FILAŽ na FESTU

             novi, subverzivni broj FILAŽA pobudio je nezapamćeno interesovanje domaće javnosti. evo nekoliko slika sa njegove premijerne promocije održane u beogradu, tokom FESTa (tačnije, 05.03.2011. na vrhu Sava Centra, u prostoru izdvojenom za Press konferencije).

            ovde možete najzad videti jasne i pregledne fotke konspirativnog trija fantastikus – a za stolom nam se pridružio i dinko tucaković, kao jedan od saradnika FILAŽA ali i kao autor upravo izašle knjige SENKE FILMSKIH PREDAKA (zbirka filmskih eseja, nekih objavljivanih, a nekih premijernih) koju mu je objavio NKC, niš, a promovisana je odmah nakon FILAŽA.

            u publici su bili i brojni drugi saradnici ovog časopisa, koje neću nabrajati samo zato što ću nekog možda preskočiti. pomenuću samo dvojicu koje je neumoljivo oko kamere uhvatilo:

            nikola popević (inače, jedan od saradnika ovog bloga) ovde s pažnjom guta svaku reč govornika dok nestašna publika šapuće među sobom.

            ivan velisavljević dogovara sa ognjanovićem zbornik NOVI KADROVI 2: JOŠ NOVIJI KADROVI

            u publici, nažalost, nije bio severin franić, kako bi naživo čuo šta zamenik glodura misli o njegovom smešnom textu anti-protiv SRPSKOG FILMA (a vala i ognjanovića) – ali biće još prilike za to!

recimo, evo: najavljujem da će spektakularna niška promocija novog broja FILAŽA biti održana u niškoj narodnoj bliblioteci, 24.03. na odeljenju periodike, u večernjim časovima (verovatno 19 ili 20h, javiću kad doznam).

            nišlije novi FILAŽ, ali i starije brojeve, mogu kupiti tokom trajanja mini-festa, na ulazu u 'bioskop'. ponesite vunene gaće kako vas ne bi grejala samo ljubav prema FILAŽU!

            PS: primerci ovog broja stižu u BG za 7-10 dana - obznaniću ovde kad se to desi.

BALADA TRISTE DE TROMPETA aka THE LAST CIRCUS (2010)

A. DE LA IGLESIA

**(*)

3-

            iako najnoviji iglesijin film nije baš TRUBA, daleko od toga da je u pitanju TUŽNA BALADA: više sam tuge osetio gledajući protraćenu šansu za nešto što je moglo biti mnogo bolje i žešće, nego li što su je u meni izazvali likovi i njina priključenija.

            postoje tu dva problema za aktivni involvement gledaoca: kao prvo, svi likovi su karikature + ponašaju se apsurdno, bezvezno, nekonsekventno i teško je posmatrati ih kao ma koliko stilizovane karaktere čije sudbe pratimo u nekakvom narativu; kao drugo, i još mnogo pogubnije, ovi likovi ne samo što su karikature, nego kao takvi istovremeno nose za njih preteško (i inkongruentno) breme alegorije, i time film definitivno puca sebi u stopala.

            da pojasnim: zaplet je, kao, o tužnom klovnu (bucmastom i nesimpatičnom liku – iako ne liči na jednog drugog bucka koga ovom prilikom neću pomenuti) koji se zaljubi u prepičku sa trapeza a ova, iako nešto kao trza na njega, iznad svega 'voli' svog dragog, violentnog i pretežno pijanog 'smešnog' klovna koji pak nju voli – da bije. okej, ko se voli taj se bije, kao što statistike neumoljivo pokazuju & ko sam ja da se žalim? son cosas de la vida!

            međutim, vidite, ovo zapravo nije priča o bizarnom SM ljubavnom trouglu u kome svako svakoga muči: odnosno, jeste, ali tako da to predstavlja alegoriju nesrećne recentne španske istorije: pijani siledžija je fašistička španija, tužni klovn su republikanci, a umEtnica sa trapeza je 'duša španije' il 'nacionalno biće' il tako neka apstrakcija oko koje se lomataju ova 'dvojica' dok ova opasno očijuka sa onim zlikovcem, umesto da potpuno i nepodeljeno prigrli onog osetljivog i nežnog.

            onog trena kad shvatim da gledam alegoriju ja drastično gubim interes za zbivanja jer mi ta forma jednodimenzionalnog pripovedanja (A=X, B=Y…) nimalo ne odgovara. a sve i da je prihvatim, nisam baš siguran da je ova konkretna alegorija, ovako postavljena, nešto mnogo akuratna a kamo li relevantna – ili dramski zanimljiva. odnosno, poruka filma pred kraj se čak i besramno explicitno izgovara kroz replike (npr. 'nismo mi ludi nego je ova zemlja poludela', i sl.) a naravoučenije o slomljenoj kičmi one lepojke oko koje se zli i malo manje zli klovn kolju na kraju suviše je jednodimenzionalno i providno za moj ukus. kao što je aca radivojević već zapazio i u razgovoru sa mnom usmeno izneo, zaplet ovog filma je kao neka parafraza VEĆ VIĐENOG, s tim što je VV sve to bolje, smislenije, kompaktnije, značenjski pregnantnije i doslednije te žanrovski originalnije spakovao i predočio.

            nažalost, prestalo je da me bude zaista briga za TRUBU mnogo pre kraha – otprilike na polovini, kada 'dobrica' odlepi i odjuri u šumu gde neko vreme živi kao goli prljavi divljak (brrrr! ti prizori full frontal debeljka zaista nisu bili neophodni!), dok ga ne ulovi frankov pukovnik s kojim ovaj ima neraščišćen račun još od pre 36 godina. film tada gubi svoj ionako i do tada klimavi emocionalni oslonac, a da se na konto tog gubitka ne dobija nikakav novi kvalitet: naprotiv, ne samo što je teško voleti, žaliti, strepeti za tog lika nakon njegovog preobraćenja u bestijalnost, nego posle toga nastaje narativni haos od mlakih, tupačkih, nedorađenih, propuštenih šansi. 

bez obzira na to što se svašta nešto izdešava do kraja, što ima puno jurnjave, makljaže, krvoprolića, apšenja, bežanja, trčanja, vožnje, explozija, sve je to isprazno, prozirno i emotivno ravno, nezanimljivo, a to uključuje i prenabudženu, usiljenu završnicu sa lomatanjem uz i niz za špance značenjski nabijeni spomenik palim borcima u obliku džinovskog krsta kakav će uskoro krasiti i jedno brdo iznad niša. španci su ga na vreme digli, ali naravno, niš kaska za svetom čak i na planu kiklopskih krstova…

            zaista je neverovatno kako je de la iglesija uspeo da napravi ovako mlak i osrednji film od elemenata koji, u teoriji, zvuče kao skrojeni za njega! cirkuski ambijent napučen je nekim patetičnim karikaturama i skicama koje ama baš ničemu ne služe sem kao dekor (npr. baš jadno nesmešno i nebitno živo topovsko đule); tema surovog sukoba dvojice komičara beskrajno je zabavnije, smešnije i nadahnutije obrađena u iglesijinom MUERTOS DE RISA – ova dvojica ovde ama baš ništa upamtljivo ili pomena vredno ne urade jedan drugome; pojavi se u jednom trenu i sam samcit đen. franko, ali je njegov kameo protraćen na ništavnu scenu, baš kao što se i od kriminalno prekratke epizode genijalnog santijaga segure ne uradi bogzna šta; čak i to lomatanje nad ponorom napetije je i originalnije urađeno u sceni sa neonskim mega-znakom na vrhu zgrade, u EL DIA DE LA BESTIA (iako su ovde spec. efekti spektakularniji). 

            da budem jasan: ocena 3- može biti i povoljna i nepovoljna, zavisi iz koga ugla se gleda, jer to je zaista crta na kojoj prestaje poluprazna i počinje polupuna čaša. zeki sam dao 3- i nahvalio ga, ističući onaj polupuni deo kao prijatno osvežavajući u kontextu jednog srpskog filma (a i inače, okej je taj NEPRIJATELJ, uglavnom); ovde u ovom rivjuu naglašavam onaj poluprazni deo, zato što ipak govorim o filmu jednog od najdražih mi današnjih reditelja, čiji smisao za brutalni humor vanredno poštujem i čiji EL DIA DE LA BESTIA gledam kao kvintesenciju crnog humora i vrhunac zabavno-pametne blasfemije.

            ipak, da pomenem i ono zbog čega ovo vredi videti: odlična najavna špica (školski primer kako mene kupiti za pozitivnu predrasudu prema filmu; avaj, ostatak nije bio na tom nivou, te stoga – no cigar!); dobra premisa, u načelu (više kao želja i namera nego ostvareno, ali ipak… ima nešto malo gorkoslatke samosažaljive tragične emocije u liku koji 'nikada nije bio dete' i u celoj toj sjebanoj fašističkoj istoriji španije); mestimični tragovi iglesijinog trejd-mark humora surovosti (uključujući i neke solidne scene splattera, samosakaćenja i odlične, originalne horor maske); 

karolina BANG je zaista explozivan primer ženskosti i ovde se zamalo pa ogoljava u nizu sladostrasnih scena zbog kojih sam morao da malo potisnem feministu u meni dok je ovaj gunđao 'exploatacija!'; i sve se to kreće sa dovoljnom dozom dinamike i kakve-takve intrige da ne smara previše (iako je zaista uzbudljivo i intrigantno samo u prvih 40ak minuta, a onda sve manje prema kraju).

            vredi gledanja, ali ne očekujte mnogo.

NEPRIJATELJ (2011)

*** 

3-

            uzdah olakšanja je barem četvorostruk:

            - za srbofilmofile: NEPRIJATELJ je natprosečan, okej srpski film;

            - za zekofile: NEPRIJATELJ je zekin najbolji film do sada;

            - za hororfile: NEPRIJATELJ je dovoljno horor da se može, ako baš želite, smatrati pripadnikom tog žanra;

            - za srbofile: NEPRIJATELJ nije anti-srpski film, iako je sniman u rep. srpskoj, koja nam je već ugostila i omogućila GEORGIJA i TURNEJU (ali i proterala srbokill-lovera sergeja i MOJTEVIDEO – winds of change?).

            ovim glavnim uzdasima mogu se pridružiti i oni vezani za druga sasvim realna strahovanja koja bi neko, videvši ekipu filma, mogao imati: 

- jugodrvo vuk kostić nije nesnosno negledljivo drven kao što to ume, s tim što se od njega ovde traži manji opseg emocija, a neke od njih imaju veze sa njegovom ljubavlju prema oružju i uniformi, pa se tu bolje snašao nego kada je trebalo da igra rastrzane, zaljubljene i iznutra podeljene likove; 

- zvezda reality genocida mozga, nakazna pojava pod imenom dragan marinković maca, takođe ne škripi previše jer (kao i vuk) igra sebe: odurnu bosančeros copinu; 

- a, što je najvažnije, đorđe milosavljević, scenarista nekih od najnegledljivijih novijih domaćih filmova – kao što su nebeska udica, nataša, ringeraja, konji vrani, jesen stize, dunjo moja i slični – ovog puta je nekako sočinio sasvim podnošljiv scenario (istina, od ideje koja je nudila više, ali hej, pogledajte taj CV: pa ovo je kvantni skok u odnosu na bilo šta drugo što je radio)!

            premisa je super: 7 dana posle dejtona u nekoj bosanskoj rupi, u napuštenoj i gotski sjebanoj ukletoj fabrici grupa srpskih vojnika pronađe zazidanog čoveka, obična, neupadljiva izgleda, ali – kako ubrzo postaje sve jasnije – neobična ponašanja. za nekoga ko je proveo ko zna koliko zazidan (zašto zazidan?!) u tom mraku, on nit je gladan nit žedan, a ne pokazuje ni želju da ode odatle, recimo nekoj porodici il tako nekome. na pitanja daje dvosmislene ili neodređene odgovore: tvrdi da je odatle, tu blizu, i da se zove hromi daba (ne diznijev, koji se u originalu i ne zove tako, nego onaj iz našeg folklora, gde je to ime sinonim za đavola)…  

vremenom se pokaže da ovaj zna ponešto o vojnicima što ne bi trebalo da zna, i pretvara se u katalizatora sukoba između njih – nešto između stvora i hanibala lektera. setimo se da hanibal nije expert samo za fizičko kanibalsko nasilje, nego pre svega za psihičko, i da je recimo jednog nevaspitanog ludaka samo svojim psiho-govorom, iz udaljene ćelije, uspeo da natera na samoubistvo. 

 

e, na sličan način, manipulišući psihom okupljenih i koristeći isključivo jezik, bez ikakvog telesnog delanja i akcije, bez pipanja, i ovaj hromi daba seje razdor među ionako načetim vojničinama kojima je rata i sranja dosta i koji jedva čekaju da se vrate ostacima domova…

             NEPRIJATELJ odlično barata gotik-horor ikonografijom rata i razaranja, ne samo u eye candy scenama iz spektakularne zapuštene fabrike, nego i u centralnoj lokaciji ovog klaustrofobičnog filma: polusrušenoj, nedopaljenoj kući usred ničega gde ova grupica radi na čišćenju minskog polja i čeka na smenu. kuća ratom razorena: eto autentično srpskog gotika, eto domaće 'uklete kuće' za novi srpski horor! dakle, scenografija je odlična, smisleno upotrebljena, i predstavlja 'lik' po sebi, kao što u hororu (i ratnom filmu) to najpametnije i biva.

            fotografija je sjajna – s tim što je za moj ukus delovala previše desaturizovano (obezbojeno), gotovo do ivice crno-belog, ali nisam baš siguran koliko je na taj izgled uticala projekcija u maloj sali sava centra gde sam ovo gledo na novinarskoj projekciji, pa ću se suzdržati dok ovo ne pogledam na fantaziji ili tako nekom svetskom mestu, ili barem na dvd-u. vidim na netu neka neozbiljna i bezvezno neutemeljena poređenja izgleda filma sa STALKEROM – to je svakako preterano i besmisleno, i stvara pogrešno očekivanje koje nema blage veze s izgledom ovog filma (sem u par kratkih kadrova).

            pored dobre premise, solidno zanimljivog zapleta i pristojne doze saspensa (čega nema bez dobre režije), kao najveći kvalitet NEPRIJATELJA istakao bih – suprajz! – tihomira stanića koji igra 'hromog dabu' odnosno inkarnaciju đavola. pratiocima ovog bloga i čitaocima FAUSTOVSKOG EKRANA svakako je poznato da je 'neprijatelj' izvorno etimološko značenje imena 'satana'!  

nisam ga slučajno gore uporedio sa hanibalom: njegova pojava ovde ima poprilično od hopkinsovog tihog intenziteta koji odličnom mimikom i govorom tela uspeva da bude veoma jeziv i zlokoban a da to nikada ne spadne na nivo kreveljenja, grimasa, bečenja u stilu al paćina u ĐAVOLJEM ADVOKATU ili vinsenta prajsa u b-hororima. 

dakle, zaista izvanredna glumačka kreacija koja zaslužuje da bude istaknuta u novoj, apdejtovanoj verziji mog FAUSTOVSKOG EKRANA: ovo je zaista inovativna i kvalitetna reinterpretacija đavolskog lika. dok sam ćaskao sa zekom u sava centru prišao nam je načas stanić, te sam mu i lično čestitao na ulozi, a on mi kaza da je u pozorištu već igrao mefista u FAUSTU, te stoga kvalitet ove kreacije ne čudi.

            što se tiče zamerki, najveća mi je vezana za likove, koji nisu dovoljno zanimljivi, kao ni to što im se dešava. odnosno, teško je za bilo koga od njih zaista strepeti ili navijati (iako se zeka u nekim detaljima oslonio na karpenterovog STVORA, ne očekujte ovde kurta rasela). 

osim toga, drama bi bila potentnija da su sukobi i trzavice između njih bili originalnije i složenije postavljeni pa da, kad 'hromi' dođe među njih, to dovede do neke ozbiljnije i zabavnije igre mačke i miševa nego što ovde dobijemo. nije to nezanimljivo, da se razumemo, ali paranoja i neizvesnost i drama mogli su i morali biti jači, tim pre što su imali elemente za to.

zatim, konotativno je nedovoljno iskorišćena činjenica da se sve ovo dešava u vreme nominalnog mira - dugočekanog, željenog i maštanog, ali i kontroverznog. među ovim vojnicima nema ni najmanje diskusije o dejtonu, o tome za šta su se borili a šta su dobili, je li sve to vredelo itsl. film odlučuje da se time uopšte ne bavi, što malkice rasteže plauzibilnost u tom kontextu, al ajde.

zatim, scenario se bavi mistifikacijom malo previše za moj ukus - ako je ovaj 'hromi' ovde jedini i pravi, the one & only demijurg, šta se onda zbiva sa ostatkom sveta, zašto se niko ne javlja iz baze, postoji li  uopšte još uvek ostatak sveta, šta se valja iza brda, ko je zavadio vojsku na drugoj strani žice...? pored toga, zanimljiva je, ali potpuno neistražena ideja da je pakao počeo tek sa dolaskom 'mira'...

            feminista u meni zgrožen je još jednom protraćenom, ništavnom ženskom ulogom: naiđe ovde ukupno jedna cura, ali je ona, u skladu sa tipičnom srpskom mačo dramaturgijom, svedena na ukras za odmaranje očiju i na levo smetalo koje treba da imbecilno upadne u jasno obeležno minsko polja (pa još posred bela dana!) samo kako bi je muškarci vadili iz toga. 

potom ona poslušno prizna 'trebalo je da vas slušam' i iščezne u svoju sobicu da se više ne vrati skoro do kraja. psihološki i dramaturški je neverovatno i neiskorišćeno to da mlada i zgodna žena dolazi među sex-izgladnele vojničine, odnosno to je dotaknuto preblago za taj kontext i nema šanse da 'hromi', koji je milenijumima najčešće preko ribe mamio ljude na gubitak duše, ovog puta propušta toliko zgodnu priliku!

            nevezano za to, voleo bih da hromog malo više i konkretnije vidim na delu – ne u smislu nekih natprirodnih lebdenja i čuda, nego psiho-igara sa ovim nesrećnicima. ako se baš moralo preterivati sa suptilnostima, neka to bude i offscreen, kao u pomenutoj hanibal-epizodi, ali nešto u tom stilu, više i naglašenije nego što već ima u filmu, dobro bi mu došlo. 

            najzad, kraj bi valjalo da je malo dramatičniji, emocionalno pregnantiji nego što jeste – mada sa tim i takvim likovima to je zaista bilo teško izvesti – dok je sam samcit završetak svakom žanrovski verziranom ili iole iskusnom gledaocu predvidiv i jasan već u prvih 10 minuta i tu nema iznenađenja. voleo bih da je tu zeka bio malo hrabriji i maštovitiji (mada, iskreno, taj koncept i ne dopušta previše mogućnosti za okončanje).

            no, sve u svemu, film mi je prijao, rado ću ga ponovo pogledati u boljim uslovima (if any) a preporučiću ga i nekim strancima jer mislim da ima solidne (mada ne preterane) šanse da bude zanimljiv i stranom gledaocu, pošto su lokalno i univerzalno u zadovoljavajućem balansu, a opet je to izvedeno tako da ne bude bljutavo uopštavanje već sasvim pristojna (iako nedovoljno avanturistička) pričica o zlu u ratu i zlu u čoveku. 

            spoj žanra i nežanra izveden je tako dobro da se o ovom filmu legitimno može govoriti a da se reč 'horor' i ne pomene, a opet, ima toga više nego dovoljno da zasluži svoje poglavlje u apdejtovanoj verziji U BRDIMA, HORORI. svakako je više horor nego što je to KIČMA. pored toga, NEPRIJATELJ je i poprilično uspeo spoj aktuelne, indirektno angažovane tematike sa nečim što je pre svega narativni, zabavni, bioskopski film, i svoju solidnu priču uspeva da plasira bez napadnog popovanja kao i bez autorasizma, srbounižavanja ili nekih sumnjivih relatizovanja uloga u ratu (mi smo loši, oni su loši, svi smo loši, al srbi ponajviše…) pošto se time i ne bavi. 

čak su ove vojničine sa iznenađujućom dozom respekta prikazane (ne računajući jednu odurnu kreaturu koja izgleda kao ružnija verzija dimitrija vojnova, i koju svi opravdano nazivaju 'guzica') tako da je ovo jedan sasvim pristojan film (po)ratnog horora koji preporučujem za gledanje u bioskopu.

Dejan Ognjanović govori za novine

             na poziv niškog dnevnog lista NARODNE NOVINE dao sam intervju novinarki zaduženoj za kulturu, alexandri gojković.

što se tiče ovog lista, jedne godine sam preko njih bio akreditovan na FEST-u i otuda im poslao tri exkluzivna izveštaja; takođe sam za kratkoživući kulturni dodatak KULT u okviru ovih novina objavio desetak textova. poslednji put sam za njih intervju dao banetu miltojeviću (koji sada tamo više ne radi): bilo je to povodom FAUSTOVSKOG EKRANA, što će reći, pre pune 4 godine.

evo, dakle, kako to sve izgleda (klikni na sliku da vidiš čitko):

za one koji kubure sa ćirilicom, evo kako su izvorno (na latinici) izgledali moji odgovori na pitanja, pre nego što su novinarski neznatno preuređeni:

U čemu se novo izdanje romana „Naživo“ razlikuje od prvog?

- Razlike su minimalne, ''ispolirao'' sam neke izraze koji su mi malo remetili željenu intonaciju i atmosferu i promenio početak tako da je sada direktniji, filmskiji. U suštini sam zadovoljan tim romanom i glavni razlog što sam ga ponovo objavio bili su neprestani mejlovi od nepoznatih ljudi koji su tražili "Naživo" a ja sam odavno ostao bez primeraka. Kada sam video da se na "Limundu" ta knjiga prodaje po trostruko većoj ceni shvatio sam da je vrag odneo šalu i da je vreme da se ponovo objavi.

Junak u romanu razmišlja o vezi koja postoji između pornografije, nasilja, smrti... I ti sam u pogovoru kažeš da si sebi postavio pitanje zašto voliš da gledaš horor filmove. Kako glasi odgovor? Čime ovi filmovi fasciniraju gledaoca i da li u toj fascinaciji ima nečeg bolesnog? Zašto neki ljudi vole da gledaju ono što ih plaši?  

- Pisanje ovog romana bio je jedan način bavljenja tim pitanjem; drugi, direktniji i konkretniji, sastoji se u mojim teoretskim i esejističkim knjigama o hororu u srpskom filmu ("U brdima, horori", 2007), o đavolu na filmu ("Faustovski ekran", 2006) i u zbirci eseja "Studija strave" (2008). Ako ikakav odgovor postoji, on se nalazi u njima, i teško mi je da njihove stotine stranica sažmem u jedan pasus. Pitanje ambivalentne privlačnosti groznog i strašnog u hororu složeno je i ima veze ne samo sa estetikom nego i sa psihologijom, sociologijom, određenim istorijskim okolnostima, kulturološkim predispozicijama itd. zbog kojih se, npr, fascinacija stravom u Engleskoj ili Americi ogledaju kroz veoma razvijen horor žanr u književnosti i na filmu, dok u zemljama kao što je Srbija ta emocija u umetnosti nalazi tek sporadične, gotovo incidentne iskaze. U svakom slučaju, nastanak i razvoj poetike horora u anglosaksonskoj književnosti predmet je mog doktorskog rada koji upravo završavam na beogradskom Filološkom Fakultetu a, kada ga uskoro budem odbranio, moći ću da sve zainteresovane za tajne horora uputim na njega.

Da li žališ što nisi dao dozvolu Mladenu Đorđeviću da snimi film po tvom romanu?

- Ne žalim. Veoma cenim njegov film "Život i smrt porno bande", ali ta estetika i pristup ne bi bili prikladni za "Naživo", pa sam zbog kreativnog neslaganja oko njegove vizije filma morao da odustanem od te saradnje. Ipak, mi smo ostali u kontaktu: prošle godine sam na filmskom festivalu Fantazija u Montrealu predstavio program filmova pod naslovom "Subverzivna Srbija" (videti najnoviji, 5. broj filmskog časopisa "Filaž" za detalje), među kojima je bila i "Porno banda", i nadam se da ćemo se bolje poklopiti u vezi sa nekim drugim projektom, budući da postoje mnoge sličnosti u našem odnosu prema žanru i srpski-specifičnom hororu.

Na svom blogu prilično revnosno obaveštavaš o svojim aktivnostima ali i o novim filmovima, daješ kratke, retorički razigrane prikaze... U novom izdanju knjige daješ odgovore na najčešće postavljanja pitanja čitalaca... Znači li to da žanrovska literatura, bez obzira što se poslednjih godina dosta priča o njenoj dominaciji, nije uspela da se izbori za dovoljno „realnog“ prostora?

- Blog "Cult of Ghoul" pokrenuo sam pre dve godine jer sam osetio potrebu da pišem ono što mislim, sočnim i direktnim, neuvijenim jezikom, i bez prostornih ili stilskih ograničenja koja su mi nametali neki štampani ili internet magazini za koje sam pisao. Takođe me je iritiralo kašnjenje izlaženja pojedinih od njih, pa sam počeo da pišem na blogu jer sam želeo da budem aktuelan, a ne da nedeljama ili mesecima čekam da neki moj tekst izađe, a i onda, neretko, u novinama dostupnim samo taj jedan dan, ili u časopisu do koga je mnogima teško da dođu. Prema tome, ''realni'' prostor koji pominješ često podrazumeva nedostupnost papirnog izdanja ili njegovu zaturenost u dubinama neke prašnjave knjižarske police ili trafike; s druge strane, svaki moj tekst na blogu svako može vrlo lako pronaći uz korišćenje google pretraživača.

Kako bi trebalo pisati filmsku kritiku da bude zanimljiva savremenim filmofilima?

- Zanimljivost, ako se desi, dobrodošla je, ali nije moj primarni cilj: iako u mojim tekstovima na blogu ima dosta humora, ja nisam zabavljač. Da bi kritika bila validna, ona treba da bude zasnovana na dovoljnoj količini znanja i iskustva, na upućenosti u to o čemu se govori, na iskrenosti, objektivnosti i izgrađenim estetičkim merilima, kako bi kritičar imao pouzdanost i integritet da bi se njegovom sudu verovalo. Ako to imaš, sve drugo je sekundarno; a ako to nemaš, uzalud su i šale i "zanimljivost" i sve ostalo.

Mini Fest u Nišu

            ko to kaže, ko to laže da je niš mali?

            nije mali, nije mali, takav mu je samo fest.

mali, odnosno mini-fest, festić, festče ili kako već ga nazvali.

            u svakom slučaju, it's that time of the year, folks, pa da vidimo šta nas čeka u narednih pet dana u klubu vojske srbske (uz zvanično priopćenje koje kopiram uz neznatne korekcije, priključujem i svoje komentare):

Mini Fest u Nišu, 7 - 11. 3. 2011. godine

Klub Vojske Srbije: 20.00 i 22.00

Organizator: Niški kulturni centar

Cena karata: 200,00 dinara

Informacije: 018/595-740, 595-741

Ponedeljak, 07.03.2011.

20.00 Crni labud (Black Swan, SAD, 2010)

Režija: Darren Aronofsky

Uloge: Natalie Portman, Mila Kunis, Vincent Cassel, Barbara Hershey, Winona Ryder

Trajanje: 103 minuta

Nagrada Marčelo Mastrojani za mladog glumca u Veneciji 2010 – Mila Kunis

Zlatni globus za glavnu žensku ulogu u drami - Natalie Portman

5 nominacija za Oskara 2011 – za najbolji film, režiju, glavnu žensku ulogu, montažu i kameru

Nagrada za glavnu žensku ulogu – BAFTA 2011.

Nina je balerina u potpunosti posvećena umetnosti. Pod snažnim uticajem majke, ona mora da pređe u novu fazu razvoja, razapeta između profesionalnih izazova i unutrašnjih demona. Bliži se otvaranje nove sezone i umetnički direktor želi da Nina igra u Labudovom jezeru. Međutim, nova balerina Lily nameće se direktoru.

= već sam kazao šta mislim o ovome drugde na blogu, i dao mu 3- ali ipak ću da mu se podvrgnem opet, u bioskopu, da utanačim svoj definitivan sud.

22.00 Cirkus Kolumbija (film iznenađenja i zaprepašćenja)

Režija: Penis Tanović

A story set in the former Yugoslavia and centered on a guy who returns to Herzegovina from Germany with plenty of cash and hopes for a good new life.

= ovo, naravno, nisam gledo niti ću: jedna koleginica na bg festu mi je kazala da je užasno, a druga, kojoj više verujem (xtina đuković), da je prilično dobro. ko je raspoložen, nek proveri i javi.

Utorak, 08.03. 2011.

20.00 O bogovima i ljudima (Des Hommes Et Des Dieux, Francuska, 2010)

Režija: Xavier Beauvois

Uloge: Jean-Marie Frin, Jacques Herlin, Phillipe Laudenbach, Michael Lonsdale

Trajanje: 120 minuta

Grand Prix u Kanu 2010.

Nominacija za film sa neengleskog govornog područja – BAFTA 2011.

Istorijska drama o osam hrišćanskih monaha koji žive složno s muslimanima. Ali, nasilje se polako širi regionom. Uprkos svemu, monasi odlučuju da ostanu u manastiru bez obzira na strah koji ih obuzima. Film koji je gledalo preko tri miliona gledalaca u Francuskoj.

= još u mojim javljanjima, ukazanjima i vizijama pre festa ovo mi se ukazalo kao potencijalno zanimljiv naslov; o tome sam u bg dobio dodatnu potvrdu od kolege i prijatelja marka piševa, kome se veoma dopao; dakle, ovo gledam obavezno.

22.00 Detektiv Di i misterija fantomskog plamena (Di Renjie Zhi Tongtian Diguo, Kina, 2010)

Režija: Hark Tsui

Uloge: Andy Lau, Carina Lau, Li Bingbing, Tony Leung, Ka Fai

Trajanje: 122 minuta

Festival u Veneciji 2010 (zvanični program)

Akcioni film o usponu prve carice u istoriji. Godina je 690, vladavina dinastije Tang. Bliži se dan kada će na presto doći prva kineska carica Wu Zetian. Niz nepredviđenih događaja preti da osujeti njeno osvajanje vlasti. Carica angažuje detektiva Deeja koji je nekoliko godina ranije kritikovao njene vladarske pretenzije.

= već sam drugde na blogu preporučivo ovaj eye candy, pa da se ne ponavljam: ukratko, vredi videti!

Sreda, 09.03.2011.

20.00 Poslednji cirkus (Balada Triste De Trompeta, Španija/Francuska, 2010)

Režija: Alex de la Iglesia

Uloge: Carlos Areces, Antonio De La Torre, Carolina Bang, Sancho Gracia, Juan Luis Galiardo, Enrique Villén, Manuel Tafalle

Trajanje: 107 minuta

Srebrni lav za režiju i nagrada za scenario u Veneciji 2010.

Politička tragikomedija koja se dešava za vreme Građanskog rata u Španiji. Javier i Sergio, dva klovna bore se na smrt zbog ljubavi akrobatkinje za vreme Frankovog režima.

= ovo je najočekivaniji film celog (velikog, maxi) festa: nisam išao u bg na početak (kada je ovo igralo) nego na kraj festivala samo zato što sam doznao da će ovo biti u nišu, inače, samo bih zbog njega zapucao u bg. to valjda dovoljno govori. inače, reakcije među srpskim kolegama podeljene su kao i među svetskim gledaocima: ima skroz oduševljenih, ima razočaranih. ja sam prilično siguran da ispod moje trojke ovo ne može biti, a nadam se i nečem višem...

22.00 Prelepo (Biutiful, Španija/Meksiko, 2009)

Režija: Alejandro González Iňárritu

Uloge: Maricel Álvarez, Javier Bardem, Hanna Bouchaib, Diaryatou Daff

Trajanje: 138 minuta

Nagrada za mušku ulogu (Ex-aequo) u Kanu 2010 - Javier Bardem

2 nominacije za Oskara 2011 – za glavnu mušku ulogu i za film sa neengleskog govornog područja

2 nominacije - BAFTA 2011.

Drama o jednom čoveku: posvećenom ocu, napaćenom ljubavniku, biznismenu iz podzemlja, osetljivom Uxbalu koji živi na margini u današnjoj Barseloni. Predosećajući skori odlazak, on se bori zaa ljubav i spas svoje dece.

= smaračina by all accounts, uključujući moje visokoobdareno prelistavanje. ipak, inaritu ima svoje štivaoce, pa – štujte ga!

Četvrtak, 10.03.2011.

20.00 Žena za ukras (Potiche, Francuska, 2010)

Režija: François Ozon

Uloge: Catherine Deneuve, Gérard Depardieu, Fabrice Luchini, Karin Viard

Trajanje: 103 minuta

Festival u Veneciji 2010 (zvanični program)

Suzanne je supruga bogatog industrijalca Roberta Pujola koji vodi svoju fabriku kišobrana izrabljujući radnike. Kada izbije štrajk, a Robert postane njihov talac, Suzanne će preuzeti fabriku i odlično će se snaći u novoj ulozi. Ali, Robertov povratak sve će iskomplikovati. Jedna od najgledanijih komedija u francuskim bioskopima – preko dva miliona gledalaca.

= ovog ozona ću ipak da preskočim, a vi kako oćete.

22.00 Put u nepoznato (Rabbit Hole, SAD, 2010)

Režija: John Cameron Mitchell

Uloge: Nicole Kidman, Aaron Eckhart, Dianne Wiest, Milles Teller

Trajanje: 91 minut

1 nominacija za Zlatni globus 2011. za glavnu žensku ulogu u drami – Nicole Kidman

1 nominacija za Oskara 2011 – za glavnu žensku ulogu

Drama o životu bračnog para koji se iz korena menja nakon gubitka njihovog mališana kojeg pregazi jedan tinejdžer. Žena ostvaruje neobičan odnos sa tinejdžerom-ubicom, a muž se odaje porocima.

= i ovo ću da zaobiđem.

Petak, 11.03.2011.

20.00 Overena kopija (Copie Conforme, Francuska/Italija, 2010)

Režija: Abbas Kiarostami

Uloge: Juliette Binoche, Jean-Claude Carriere, Agathe Natanson, William Shimel

Trajanje: 106 minuta

Nagrada za žensku ulogu u Kanu 2010.

Priča o susretu jedne žene i jednog muškarca u malom toskanskom gradu. On je Britanac koji je upravo završio promociju nove knjige, a ona je vlasnica galerije. Univerzalna drama o ljubavi i praštanju, o razumevanju i ranama koje se teško leče.

= ovo ne da nije moja šolja čaja, nego je totalni antipod svega što me u životu zanima i što sebi želim...

22.00 Tilva Roš (bonus film)

            = ovo, dakako, nema nikakve veze sa festom, jer je mnogo pre njega ušlo u bg bioskope; ipak, poklonu se u zube ne gleda: ovo je jedina prilika da ovaj mnogohvaljeni film pogledamo u niškom 'bioskopu', i ja ću to svakako učiniti!