podučava Voltera (takođe ga, odlično, igra Majkl Fasbender, koji je i'cepao u obe uloge!) da svira. Volter je, naravno, kasniji model kojem je ukinut poriv za stvaranjem, onaj isti koji, u pervertiranom obliku, od Dejvida načini Zlog Demijurga. Ne samo što je scena u kojoj Fasbender svira sam sa sobom tehnički besprekorna – bukvalno nisam mogao da vidim ni najmanji „šav“ koliko je to savršeno izvedeno (eh, kad se setim kakvim relativno sirovim postupcima je morao da pribegava Kronenberg u DEAD RINGERS pre samo 30 godina da bi Ajrons mogao da se igra sam sa sobom u istom kadru...) – nego je i konotativno prelepa i skoro dirljiva.

Neki slepi „kritičari“ u ovoj sceni vide i navodne homoerotske momente, ali to je sušta budalaština: oni nisu NIKAKVI sexualci, oni su roboti. A i da roboti imaju sex, ono njihovo, u toj sceni, nije ni po čemu homoerocko: to je bezazleni odnos učitelj – učenik (u pokušaju) a ne “Sviraj u moju frulicu, ja ću u tvoju”. To su prljave projekcije prljavih umova i time neću da se bavim.

            Istina, Dejvidova genocidnost je možda malkice preterana, budući da je vidimo ispoljenu i prema tzv. Inženjerima (mala digresija: kad sam bio klinja hteo sam da budem inženjer jer mi je bilo rečeno da oni imaju veoma velike plate; kasnije sam shvatio koliko se dosadnim poslovima bave i rešio da radije radim ono što volim za manje pare nego da budem dosadan i prezauzet i prebogat kao Inženjer). Šteta je što film od Dejvida pravi skoro pa brkove-uvrćućeg zlikovca, moglo je to malo suptilnije – ali jasno je da su im ruke donekle bile vezane prethodnim filmom, nesrećnim Prometejom i potrebom da se NEŠTO uradi s tim nesrećnim albino-Inženjerima a pošto nisu znali ništa pametnije, oni ih istrebe ko zadnji ološ... 

Ipak, cela ta fora sa androidom koji bi da se igra boga zabavna je i dražesna i lepo zaokružena finalnom scenom. Da, taj kraj jeste predvidiv, i horde kritizera po netu istovremeno kukaju i hvališu se kako su tačno ZNALI šta će biti i kako će biti. Pa, bravo. Mnogo ste pametni. Alal vam patke. Kao da je biti nepredvidiv, po svaku cenu, uvek i svuda, obavezno kvalitet. Pa, suprajz: nije. Eno, Lavkraft odavno objasnio, onima koji su pažljivo čitali. 

Ponekad je NEUMITNO SRLJANJE KA PREDVIDIVOJ TRAGEDIJI strašnije od NEOČEKIVANOG TVISTA KOJI DOLAZI NIOTKUDA I ZAPREPAŠĆUJE SMORENOG GLEDAOCA. Wow, nisam to očekivo! Ima nešto i u smislu, u doslednosti teme i ideje. Alter kraj, u kojem sve jeste baš onako kako izgleda, bez twista, sa dobrim robotom preživelim, ne samo što bi bio glup, nego bi i okrnjio dramsku strukturu filma, i njegovu centralnu temu (ne/odgovornost stvaranja novog, inteligentnog života!), najavljenu pomenutom prvom scenom. Ko ume da stvari gleda kao celine, a ne na parče, shvatiće zašto je ovaj kraj sasvim OK.

            Ima i drugih lepih detalja vezanih za Dejvida – recimo, ono kad pripiše Šelijevu čuvenu pesmu „Ozimandijas“ Bajronu i tom pogrešnom notom naruši svoju navodno savršenu simfoniju, i dodatno odlepi kad shvati svoj kiks. Pa scena borbe Dejvida i Voltera: poslušnost protiv individualnosti, a mi još navijamo za poslušnost! I naravno, završetak sa celim tim odlično odglumljenim i insceniranim „da li jeste ili nije on“.

            Šta još valja?

            Više horora!

            Tačnije, horor akcije, ali – daj šta daš! Scena napada u žitnom polju je odlična i šteta što nije duža i elaboriranija, što je previše trepni-i-propusti. Scena u kojoj se naša poor man's Ripli maklja i lomata s alienom na brodiću koji je već poleteo je antologijska.  

Završnica sa kamionima je nešto konvencionalnija, ali ipak korektna, mada, možda za neki manji film, ne baš za Ridlijevog novog ALIENA. Ipak, stari dobri zenomorf je odličan, kad se napokon (posle predugog čekanja!) pojavi.

            Nego, da vidimo sad šta mi sreću kvari i šta ovom filmu fali.

            Najveći problem je što se od PROMETEJA nasledio koncept „Morons in Space“. Ovde čitav zaplet zavisi od nepojmljive neodgovornosti i gluposti, u spoju sa how convenient slučajem. Naime, KAKO naši kolonisti uopšte dospeju na pogrešnu (lošu) planetu? Tako što SLUČAJ sjebe brod (valjda se zato film zove ALIEN: convenient!) i to baš u blizini zle planete (what ARE the odds?!), pa onda uhvate signal i „krenu da istraže čudnu buku“, najotrcanija motivacija u slešer hororu ikada! 

Jeste, kapetan-zamenik (pošto je prvobitni reš ispečen prilikom incidenta sa solarnim olujama) odluči da rizikuje živote i sebe i svoje posade i DVE ILJADE KOLONISTA U HIBERNACIJI (plus zameci) kako bi otišao na planetu koju dotadašnja ispitivanja nisu pokazivala (KAKO TO? RUPA u scenariju!) umesto da nastavi tamo gde se zaputio. Kao, ova mu bliža, ne lega mu se u krio-san posle reš-pečenja itd. Ma nemoj!

            A onda, slete na NEPOZNATU planetu, i samo zato što im instrumenti pokažu da je, manje-više, nalik Zemlji (Terens Malik, govnu nalik!), siđu napolje bez kaciga – ama, bez i najobičnijih maski za disanje kakve narod ovde nosi i na Sajam knjiga a ovi ih ne meću na alien planeti! PA MISLIM JEBOTE! A posle kad im uđu spore u uši i nos – kriv im Đavo! E, pa nije Đavo, deco, nego elementarno nepoštovanje procedure. I zdravog razuma! Jebo vas ko vam dade vozačku dozvolu, a kamoli da vozite u daleki svemir! I još da u svojim neozbiljnim šakama držite preko 2.000 uspavanih života!

            Gluposti nema kraja – ovde tek počinje. Od onih koje baš snažno iritiraju izdavajam još dve. Prvo, kad cura koju na prizemljenom brodiću napadne alien a ona krene panično da puca svuda uokolo, sa sasvim logičnim rezultatom, da sebe iz nevolje spasi tako što digne u vazduh i brod i sebe i još ponekog na njemu! Ko tebe posla u svemir, mora da si preko stranke tu ušla, jebote, sa lažnom diplomom! Mislim, možda bi se moja strina tako ponela, hell, možda bi i mene u'vatila panika, ali ne baš tolika da pucam svuda po brodu punom goriva! A ja još i nisam prošao pilotsku obuku i ko zna koje sve super-mega psihofizičke i mentalne pripreme koje su za ovakvu misiju potrebne!

Drugo, ne znam koju diplomu ima nesprženi kapetan, ali stvarno nije potrebno da si rocket scientist pa da NE radiš ono što ovaj Vođa učini: kad ga android, koji je dotad dao više nego dovoljne i jasne naznake da mu nije verovati, da nešto muti, 

odvede da mu nešto pokaže u prostoriji u kojoj samo što nije iznad onih alien-jaja napisao grafit FREE HUGS, a ovaj slepac poslušno krene za njim. Kao, šta bi moglo da pođe po zlu? I kad se ono ljigavo jaje otvori, slepac mu priđe. Bulji unutra. „Šta je bre ovo?“ pita on. ZINI DA TI KAŽEM! Kaži „AAAAAAAAAAA“!

            A tu su i RUPE – i to ne od one dobre sorte, koju horor zahteva, o čemu sam pisao gore. Ne, nego RUPE u scenariju kroz koje duva promaja, a promaja, kao što je naučno dokazano, ubija!

            Evo nekih.

            Da li se Dejvidov brod skršio niz planinu, kako vidimo u filmu (KAKO? ZAŠTO?) ili je nežno i polagano pristao u alien-pristanište nakon što je zbrisao lokalnu populaciju superiornih bića koja se ponašaju kao retardi (kako vidimo u flešbeku)?

            Zašto je Dejvid pobio sve Inženjere? Što nije malko eksperimentisao sa njima? Što nije proverio maksimu U TUĐEGA TATKA POGOLEMA PATKA? Da ispipa i isecira tatka koji je napravio njegovog tatka?

            Zašto se crna smola sad (u flešbeku) ponaša kao neka vrsta kiseline koja prosto speče i skameni Inžinjere? Zar ona ne bi trebalo – prema onome što videsmo u PROMETEJU – da u njima izazove mutacije, da ih promeni a ne ubije? Eventualno da ih rastoči na sastavne delove, na prah i spore, kao u prologu PROMETEJA, a ne da od njih napravi vizuleno zanimljive varijacije na-licu-mesta-skamenjene žrtve vulkana koje su, ipak, besmislene i nedosledne pravilima serijala. Ali ta crna smola ionako služi ko neki Mekgafin, kako kome ćune i šta mu zatreba. čas ubija, čas skamenjuje, čas rastače, čas u monstrume ove ili one sorte pretvara. Anything goes!

            Životni ciklus aliena se ovde dodatno komplikuje toliko da to više nema nikakvog smisla. Sad i mikro-spore mogu kroz uvo ili nos da proizvedu chestburstera. Još gore, kad izađe, on ne liči na onoga iz ALIENA nego, bedno, na majušnu verziju odraslog xenomorpha! Pa čekajte, deco, dogovorite se sa sobom, ne može to tako!

            Gde su ovde matice? Gde je prostorija sa „zasađenim“ jajima u Dejvidovom brodu na koju treba da nabasaju nesrećnici iz ALIENA za samo 17 godina? I kako su uopšte napravljena jaja, bez matice koja ih kvočkasno nosi? Nju nigde ne videsmo, čak ni u nacrtima!

            Plus, napravljena je prilična zbrka oko toga koje je koja planeta i koje je koji brod! U PROMETEJU je Rapaćeova rekla da ide na planetu s koje su došli Inženjeri. Ali NEJASNO je da li je ova, na koju su došli u Kovenantu, ta, njihova, rodna, ili neka ispostava (kao što izgleda)!

            Plus, srušeni Dejvidov brod ovde, uprkos onom čuvenom Gigerovom dizajnu sa repom u obliku ustaškog U (oličenje Kosmičke Strave!) koji smo videli u ALIENU, bez obzira na sve asocijacije, izgleda da NIJE taj brod na koji će, 17 godina kasnije posada Nostroma da nabasa. Takav isti će on valjda da otme u nekom narednom filmu i da ga booby-trappuje na paklenoj planeti LV-426. Jooj konfuzije!

            Da ne ulazim sad u to da li je na svom survanom, poluuništenom brodu (KAKO? ZAŠTO? Što ga nije lepo prizemljio, ko mu je smetao?) imao potrebne tehničko-tehnološke uslove da se igra boga, tj. da vrši komplikovane experimente sa DNK, koji zahtevaju aparaturu koja radi na struju, kompjutere, preciznu mehaniku itd. itd. I odakle mu onolika artija po kojoj je, golim rukama, škrabao, crtkao, pisao...?

            Ako je ova planeta bila dom Inženjera i tehničara – gde su tragovi da je tu bila jedna toliko super-tehno napredna civilizacija? Gde su im gradovi, gde tehnika? Sve se svodi na jedan omanji gradić s jednim „hramom“ i jednim „trgom“! I to je sve što je bilo od jedne toliko mega-napredne civilizacije koja je postigla taj nivo da ide širom svemira i zasejava svetove svojim raspadnutim lešinama? JEDAN GRADIĆ? Koji jedno malo bio-bombardovanje svede na gomilicu pocrnelih Inženjera? A svuda uokolo samo šumetine i planinčine? PRC!

            A ako je ovo bila samo još jedna ispostava (kao ona u PROMETEJU), koji su Đavo uopšte Dejvid i izgubljena-između-dva-filma-Rapaće sletali na nju, umesto onde gde su na kraju prošlog filma REKLI da će ići? ZAR JE PROMETEJ LAGAO?!

            Zatim, čemu pšenica? Što je Dejvid to uopšte sadio? Trebala mu za one spore? Ili samo za set-pis valjanja u žitu (but not of the Clive Barker kind!)?

            Još neki problemi: Inicijalne blede kreature izgledaju bezveze i predugo vremena treba da se pojavi klasični Gigerov Zenomorf zbog koga smo platili kartu i došli da dedi pružimo još jednu priliku! U PROMETEJU nas je dražio ceo film i dao nam ga samo u poslednje tri sekunde filma, pa još u kretenski redizajniranom obliku! U KOVENANTU nas zamajava nekim glupim zamenama i sitnim bljuzgavcima cele prve DVE TREĆINE, da bi nam tek u zadnjih pola sata dao OSME PUTNIKE (sic, jebi ga, tako glasi naslov, moraju da budu osmi po redu u posadi od sedam ljudi i androida!).

Na kraju ali nikako najmanje bitno: Preduga priprema, konvencionalne i prekratke i glupe horor scene. Hej, gledali smo već tolike nastavke, nemoj nas zamajavati sat i po UVODOM, skrati žvaku, daj odma ono zbog čega smo došli, pusti te "likove" i surogate i trčeće guštere! Horor scene, tj. ubistva, prekratke su i nemaštovite. 

Ona poslednja, pod tušem, pa to je za JASON X a ne za Ridlijevog ALIENA, bemu lebac, da li nam to deda poručuje da smo svi mi retardirani američanski tinejdžeri koji nisu za bolje nego za OVO! A sve i da jesmo, čak i taj deo nas ostao je gladan. Ako već ideš u „retard mode“, idi u „FULL RETARD“ – nemoj mi tu scenu rešiti u 3-4 konvencionalna, nenadahnuta kadra! Daj malo retardiranog splatera i golotinje, ako si već prišao tome da golicaš, nemoj da mi glumiš finoću, ostani đubre do kraja!

            U svemu tome, čak je pomalo i simpatično nastavljanje tradicije neceremonijalnog zatiranja likova, začeto u MORONSKOM istrebljenju dvoje preživelih iz ALIENS na početku urinarnog ALIEN 3: ovde imamo zaista smešno zapečenog Džejmsa Franka, a od glavne junakinje PROMETEJA – ha ha, ostali samo dugmići!

            Sve u svemu, kompromisi koje je Ridli ovde pravio nisu tako veliki i bolni, uprkos donekle vezanim rukama zbog propusta načinjenih u PROMETEJU, ovde je ipak uspeo da izgura kakvu-takvu (čak, prilično zanimljivu!) priču, da deliveruje malo više od pukog koktizinga iz PROMETEJA, i da pruži dovoljno zabave i užitka da to, na ovo krizno vreme, bude sasvim podnošljivo. 

Eto, ušao sam u film sa lošim, sniženim očekivanjima, a na kraju izašao umereno zadovoljan jer sam dobio više i pameti i horora nego što sam smeo da se nadam, utopljene u gluposti (ono klizanje po krvi u laboratoriji, jaooo!), nedomišljenosti i lenjosti koji mi, čak ni u ovoj meri prisutni, NISU ubili užitak ponovnog druženja sa alienom i golicavu tematiku preuzetu i razrađenu iz BLEJD RANERA.

TWIN PEAKS (1990-91, TV)

Kao što sigurno znate, najiščekivaniji filmski događaj ove godine jeste vaskrsenije i produženije kultne horor-sapunice, Tvin Piks, poznate po tome što je smatram najboljom TV serijom napravljenom u SAD (odnosno, uopšteno gledano, prvom do najbolje ikada i igde, KRALJEVSTVA / RIGET).

Prve dve epizode moći ćemo da pogledamo već negde u ranu zoru u ponedeljak 22. maja... I ne, nisam pogrešio kada sam gore kazao „filmski događaj“ – jer a) serija je snimana na 35mm traci a ne digitalno (kako se danas radi i ogromna većina tzv. bioskopskih filmova), i b) sve epizode režirao je jedan od najsinematičnijih reditelja koji su ikada pravili filmove, Dejvid Linč. To znači da ovo nije toliko TV serija koliko film u trajanju od 18 sati koji ćemo morati da gledamo u nastavcima.

Linč će, siguran sam, i ovom prilikom da razbuca kao sitnu decu sve te nabeđene Vestvorlde i Ameriken Godse i kojekakve srodne koještarije za malu decu i pružiće nešto inovativno, sveže, drugačije, smelo, osobeno, samosvojno i, nadajmo se, revolucionarno – kao što je to bila i izvorna inkarnacija ove serije kada je prvi put, kao neka Boja Izvan Ovog Svemira tresnula bez najave i presedana posred zabezeknute TV publike i neke, šokirane, rasterala, a neke druge, malobrojnije, opčinila. Pre četvrt veka narod nije očekivao tako nešto; danas, umnogome zahvaljujući baš Linčovoj seriji, imamo drastičan pomak u kvalitetu TV serija, pa će publika valjda biti nešto spremnija za njegove ekscentričnosti i ludila.

Iako sam celokupnu seriju reprizirao još prošle godine, nisam stigao da se na nju blogovski osvrnem i neću moći ni sada da to u sitna crevca činim jer sam prezauzet drugim pisanijima, ALI – 1) svakako ću praviti paralele između ondašnjeg i današnjeg PIKSA čim pogledam prvih nekoliko epizoda, i 2) umesto mene, izuzetan tekst o ovoj seriji napisao je povremeni saradnik ovog bloga, moj imenjak, poznatiji kao „matoji“.

Ovaj njegov sažetak je nešto izuzetno i preporučujem ga SVAKOME, bilo da je gledao seriju u skorije vreme ili ne, jer on je u svom tekstu naglasak stavio upravo na mistično-okultno-misterijsko-hororični deo zapleta, dakle očistio je osvrt od Ko-će-koga, Ko-je-s-kime sapunjarskih zavrzlama i napravio odlično podsećanje i UVOD koji će nam dobro doći da osvežimo sećanje, rekapituliramo gde smo bili i šta smo WTF gledali, te da se lakše snađemo u ko zna kakvim ludilima koja nas čekaju.

Linč je kazao da je za bolje razumevanje nove serije poželjno reprizirati film TWIN PEAKS: FIRE WALK WITH ME. To vam i ja savetujem da obavite pre ponedeljka – i da, pride, overite donji, zaista odličan i nadasve koristan tekst.

A sada, sklanjam se iza crvene zavese i reč prepuštam gostu-domaćinu.

 TWIN PEAKS 

by

„matoji“

Tvin Piks je malo mesto smešteno u severozapadnoj – pacifičkoj zoni Sjedinjenih Američkih Država, u blizini granice sa Kanadom, ali i između dva sveta, ušuškano u četinarsku šumu, uvek niske oblake i huk vodopada, koji zaodevaju ne samo mesto, već i meštane i utiču na njihovu prirodu svojom veličanstvenom mističnom spokojnošću, ali i iskonskim silama koje su često razorne moći. Kako drugačije shvatiti likove koji su čudni, nepredvidivi, višeslojni, kao da u njima postoji drugo, treće ili četvrto ja, koje je često iracionalno koliko je nestvaran i sam ambijent u zoni prožimanja iskonske, divlje prirode i rubne civilizacije poznate pod nazivom Tvin Piks.

U mestu u kojem je ritam života usporen, možda i zbog konstantnog mirisa Daglasove jele koja dominira u okolnim šumama, desilo se brutalno ubistvo lokalne miljenice Lore Palmer. Zbog surovosti kojom je počinjeno ovo delo i kompleksnosti slučaja lokalni organi reda na čelu sa šerifom Harijem Trumanom dobili su ispomoć u vidu Dejla Kupera, specijalnog agenta FBI-a. Ako postoji neko na koga iskonske mistične sile Tvin Piksu ne utiču, onda je to šerif Hari Truman, kao potpuno prizemna i krajnje racionalna osoba. Sa druge strane, čini se da Dejla Kupera, iako je tek došao, magija ovog mesta potpuno izobličuje u još jedan „tvinpiksovski” lik. Izgleda da u toj transformaciji nisu presudni ni miris kafe i pite od višanja u restoranu RR, pa čak ni miris Daglasove jele, već čini se ono nešto što dolazi iz okolnih šuma, ali ne atakuje na čula, već na podsvest. Kuper shvata da to nešto preko njegovih snova pokušava da mu pomogne u rešavanju slučaja ubistva Lore Parmer, i to preko različitih simbola i zagonetki. Rešiti ih nije ni malo lako, pa on pored zvanične deduktivne metode pribegava i paranormalnim metodama kakve su hipnoza ili rituali tibetanskog budizma. Hari Truman je naravno zapanjen Kuperovim metodama, ali ga strahopoštovanje prema agentu FBI-a i nekakvo neobjašnjivo lično poverenje teraju da mu veruje i pomogne koliko je to u moći njegovog racija. Ovaj spoj Kuperovih paranormalnih metoda istrage i Trumanovih zdravorazumskih zaključivanja i kompatibilnost koja vlada između njih dvojice, izazvana valjda ovim krajnjim suprotnostima, čini da ovaj detektivski tandem postane efikasna mašina u raskrinkavanju zločina. Svakako, mašina ne bi funkcionisala da u njoj nisu svi šrafovi na svom mestu, tako da šerifovi zamenici, nespretni Endi Brenan i Indijanac Tomi „Houk” Hil, kao i luckasta sekretarica Lusi Moran ravnopravno doprinose efikasnom radu policije.

Liland i Sara Palmer, ožalošćeni Lorini roditelji, njeni školski drugovi i udvarači Džejms Harli i Bobi Brigs i najbolja drugarica Dona Hejvord nisu poznavali tamnu stranu Lore Palmer. Ona je iza očiju javnosti bila heroinski zavisnik i prostitutka uhvaćena u smrtonosnu mrežu, koju su ispleli diler droge Lio Džonson preko Lorinog dečka Bobija i Bendžamin Horn, vlasnik kockarnice/bordela „Jednooki Džek”. Ben Horn je lokalni moćnik koji pored „Jednookog Džeka” poseduje i robnu kuću, a radi i na tome da otkupi zemljište na kojem se nalazi pilana u vlasništvu kosooke Džoslin Pakard. Vremenom istraga dolazi do saznanja da je noć u kojoj je ubijena, Lora provela u jednoj kolibi van grada sa Liom Džonson i Žakom Renoom, jednim od mušterija “Jednookog Džeka”, ali i da je u njihovom društvu bio i treći muškarac koji je izvršio ubistvo. Prema Kuperovom mišljenju taj treći muškarac je lik iz njegovog sna i halucinacija osoba bliskih Lori Palmer – čovek duge sede kose. Policiji su u rešavanju slučaja nastojale da pomognu i školske drugarice Dona Hejvord i Odri Horn, Benova ćerka, koje su sprovodile sopstvenu istragu, ali je u daljoj policijskoj istrazi ključno bilo privođenje jednorukog Filipa Džerarda, prodavca cipela, čije telo, čini se, zaposeda izvesni duh po imenu Majk. U trenutku opsednutosti Džerardovog tela Kuper je iznudio Majkovo priznanje pokazujući mu fotorobot lika iz njegovog sna. Majk progovara kroz Filipa Džerarda: „Njegovo ime je Bob. Treba mu ljudski domaćin. Hrani se strahom i zadovoljstvima. To su njegova deca. Ja sam sličan Bobu. Nekad smo bili partneri. Ali onda ugledah lice božje i bejah pročišćen. Odsekao sam svoju ruku, ali sam ostao blizu ovog tela i povremeno sam mu se vraćao da bih zaustavio Boba. Njegovo pravo lice retki mogu videti, samo vidoviti i prokleti”. Nakon što se desi još jedno ubistvo, ubistvo Medi Ferguson, Lorine sestre, Kuper postaje svestan da njegov metod koji uključuje konvencionalne istražne procedure, ali i tibetansku metodu, intuiciju i sreću nije dovoljan, pa pribegava magiji. U određeno vreme i na određenom mestu okuplja grupu ljudi koji su na neki način povezani sa slučajem Lore Palmer. U atmosferi naelektrisanoj grmljavinom i sevanjem munja Kuperu se razotkrivaju simboli iz njegovih snova i vizija. Svi oni se stapaju u konačnom otkrovenju: Lorin ubica je njen otac, Liland Palmer.

Uhapšeni Liland sada tokom ispitivanja pokazuje svoju mračnu stranu, koja se predstavlja kao Bob, i priznaje da je počinio ubistva. Bob likuje i najavljuje napuštanje Lilandovog tela. Kada je ostavljen sam u ćeliji prisiljava Lilanda da se ubije udarcima glavom o zid. Pre nego što je izdahnuo, sada bez Boba koji je napustio njegovo telo, Liland se ispoveda detektivima, pokazuje kajanje za učinjena dela i očaj zbog smrti svoje ćerke.

Da li su na delu nečiste, paranormalne sile ili je Hari Truman u pravu kad kaže: „Bob ne može postojati. Liland je samo lud. Zar ne?” Da li su Filip Džerard i Liland Palmer zaposednute osobe bez sopstvene svesti i savesti ili su samo podvojene ličnosti, žrtve šizofrenije – psihički bolesnici? Da li Dejl Kuper ima proročke moći ili je njegova umešnost samo posledica vešte primene policijskih metoda i deduktivnog pristupa istrazi? Ono natprirodno ukoliko postoji, prikazano je krajnje suptilno i ne može se tvrditi da egzistira u stvarnosti, iako se tokom serije gomilaju fantastični nagoveštaji. Mogu li se svi ti nagoveštaji tumačiti kao plod misterioznog funkcionisanja ljudskog uma –  najveće tajne univerzuma? Nije li Bob samo simbol svekolikog zla koje ljudi čine, kako reče forenzičar Albert u jednom trenutku, i zar je tako veliko zlo u ovom divnom svetu, kako se sa čuđenjem zapitao major Brigs.

Šta je zapravo to što može biti natprirodno u seriji „Tvin Piks”? Samo prisustvo Dejvida Linča kao kreatora, tekstopisca, režisera pojedinih epizoda i na kraju i glumca nagoveštava nešto mistično, nadrealno ili uvrnuto (pre svega na nivou psihe protagonista), što je svedeno pod opšteprihvaćen pojam u svetu filma - „linčovski”. Ono „linčovsko” se ogleda najpre u osnovnom zapletu, gde se slučaj ubistva rešava uz pomoć „proročkih moći” detektiva Dejla Kupera i vizija Boba, koje imaju pojedini stanovnici Tvin Piksa povezani sa žrtvama ubistva kao što su Medi Ferguson i Sara Palmer. Jedan od važnih Kuperovih pomagača je i Margaret, žena sa trupcem u naručju, koja, kako se ispostavlja nije sasvim luda, već kao medijum preko ovog komada drveta prima informacije značajne za istragu.

Kuperova „proročka moć” se ispoljava kroz snove i vizije. U trećoj epizodi prve sezone prikazan je Kuperov san u kojem se pojavljuje jednoruki Filip Džerard, zaposednut entitetom zvanim Majk, i obraća mu se ovim rečima:

„Kroz tamu buduće prošlosti

Mag žudi da vidi

Prolaz između dva sveta

Vatro, hodaj sa mnom.“

„Živeli smo među ljudima. Mislim da to zovete trgovina. Živeli smo iznad. Mene je takođe dodirnulo nešto đavolsko. Tetovaža na levom ramenu. No, kad sam video lice boga, bio sam promenjen. Odsekao sam celu ruku. Moje ime je Majk – njegovo Bob“. U tom snu se javio i Bob: „Majk, čuješ li me? Uhvatiću te sa mojom vrećom smrti. Možda misliš da sam poludeo. Ali obećavam… ubiću ponovo“. U nastavku sna Kuper vidi sebe u prostoriji sa crvenim zavesama zajedno sa misterioznim čovekom patuljastog rasta i Lorom Palmer. Lora ga posmatra i daje znak dodirujući kažiprstom svoj nos. Patuljak progovara: „Imam dobre vesti. Ta žvaka koju voliš vratiće se sa stilom.“ Pogleda ka Lori i nastavlja: „Ona je moja sestričina, ali zar ne izgleda isto kao Lora Palmer? Kuper odgovara: „Pa to i jeste Lora Palmer... Jesi li ti Lora Parmer?“ `Lora` odgovara: „Osećam se kao da je poznajem, ali mi se ruka ponekad savije unazad.“ Patuljak nastavlja: „Puna je tajni. Tamo odakle mi dolazimo ptice pevaju lepu pesmu i uvek je muzika u vazduhu.“ Patuljak ustaje i počinje da se izvija u ritmu džeza koji ispunjava prostoriju. Zatim i Lora ustaje, dolazi do Kupera, ljubi ga i šapuće mu nešto na uvo. U tom trenutku Kuper se budi.

U prvoj epizodi druge sezone Kuper leži ranjen na podu svoje hotelske sobe i u bunilu doživljava novu viziju. U sobu prvo ulazi ostareli konobar neobično visokog rasta sa šoljom mleka na poslužavniku. Pozdravlja ga i nudi mleko namerno previđajući da Kuper leži u krvi i traži pomoć lekara. Uz osmeh u nekoliko navrata izjavljuje „Čuo sam za tebe” i uz podršku u vidu podignutog palca napušta prostoriju. Zatim se u sobi pojavljuje džin-duh i započinje razgovor: „Reći ću ti tri stvari. Ako ti ih kažem i obistine se, hoćeš li mi tada verovati? – Ko si ti? – Pitanje je gde si ti otišao... Prvo ću ti reći ovo: ’Postoji muškarac u vreći koja se smeje’. Drugo: ’Sove nisu onakve kakvim se čine’. I treće: ’Bez hemikalija ništa nećeš postići’. To je sve što ti mogu reći. Daj mi svoj prsten. Vratiću ga kad vidiš da sam ti rekao istinu. Želimo da ti pomognemo.“ Nakon toga džin-duh nestaje, a na vrata banu policajci raspršujući viziju. Ovaj džin se Kuperu javlja i kasnije (u sedmoj epizodi druge sezone) u trenutku kada Liland Palmer ubija svoju sestričinu Medi, upozoravajući ga sa „Ponovo se dešava“. Takođe, u devetoj epizodi druge sezone uz njegovu pomoć Kuper sada može da čuje ono što mu je Lora šapnula u snu, snu koji je bio i Lorin san: „Ubio me je moj otac“. Nakon što je saznao istinu Kuper dobija i svoj prsten nazad.

Ovi nadrealni snovi i vizije pružaju ključ rešenja misterije ubistva Lore Palmer. Potrebno je samo pravilno shvatiti iznesene izraze, znakove, mimiku i događanje u toj drugoj ravni stvarnosti. Toga je svestan Dejl Kuper i, stoga, osnovna vodilja u njegovoj istrazi je ta simbolička nit, koju mora da raspetlja. Raspetljana nit dala je sledeće objašnjenje. Majk i Bob su bili zli duhovi koji su opsedali tela i kroz njih činili zločine. Nakon što je Majk doživeo prosvetljenje videvši lice boga, postaje Bobov neprijatelj. Kroz telo Filipa Džerarda pokušava da pomogne Kuperu, pa od njega Kuper saznaje i Bobovu istoriju. Ljudi koje je Bob nastanjivao bili su njegova deca. Kada je Liland bio dete, njegov komšija (otac) bio je sedokosi Robertson (Robertov, odnosno Bobov sin). Bob se nastanio u Lilandovom telu, a zatim je pokušao da zaposedne i njegovu ćerku, Loru. Lora je bila veći borac od Lilanda i bila je spremna na samoubistvo ako izgubi bitku. To je i najavljivala u svom tajnom dnevniku dan pre ubistva. Kada je Bob video da ne može da joj uzme dušu, ubio ju je Lilandovim rukama.

Rešenje slučaja Lore Palmer nije i kraj serije. Štaviše, tek smo na njenoj polovini. Liland je formalno imenovan kao ubica, ali Kuper i njegova ekipa znaju da je Liland bio marioneta bez svesti i savesti, a da je konce vukao Bob, tajanstveni entitet koji je napustio Lilandovo telo pre njegove smrti. Možda je to i bio razlog što je Kuper produžio svoj boravak u Tvin Piksu, a ne samo privlačnost koju je osećao prema ovom mestu ili suspenzija iz FBI-a, koju je zaradio kršeći pravila službe zbog neprijavljenog prelaska kanadske granice i akcija koje je tamo sproveo.

Nadrealna dešavanja u drugom delu serije započinju nestankom majora Brigsa tokom noćnog pecanja sa Dejlom Kuperom. Prethodno je Brigs Kuperu pomenuo „Belu kolibu” kao stanište duša u šumama Tvin Piksa. Predosećajući vezu između Brigsovog nestanka i „Bele kolibe” Kuper saznaje od zamenika šerifa, Indijanca „Houka”, da je prema lokalnoj legendi „Bela koliba“ mesto gde obitavaju duhovi koji vladaju ljudima i prirodom. Međutim, postoji i legenda o „Crnoj kolibi“. „To je međustanica kroz koju svaki duh mora da prođe na putu do savršenstva. Tamo ćeš sresti svoju suprotnost. Moj narod to zove „očekivanje na pragu“. Ako se suprotstaviš „Crnoj kolibi“ sa nesavršenom hrabrošću, uništiće ti dušu.“ Major Brigs je posle dva dana nađen u šumi, iscrpljen i sa gubitkom pamćenja. Ipak, u sećanju mu je ostao huk sove, dok mu se ispod desnog uva pojavio ucrtan simbol u vidu tri trougla. Brigs je saznao za fenomen „Bele kolibe“ kroz tajni vladin projekat „Plava knjiga“ u koji je bio uključen. Kuperu otkriva da se taj projekat odnosi na istraživanje fenomena NLO-a. Napušten je još 1969, ali je on nastavio istraživanje u šumama Tvin Piksa, upravo zbog fenomena „Bele kolibe“.

U međuvremenu, u policijskoj stanici osoblje nalazi mrtvog čoveka za šahovskom tablom, sa tragom sečiva ispod grudi i glavu jelena. Kuper prepoznaje „rukopis“ Vindoma Erla, svog partnera koji je nekoliko godina ranije završio u ludnici nakon ubistva Kerolajn, svoje žene, a Kuperove ljubavnice. Nakon saznanja da je Erl ponovo na slobodi, Kuper, kao suspendovani FBI-ovac, prihvata posao zamenika šerifa Tvin Piksa i preuzima slučaj. Vindom Erl se zarekao da će se osvetiti Kuperu i nakon što se nastanio u jednoj kolibi izvan Tvin Piksa, uz pomoć lokalnog siledžije, Lia, planira nova ubistva. Erl svoje planove projektuje na šahovsku tablu, pa je Kuper uz pomoć Pita, vrsnog šahiste, prinuđen da mu parira na šahovskoj tabli, jer svaki loš potez i odnesena figura, nagoveštava novo ubistvo. Kuper i Pit svoje poteze oglašavaju preko lokalnih novina, dok Erl pod maskom isporučuje poruke sa odigranim potezima stanovnicima Tvin Piksa.

U Tvin Piks ponovo svraća Gordon Kol, Kuperov kolega iz FBI-a, skida mu suspenziju i vraća ga u FBI, s obzirom da su optužbe protiv njega odbačene. Takođe, donosi deo dosijea Vindoma Erla, u kojem stoji da je i on bio na haloperidolu kada je poludeo, kao i jednoruki Džerard. Ali Erl je koristio ovu drogu da simulira bolest (šizoidni manevar). Inače, Erl je kao i major Brigs radio na projektu „Plava knjiga”, a kada je cilj projekta prebačen sa svemira na šume Tvin Piksa, Erl postaje čudak. Bio je posesivan i nasilan, pa je uklonjen iz projekta. Video snimak koji je stigao do detektivskog tima iz arhive projekta, sadrži izjavu Vindoma Erla: „Ovi zli čarobnjaci koje zovu Dagpas, neguju zlo u ime zla, ništa više. Ispoljavaju se u tami bez ujednačavanja svojih motiva. Ova strastvena čistoća im omogućava pristup tajnom mestu, gde zlo daje moć. Ovo mesto moći je opipljivo i kao takvo se može pronaći, ući u njega i možda se upotrebiti na neki način. Dagpasi imaju mnoga imena za njih, ali glavno je „Crna koliba”.

Kuper, shvatajući da su slučaj Vindom Erl i nestanak majora Brigsa povezani, pokušava da odgonetne simbolične trouglaste oznake na Brigsovom vratu i na nozi dame sa trupcem, Margaret, koja takođe tvrdi da joj se beleg pojavio nakon amnezije, koja je bila obeležena blještavom svetlošću i hukom sove. Kombinujući ova dva simbola Kuper dobija sliku koju je video u obližnjoj Sovinoj pećini, a koja je deo jednog većeg petroglifa, kao deo misterioznog nasleđa Tvin Piksa.

Kuper misli da simboli predstavljaju nekakav putokaz. Erl, takođe, pokušava da ih odgonetne, pri čemu špijunira Kupera i kidnapuje majora Brigsa. Na kraju dolaze do otkrića da je crtež u pećini mapa na kojoj je prikazan put do „Crne kolibe”. Kuper smatra da vrata „Crrne kolibe” mogu biti otvorena samo u određenom trenutku. Astrološki simboli Jupitera i Saturna, prikazani na crtežu, nagoveštavaju konjukciju u kojoj se sada nalaze ove dve planete. To znači da predstoje velike promene i da sledi otvaranje vrata „Crne kolibe”. Šerif Hari na pećinskom crtežu prepoznaje lokalitet Glastonberi, jer je prikazan krug koji čine 12 američkih platana (sikamora) i tog trenutka su ubeđeni da su otkrili položaj „Crne kolibe”. Margaret, dama sa trupcem, donosi u policijsku stanicu spaljeno motorno ulje, koje joj je doneo muž pred smrt, rekavši joj da ono otvara vrata „Crne kolibe”.

Vindom Erl je preko prislušnih uređaja u policijskoj stanici saznao za Glastonberi. Njegov sledeći potez je uzimanje kraljice na šahovskom polju, a u stvarnosti otmica novoizabrane kraljice Tvin Piksa na izboru za mis, Eni Blekburn, Kuperove izabranice. Uzimanje kraljice bi ga dovelo do kralja, odnosno do Dejla Kupera, što je njegov konačni cilj. Erl uspeva da otme Eni i odvodi je sa sobom u šumu, gde nailaze na otvoren prolaz ka „Crnoj kolibi”. Detektiv Kuper i šerif Hari kreću za njima i pred krugom od 12 sikamora se razdvajaju, jer Kuper insistira da uđe sam u „Crnu kolibu”. Unutar nje on se bori za spas svoje i Enine duše, koje su ugrožene od nesmirenih zlih duhova personifikovanih kroz lik Boba, patuljastog čoveka ili kroz svoje sopstvene dvojnike. Njih dvoje na kraju ipak uspevaju da se vrate u ovaj materijalni svet, ali sa nesagledivim posledicama…

Serija emitovana 1990/91. godine sastoji se iz dve sezone. Prva sadrži 8 a druga 22 epizode. Pilot prve i dugometražnu prvu epizodu druge sezone režirao je Linč, ali i još četiri dodatne epizode. Prva sezona deluje kompaktno i funkcioniše sasvim dobro kao krimi-drama o rešavanju slučaja misterioznog ubistva, filovana sa šarenolikim likovima i njihovim međusobnim intrigama. Iako su događanja interesantna, a atmosfera misterije uvek prisutna, povremeno preti opasnost da serija upadne u kolotečinu činjenica i procedura istraživanja jednog ubistva ili da se zaplete u silne ljubavne trouglove. To imajući u vidu Linč se prihvata režije uvek u pravom trenutku, tako da nezaboravni pilot druge sezone u istraživani slučaj ubistva unosi nadrealne elemente, a seriju obogaćuje bizarnim humorom koji zadire i u slepstik komediju. U ovoj epizodi otvoreno se ironizuje melodrama, koja je sastavni deo Tvin Piksa, aludirajući pritom na sapunske opere i njihovu nezasluženu popularnost. Ova aluzija je i materijalizovana u vidu sapunice „Poziv na ljubav”, koja se vrti na televizorima domaćinstava u Tvin Piksu.

Prednost „Tvin Piksa“ u odnosu na sve druge serije ovog tipa je u konstantno prisutnoj atmosferi misterije. Čak i kada se radi o svakodnevnoj komunikaciji meštana u barovima, restoranima, hotelima i privatnim kućama, blic kadrovi tokom kojih kamera odluta na njišuće krošnje obližnje četinarske šume, na vodopad ili na semafor koji se lagano njiše na vetru unose nemir i svest o postojanju nekakve skrivene pretnje. Te pretnje su svesni i sami stanovnici Tvin Piksa. Tako, na primer, politički korektan govor prepun opštih mesta o zaštiti prirode, koji iznosi mis Tvin Piksa, ima zlokoban prizvuk, jer govoreći o šumi, njenoj lepoti i spokoju, Eni mora da naglasi i da „svaka šuma ima i svoju senku”. 

O senkama govori i Kuper kada ga optužuju za neprijavljen prelazak kanadske granice, napad na bordel, krađu droge, pa čak i dvostruko ubistvo: „Postoji veća igra od ovog što mi vi prebacujete. Zvuk koji nastaje kad vetar duva kroz borove. Životinjski osećaji. Ono čega se bojimo u tami i ono što leži iza tame. Sada vidim dalje i od straha. Gledam na svet sa ljubavlju.“ Na kraju, ne treba zaboraviti da, osim slika i zvukova prirode, veliki doprinos građenju atmosfere daje i muzička pozadina Anđela Badalamentija sa svojim melanholično-jezovitim tonovima.

Ipak, za kraj ostavljam finale. U trećoj epizodi prve sezone, a zatim i u prvoj epizodi druge sezone Linč, kao režiser, uvodi nadrealni svet kroz Kuperove snove i vizije, sa snoviđajnim kulisama, patuljcima, džinovima, ljudima i događanjima kao simbiličkim predstavama. Kulminacija ovakve predstave „stvarnosti” data je u finalu serije, kada dolazi do obračuna između Kupera i Vindoma Erla u „Crnoj kolibi“, boravištu duša na putu pročišćenja, i kako kaže legenda, mestu gde nalaziš svoju suprotnost i ako se ne suprotstaviš sa savršenom hrabrošću, uništiće ti dušu. Ova poslednja scena ne može biti rastumačena u realističnom ključu, nego samo primljena direktno kroz emotivni doživljaj, doživljaj naših najdubljih strahova i utoliko je jedino moguće doslovno je transkribovati:

Erl dovodi Eni do magičnog kruga od 12 sikamora. Iza njega u tami šume pojavljuje se crvena zavesa i oni odlaze iza nje. Nedugo zatim dolazi i Kuper sa Harijem. Kuper ulazi sam u hodnik omeđen crvenim zavesama sa antičkom statuom na njegovom kraju, a onda i u sobu sa blještavim trepćućim svetlom, gde ga sačekuje čovek patuljastog rasta i utvara sa mikrofonom koja peva o susretu pod sikamorama. Patuljak mu se obraća: „Kad me budete videli sledeći put, to neću biti ja. Ovo je čekaonica. Hoćete li malo kafe? Nekoliko tvojih prijatelja je ovde.“ Dolazi i pozdravlja ga Lora Palmer: „Videćemo se ponovo za 25 godina. U međuvremenu...“ i zauzima ukočen položaj kao da pozira, pa nestaje. Kafu mu donosi stari konobar iz njegovih snova, a zatim i džin-duh koji kaže: „Jedan i isti“. Patuljak trlja ruke, a Kuper uzima kafu koja postaje čvrsta, a zatim uljasta. Patuljak kaže: „Vau, Bob, vau. Vatro, hodaj sa mnom.“ I scena se pretvara u vatrenu stihiju, a zatim pod trepćućim svetlom Kuper izlazi iz prostorije. Kreće dalje hodnikom, a onda ulazi u drugu sobu za koju se ispostavi da je ista kao prethodna i da je nastanjuje isti patuljasti čovek. On kaže: „Još jedan čovek“, pa onda nestaje, a pojavljuje se Medi i poručuje mu da se čuva njene rođake. Vraća se u prvu sobu, ali ovog puta ona je potpuno prazna. 

Ipak, iskrsava patuljak i kaže: „Zla bliznakinja“. Pojavljuje se Lora i izvrnutih beonjača mu kaže: „U međuvremenu...“ i počinje histerično da vrišti i atakuje na Kupera. Kuper otrči do druge sobe, gde primeti ranu i krv na svom stomaku. Vraća se u prvu sobu, gde vidi sebe i Kerolajn kako leže u krvi. Zatim, shvata da je to Eni, koja se podiže. Ponovo odlazi u drugu sobu, gde ga sačeka ista ta Eni, s kojom obavi sledeći razgovor: „Dejl, videla sam lice čoveka koji me je ubio. To je moj muž. – Eni? – Ko je Eni? To sam ja. – Kerolajn! – Sigurno si pogrešio, ja sam živa!“ Osoba pred Kuperom menja svoj lik; bila je Eni, pa Kerolajn, zatim zlokobna Lora i na kraju Erl. Kuper je oči u oči sa Erlom, dok Eni stoji sa strane i iznenada nestaje. Erl se zasmeje, pa kaže: „Ako mi daš tvoju dušu, pustiću Eni da živi. – Hoću.“ Onda Erl vadi nož i zabija ga Kuperu ispod rebara. Scena se pretvara u vatrenu stihiju. Zatim se film odmotava unazad do trenutka koji prethodi zarivanju noža i pred Kuperom Bob hvata Erla koji vrišti, zauzdava ga, a Kuperu kaže da ide. „Erl obmanjuje. On ne može da traži tvoju dušu. Ja ću je tražiti.“ Kuper odlazi, ali zatim utrčava njegovo drugo ja, Kuperova zlokobna varijanta i kezi se u lice Bobu. Ona „bolja“ varijanta Kupera u hodniku nabasa na Lilanda koji kaže: „Nikoga nisam ubio“. Zatim do Lilanda dolazi i zlokobna varijanta Kupera, pa počinju da se cerekaju jedan drugom u lice. Kuper broj 1 juri Kupera broj 2 (ili obratno) i kada se sustignu, u krupnom kadru pojavljuje se đavolsko lice Boba. U tom trenutku sa ove strane kruga od 12 sikamora pred Harijem se pojavljuju nepomična tela Kupera i Eni.

Kuper se budi u hotelskoj sobi sa Harijem i doktorom Vilom, dok je Eni u bolnici. Želi da opere zube i odazi u kupatilo. U kupatilu, kao pod hipnozom, cedi pastu u lavabo, a zatim lomi glavom ogledalo u kojem se nalazi lik Boba. Okreće glavu krvavog čela i zlurado ponavlja pitanje: „Kako je Eni?... Kako je Eni?...“, zlobno se cerekajući.

Tu se serija završava. Ne sumnjam da se u ovom psihodelično-nadrealnom raspletu nalaze svi odgovori. Samo što ih je, kao što rekoh, teško racionalizovati, jer se do njih dolazi intuitivno. Jedino je nedvosmisleno jasno da se Lorina najava „Videćemo se ponovo za 25 godina“ (bila ona nada, obećanje, pretnja ili neminovnost), ostvarila. Snimljeno je novih 18 epizoda u kojima su isti ovi likovi okupljeni nakon 25 godina. U to ime, želim vam svima plodonosne košmare i u novoj sezoni.