izabrana dela

izabrana dela

субота, 04. мај 2013.

THE LAST TEMPTATION OF CHRIST (1987)

              Ovih dana prožet sam (bogo)čovekoljubljem, pa zato sada, u okviru akcije "Voskresenije",  potpuno besplatno predstavljam ovde na blogu odlomak iz moje knjige FAUSTOVSKI EKRAN u kome pišem o, po meni, najboljem ikad snimljenom filmu o Hristu. Svi vi koji ovu knjigu niste kupili na vreme, evo delića onoga što ste propustili...

THE LAST TEMPTATION OF CHRIST (1987)
*****
5


Martin Skorseze u Poslednjem Hristovom iskušenju pruža redak film o Hristu koji svojoj priči i likovima pristupa sa inteligencijom, talentom i iskrenom verom. U tome treba tražiti i korene njegove kontroverznosti, ozloglašenosti i prokazanosti kod takozvanih "vernika", zblanutih odstupanjem od holivudskih zašećerenih tehnikolor epika kanonizovanih u "pravu stvar". Odličnu adaptaciju romana Poslednje iskušenje Nikosa Kazancakisa izveo je Pol Šreder, zadržavši respekt prema Najvećoj Priči Ikad Ispričanoj i prenevši iz nje sav bol, sumnju, strah i drhtanje koje duboka vera nosi sa sobom. "Bog me voli," kaže Hrist (frenetični Viljem Defo). "Znam da me voli. Ja hoću da prestane s tim." Jedna od poruka koje Šreder i Skorseze naglašavaju jeste da Božja ljubav – boli. To nije tugaljiva romansa kakvom je obično prikazuju beslovesni američki (i drugi) "religiozni" filmovi, već bolna, mučna, iznurujuća, duboka veza ispunjena nesigurnošću, neznanjem, sumnjom, patnjom, paradoksom. 
            "Hvala ti Bože što si me doveo tamo gde nisam hteo da idem!" kliče Hrist. Kazancakisov-Šrederov-Skorsezeov Isus nije nedodirljivi, veći od života Božji Sin, već pre svega – čovek, mučen iskušenjima prepoznatljivim svakom pravom verniku. Stoga je to jedini filmski Isus blizak verujućem čoveku, jedini koji ubedljivo otelotvoruje svakog vernika, jedini s kojim se ovaj zaista može poistovetiti. Umesto banalnog ilustrovanja opštih mesta iz Novog Zaveta, Skorseze im prilazi kao dramama unutar drame, izvlačeći maksimum emocije i duhovnog značenja iz svake od njih. "Misliš li da je blagoslov znati šta Bog misli?" odvraća izmučeni Hrist Judi, svom najbližem sledbeniku, jednako zbunjenom misterijom vere (u inkongruentnom tumačenju Harvija Kajtela, sa neumanjenim bruklinskim akcentom).
(Verovatno najkompleksniji prikaz iste ove tematike, odnosno misterije (hrišćanske) vere i tamne noći duše, može se naći u noveli Leonida Andrejeva "Juda Iskariotski". U njoj se po prvi put na umetnički promišljen i razrađen način izlaže teza da je Juda bio najverniji Hristov apostol, jedini zapravo koji je zaista shvatao suštinu njegovog učenja i onaj koji je, možda, patio još i više nego Hrist zbog uloge koja mu je dodeljena (na kraju Hristovih patnji nalaze se iskupljenje i vaznesenje u okrilje Nebeskog Oca; na kraju Judinih patnji je večno prokletstvo "izdajnika"). Ovu dinamiku odnosa između Jude i Hrista prepoznaje i u velikoj meri prenosi Kazancakis, što nije prijalo onima koji se lagodnije osećaju identifikujući se sa Petrom koji se, uoči Hristovog raspeća, tri puta odrekao Učitelja.)
            Skorseze vaskrsava i čak naglašava dualizam u osnovi navodno monoteističke hrišćanske vere. On je najavljen već u citatu iz Kazancakisovog romana koji kao moto otvara film:

Dvostruka supstanca Hrista – žudnja, tako ljudska, tako nadljudska, čoveka da dosegne Boga... oduvek je bila duboka, nepojmljiva misterija za mene. Moja prvotna muka i izvor svih mojih radosti i patnji od detinjstva pa nadalje bila je neprekidna, nemilosrdna borba između duha i tela... a moja duša je arena u kojoj su se ove dve armije susretale i borile.

U ovako postavljenoj situaciji, duh je izjednačen sa Bogom a telo sa Đavolom, u čemu leži srž milenijumske protivživotne tendencije hrišćanske crkve. Osnovni problem je u činjenici da su duša i telo tako misteriozno spojeni da ih je nemoguće bezbolno razdvojiti, što je inače suština hrišćanske strategije. Problematični dualizam duša-telo, dobro-zlo, svetlo-tama, vrlina-greh u Poslednjem Hristovom iskušenju vraća se iznova i iznova kao lajtmotiv, uključujući tu i nejasno raspoznatljivu dihotomiju Bog-Đavo. Kada Isus doživi svoje prve vizije, ni sam nije siguran da li dolaze od Boga ili Đavola. Juda sugeriše da se možda radi o nečastivom uticaju i da treba pozvati isterivača Đavola, a Hrist odgovara: "Đavo? A šta ako je to Bog? Ne možeš Boga isterati, zar ne?" Problem sa vizijama religiozne prirode je u tome što je često teško odrediti njihovo pravo poreklo. 
            Nešto kasnije, kada se Isus zaputi u pustinju, tražeći odgovore, Juda ga upozorava: "Budi pažljiv. Bog tamo nije sam!" Juda takođe podseća Hrista da je Bog Izraela zapravo Bog Pustinje. Pradrevna predstava o pustinji kao o mestu na koje odlaze oni koji bi da se približe Bogu čudesnim je putevima u kasnijoj crkvenoj istoriji zamenjena idejom da je pustinja Đavolovo stanište. Crveni pesak i crveno sunce i crveni plam postali su simboli Đavola proteravši Boga iz pustinje i njome suvereno zavladavši. Institucionalizacijom hrišćanske vere pustinjaštvo i misticizam postali su čak opasni po suverenu vladavinu Crkve. Lična inicijativa i lični kontakt sa Bogom postali su nepoželjni onda kada se javio posrednik u vidu Crkve. Crkva je pustinju pretvorila u mesto otpadnika, onih koji ne primaju "Istinu" od jedinog "ovlašćenog" i dogmatizovanog izvora, ukratko – u mesto zla i Satane... 
            Ipak, pre nego što je Crkva izvitoperila sve što je od Hristovog učenja mogla, on je otišao u pustinju da sam, bez posrednika, popriča s Bogom. Štaviše, on se zavetuje da se neće pomeriti iz kruga koji je nacrtao u pesku dok god Bog ne progovori. No, kako to najčešće biva, Bog sam bira kada će i na koji način "progovoriti", i to obično bude onda kada se najmanje očekuje ili traži. Umesto njega, javlja se onaj daleko spremniji da na čovekovo prizivanje odgovori, drugi činilac vladajućeg dualiteta – Satana. 
            Prvo se ukazuje u vidu crne kobre koja se predstavlja kao njegov duh. Glasom Marije Magdalene (Barbara Herši), zmija apeluje na njegovu usamljenost i navodi ga na ovozemaljski život oličen u braku. "Svetu ne treba spasenje. Spasi sebe. Nađi ljubav." Ali Hrist odvraća da već ima ljubav (prema Bogu), i zmija eksplodira. Potom se javlja kao lav (njegov srce), i glasom Jude Iskariotskog nudi mu moć i vladavinu nad ovim svetom. Hrist preti pesnicom i čupanjem lažljivog jezika, i lav nestaje na obodu kruga. Najzad, u trećoj viziji, Đavo simulira pojavu Arhanđela u stubu plamena, i nudi mu da bude kao Bog, da vlada nad svim postojećim. Kada Hrist usklikne: "Satana!" vatreni stub zgasne. Umesto njega, odmah izvan kruga čudesno niče drvo života, mameći jarkocrvenim jabukama Spoznaje. Isus zagrize u jednu, ali iz nje pokulja krv. "Videćemo se opet!" obećava Satana iz vatrenog stuba i nestaje.
            Obećani susret dešava se nešto kasnije kada je Isus, sledeći svoj zacrtani put, dospeo na krst. Izmučen Golgotom, pod nemilosrdnim suncem prikovan, žedan i u delirijumu, Isus je idealna žrtva za poslednji pokušaj iskušenja. Za razliku od većine prethodnih dešavanja, verno zasnovanih na Novom Zavetu, poslednje i najveće Hristovo iskušenje ne beleži nijedan od apostola. Ono je Kazancakisova tvorevina, sasvim u duhu već iskazanog suštinskog dualizma hrišćanstva, onog između tela i duše. Ispostavlja se da je poslednje i najopasnije, najzavodljivije iskušenje koje može hrišćanina da spopadne ono oličeno u – ženi. Satana se ovog puta ukazuje kao crvenokosa devojčica na pragu puberteta, dakle, malo starija od onih kod Bave i Felinija, što ima smisla utoliko što je sada njena/njegova kušnja putene prirode (što kod prethodnih autora nije bio slučaj). 
            On/a je kovrdžave crvene kose i u neupadljivoj sirotinjskoj haljini, nežna lica i glasa dok Hristu šapuće da je prošao božji test i da je sada vreme da se vrati ovozemaljskom životu a pre svega Mariji Magdaleni čiji ga zagrljaj čeka. Hrist ne prozreva Satanu onako brzo kao kada se ovaj javljao u liku zmije, lava ili plamenog stuba, što je samo još jedan dokaz da je u obličju žene, pa još maloletne, Đavo najopasniji. "Mesija" silazi s krsta i živi svoj život kao čovek: ima decu i čak poriče da je mesija u susretu sa Petrom. Petar kaže da jedino vaskrsnuti Hrist, koji pobeđuje smrt, donosi nadu i spasenje a da je prava istina o Hristovoj sudbini manje važna od ljudskih potreba za verom u tako nešto. "Stvorio sam istinu od onoga u šta ljudi veruju i šta im je potrebno," priznaje branilac institucionalizovane idolatrije Hrista kao bogočoveka. Nazarećanin se distancira od Petra, doživljava starost i umalo i umire kao običan čovek kada mu na samrtnu postelju dolaze nekadašnji učenici. 
            Nikako nije slučajno što je upravo Juda taj koji ga najoštrije kritikuje (jer ga najviše voli i najbolje razume). "Učitelju, slomio si mi srce," kaže on, misleći na napuštanje trajektorije što preko krsta vodi u vaskrsenje i spasenje. "Tvoje mesto je na krstu, gde te je Bog postavio!" Upravo onaj koji je u kasnijoj hrišćanskoj tradiciji postao, poput žrtvenog jagnjeta, simbol nečasti i izdaje onaj je koji prozire Sataninu igru! Juda razotkriva "nedužnu devojčicu", smesta preobraženu u stub vatre i učinjenu nebitnom. Raskrinkavanje je sasvim dovoljno za Satanin poraz, i nikakvi dodatni egzorcizmi nisu potrebni. On zna kada je poražen. Ovim Juda omogućava da Isus otvori oči, spozna zabludu ovozemaljskog života i zatraži od Boga da ga vrati na krst. Tako se čitava storija "normalnog" porodičnog života briše kao iluzija i vizija, kušnja na krstu, a Hrist, odolevajući joj, umire s olakšanjem  i izdiše: "Ispunjeno je."
             Pored već obrazložene (antinomijske) povezanosti satanskog i devičanskog, nesumnjivo je da Skorsezeovo posezanje za ovim prilično idiosinkratičnim Đavolovim likom ima veze sa njegovom filmofilskom samosvešću i željom za odavanjem omaža slavnim prethodnicima. Ovaj američki režiser italijanskog porekla poznat je kao veliki ljubitelj italijanskog filma, što se može videti u njegovom dokumentarcu Moj put u Italiju (Il Mio Viaggio in Italia, aka My Voyage to Italy, 1999.), ali i u igranim filmovima. Jarke, osnovne boje, a posebno crvena, po uzoru na Marija Bavu, česte su u njegovom opusu, pa tako i u Poslednjem Hristovom iskušenju, počev od uvodne špice pa nadalje, sve do kulminacije u prizoru Judinog ulaska u Hristovu sobu, dok iza njega Jerusalim plamti nadrealno jarkim crvenim tonovima. Skorseze je često isticao Bavu kao jednog od svojih omiljenih režisera; uostalom, napisao je uvodnu reč za definitivnu biografiju/studiju o Bavi, MARIO BAVA – All the Colors of the Dark Tima Lukasa. Otud je i smislenija njegova pozajmica đavolske devojčice od Bave, uz usputno odavanje počasti Feliniju.
Skorsezeova sklonost omažima vidi se i u sledećem dijaboličnom kuriozitetu: u svim scenama u kojima Satana ne koristi glasove Marije Magdalene, Jude ili devojčice, dakle onda kada govori iz plamenog stuba, glas potiče od Lea Marksa. Leo Marks je scenarista filma kojeg potpisnik ovih redova skromno smatra najboljim britanskim hororom svih vremena: Smrt u očima, iliti Voajer (Peeping Tom, 1960), filmom toliko dobrim da je prevremeno zapečatio karijeru velikog Majkla Pauela, još jednog od Skorsezeovih uzora. Pošto Pauel nije bio živ u vreme snimanja Poslednjeg Hristovog iskušenja, Skorseze se obratio Leu Marksu kao svom daimonu, glasu iz plamena, izvoru inspiracije i obožavanja, da oživi primarni uzor i muzu svih pravih umetnika.
 

3 коментара:

Chucky94 је рекао...

Genijalan review genijalnog filma!
Bravo legendo!

Dejan Ognjanovic је рекао...

nije loša ni knjiga FAUSTOVSKI EKRAN iz koje je ovo poglavlje... ;)

matoji је рекао...

THE LAST TEMPTATION OF CHRIST - The last masterpiece of Scorsese.

Do remek-dela ovaj film uzdiže poslednjih 40 minuta tokom kojih, pred smrt na krstu, Hristu proleće, ne ceo pređašnji, već ceo budući potencijalni život Hrista-čoveka. Ovu viziju, odnosno poslednje iskušenje kojim ga đavo iskušava, uspeva da prevlada i konačno postaje svestan svoje misije - misije Hrista-Boga. Efektan završni kadar u kojem Hrist umire na krstu sa osmehom na licu je verovatno najveći udar na crkvenu dogmu, u filmu inače punom sitnih jeresi i "bogohuljenja".

Ovaj zaokret u poslednjoj četvrtini filma iniciran je moždanim ropcem, trenutkom pred samu smrt kada mozak proradi svetlosnom brzinom i u tom jednom trenutku razvije čitavu dramaturgiju, odvrti ceo jedan život ili bar jednu epizodu iz života. Priče bazirane na "efektu moždanog ropca" uspešno su ispričane pre svega u hororima, kao što su Jacob's Ladder, An Occurrence at Owl Creek Bridge, Carnival of Souls itd. Ovo stanje u hororima podrazumeva i halucinacije u vidu projekcija raznih fantastičnih i nadrealnih dešavanja, a prati ga i dvostruki twist; prvi kada uđemo u mozak čoveka na samrti, a drugi kada izađemo i shvatimo gde smo bili.

Kad smo kod dogmi i kontroverzi oko Skorsezovog filma da dodam još jednu. RTS je najavio emitovanje ovog filma u ponoć na sam Uskrs! Iako sam bio skeptičan da će se najava ostvariti, pročitao sam ovaj tekst, tada sveže okačen, i naložio se da odgledam film direktno. Međutim, ipak su ga izbacili iz šeme. Popovski lobi je izgleda ipak prevagnuo, pa sam TLTC odgledao tek ovih dana.