ZAVODNIK u Špaju

            Selo Špaj, odakle potiče moja nedavno preminula majka, nije prestalo da me opseda ni nakon što sam ga detaljno upotrebio kao poprište mog drugog romana ZAVODNIK (2014; II izdanje 2015).

            Svako malo, tj. kad god se ukaže prilika, volim da odem tamo, da obiđem lokacije od kojih su mnoge – u manje ili više izmenjenom obliku – poslužile kao poprišta mog pokušaja da napravim autentični srpski folk-horor roman.

            U ovom blog postu, i u nekoliko narednih, podeliću sa vama neke od efektnijih slika nastalih tokom par mojih skorašnjih poseta Špaju. Većina slika u ovom postu potiče iz novembra 2017. One iz automobila napravio sam ja, a ostale je uglavnom načinio moj sestrić, vozač i pratilac Matija.

            Da bih vam dao bolju sliku konteksta, namerno kačim i nekoliko slika sa puta ka selu, jer i roman počinje polaganim prilaskom toj lokaciji. Za mene je uvek proći kroz Prosek i zatim Klisuru bilo kao preći Prag ka nekom Drugom Svetu... Poznavaoci horora prepoznaće najmanje dve Lavkraftove priče na čije početne pasuse baš ovaj i ovakav početak aludira.

            Sav tekst koji nadalje sledi uz fotke jesu citati iz romana ZAVODNIK...

Ako iz Niša krenete regionalnim putem prema Beloj Palanci, ubrzo pošto prođete kroz tunele Sićevačke klisure i projurite ispod kršnih stena nadvijenih nad asfalt srećni što se nijedna nije obrušila na vas, naići ćete na predeo brdovit, šumovit i zapušten. 

Od sela Prosek, na ulasku u klisuru, pa sve nadalje, uzak put krivuda prateći tok maslinasto-zelene Nišave i njime kamiondžije žure prema Bugarskoj i Turskoj: 

krcate grdosije huje kraj vozila iz suprotne trake u zastrašujućoj blizini, kao da ih svi đavoli gone da što pre napuste taj kraj. 

Preticanje je rizično a manevarskog prostora malo na putu stišnjenom između obronaka planine i strme litice ka reci. 

Klisura nije bez svoje divlje lepote, ali na ovom mestu nije mudro zagledati se u nju, osim ako nemate privilegiju da je posmatrate iz ugla putnika, a ne vozača.

Upravo u toj poziciji zatekao sam se, lica naslonjenog uz staklo, kada je autobus iz mraka tunela i večitih senki klisure izbio na nešto širi prostor. 

Sunce me je zablesnulo kroz okno nedovoljno prljavo da ga sasvim zamuti. 

Svratišta za kamiondžije. Mali dragstori kraj puta. Kamenolom. Skromne kućice zbijene jedna uz drugu u podnožjima okolnih brda.

            Kažu da je nekada ovde vrvelo od života, u vreme kada je nekoliko lokalnih fabrika uspešno radilo, dok su ljudi u naponu snage obrađivali plodnu crvenicu. 

Fabrike su, potom, propale, i sa sobom povukle sve koji su u njima tražili život bolji od onog za plugom. 

Ostala je crvena zemlja, uglavnom prepuštena sebi i nekolicini najtvrdoglavijih ili najočajnijih, koji za drugo ne znaju ili drugde ne mogu. 

Njima je čak i Bela Palanka predaleko, a Niš, odakle ja dolazim – nedostižan.

 

* * * 

Na vrhu brežuljka dočekaše me dva razgranata i uzajamno gotovo zagrljena stabla hrasta ispod čijih je širokih krošnji, u debeloj hladovini, sedeo jedan dečak, leđima oslonjen o veliki stari krst od kamena. 

Ivice potonjeg bile su zaobljene hujanjem vekova a tvrda površina mu je ponegde omekšana mahovinom. Oblik njegovih stranica podsetio me je na malteški krst. 

U centru mu se nalazio ispupčen jednakostranični krst sa zadebljanim krajevima, a na svakom od krakova, u krugu, još po jedan manji. Travu i žbunje oko vinograda koji se spuštao od vrha brežuljka sve dole do raskrsnice brstile su tri krupne bele koze koje mi načas uputiše svoje jedva zainteresovane poglede.

Dečak blago kovrdžave kestenjaste kose podiže krupne tamne oči ka meni ali ne prestade sa svirkom. Imao na sebi majicu teško odredive boje, od bezbrojnih pranja izbledelu tako da je čak i motiv slike na grudima bio neraspoznatljiv. Nosio je bermude od isečenih bledoplavih farmerica. Omalela majica stezala se oko izdžigljalog tela, nehajno izvučena tako da se ogoljeni stomak belasao u senkama. Jednu bosu nogu prekrstio je preko kolena, i nešto nonšalantno u njegovom držanju podsetilo me je na Haklberija Fina. 

Upitah ga:

"Dečko, znaš li gde je kuća Mojsilovića?"

I dalje je svirao. Činilo se da mu je važnije da okonča melodiju. Istina, bila je neobično lepa. Zastao sam, uživajući u hladu i odmoru nakon naporne uzbrdice i spustio ranac u travu. Nisam prišao kako bih se oslonio na krst ili hrast, jer time bih možda narušio njegov privatni prostor. Bio sam svestan da sam za njega stranac, i nisam hteo da ga uplašim. Noge su mi klecale od penjanja koje je potrajalo... pogledao sam mobilni telefon, i na njegovom satu video da je prošlo oko sat i pô otkako sam izašao iz autobusa. Sad mi više neće trebati. Ugasio sam ga. Onda sam izvukao flašicu i iskapio ionako mizerni, odavno mlaki sadržaj, jedva dovoljan da okvasim sasušena usta. 

Dečak kao da je potpuno zaboravio na moje prisustvo. Pomislio sam da je bolje da krenem dalje; možda izgledam trapavo u toj poziciji, kao da molim ovog mladog fauna za odgovor. 

Bilo je nečeg hipnotičkog u toj muzici kao i u dečakovoj bezbrižnoj pozi što me je zadržavalo u mestu, a iza taraba dvorišta podalje ne spazih ni nagoveštaja nekog posmatrača. Jedino su me koze pratile svojim čudnim, ravnim pogledima i klatile otežala vimena kroz visoku travu. Onda on prekinu na, kako mi se činilo, proizvoljnom mestu i lupi drvenom frulom nekoliko puta o svoj levi dlan, kao da je otresa.

 

 * * * 

Vratio sam se do groblja i ovog puta skrenuo blagom nizbrdicom, pored jedne očito puste kuće. Dobar deo kreča i maltera oljuštili su prsti vremena i ogolili materijal ispod, boje zgrušane krvi. 

Ponegde su davnašnje kiše sprale crvenu zemlju iz tih rupa i procurivši niz beli zid iscrtale crvene trake. To je stvorilo utisak nečeg ranjenog, ostavljenog tu da iskrvari. 

S puta je teško bilo odrediti da li je smeđa boja na starinskim vratima sa dve duguljaste staklene ploče bila prvobitna farba na vratima, ili je to što sam posmatrao samo ogoljeno drvo izjedeno decenijama kiša, vetrova, magli i mrazeva. 

Ove dve fotke nastale su godinu dana kasnije, septembra 2018. i pokazuju istu ovu kuću, sada polusrušenu

Groblje preko puta, odmah do kuće, zaklanjalo se visokim koprivama i šibljem koji su skoro sasvim obavili i prerasli drvenu ogradu: samo vrhovi najviših spomenika štrčali su iz senki pod drvećem.

Put je kružio dalje ulevo, i odmah posle opustelog dvorišta ranjene kuće, doveo me je pravo do zadnjeg zida svinjca koji je pripadao sledećoj avliji. Pozdravi u vidu groktanja potvrdiše ono što sam nanjušio još iza ugla. 

Ta skromna građevina naherenog krova očigledno je bila deo još uvek aktivnog domaćinstva. Ako su uputstva seljaka ispred zadruge bila tačna, to bi trebalo da je moje krajnje odredište. Zapravo, ne svinjac, nego kuća kojoj on pripada.

 

 * * *

          Ovaj roman posvećujem uspomeni

na baba Slavku (majku moje majke)

i deda Vasu (oca mog oca)

od kojih sam čuo svoje prve i najjače horor priče.

Ako ništa drugo, ovo groblje ne izgleda nimalo zlokobno niti morbidno, i to nije samo zbog sunčanog dana. Ovaj se, zapravo, narogušio oblacima iz pravca Bugarske i zapažam nešto bolećivo u sjaju Sunca, zamućenog koprenom, kao kroz gazu. Može biti da jedva kontrolisano bujanje zelenila svuda okolo ukazuje na prirodnost smrti, na njenu uklopljenost u poredak stvari, na njenu prožetost sa samim životom. 

Mahovina krasi kamen sa nečijim davno zaboravljenim imenom, puzavice grle onaj drugi, "nepodšišana kosa grobova" buja iz dubina, i mada u tim vlatima trave ne uspevam da vidim baš vitmenovski optimizam, ne mogu reći ni da me ovo mesto ispunjava poovskom melanholijom. Umesto žalosnih vrba, tužnih breza ili neimenovanih čvornovatih stabala čije bi granje grabilo neoprezne namernike, ovde raste samo prozaično drveće čije je seme, pretpostavljam, naneo vetar. Vetar, a ne ljudi, jer nije ovde bilo planskih zasada, kao što nije bilo staza, aleja, ni parcela, niti cveća i zimzelenog rastinja uobličenih u poruke večnosti.

Ljudi su tu bili pohranjeni uz svoje dedove i očeve, ali sa takvim odsustvom pompeznosti i pridavanja značaja pojedincu da me to pomalo iznenađuje. Ovde možeš zaboraviti na ideju poštovanja privatnog prostora: grobovi su toliko bliski jedni drugima, a pojedini stariji krstovi doslovno grle one mlađe, da je teško iz glave izbiti sliku zakrčenosti tamo dole, sliku kostiju uzajamno pomešanih u zagrobnoj porodičnoj intimnosti. 

Kao što gore, među grobovima, nije bilo granica i izdvajanja, toga nije bilo ni dole: počivaju u univezalnom, komunalnom zagrljaju i tako im je, valjda, svima toplije, i sigurnije, i prirodnije.  

  

--- NASTAVIĆE SE... ---

KULT GULA: ŠTA IMA UNUTRA?

  

            Za nešto više od mesec dana od raspisivanja pretplate za knjižurinu u kojoj su sakupljeni neki od najboljih tekstova sa bloga The Cult of Ghoul, na nju su se pretplatila ukupno 102 pretplatnika, sa naručenih i plaćenih 129 knjiga.

            Na ovaj podatak može se gledati na više načina. 

Cinično-mizantropski: takvi su ti ljudi, kad je dž onda je super, a kad treba podržati iz svog džepa, makar i simbolično, onda ih nigde nema. 

Matematično-realistički: od 500 ljudi koji dnevno posete ovaj blog, odnosno od 300 registrovanih čitalaca, tj. od 5 miliona i 690.000 poseta koje je ovaj blog za 10 godina imao, jedva 100 njih smatra da krem kremova ovog bloga vredi kupiti i posedovati na papiru.

Neizlečivo humanističko-optimistički: prodao si 130 primeraka knjige za koju se ne zna čak ni šta tačno ima u njoj, ni kako izgleda unutra, ništa – samo na ime i na koncept. Malo li je?

            Istina, može se i tako na to gledati: neki poginu od web marketinga i cyber trovanja reklamama, pa ne prodaju 130 komada svoje knjižice. Neki okače i sadržaj, i odlomke iz knjige, i trista čuda i muda, pa opet – muk.

            Ja sam, dakle, veoma zahvalan svima koji su se do sada pretplatili, i znanima i neznanima (a moram blago iznenađeno primetiti da je među pretplatnicima više meni nepoznatih ljudi, koje nikada nisam sreo, nego li znanaca); zahvalan sam i na njihovim delima, ali i na lepim rečima, komentarima, izrazima podrške i zahvalnosti. 

Prva strana knjige

Eto, možda ipak ne mogu da računam na 300 Spartanaca kad krenem u juriš, ali barem na 100-ak, izgleda, ipak mogu. Nije ni to za bacanje. Taman posla.

            Uglavnom, ja nisam nezadovoljan, ali ne mogu reći ni da sam prezadovoljan. Recimo da je to realno stanje u ovom trenutku, da je to NEKI pokazatelj NEČEGA, ali šta tačno ove cifre govore ostaje svakome ponaosob da tumači. Ja verujem da će veći deo tiraža od 500 primeraka biti prodat, u ovom ili onom vremenskom periodu, i guram dalje s ovim projektom jer mislim da ovaj Kult zaslužuje ovakav spomenik. Sad, da li će mu on biti nadgrobni ili ne, videćemo.

Zadnja korica knjige

            Anyway, pretplata traje još samo 5 (pet!) dana – tačnije, još toliko dana imate fore da, ako naručite knjigu, vaše ime bude navedeno pozadi u Izrazima zahvalnosti. To NE znači da knjigu ne možete naručiti kasnije – nakon isteka pretplate, tokom njenog štampanja, ili nakon što izađe iz štampe. Naprotiv: možete je kupiti kad god to poželite, DOK traju zalihe. Posle toga neće biti doštampavanja. Ko želi, može da mi piše na mejl dogstar666@yahoo.com radi dogovora o uplati i slanju.

            Znači: PDF prelom unutrašnjosti knjige finišira se u nedelju uveče, 3. marta, a knjiga počinje sa štampom u ponedeljak, 4. marta. Juče sam razgovarao sa štamparom, i dogovorili smo se da knjige meni budu isporučene najkasnije 25. marta, mada će verovatno biti gotove i nekoliko dana ranije. Bićete ovde obavešteni o tome kako se napreduje sa štampom, ali računam da će pretplatnici svoje knjige dobiti do kraja marta, odnosno verovatno će početi da im pristižu negde između 20. i 25.03.

            Do tada, evo kako izgleda finalna verzija korice, koju je izradila Tijana Jevtić (po mojim idejnim rešenjima).

A evo je i unutrašnjost knjige: za dizajn i prelom je zadužen David Tankosić, Orfelinova uzdanica, slikopisac većine Orfelinovih novijih izdanja, uključujući i VIŠE OD ISTINE.            

Sadržaj:

00) Rekli su o Kultu...

0) Predgovor: Čemu sve ovo

1) SKRAJNUTI HORORI

 

2) LISTE I IZBORI

3) MEJNSTRIM HORORI

 

4) TREŠ

5) TV SERIJE

6) SKRAJNUTI NEHORORI

7) MEJNSTRIM NEHORORI

8) CHETNIXPLOITATION

9) DOKUMENTARCI

10) FESTIVALSKI IZVEŠTAJI

11) STRANA HOROR KNJIŽEVNOST

12) DOMAĆA FANTA-HOROR KNJIŽEVNOST

 

13) TIRADE

            U jednom nedavnom intervjuu pitali su me: U najavi ovog izdanja napisali ste i da će biti nekih sadržaja premijerno objavljenih u knjizi, koji nisu vezani za sam blog. O čemu se tačno radi?

            Evo mog odgovora:

Bilo bi protivno samoj ideji i poenti ove knjige da sada pišem u izobilju neke nove tekstove, specijalno za nju, a na blogu neviđene. S druge strane, osećao sam potrebu da u njoj ipak pružim i nešto više od izbora onoga što su najverniji čitaoci mogli pročitati na blogu; neki specijalni dodatak, nešto više, samo za čitaoce koji nabave knjigu. Stoga dodaci na neki način izrastaju iz postojećeg ili se na ono sa bloga nadovezuju: recimo, dodao sam u knjigu neke spiskove i liste koje sam planirao da objavim na blogu, ali nisam stigao. Dopunio sam listu „Zapostavljeni horor filmovi“ sa nekoliko desetina naslova o kojima na blogu nisam stigao da pišem. Dodao sam liste „Oklevetani horori“ (Filmovi koji su mnogo bolji od reputacije koju među hororistima imaju) i „Oklevetani nastavci“ koji pokazuju da nastavak može biti odličan, pa čak, ponekad, i bolji od originala. Zatim, dopunio sam i zaokružio osvrt na knjigu jednog domaćeg autora, a tekstu o filmu Get Out dodao neka nova razmišljanja, na nekoliko stranica. I tako, dopune u tom stilu.

A evo šta su neke umne glave i istaknuti pregaoci na polju kojim se i Gul kreće imali kazati o ovom blogu i ovoj knjizi...

Rekli su o Kultu...

The Cult of Ghoul je više od hronologije čitanja jednog vrlo agilnog analitičara, od iskazivanja stavova povodom recentnih ili klasičnih žanrovskih i vanžanrovskih ostvarenja. Sada kada su najuspješniji eseji sa bloga sakupljeni u obimnoj knjizi, još se preciznije vidi domet Ognjanovićevog decenijskog diskurzivnog projekta: validnost ovog hermeneutičkog pristupa počiva, bez obzira da li se intonacija kreće unutar akademske retorike ili se predmetu prilazi sa relaksiranom ironijom, na vrlo personalnom, gotovo visceralnom praktikovanju tekstualne interpretacije. Zbog toga Ognjanović - kao što je to rekao Roland Barthes jednim drugim povodom - “nad onim što je tek napisao preko dana, noću osjeća strahova”: nije li taj intenzitet presudna karakteristika svakog predanog kritičkog govora.

- Aleksandar Bečanović, pisac (Opsjednutost) i filmski teoretičar (Leksikon filmskih režisera)

Bar, Crna Gora

Kult gula već od samog svog početka, postao je nezaobzilazan blog za sve koji se bavimo fantastičnom umetnošću na ovim prostorima. S njim je filmski i književni horor na Balkanu konačno dobio svoj stručan, ažuran i nemilosrdan glas, ili bolje vrisak, koji se čuje vrlo daleko. I koji je daleko najzabavniji, baš kad je najžešći. Čak i na tvoj račun.

- Tomaž Horvat, direktor Festivala filma i vina Grossmann

Ljutomer, Slovenija

U današnjem svetu, kada ozbiljni horor fanovi nemaju kuda da pobegnu od lažnog hajpa precenjenih novih filmova, kada, zdrobljeni brejnvošingom bezidejnosti, kreativnog kukavičluka i mediokritetstva aktuelnog horora u svim oblicima, još samo u maglovitom sećanju nosimo ideju kako bi prava horor kinematografija i literatura trebalo da izgledaju, The Cult of Ghoul je jedini koji će nas podsetiti gde smo izgubili mučki ubijene kriterijume i kako ponovo da ih pronađemo, i oživimo.

- Aleksandar Radivojević, dramski pisac (Samoudica, Strujosek) i scenarista (Srpski film)

Beograd, Srbija

Jedini domaći blog vredan posete u eri u kojoj su blogovi odavno prevaziđeni.

Jedina domaća internet adresa koja se, u doba nekulture, kulturom bavi na studiozan, dostojanstven i zabavan način.

Jedini izistinski domaći doktor strave i užasa u vreme kada je svakodnevica sama po sebi horor.

- Dušan Mladenović, urednik u izdavačkoj kući Veseli četvrtak

Beograd, Srbija

The Cult of Ghoul znatiželjnom čitaocu nudi panoramu prošlosti i sadašnjosti horora, učenu i naučno potkrepljenu ali i duboko strastvenu i - zašto da ne - pristrasnu što, kao u svakom kultu, traži voljno pokoravanje i uvažavanje do obožavanja ali zato nudi i jedinstveniji, širi, dublji, temeljniji uvid u suštinu žanra.

- Ilija Bakić, pisac (Bagra diše, Prenatalni život) i kritičar (101 lice fantastike)

Vršac, Srbija

Ghoulov blog danas ima status kultnog. Međutim, iza tog statusa kultnosti stoji eto već deset godina krvavog reda, rada i discipline kakvu samo jedan jedini doktor horora, Dejan Ognjanović, moze da ima. Njegova olovka možda često ne piše srcem, ali uvek besprekorno pogađa u njega, jer je na koncu stvari njegova kritika duboko istinska

i objektivna, svidelo se to nama ili ne.

- Miroslav Lakobrija, majstor za efekte maske

(Srpski film, Život i smrt porno bande...)

            Od mene toliko, za sada, na ovu temu. Pametnima dovoljno.

Intervju: Dejan Ognjanović, doktor strave i užasa

  

Za književno-kulturni jutjub kanal ŠIŠMIŠ govorim, naživo i naširoko, o ZAVODNIKU, stanju na domaćoj horor sceni, kritičarskom radu, humoru, planovima za budućnost...

Razgovor sa mnom vodio i snimao Aleksandar Trapara, na štandu Orfelina, tokom Sajma knjiga 2017 (sic). On me je pitao, a ja kazao mnogo toga što na drugim mestima nisam, naročito o ZAVODNIKU.

Uzgred, evo šta je Trapara napisao o tom romanu na sajtu Gudrids tri godine pre snimanja ove emisije.

Ne mogu da nađem nijedan racionalan razlog zašto bih ovoj knjizi dao manje od ocene 4.5. Pošto vidim da joj niko dosad nije dao 5, a rejting je mnogo gori nego što realno zaslužuje, prinuđen sam da dam peticu.
Moram da priznam da sam pomalo nevoljko počeo sa čitanjem nakon što sam video opis knjige na zadnjoj korici. Iskreno, tako je napisan da ne obećava mnogo. Em ne obećava, em na skroz loš način spojluje. Još kad sam prešao prvih nekoliko stranica i ustanovio da priča opasno počinje da sliči „Okretaju zavrtnja”, te pomislio da se radi o blatantnom plagiranju Henrija Džejmsa, očekivanja su mi se načisto srozala. Ipak, ubrzo sam shvatio da se ne radi ni o kakvom plagijatu, već svojevrsnom omažu. Ima tu i Džejmsa, i Lavkrafta, Glišića, Gogolja...

„Zavodnik”, tj. Zavodnik je više od horor priče. Ujedno je i dobra društvena kritika, a naročito je dobro ilustrovan posrnuli obrazovni sistem Srbije, od osnovne škole do fakulteta, pa je priča i s te strane prilično jeziva.
Čitajući tekst, stekao sam utisak da u ovom slučaju imam tu retku privilegiju kad mogu da kažem da to što sam odrastao na jugu Srbije zapravo pomaže. Jednostavno, ne mogu da zamislim da bilo ko ko je odrastao severno od Aleksinca može da pročita one locally colored delove kako treba, u južnomoravkom narečju, sa sve bugariziranom intonacijom i karakterističnim nazalnim pitch-shifted glasom koji koriste babe toga kraja. Razumevanje vokabulara da ne pominjem.

Nije ova knjiga za srpsko podneblje. Čak i kad se uzme u obzir da će je čitati samo ljubitelji horor žanra, mislim da su ljudi generalno preosetljivi kada se radi o fenomenu dečje seksualnosti, a kamoli homoseksualnosti (pu, pu, daleko bilo) -- za to ide „šamar, dva, onako očinski”, što bi rekô Vidoje. Eventualno da se knjiga prevede na engleski, pa da se sačeka da se neko pametan seti da je Srbija postojbina vampirâ, te da se može razviti vampirski turizam, na čemu npr. Rumunija i Mađarska već uveliko rade, i tako se progura.
Dobra priča. Ja ću je svakako preporučiti prijateljima.

*

Ko želi, neka baci pogled: traje skoro pola sata, čini mi se da vredi pažnje.

Ako je neko izdržao sve ove godine da ne nabavi ZAVODNIKA, a to poželi tek nakon ove emisije, ja imam još par primeraka, pa pišite slobodno ako poželite da se počastite ovim romanom strave.