IN A BETTER WORLD aka HAEVNEN (2010)

***(*)    

4-

             u okviru akcije 'denmark uber alles' overio sam njihovog ovogodišnjeg oskarovca. i uživao.

            danska je trenutno filmofilska supersila prvog reda – kakva južna koreja, kakva španija, man'te me molim vas – danci su skroz gore u vrhu uz japan i francusku: mislim, šta reći kad u toj zemlji trenutno u naponu snage stvaraju svoje najbolje filmove giganti kakvi su lars fon trir i nikolas vinding refn, istovremeno! pa sve i da niko drugi u toj sitnoj zemljici, duplo manjoj od srbije, ne snima filmove, ova dvojica su dovoljna! al nije tako, nego ima tamo još grdnih nekih ozbiljnih igrača: zapravo, najbolji pokazatelj toga koliko su danci danas jaki vidi se u tome što tamo čak i žene snimaju dobre filmove!

            bog mi je svedok da feministi u meni nije lako da prizna kako se ženski rod u dosadašnjoj istoriji nije baš nešto pretrgao od pravljenja vrlo dobrih, odličnih, a kamo li pak izuzetnih i epohalnih filmova – a jedine dve žene koje su prišle negde blizu tome (leni + bigelou), stavile su svoj talenat u službu super-zlikovačkih ideologija i režima. slučajnost? hm!

to nam ostavlja suzanu bier kao trenutno jedinu ženu-reditelja na čije filmove mogu da stavim ghoul's seal of approval, a da to ne bude iz feminističkih nego iz filmskih razloga. nakon užitka u njenom BOLJEM SVETU smesta sam overio još dva njena ranija rada – AFTER THE WEDDING (2006) i BROTHERS (2004), i obojici dao jake trojke. istina, neki cinik ili mizogin mogao bi reći: 'pih, kad ti scenarije piše jedan od najgenijalnijih živih scenarista, Anders Thomas Jensen, od toga čak i žena može da napravi dobar film'. i zaista, ovaj đenije potpisuje sva 3 njena pomenuta filma. ko se trovao holivudskim smećem pa nije obraćao pažnju gde se prave stvarno dobri filmovi možda je do sada propustio neke njegove vanredno dobre radove, od kojih, pored već pomenutih, moj seal of approval imaju THE GREEN BUTCHERS (3+), ADAM'S APPLES (4-) i AT WORLD'S END (3+), a nisu za bacanje ni crowdpleaseri U KINI JEDU PSETA itd. pritom nisam čak ni overio sve njegove radove, a nekoliko najzanimljivijih čuči mi na hardu i čeka svoj vrlo bliski čas. bizarnim sticajem okolnosti nisam stigo da pišem ni o jednom od njegovih pomenutih na ovome blogu ADAM'S APPLES sam gledo u nekoj gužvi kad nisam znao šta ću pre, a AT WORLD'S END videh letos na fantaziji (od tada ga ne primetih u divx ponudi…)

nego, da se najzad bacimo na ovaj konkretni film: IN A BETTER WORLD (odnosno OSVETA, ako bi se danski naslov doslovno preveo) je drama koja se bavi ozbiljnim pitanjem od kojeg neozbiljni južnokorejci već napraviše manir i čitav podžanr filmova osvete ali srećom ima i zrelijih pristupa toj temi od 'da pobijem govna i gotova stvar!' a film je iznenađujuće zanimljiv i uzbudljiv bez obzira što ovde, stoga, nema torture-porn mučenja, iživljavanja, zasecanja, čerečenja niti SAW-like mehanizama za što bolnije tranžiranje onih koji su zaslužili osvetu.

sve kreće od klinca koji dolazi u novu sredinu, pa time i novu školu, gde zatiče kao najnormalniju stvar iživljavanje nad jednim dečakom. dobro, pošto su ovo danci, civilizovan svet, njihovi buliji ovog nesrećnika ne skidaju golog da bi ga snimali i to kačili na internet, niti ga naglavačke uranjaju u wc-šolju, niti njegovom glavom igraju fuzbal, kako su to radili sa 'učenjacima' u školi u koju je išo dexa pantalejski, najčitaniji srpski pisac. ne ništa takvo: uglavnom ga nazivaju 'pacove!' (zato što ima izbačene prednje zube i nosi protezu), ispuštaju mu gume na biciklu kojim dolazi u školu i povremeno ga gurnu na zemlju. fini neki buliji, comparatively speaking, ali ipak, nije ni ovo baš prijatno. 

u svakom slučaju, novi dečko se sprijatelji sa ovim ugnjetenim, i jednom prilikom, kad mu dozlogrde ovi majmuni, njihovog vođu izlema u školskom wc-u svojom metalnom pumpom za bicikl, i još mu stavi nož pod grlo, za slučaj da poruka nije bila jasna. 'pipni ga još jednom, i ima da bude – KVRK!' to izazove određene neprilike, jer je prebijeni buli, naravno, pičkica, pa je sve priznao mamici, ali prave nevolje nastanu tek kasnije, kad tatka ovog ugnjetenog na ulici isćuška i 2-3 puta ošamari jedna automehaničarska copina (kim bodnia!), i to pred klincima.

twist je u tome da je taj tatko najfiniji čovek u istoriji civilizovanog čovečanstva – što se vidi ne samo po tome što leči crnce u africi, nego i po tome što neće da se bije sa bodniom, iako uopšte nije sitan, i nije da ne bi mogao.

'u redu je, momci. ništa ne boli. a nasilje nije rešenje.'

'ali tata, on je tebe ošamario bez veze. prebij ga!'

'ne, ne, neću da se spuštam na njegov nivo, on je budala…'

al ne vredi, dečacima ne ide u glavu ta lekcija, pa je ćale ponovi još jednom, kad ode kod bodnie na njegovo radno mesto… da ne otkrivam dalje, recimo da mališani, videvši da je ćale suviše svilen (iako nije gej – ima ceo sabplot sa njegovom bivšom ženom i njihovom mučno prekinutom vezom…) odluče da osvetu uzmu u svoje ruke – naravno, sa nepredvidivim i neprijatnim rezultatima…

a. t. jensen ovde ponavlja motiv dobroćudnog lika koji veruje da se nasiljem ništa ne postiže, a okruženog siledžijama, kao što je to bio mads mikelsen u ADAM'S APPLES. Mikael Persbrandt koji ga igra ovde zaista je izvanredan glumac savršeno pogođen za ovu ulogu: nepatetičan, neafektiran način na koji pokazuje brigu prema svojim crnpurastim pacijentima, dok je u africi, odnosno prema svojim sinovima, kad se vrati, zaista je vrhunski: njegov lik je svakako jedan od top-3 najboljih očeva u svekolikoj istoriji filma. zapravo, bolje da ne nabrajam dobre glumce ovde, jer SVI do jednog su izuzetni, uključujući decu koja i nose film, tako da je suzana svakako imala donekle olakšan posao. ipak, mora se respektovati njeno umeće da elegantno i bez po muke postigne emociju, kako kroz odnos između dvojice dečaka, tako i kroz odnos svakog od njih sa svojim ocem (violentni pridošlica krivi svog oca za smrt majke, iako siroti čovek nije kriv) itd. sve je to tako postavljeno da se tim likovima i situacijama maximalno veruje, iako – ako ćemo iskreno – scenario povremeno, a naročito pred kraj, zapada u indirektno propovedanje i nabacivanje teze.

čisto da ne pomislite da je ovo suviše ženski film: ima tu i afrički subplot u kome neki tamošnji divljak ima originalan princip klađenja: hvata trudnice i kladi se na to dal je dete muško ili žensko, a onda ga vadi, improvizovanim carskim rezom, iz stomaka. naravno, vremenom sjebe nogu tako gadno da mora da dođe kod našeg dobričine na lečenje… šta mislite, da li će dobiti lečenje ili šut u dupe?

sve u svemu, ima ovde topline, života, pameti, duha, ideja, tema za razmišljanje (šta bih uradio ja? šta bi uradio hrist?...), humora, saspensa, drame, tragike, sentimenta, gorčine i još 300 stvari koje mi filmovi u poslednje vreme sve ređe i sve manje pružaju, pa sam zato u ovome uživao veoma. možda film nije baš nešto epohalno što će da promeni jezik filma, ili da masama otvori oči i navede ih da preispitaju svoje stavove ili ne znam šta – ali IN A BETTER WORLD uspeva nešto gotovo nemoguće: da tokom dva sata trajanja učini kolko-tolko uverljivom ideju o boljem svetu u kome postoji i nešto više i jače od 'oko za oko, zub za zub' filozofije.

da li se taj svet nalazi u danskoj, ili u dalekoj budućnosti, ili samo na filmu – iz perspektive srbije je sasvim sigurno negde 'tamo daleko'; ipak, gde je tačno taj svet, to neka svako proceni za sebe. ali ovo svakako pogledajte.

ĐAVOLJE SJEME (1979) – 2. deo

ĐAVOLJE SJEME je dvodelni hrvatski TV film (2 x 80'): u prvom delu texta o njemu otkrio sam mu zaplet, možda i više nego što treba – u suštini, opsesiju jednog hrvatskog frankenštajna da bude prometej, ali umesto toga postane faust, te svoje napore u pravcu oživljavanja mrtvih stavlja u službu nacista i ustaša u zagrebu.

tretman fantastike je, tipično za hrvatske filmove, izrazito naivan i na granici bajke, što je pomalo paradoxalno, ako se malo zamislimo nad stereotipovima prema kojima su sub-austrougarski hrvati nosioci racionalnih germanskih tendencija, dok su večito sub-rusofilni srbi skloni pijanom slovenskom iracionalizmu. međutim, nacizam je sjajan pokazatelj dokle ide nemački 'racio' kad se gurne do extrema, tako da… 

anyway, uporedna analiza te šačice postojećih hrvatskih i srpskih filmova fantastike i horora ipak pokazuje jasne tendencije kod hrvata ka bajkovitom, infantilnom i naglašeno alegoričnom, dok se kod srpskih pandana ipak nalaze primeri zrelijeg, promišljenijeg, intelektualno i estetski slojevitijeg korišćenja žanra (kadijević i marković, pre svih), pri čemu su čak i srpske persiflaže, poput DAVITELJA, grdno iznad GOSTIJU IZ GALAXIJE odnosno KRVOPIJACA.

faustovski motiv se ovde koristi kao ready-made princip koji ne treba niti obrazlagati, niti uvoditi, niti nešto filmski ikonizovati: dovoljno je da naš ivo ode do kina, gde se – how convenient – prikazuje superlativni non plus ultra murnauov FAUST, i to mu dođe kao neka prečica reditelju: dovoljno je da u idućoj sceni dođe 'bengali' sa lošom perikom i počne da priča o tome kako je sve što valja, od poa i bodlera pa naovamo, proizašlo iz bolesti, i trt mrt ide smrt, pa da nam postane jasno da je on mefisto.

siroti murnau je morao da napreže svu svoju (srećom, obilatu) imaginaciju i talenat kako bi vizuelno predstavio faustovu potragu, prizivanje, ponoćne susrete, preganjanje s đavolom po livadama i sobama itd. u nekim od najlepših slika svekolikog nemačkog expresionizma. vanča kljaković priznaje da nije murnau niti pokušava da to bude, te nam skromnijim sredstvima signalizira svoja značenja. u svakom slučaju, on ne oseća potrebu ni za frankenštajnovskim trial & error pokušajima, ni za herbertvestovskim reanimacijama, nego jednom neelegantnom elipsom preskoči taj problematični deo, tako da jednim zabavnim rezom dobri ivo od sifilističnog studenta u groznici postane nazi-saučesnik sa jednom nogom u elixiru vaskresenija.

šta bi sa sifilisom? đavo ga odneo.

otkud elixir? đavo ga doneo.

otkud nacisti? ehh, sad, mnogo pitaš…

dramaturški je to naivno izvedeno (da ne ulazim u to da sifilis ima dugačku, višegodišnju inkubaciju i ne manifestuje se trenutačnom groznicom sutradan posle kurvarluka), a sve i ako prihvatimo da je diabolos ex machina ivi direktno i doslovno poklonio recept za reanimaciju, ostaje dramaturški prilično nemotivisan 'detalj' da naš ivo bez trunke zazora živi i radi u naci-okupiranom zamku i ne pokazuje nikakvo gnušanje prema tome sve dok tu ne upadne ranjena komunjarka. istini za volju, on ne ispolji gnušanje – niti ikakav drugi stav, tokom celog filma! – čak ni tada, ali se upusti u to sa nekom mlakom i neodređenom erotskom konotacijom (pitanje je da li bi, recimo, život i sve rizikovao da je ranjen bio brkati miki krivokapić umesto svoje ne preterano zgodne ali ipak dvonožne, dvoručne i dvosisne sestre)!

e, sad, možda je to sve naivno i neubedljivo i nemotivisano ako se posmatra doslovno, kao priča o mladom i ludom naučniku. međutim, ako sve ovo posmatramo kao ALEGORIJU, onda stvari odjednom dolaze na svoje mesto. baš kao što je IZBAVITELJ jasna alegorija o komunjarskim moćnicima koji se obžderavaju dok narod gladuje, tako je ĐAVOLJE SJEME alegorija o hrvatskom koketiranju sa Zlom oličenim u nacistima i ustaštvu. međutim, kao i uvek kad se hrvati poduhvate fantastike (u alegorijske svrhe), to je izvedeno poludupasto (half-assed), nedosledno, i sa čudnim idejnim konfuzijama.

naravno, pažljivi ghoulish close reading pokazaće da to uopšte nije čudno.

pogledajmo, recimo, tu ključnu elipsu kojom se skače od sifilstudenta do nacinaučnika. kako su dolazak rata i nacista prikazani u ovom filmu? evo kako:

            ivo ode u (katoličku, of kors) crkvu. tamo su neke babe u crnim maramama. izgledaju spooky. kreće jeziva, napadna glasna crkvenomračnjačka muzika, kao da je neko nedavno gledao PREDSKAZANJE pa reko sebi: 'tata, hteo bih i ja ovo da radim.' 

            paralelno s tim idu umontirani prizori nekakvog naci bombardovanja, verovatno beograda. sasvim sigurno se ne radi o bombardovanju zagreba, budući da taj grad (šta mislite zašto?) nacisti nisu bombardovali (za razliku od beograda, koji je rušio ko je hteo, pa i 'saveznici').

            šizofrenija, zar ne? šta će prizori bombardovanja beograda u ratnim košmarima jednog zagrepčana? scenario nam nije do tada (a ni kasnije) signalizirao da ovaj ima neku rodbinu u beogradu. otkud onda i zašto to rušenje koje izvesno nije zagrebačko? that, just like the chewbacca defense, DOES NOT MAKE SENSE!

a ipak je tu, verovatno zato što dolazak nacista u zagreb nije bio nimalo dramatičan niti užasan kako to melodramatika opisane scene želi da prikaže.

naprotiv, tu sve zrači od veselja, radosti, pesme, cveća, kao što se može videti na linkovanom snimku i fotkama iz njega.

međutim, prizori slavlja na ulicama zagreba stajali bi u izvesnoj majušnoj kontradikciji sa željenom implikacijom da je tu nekakav rat došao (nekom rat, nekom brat – onima kojima je doneo 'nezavisnost' u obliku marionetske državice bio je brat najrođeniji). zato je reditelj, hteo-ne hteo, morao da posegne za snimcima bg bombardovanja da bi filmski signalizirao dolazak rata.

ali to nije sve – dok odjekuje ta ave satani muzika u ovoj zg katedrali, ispresecana snimcima rušenja beograda – naš ivo se hvata za glavu i pada u antiratni (?) antireligijski (?) zanos, kao da prejudicira nešto potentnije i filmski žešće prizore iz POSSESSION by zulavski (snimljenog par godina kasnije).

koje su, dakle, konotacije ove scene? žene u crnom + satanopompezna muzika + bombardovanje = rat nailazi. kako ivo reaguje? hvata se za glavu i pada na kolena od preglasne muzike i zvuka štuka nad beogradom. iz toga bi se reklo da se ivu ne sviđa ni ideja rata ni ideja nacista.

međutim, dok si reko 'NDH' – eto njega s bradicom, u kroatskom vlastelinskom zamku, kako zaseca skvikijev grkljan pred nekakvim švabama, a onda ga drma strujom i, na kraju, diže iz mrtvih. umesto SS to je ZZ: zombi zamorac! sa lakoćom i bez-obraz-nošću s kojom je hrvatska prihvatila, prvo hitlera, a zatim i tita, i tako – rečima njenog ex-precednika, 'dvaput pobedila' – i naš dojuče-pacifistički ivo sad čuči pod naci kišobranom i fućka mu se za sve. son cosas de la vida!

ali – možda se scena koja prethodi elipsi i drugačije može čitati? recimo, možda su snimci rušenja beograda imali konotaciju UPOZORENJA ('pobuni se, i ovako prolaziš!') a njegovo padanje na kolena je, možda, simptom šizofrenije koju sluti kao jedini nemazohistički nesrpski nesamouništiteljski odgovor u datoj situaciji? odnosno: 'bolje pakt, nego rat!' mudar izbor, reko bi pragmatični mesić.

mefisto u ovom filmu ima funkciju drekavca – ne, nije zlo poteklo iz nas, iz naše slobodne volje i iz naše odluke, NE, došlo je iz maglovitih metafizičkih sfera, nismo znali šta radimo, spopao nas neki ĐAVO, eto… srećom, došo naš dragi drug tito, anđeli šnjim, da nas, pred kraj rata, prevede na pobedničku stranu, tako da posle možemo da se pravimo blesavi – i čekamo novi trenutak da onaj mefisto opet dođe s nekom novom ponudom, pa da opet zapevamo 'danke, dojčland'.

đavo je bio onaj 'slepi' jezivi čika u vozu, koji je trabunjao o alhemiji i našeg ivu naveo na ezoterične staze.

đavo je bio onaj koji mu je na ubogom tavanu ponudio moć.

đavo je bio švaba s monoklom iz ALLO, ALLO koji je nadgledao ivine experimente.

đavo je bio i onaj ustaša koji ga pritiskao i spopadao do kraja filma.

a ivo? šta ga navodi na put svetla? partizanka mara. ali… da li film okončava s njom, pobeđujući po drugi put? ne, okončava ga zagrljen i simbolički sjedinjen sa ustašom, dok se zamak oko njih ruši kao na kraju filma rodžera kormana.

šta je pisac ovim teo da kaže?

da od mefista nema beganja: ko s njime tikve sadi, o tompsona mu se lupaju. iz zagrljaja ustaštva ne beži se tako lako (makar to površno-mesićevski tako izgledalo) – đavolje sjeme nije iskorenjeno, ostalo je pod zemljom da prezimi i sačeka neko novo hrvatsko proljeće, poručuje nam ovaj film.

i eto razloga što ga je malo ko, do danas, video.

srećom, ghoul je tu da otkrije i objasni.

u to ime, živeli.

PS: u FILAŽU br. 5 ima intervju sa goranom markovićem, u kome on navodi razgovor koji je imao sa dadom topićem. pita ga gogi: 'dado, kako je tebi pravo ime?', a dado će 'adolf'. 'je li, a kad si ti ono beše rođen?' a adolf će: '1943'.

sapienti sat!

SON OF FRANKENSTEIN (1939)

**(*)

3-

 ja nisam preterani ljubitelj ni univerzalovih ni hamerovih filmića: to je sve B i C filmmaking, sa vrlo retkim fleševima genija. prva 2 univerzalova FRANKENSTEINA poštujem, a NEVESTU čak i veoma volim, ali to je zato što je vejl bio lucidan, pametan i talentovan čovek + gej, pa ih je začinio subverzivnim duhom koji dalji nastavci nit su hteli nit su mogli da imaju. pored toga, FRANKENSTEIN MEETS THE WOLFMAN mi je davno ostao u sećanju kao nesnosno loš film, pa me je i to zadugo odvraćalo da gledam ovo.  

sad, moram da priznam da je SIN nešto bolji nego što sam očekivao, mada ne znatno.  

kamera je natprosečna za to doba, mada nudi siromašniji vizuelni ugođaj od NEVESTE, jer su upadljivo štedeli na scenografiji i preterano se oslanjaju na expresionističke igre senki na PRAZNIM zidovima. pogledajte samo to drveno stepenište u 'zamku' frankenstein! vejl ga ne bi stavio ni u gostionicu nevidljivog čoveka, a kamo li u 'pompezni' zamak nekih švapskih velmoža!  

bela lugoši (igor!) izgleda kao alkoholom retardirani grbavi burduš, samo što je mnogo slabiji glumac od burduša, i izvor je brojnih neželjenih osmeha –ali i jednog dobrog, namernog: on je, prema filmu, bio obešen ali je uprkos slomljenom vratu preživeo. kada ga mnogo kasnije gradski oci ispituju on počne da kašlje, pri čemu usput 'slučajno' pljucne i lice jednog od porotnika koji su ga onomad osudili, a kad se ovaj buni, burduš mu kaže: 'sorry, must be some bone stuck in my throat!'  

kad sam kod neplaniranog smeha, tu je i polic. inspektor sa mehaničkom rukom koga je nemoguće gledati a ne setiti se selersovog čudoljuba – ipak, taj detalj je dobar u kulminaciji kada frankenstein (ponovo!) otkine tu ruku pajkanu, he he he.

bazilije ratbonović je mlak i mlitav, delom jer mu je uloga takva, delom jer mu je gluma previše pozorišna, delom jer me sve vreme s onim brčićima podsećao na đenku pa mi bilo teško da ga ozbiljno shvatim.  

s druge, pak, strane, karloff je super-genijalan: njegov govor tela je sa-vr-šen, kao i mimika i sve ostalo! krupni plan pošto položi mrtvo burduševo telo (on mu bio jedini prijatelj!), kada od dirljive tuge u momentu postane gnevan – to je za oskara! nažalost, scenario ga u ovom nastavku svodi na maloumno čudovište čija je jedina svrha da bude oruđe osvete u kvrgavim lugošijevim rukama – grom ga udario pa mu je pomutio um, tako da je čak izgubio i moć govora, stečenu u NEVESTI, dakle – degradacija on so many levels. nije ni čudo što karloff nakon ovoga nije hteo da ima ništa s ovim serijalom i što je mudro birao svoje uloge, za razliku od lugošija.  

u idejnom smislu, ovde ima interesantnih potencijala, koje bi neko obdaren DUHOM ili bar PAMEĆU upotrebio za odličan film; u rukama odradeka roulanda lija, hintovi o roditeljskom grehu ostaju tek generički stock-devices, a potentna udvajanja (pokojni dr frankenstein / njegov sin, dr frankenstein; (današnji) frankenstein / njegov maleni sinčić; frankenstein / stvor; igor / stvor; porodica frankenstein / selo frankenstein, itd. itd.) ostaju half-assed, nepromišljena i tek skicirana.  

film ima predugu expoziciju sa nepotrebnim repeticijama i naklapanjima o prošlosti i šta je tu bilo i bla bla fakin blaaaa, bar pola sata prođe dok se karlof prvi put ne pojavi (u komi!) – samo da bi se ispostavilo da je ovde dramski sukob od nekad potentnih metafizičkih dimenzija srozan na to da li će pičkasti papučić uspeti da od žene i policajaca sakrije da još uvek u laboratoriji petlja po onome gde ne bi trebalo, iako mu je motivacija ni-približno-buntovnička kako kod tatka mu. ukratko, frankenstein je ovde vaskrsnut samo radi serije neinspirisanih ubistava u selu, i to je jasan početak pada ovog serijala.  

iako ima nešto suvišnog brbljanja (traje skoro 100 minuta, za razliku od, za moj ukus zbrzane NEVESTE i njenih 75'), ovo je sasvim gledljivo i pristojno – ako u startu budemo svesni da je vejlov FRANKENSTEIN jedno, a ovo što su kasnije radili studijski najamnici nešto sasvim, sasvim drugo.

SRPSKI FILM EFX PHOTOS

             upozorenje: ovaj post sadrži fotografije specijalnih efekata maske, raskrečenih sexy lutaka, lažnih beba i veštačke krvi.

ko se toga gadi, nek ne gleda!

These same photos, accompanied by the text in English, can be seen HERE.

             dokumentarac o SRPSKOM FILMU – making of + avanture, muke i priključenija sa belosvetskim laboratorijama, stranim i domaćim distributerima, festivalima, zabranama, cenzurom itd. – obećava da bude podjednako uzbudljiv kao i sam film, ako ne i više od toga. 

u pojedinim stranim rivjuima povremeno naiđem na pitanje: 'kako li je izgledao set tokom snimanja OVOG filma?!' kao neko ko je snimanje posetio u 2-3 navrata, mogu reći da je set bio sasvim običan, normalan i bez neke posebne atmosfere sumornosti, morbidnosti ili članova ekipe koji bljuju iza ugla. 

ono što ljudi ne shvataju jeste da baš ovakvi filmovi, sa žestokom, neprijatnom i 'mračnom' tematikom podstiču ljude (a još više: srbe) na zajebanciju i smeh. nažalost, zbog sexualne tematike filma, i adekvatnih prizora (i efekata), mnoge od tih behind the scenes slika NIKADA neće biti obznanjene – pa ni kao extras na ma koliko bogatom DVD-u. 

 

zavirio sam malo u to blago, i srce mi plače što će neke prezabavne i presmešne fotke zauvek ostati okultne, a ne kultne. kakvih tu stvari ima, sa svim onim lažnim penisima, body-double lutka-telima i ostalim efx čudima – to je za nepoverovati. ali, tako mu je to.

ne vredi plakati nad prosutom (lažnom) krvlju. umesto toga, odlučio sam da narodu prezentujem jednu public-friendly galeriju EFX prizora sa snimanja i iza snimanja koja pokazuje koliko je mukotrpnog, kvalitetnog i za srpske prostore revolucionarnog rada otišlo u otelotvorenje krvavih i gnusnih zamisli dvojice scenarista, i kakva su čuda svetskog ranga postigli EFX majstori, miroslav lakobrija kao šef (koji čuči!) i  njegovi asistenti, nenad gajić (u belom dresu) i samir bastoni (žuti). na donjoj slici je, pored njih, i relja pajić, u crvenom anti-krv mantilu.

iz grdnog blaga lakobrijinih fotki odabrao sam, zajedno sa njim, 20ak komada koji su mi bili vizuelno najatraktivniji, i iz kojih se može steći bolji utisak o kvalitetu njegovog dela posla na ovom filmu.

moram reći da mi posebno neshvatljivo zvuče mestimični idioti koji na netu kenjaju da su efekti loši, da je beba neubedljiva, da je to sve smešno i jadno... prosto se upitam koji su film oni gledali, i na čemu/sa čega, ako nešto tako slepački mogu da izjave.

naročito me nerviraju mestimični (ne tako česti, ali ima ih) komentari koji se odnose na bebu – zato ovde kačim dve fotke, jedna prikazuje skulpturu prema kojoj je modelovana lutka, a druga prikazuje lutku osvetljenu i uslikanu kako valja. 

 

imam i još naturalističkijih fotki bebe, ali izgledaju toliko uverljivo i gadno da a) ne bih da zgražavam novopečene roditelje koji na ovaj blog mogu da svrate, i b) ne bih da sebi (i lakobriji) navlačim policiju na vrat, jer to izgleda isuviše realno!

ali, da ne brbljam ja mnogo – slike govore više od reči, pa uživajte, ako možete.

kao i obično, klikni na fotku da je vidiš veću & detaljniju.

copyright za sve fotke : miki lakobrija & ghoul inc.