HAARP I DRUGE PRIČE O TEORIJAMA ZAVERE – priredio Goran Skrobonja

             Oktobar je mesec knjige (zbog Sajma knjiga, koji ove godine traje 26.X – 02.XI) ali je i mesec horora (zbog tradicionalnog praznika Noć veštica, koji je svake godine 31.X, a za njega se Ameri spremaju najmanje mesec dana). To znači da će ovog meseca na blogu biti više postova sa najavama i prikazima novih fanta-hororičnih knjiga i stripova relevantnih za čitaoce Cult of Ghoula.

            Pre svega, da najavim i pohvalim se – Goran Skrobonja kao priređivač  i izdavač (Paladin) za Sajam izbacuje najnoviju antologiju, ovog puta na temu TEORIJA ZAVERE, a moja novela pod naslovom NEKRONOMIKON: TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE našla se u ovom odabranom društvu sakupljenom na bogatih 640 strana! Evo šta sve ima unutra:

OTVORENO PISMO SRPSKOM NARODU OD ILJIČA RAMIREZA SANČEZA, Goran Gocić
ONI, Jelica Greganović
ATENTAT KOJI SE NIJE DOGODIO, Filip David
KARANTIN, Darko Tuševljaković
GDO JE VUBIL KNDJA, Ilija Bakić
HAARP U DRUGOM SVETU, Ivan Vukadinović
KIKIMORA SPAVA U MOM DŽEPU, Branka Selaković Milošević
OČI BOJE MUDROSTI I NADE, Ivan Lutz
BEZ OBZORJA, Miljan Marković
SVET KAO VOLJA I ZAVERA, Vasa Pavković
NAJLEPŠA, KRAJ PRIČE?, Mirjana Marinšek Nikolić
NEKRONOMIKON: TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE, Dejan Ognjanović
BALAMSKA AVET, Đorđe Bajić
POSLEDNJA ŽELJA, Zoran Pešić Sigma
PROGRAM, Nataša Milić
PLITKI GRBOVI, Sebastian Adanko
1138, Mladen Milosavljević
OTMICA, Miloš Petrik
MESO, Pavle Teofilović
MIJAZMA, Radoslav Slavnić
DANAS PADAŠ U ROPSTVO, Relja Antonić
SUMRAK BOGOVA, SVITANJE VAMPIRA, Željko Obrenović
TROPIKANA, Stevan Šarčević
SEMENIŠTE, Tamara Lujak
ZNALAC ČISTIH DANA, Vladimir Kolarić
ZAŠTO SE NISMO ZAUSTAVILI DA KUPIMO CIGARETE, Ivan Nešić
FABULATOR, Oto Oltvanji
VIŠE OD IGRE, Goran Skrobonja
HAARP I DRUGE PRIČE, Jovan Ristić

            Kao što vidite, tu su i NINOM-ovenčani, i mladi i neafirmisani, i žanrovci i mejnstrimaši, i starci-klasici i maltene-golobradi pisci: i krem kremova i sveže mlekce domaće fantastike. Istina, ženice su nešto popustile ovog puta, izgleda da je tema zbirke bila prilično "muška" pa se među 29 priča našlo samo 5 autorki, ali najvažnije je da priče budu dobre – a sa tematikom tako popularnom među Balkanoidima, a naročito Srbima ("Joooj, šta nam rade..."), mislim da ova antologija ima izgleda za uspeh, tim pre što je i do sada bio primetan stalni napredak u prethodnim Skrobonjinim antologijama (tj. svaka naredna je sve bolja od prethodne).

            Dakle, pošto je knjiga tek ušla u štampu, ne očekujte je pre Sajma, nego tamo lepo nađite Paladinov štand i kupite sebi knjižurinu koja će vam objasniti ko vam, kako i zašto radi o glavi! Uzgred, moja novela će vam možda biti zabavna i neobična iz više razloga – akteri su zasnovani na stvarno postojećim likovima (Ghoul, Boban, Điđi...), a stvarna su i mesta, pa vala i dešavanja... Pored toga, moći ćete da vidite moju nešto eksplicitnije angažovanu, satiričku prozu, gde je humor nešto očigledniji nego u mojim romanima. Vi koji ste čitali ZAVODNIKA, ne očekujte "more of the same": ovo je nešto sasvim drugačije. Dobro, ne baš sasvim, jer ima humora, ali još više, i očiglednijeg. Ovo je najbliže nešto crnohumornom hororu što sam kod Skrobonje objavio još od priče KO KOSI A KO VODU NOSI u inicijalnoj mu antologiji, BELI ŠUM. Ujedno je ovo moja najduža od "kratke" proze u ovom veku; po dužini je šije samo novela ZADUŠNICE - koja će se, nadam se, iduće godine najzad naći pred čitaocima!
          A sad, evo kako knjigu najavljuje Skrobonjin

PREDGOVOR

Naravno da smo svi mi u nekom trenutku bili suočeni sa nedoumicom i pitanjem: ma je li moguće na nam to rade? Teorije zavere su prisutne u književnosti na našim prostorima, najpre kao prevedena izdanja (u neku ruku su to i Denikenove knjige, Sveta krv, sveti gral i drugi, redovno visokotiražni pseudonaučni ogledi o provokativnim temama uz obavezno proturanje krajnje neverovatnog ili opštim saznanjima dijametralno suprotnog objašnjenja), a sada već duži niz godina i kao dela domaćih perjanica ovog sve artikulisanijeg književnog žanra.

Ali, na stranu Ajk, Lučić i ini čuvari tajnih istina, teorija zavere kao fenomen izašla je iz domena književnosti (pa i filma) i usadila se čvrsto u svakodnevne misli ljudi – ne samo kod nas! – preobrazivši se u svojevrsni životni stav, ponekad i opasno preovlađujući način razmišljanja građanina bespomoćnog pred nerazumljivim pojavama u društvu. Ne znam koliko je ovo rezervisano za pripadnike onoga što obično nazivamo „zapadnom civilizacijom“ u periodu kada dotična, ako uopšte i postoji, prolazi kroz velika previranja i bolne potrese, ali sigurno je da pribegavanje odgovorima koje teorije zavere nude ume da ponudi makar kratkotrajni izlaz iz osećaja stalne neizvesnosti, objašnjenje uzroka i „krivaca“ za sve što nam se dešava. Dobro došli u tranziciju: dobro došli u zagrljaj teorija zavere.

Mislim da nikad neću zaboraviti svoj prvi susret sa sada već svima dobro poznatim i popularnim Njuz netom. Moj prijatelj Oto Oltvanji skrenuo mi je pažnju krajem 2010. na tekst sa naslovom „Ceo svet priznao zaveru protiv Srba“ i preporučio mi da ga potražim na Njuzovom portalu. Posle izvesnih poteškoća (uporno sam na internetu tražio news.net umesto njuz.net, dok nisam shvatio u čemu grešim), pronašao sam pomenuti članak, i ostalo je istorija, makar što se tiče moje zaljubljenosti u ovaj portal i duhovitost njegovih tvoraca, ravnu duhovitosti tvoraca njihovog američkog uzora, satiričnog portala The Onion. Konkretan povod za nastanak tog teksta bila je afera s Vikiliksom, i „njuzovci“ su maestralno poentirali povezavši tu tada aktuelnu temu sa našim starim ubeđenjem da smo večite žrtve belosvetskih zavera. Između ostalog, tamo piše:

...U saopštenju se navodi da bi se putem Vikiliksa saznalo da gotovo da ne postoji javna ili tajna organizacija koja nije umešana u zaveru protiv Srba. Od gej lobija, Amerike i Jehovinih svedoka, preko Vatikana i slobodnih zidara, pa sve do anti-pušačkog lobija, NATO pakta i subotara, sve ove organizacije su udruženim i zasebnim aktivnostima već vekovima pokušavale, i donekle uspevale, da sputaju slobodu i posebnost srpskog bića... Aktivnosti ovih organizacija i neformalnih udruženja su prvenstveno bile usmerene na to da se građanima Srbije još od njenog osnivanja u osmom veku p.n.e, život učini što težim. Jedina razlika se sastojala u tome da su neki pojedinci i udruženja, poput šest jevrejskih porodica koje vladaju svetom, delovala protiv Srba iz lične koristi, a druga iz pakosti, poput Osame bin Ladena. Postoji čak i nekoliko udruženja, poput na primer Templara i Iluminata, koji su bili umešani u zaveru „jer im se to činilo kao baš dobra zabava“... Kako nezvanično saznajemo, tajne depeše će pokazati kako se za prikrivanje zavere ceo svet koristio raznim sredstvima, najčešće fingiranjem događaja koji su na duže ili kraće vreme odvraćali sumnju srpskih teoretičara zavere da zavera uopšte postoji. Tako su na primer, u cilju skretanja pažnje sa antisrpske zavere započeti Prvi i Drugi Svetski rat, ubijen je Kenedi, zatrpani čileanski rudari, fingirana kineska privredna revolucija, stvoreni epovi o Ramajani i Mahabharati i osnovana muzička grupa Bitlsi...*

Da nije bilo ovog teksta, najverovatnije ne bi bilo ni ove knjige. Kako god bilo, posle njegovog čitanja zatražio sam od pisaca voljnih da se time pozabave njihovo viđenje teorija zavere, bez obzira na to jesu li one globalne, lokalne ili intimne, kućne, porodične. Rezultat njihovog rada držite u rukama. I neke od ovih priča zaista kao da su bukvalno bile nadahnute Njuzovim tekstom.

Zbornik otvara priča Gorana Gocića koja zamisao o, kako bih to nazvao, integrisanim ili koncentrisanim zaverama, razrađuje na krajnje ozbiljan i zreo način; Jelica Greganović se bavi zaverom u korenu nacizma sagledanom iz današnje perspektive; Filip David se latio zavere koja je svakako definisala prošli vek – onom da se izvrši atentat na austrougarskog prestolonaslednika. Darko Tuševljaković u jezovito uverljivoj priči govori o krajnje neobičnoj zaveri koja se vrti oko beogradskog aerodroma u Surčinu, dok Ilija Bakić poletno i ne zazirući od eksperimenta u srce zavere nad zaverama – one sa Kenedijevim ubistvom – smešta slavnog bravara iz Kumrovca koji ne ume dobro da govori naš jezik.

Ivan Vukadinović se u svojoj priči dohvatio famoznog HAARP-a koristeći pustolovno-fantastični prosede, a Branka Selaković Milošević u svojoj još jednom skreće pažnju na osobeni senzibilitet i razigrani stil. Ovogodišnji gost iz susedstva, Ivan Lutz iz Slavonskog Broda poznat po svojim naučnofantastičnim pričama i romanima, ostaje veran sebi u pripovesti iz egzotične Amazonije, dok Miljan Marković u ubedljivo dočaranom antiutopijskom miljeu kombinuje genocid i zaveru društvenog inženjeringa. Vasa Pavković, opet, efektno koristi zaveru dovedenu do apsurda kao jasnu alegoriju za globalnu civilizaciju koja nas po svemu sudeći, nažalost čeka.

Mirjana Marinšek Nikolić nas vraća u ne tako davnu prošlost kada su vladali neki drugi estetski ideali i kada je Merilin Monro žrtvovana kultu ženske lepote – ili možda nije? Dejan Ognjanović u priči koju bi neki teoretičar književnosti pod dejstvom dobre kapljice možda nazvao „post-postmodernizmom“ pripoveda o sebi samom i o još jednom poznatom akteru domaće književne scene usred zavere sa ciljem ostvarenja onoga o čemu je svojevremeno pisao H.F. Lavkraft. Đorđe Bajić nas upoznaje sa zaverom manjih razmera – zavericom, reklo bi se – u avanturi likova koji su bili glavni protagonisti njegovog prvog romana, Ostrvo prokletih. Opet, zavera o kojoj piše Zoran Pešić Sigma oslanja se na našu narodnu tradiciju i biblijske motive i likove, a Nataša Milić zastrašujuće ubedljivo svoju heroinu dovodi u srce birokratske zavere sa globalnim posledicama.

Priča Sebastiana Adanka veoma zabavno i umešno povezuje sve one tajne i manje tajne organizacije koje je Njuz toliko precizno pobrojao u svom ogledu o velikoj zaveri protiv svih nas; Mladen Milosavljević o zaveri govori upečatljivim jezikom urbane mračne fantastike, dok se Miloš Petrik u svojoj priči poigrava ekstremnim posledicama prepuštanja teorijama zavere kao pogledu na svet. U podžanrove antiutopijske fantastike mogu se svrstati, svaka na svoj način, priče Pavla Teofilovića, Radoslava Slavnića i Relje Antonića, dok se pripovetka Željka Obrenovića na veoma zanimljiv način bavi slovenskim bogovima i – vampirima. Stevan Šarčević nam je podario zaveru u oblandi urbane pustolovine, dok nas Tamara Lujak i Vladimir Kolarić u svojim pričama vraćaju lokalnim, intimnim zaverama iz davno prošlih dana.

Ivan Nešić je precizno i nemilosrdno opisao bespomoćnost koju svako od nas oseća suočen sa bolešću, mogućnošću smrti i – zaverama farmaceutske mafije. Oto Oltvanji se u sjajnoj noveleti vratio žanru koji najviše voli – mračnoj fantastici, dok je priča dolepotpisanog nastala zahvaljujući staroj teoriji zavere o tome da je naša bivša država razbijena iz krajnje prozaičnih, sportsko-finansijskih razloga. I konačno, naslovna novela Jovana Ristića donosi krajnje lucidnu sintezu najčešćih aktuelnih teorija zavere kojima se danas bavimo, uz beskrajnu duhovitost i samoironiju kakve se ni „njuzovci“ ne bi postideli.

Zahvaljujući ovim pričama i njihovim autorima, ne moramo da čekamo da nam – kako to stoji u gore citiranom tekstu – Tom Kruz, slavni scijentolog, na sednici Generalne skupštine UN, pročita spisak svih onih organizacija koje su se zaverile kako bi nam smrsile konce. Odavno sve znamo i sami. A mislim da je ova knjiga najbolji dokaz da smo prozreli sve koji nam to rade... i šta nam mogu!

G.S.
Beograd, oktobar 2014.

            A kad smo već kod Skrobonje i Paladina, valja reći da je on ovih dana objavio najnoviju zbirku svojih priča i novela pod naslovom POKLADE. Zbirka donosi sedam priča napisanih u proteklih nekoliko godina, koje su do sada mogle da se pročitaju samo u raznim antologijama. Četiri priče objavljene su u antologijama izdavačke kuće "Paladin", dok su preostale tri štampane u godišnjim tematskim zbirkama priča poznate pazinskog festivala naučne fantastike "Istrakon".

Eto, prikladno zvuči, NoćVeštičarski, bar što se tiče naslova i korice – mada u sadržaju ima više SF-a i slipstrima nego klasičnog horora na koji pakovanje ukazuje. Ako nećete da čekate Sajam, ovu knjigu možete potražiti kod Paladina već sada, a evo njenog sadržaja, sa istaknutom žanrovskom pripadnošću za one koje to zanima:

Poklade - SF
Marta - SF
Do poslednjeg - horor
Prekrasna kada svane zora - SF
Ašurova noć - horor (Teslaverzum)
Hrid - SF
Projekt: sunce/Anka, ubica vampira - alt. istorija/SF/avantura

            O ostalim upcumming naslovima Paladina i drugih izdavača, u narednim danima i nedeljama…

POETIKA HORORA i lepota užasa

Kao što znate, za koji dan iz štampe izlazi moj Magnum Opus pod naslovom POETIKA HORORA. U pitanju je doterani tekst doktorata; knjiga je u finalnoj fazi izrade, sve se odvija glatko i po planu, imaćemo je u rukama za oko nedelju dana. Koristim ovu priliku da podsetim na PRETPLATU, koja traje još samo nekoliko dana – do subote 11. oktobra! Do tada je možete naručiti po apsolutno najpovoljnijoj ceni koju ćete ikada imati (1250 din, odnosno smiješnih 10 E za luksuzno opremljenu knjigu od preko 500 strana); puna cena po izlasku biće oko 1980 din. a na Sajmu knjiga će na nju biti neki popust, ali ne baš toliki kao u pretplati. Detalje o pretplati imate OVDE, pa pogledajte i učinite šta treba dok nije kasno.

            Nego, piše mi nedavno moj izdavač Orfelin i kaže: "Ne znam da li ti je poznato kako ljudi koji ne znaju značenje reči poetika, ni njenu etimologiju, tumače, prevode naslov tvoje knjige. Za njih je poetika nešto poetično, nešto lepo, a horor je – užas. Tako poetika horora postaje lepota užasa. Priznaćeš, veoma inspirativan prevod."

            Priznajem! Štaviše, ovaj nesporazum (or is it?!) kod pojedinih interesenata poslužio je kao okosnica jedne ideje koja već neko vreme tinja. Naime, zamisao Orfelina je da načinimo ediciju koja bi se zvala Lepota užasa. Ona bi se idejno i likovno-grafički vrtela oko Poetike horora kao oko neke vrste centra, matice: to bi sve bile vizuelno veoma osobene knjige. Ideja je da prva knjiga te edicije bude posvećena najboljim pričama Aldžernona Blekvuda ("Vrbe", "Vendigo", možda još ponešto + ilustracije + ozbiljan pogovor...). Sledeća bi mogla biti neka zbirka Ajkmanovih priča, potom Ligotijevih itd. Sve bi knjige morale biti opremljene opsežnim pogovorima kako bi se čitaoci upoznali sa životom i delom autorâ. Ako čitaoci pokažu sluha za ovu ideju, plan je da od te edicije, malo po malo, načinimo nešto nalik nekadašnjoj Nolitovoj biblioteci Orfej ("Među javom i međ snom").

            Za slučaj da posle svih najava nekome još nije jasno o čemu je ova knjiga – da li je o POEZIJI? o LEPOTI užasa...? o nečem petom? – reći ću ukratko, ovo: Poetika horora je studija koja definiše horor kao književni žanr i objašnjava nastanak i razvoj njegove poetike od gotskih romana 18. veka pa do bestselera s kraja 20. i početka 21. veka. U ovoj knjizi prikazuju se ključne faze i akteri, i analiziraju najreprezentativnija književna dela u kojima se ogledaju prelomne tačke u razvoju žanra, dok se sve vreme ukazuje i na njihov složeni međuodnos sa filmskim medijem i horor filmom.

            A za one koje i dalje buni reč "poetika", evo odlomka iz knjige koji se bavi upravo time!

Reč "poetika" potiče od grčke reči "poiesis" koja znači "aktivno stvaranje". Poetika bilo kog medija, kako to definiše Dejvid Bordvel, "izučava završeno delo kao rezultat procesa konstrukcije – procesa koji uključuje komponentu zanata (npr. praktični principi), zatim uopštenije principe prema kojima je delo komponovano, kao i njegove funkcije, učinke i upotrebe. Svako istraživanje fundamentalnih principa prema kojima je konstruisano neko delo u bilo kojem predstavljačkom mediju može da potpadne pod domen poetike." (David Bordwell, "Historical Poetics of Cinema", in: R. Barton Palmer (ed), The Cinema Text: Methods and Approaches, AMS Press, New York, 1989, p. 371.)

Istorijska poetika bavi se sistematičnim opisivanjem formi i stilova i kauzalnim objašnjavanjem promena u njima, odnosno analizira kako konkretna književna dela, tako i čitave opuse pojedinih pisaca ili žanrove, i pokušava da dođe do objašnjenja nihovog nastanka i funkcionisanja u datom kulturnom kontekstu. Istorijska poetika, prema tome, karakteriše se fenomenom koji izučava, konstrukcijskim principima i učincima književnog dela, i pitanjima koja se postavljaju o tim fenomenima: njihovoj konstituciji, funkcijama, posledicama i istorijskim manifestacijama. Još konkretnije, istorijska poetika pred sebe postavlja dva ključna pitanja:

1. Koji su to principi prema kojima su određena književna dela ustrojena i prema kojima postižu konkretne učinke?

i 2. Kako i zašto su se ovi principi javili i menjali u konkretnim empirijskim uslovima? (Videti: Bordwell, ibid, p. 371.)

Iz toga proističe da se istorijska poetika bavi kako "tekstom" tako i "kontekstom", i kroz izučavanje njihovih međuodnosa pokušava da odredi poetiku određenog pisca, pokreta ili žanra. Ona je zasnovana na pretpostavci da između teksta i konteksta postoji uzajaman, dvostrani odnos, odnosno da kontekst utiče na tekst, ali i da tekst, zauzvrat, menja dotad postojeći kontekst. U okvirima proučavanja žanra, to znači da svako novo delo u manjoj ili većoj meri menja i redefiniše svoj žanr, proširuje njegove okvire, što je u skladu sa određenjem žanra kao fluidne kategorije za koje smo se u ovom radu opredelili. Izučavanje književnog i istorijskog konteksta podrazumeva da pred autorom u svakom istorijskom trenutku postoji određena lepeza mogućnosti ili opcija ("žanrovski repertoar"), i da on može da bira opciju najprikladniju za postizanje svog cilja i učinka.

Reč je o činjenici na koju je ukazivao ruski formalista, Aleksandar Veselovski, da je pesnik vezan materijalom dobijenim u nasledstvo od prethodnih vremena, te je njegovo ishodište donekle već dato onim što je urađeno pre njega.

Svaki pesnik stupa u oblast gotove pesničke reči, on je interesovanjem vezan za poznate sižee, ulazi u kolotrag pesničke mode i javlja se u ono vreme kad je razvijen ovaj ili onaj pesnički rod. Da bi se odredio stepen pesnikove individualnosti, mora se prethodno propratiti istorija onog čime on barata u svom stvaralaštvu, tj. treba proučiti istoriju pesničkog jezika, stila, književnih sižea i završiti pitanjem o istorijskom redosledu pesničkih rodova, njihovoj zakonitosti i vezi sa društveno-istorijskim razvitkom. (Dejan Milutinović, "Žanr – pojam, istorija, teorija", Philologia Mediana br. 1, Filozofski fakultet, Niš, 2009, str. 18.)

Po Veselovskom, "u književnosti se nov sadržaj... koji pridolazi sa svakim novim pokoljenjem, utiskuje u stare obrasce, te forme nužnosti u koje se neizbežno izlio sav prethodni razvoj." (Aleksandar Veselovski, Istorijska poetika, Zepter Book World, Beograd, 2005, str. 543.) Istorijska poetika, dakle, izučava istorijski uslovljene mogućnosti koje u određenim trenucima postoje, kao i razloge i učinke izbora jednih umesto nekih drugih, takođe mogućih. Književna istorija vidi se kao svojevrsna borba između raznih stilskih, formalnih, pa i ideoloških opcija (u širokom smislu reči).

U toj borbi sudjeluju govorni i književni žanrovi, sociolekti, ideolekti i stilovi, različite retoričke strategije. One u svakom razdoblju oblikuju specifičnu konstelaciju odnosa koja ima svoje središte i svoju periferiju. To je ideologijski prostor u koji se svojim nastankom uklapa književni tekst. On je prisiljen u njemu se orijentirati, izabrati svoju temu, žanr, stil, 'riječ', a preko njih i svoga dijaloškog partnera. Povijesna p. radi na rekonstrukciji tako izabranog konteksta (kurziv autora) bez kojeg je nemoguće primjereno razumjeti djelo. Kontekst prema tomu za nju nije homogeno dan (kao fon za formaliste), nego dijaloški zadan, što znači da mu svaki pisac dijaloški replicira na svoj način, tj. polemičkim aktiviranjem ove ili one u njemu latentno sadržane tradicije. (Vladimir Biti, Pojmovnik suvremene književne teorije, Matica Hrvatska, Zagreb, 1997, str. 277-78.)

U istraživanju istorijske poetike horor žanra mogu se, na tragu određenja R. S. Krejna iz eseja "Kritički i istorijski principi književne istorije" (R. S. Crane, "Critical and Historical Principles of Literary History", in: The Idea of the Humanities Vol. 2, University of Chicago Press, Chicago, 1967, pp. 45-156.), razlučiti tri vrste faktora: prekompozicijski (izvori, uticaji, klišei, prihvaćene forme), kompozicijski (normalizovani principi kombinacije i transformacije unutar dela) i postkompozicijski (učinci, recepcija, različite reakcije u drugačijim kontekstima). Opredeljenje za ovakav pristup horor žanru potaknuto je potrebom da se on odredi na način koji bi bio zasnovan na objektivnim, književno-istorijskim faktima i na pomnom čitanju konkretnih, reprezentativnih dela čijoj se analizi pristupa iz ugla poetike datog žanra. Namera je da prikaz nastanka i razvoja horor žanra u ovom radu bude što manje obojen jednostranim, ideološkim bojama, što je u dosadašnjoj, kratkoj istoriji njegovog akademskog izučavanja bio preovlađujući pristup.

Mario Bava, otac modernog horor filma (1914-1980)

  

            Ove godine navršava se 100 godina od rođenja jednog od najboljih, najznačajnijih, najuticajnijih, najraznovrsnijih horor reditelja koji su ikada postojali: Mario Bava ostavio je neizbrisiv, fundamentalan trag ne samo u italijanskom hororu (gde se slobodno može nazvati začetnikom svih vrednih tendencija), nego i u svetskom filmu uopšte, nevezano za žanr. Ovo prvo očito je u hororima svih koji su za njim usledili, od Arđenta do raznih trećepozivaca; ovo drugo priznali su mnogi, u rasponu od Tarantina do Martina Skorsezea.

            Genijalnost ovog čoveka prosto se ne može dovoljno naglasiti; njegov značaj za horor film apsolutno je fundamentalan, prvorazredan – i to, naglašavam, ne samo u nekakvom istorijskom, arhivskom, antikvarskom smislu: ne, njegovi najbolji filmovi sveži su i zapanjujuće živahni i dan-danas, u šta sam se i sam uverio nedavno reprizirajući nekolicinu bezvremenih klasika.

            U znak obeležavanja ovog jubileja rešio sam da kiber-svetu obznanim svoj osvrt na Bavino delo, uključujući, ukratko, i evaluaciju njegovih najvažnijih filmova pojedinačno. Opširnija verzija ovoga izašla je svojevremeno u magazinu ZNAK SAGITE.

  Mario Bava (1914-1980)  

Značaj:

Otac, majka i stariji brat italijanskog horor filma. U njegovom opusu nalazi se koren svih bitnijih motiva i stilskih postupaka koji će postati karakteristični za italijanski horor film.

            Zajedno sa Fredom, uveo triler-horor i fantastiku u italijanski film.

            Njegov gotik je znatno kompleksniji, psihološki ubedljiviji i ’ozbiljniji’ od tretmana gotskih motiva u Hammer produkciji, ili kod Rogera Cormana. Takođe, u poređenju sa pomenutima, znatno je senzualniji i – uspešniji u izazivanju strave, groze i užasa.

            Najraznovrsniji autor italijanskog horora, podjednako uspešan u giallo-trileru, natprirodnom hororu, gotiku, SF-u, peplumu, vesternu ili road-movie trileru. U koloru ili crno-belo, pritajeno sablastan (Kill Baby Kill) ili eksplicitno nasilan i krvav (Bay of Blood), kemp-razdragan (Diabolik) ili ultrabrutalno nihilistički (Rabid Dogs), Bava uvek izvlači maksimum iz predloška, kakav god ovaj bio, i oplemenjuje ga svojim pristupom.

            Zaslužan za prvu veliku žensku zvezdu u istoriji horora (Barbara Steele).

            Prvi horor režiser koji je potencirao mračne i/ili ironične završnice filmova, u kojima protagonista najčešće gine. Danas se ovakav kraj u hororima podrazumeva, ali '60-ih to još nije bila praksa.

    

Kurioziteti:

Pre nego što je počeo da režira (u 46-oj godini života!), bio je direktor fotografije u filmovima autora kakvi su Roberto Rossellini, G. W. Pabst, i Raoul Walsh.

            Za razliku od Frede, Bava je imao imidž prijatnog, dobroćudnog džentlmena koga su članovi ekipa s kojima je radio - obožavali.

            Njegov sin, Lamberto Bava, postao je i sam značajan režiser horora; zanat je pekao kod oca, čiji je asistent bio na svim filmovima počev od Užasa u svemiru (1965). Bavin poslednji film, Šok, režirali su zajedno, baš kao i TV verziju Ilske Venere.

            Sva svoja remek-dela napravio u uslovima neverovatno niskih budžeta i tehničkih neuslova na nivou najranijih filmova Rogera Cormana, i uspeo da se to ne odrazi na njihov vizuelni identitet i opšti kvalitet. Bio je toliko vešt u radu u takvim uslovima da je, recimo, materijal (u filmu Vampiri) za koji je Freda tražio 6 dana snimanja Bava uspeo da snimi za 2! Film Dijabolik, za koji je planiran budžet od 3 miliona dolara, Bava je snimio za $ 400.000.

            Kada je producent ostao bez para usred snimanja Operacije strah (1966), glumci i ekipa su dovršili rad na filmu besplatno, iz poštovanja prema Bavi i projektu.

            Ovaj beskrajno skroman čovek intenzivno je sarađivao sa svojim direktorima fotografije (u filmovima koje nije sam snimao), ali nije tražio da na špici deli zasluge sa njima. Takođe, sam je kreirao vizuelne efekte u svim svojim filmovima, za šta takođe nije tražio poseban honorar ili pominjanje na špici. To je slučaj i sa vizuelnim efektima i minijaturama koje je kreirao za Argentov film Inferno (1980), gde je čak i režirao neke scene kada se Argento razboleo tokom snimanja. To je ujedno bio i poslednji Bavin rad na filmu (nije naveden na špici). Kada mu je sredinom '70-ih Dino de Laurentiis ponudio da bude supervizor vizuelnih efekata na rimejku King Konga, Bava je to odbio, nevoljan da napušta Italiju i pod stare dane se upušta u visokobudžetnu američku produkciju. Umesto toga, producentu je preporučio Carla Rambaldija, prijatelja i saradnika, i time mu praktično otvorio vrata Hollywooda i ogromnog uspeha koji je ovaj tamo postigao (uključujući Oskare za Aliena i E.T.-ja).

            Bavini kvaliteti i inovacije navedeni su ispod, u komenatrima zasebnih filmova. U njegove obožavaoce ubrajaju se Luchino Visconti, Martin Scorsese i Quentin Tarantino. Njegov uticaj je neizmeran, i proteže se od minornih odradeka koji su kopirali njegove filmove (Sergio Martino, Steve Miner...) do autora kakvi su pomenuti Scorsese, Tarantino, Ridley Scott, David Lynch, itd.

            U Enciklopediji filmskih režisera autora Tome Gavrića ovaj autor je pogrešno naveden i razvrstan kao Mario Brava (!). Toma Gavrić je, na promociji ove svoje Enciklopedije u Nišu na pitanje autora ovog Vodiča o zanemarljivo kratkom tekstu o Mariju Bravi odgovorio: 'Mario Bava nema opus.' To je bio povod da potpisnik ovih redova pred svima spontano poskoči i uzvikne: ''BAVA NEMA OPUS???!!!'' što je kasnije postala česta humoristička poštapalica među niškim filmskim kritičarima.

   

    

Najbolji filmovi:

La Maschera del demonio (1960), aka Black Sunday, aka The Mask of Satan aka Demonska maska

****(*)

Ercole al centro della terra (1961), aka Hercules in the Haunted World aka Herkul u središtu zemlje

***

La Ragazza che sapeva troppo (1963), aka The Girl Who Knew Too Much aka Devojka koja je previše znala

***

I Tre volti della paura (1963), aka Black Sabbath aka The Three Faces of Fear aka Tri strašne priče

****

La Frusta e il corpo (1963), aka The Whip and the Body aka Bič i telo

****

Sei donne per l'assassino (1964), aka Blood and Black Lace aka Krv i crne čipke

***

Terrore nello spazio (1965), aka Planet of the Vampires aka Užas u svemiru

***

Operazione paura (1966), aka Curse of the Dead aka Kill, Baby... Kill! aka Operacija strah

****

Diabolik (1968), aka Danger: Diabolik aka Dijabolik

***(*)

Cinque bambole per la luna d'agosto (1970) aka Five Dolls for an August Moon aka Pet lutkica za mesec avgust

**(*)

Un’Accetta per la luna di miele,  (1970) aka Hatchet for the Honeymoon aka Sekirica na medenom mesecu

***

Ecologia del delitto (1970), aka Reazione a catena aka Antefatto aka Bay of Blood aka Bloodbath aka Carnage aka Last House on the Left Part II (sic!) (USA: reissue title), aka Twitch of the Death Nerve aka Ekologija zločina

**(*)

Gli Orrori del castello di Norimberga, (1972) aka Baron Blood aka The Torture Chamber of Baron Blood aka Užasi Norimberškog Zamka

***

Lisa e il diavolo (1974) aka Lisa and the Devil aka Liza i Đavo

***(*)

La Casa dell'esorcismo (1974), aka The Devil and the Dead aka The House of Exorcism aka Kuća isterivača Đavola (V)

**

Cani arrabbiati (1974) aka Kidnapped (2002) aka Rabid Dogs (1974) aka Semaforo rosso (1974) aka Besni psi

****

Schock (1977) aka Beyond the Door II aka Schock (Transfer-Suspense-Hypnosis) aka Shock aka Šok

***

La Venere di Ille,  (1981) (TV) aka Venus of Ille aka Ilska Venera

**(*)

Za upoznavanje s ovim majstorom, pored remek-dela koja sam gore istakao, preporučujem i gledanje odličnog dokumentarca Mario Bava: Maestro of the Macabre.

" Strava je na selu": prikaz ZAVODNIKA u "Glasu Istre"

             U nedelju 21. septembra izašao je još jedan prikaz mog romana u inostranstvu – konkretno, ovog puta, u Hrvatskoj, u dnevnom listu "Glas Istre". Autor je Davor ŠIŠOVIĆ, veliki pregalac na polju fantastike u tim krajevima (pisac, novinar, prikazivač, urednik, pokretač festivala i manifestacija...). On je sa mnom vodio i promociju Zavodnika (vidi sliku gore) u seocu Kringa, čuvenom po najstarijem poimence zabeleženom vampiru na ex-Yu prostorima – ali o tom vampiru, i o toj promociji, detaljnije i slikovitije uskoro. Do tada, evo njegovog teksta.

PROZOR U PROZU

Piše Davor ŠIŠOVIĆ

  Strava je na selu  

Dejan Ognjanović: "Zavodnik", roman, Sven, Niš, 2014.

            Jako mi se sviđa kad se atmosfera nekog svjetski klasičnog književnog žanra umjesto svjetski klasičnim stereotipima dočara autohtonim, ovdašnjim scenografijama, pejzažima, građevinama, i bićima koja takve scenografije nastanjuju. Naime, kad god se spomene ili pomisli na horor kao književni žanr, čitateljeva predrasuda zavrluda prema mračnim i tajanstvenim dvorcima i visokim maglenim planinama, od likova se očekuje da budu aristokrati odjeveni u plašteve i s cilindrima na glavi, da se voze u kočijama, i sve neke takve holivudske nebuloze. Također mi se sviđa što posljednjih godina upravo cvate neformalni regionalni književni pokret vraćanja vampira i ostalih junaka literature strave i užasa u prostore na kojima su takvi likovi i nastali, u regiju između Jadranskog i Crnog mora, koju možemo i Balkanom zvati, iako je zapravo domovina vampira čak i malo šira od Balkana. A jedan od najznačajnijih autora takvog horora, ali i teoretičara horora općenito, i u književnosti i na filmu, je Dejan Ognjanović, čiji je drugi roman "Zavodnik" uslijedio podosta, preko deset godina, nakon njegovog horor romana "Naživo".

            Već kroz prva poglavlja vidi se da ovaj autor jako dobro poznaje "materiju", i da se izuzetno izvještio u "lokalizaciji" svih elemenata koji čine napetu horor priču. Ne kroz maglovita škotska brda, ne u škriputavoj kočiji, i ne do visokog i uskim tornjevima našpičenog dvorca, već drndavim autobusom kroz cestuljke i kroz šume i brdašca jugoistočne Srbije, do zabačenog i gotovo napuštenog sela, tako i tamo putuje glavni junak ovog romana. Razlog putovanja iz metropole, gdje na mjesec dana ostavlja siguran ali dosadan i frustrirajući fakultetski posao, je dobro plaćeni "fuš": poslan je da blizancima, bratu i sestri na pragu tinejdžerske dobi, podukama odnosno instrukcijama pomogne da polože popravni ispit i pređu u sljedeći puškočkolski razred. Djeca su nedavno ostala bez oca, majka im je umrla još ranije, i sada u tom zabačenom selu žive s bakom. Čim glavni junak stigne u njihov dom, tituliraju ga nadimkom "profesor", počinju poduke, ali počinju i dva spoznajna procesa koji bitno karakteriziraju dalji razvoj glavnog lika.

            Prvi proces je strah od nepoznatog okruženja. Glavni junak, profesor, je urbano biće, njegova mjerila ljepote, komocije, higijene, sigurnosti i bezbrižnosti su gradska. Kroz niz vrlo pedantno izloženih i kako vrijeme odmiče po značenju i veličini rastućih detalja pratimo kako se razvija nelagoda glavnog junaka. U početku je to tek grbav puteljak kojim mora doći od autobusnog stajališta do sela koje mu je krajnje odredište, kasnije su to zvukovi, oblici, boje i intenzitet svjetlosti prirode, poglavito šume, pa različite životinje, od kukaca do pasa lutalica, još kasnije dolazi do velikih njegovih snebivanja u pitanjima uvjeta stanovanja, održavanja higijene, hrane, a sve se to razvija u širu sliku prigodom upoznavanja seoskog ambijenta, pogotovo kuća sa stanovitom "reputacijom" (u kojima se netko od bivših stanara ubio ili stradao u nesreći), i rijetkih mještana koje sreće za svojih šetnji.

            Druga linija spoznaje koju razvija glavni junak tiče se obitelji u koju je došao poučavati, i niza slučajnosti kojima malo po malo otkriva fragmente vrlo neobične povijesti i značaja pojedinih članova te obitelji. Pokojni otac djece koju je došao poučavati bio je, kako saznaje iz razgovora s mještanima, prilično "čudan", a i baka dvoje blizanaca je osoba od koje cijelo selo uglavnom zazire, dok sama djeca prema njegovoj procjeni i u njegovim dojmovima variraju od naprosto razuzdanih i zapuštenih uslijed nedostatka neposredne roditeljske skrbi, do također nositelja "čudnih" svojstava poput starijih generacija njihove obitelji.

            Glavni se junak u drugoj polovici romana zatiče u dilemi, osjećajući da nešto treba poduzeti, ali ne sluteći točno što i protiv koga. Njegova razmišljanja, rijetko manifestirana i nekom neposrednom akcijom, idu u dva pravca: "spasiti" djecu aktivirajući socijalne službe i druge službene mehanizme sustava; te otvoreno ukazivati na praznovjerja i predrasude uslijed kojih odgoj djece, po njegovu viđenju, ne ide kako treba. Postupno se u odnosima među likovima, kao i u odnosima glavnog junaka prema prirodnom okruženju, sve više osjeća i razotkriva upliv nadnaravnog, a intenziviranje takve atmosfere izuzetno dinamizira i dalji tijek romana, ubrzavajući ga sve do konačne frenetične kulminacije.