Lavkraft u stripu - skica za esej

  

            Ovo što sledi su neke teze i skice za esej na temu Lavkrafta u stripu koji ću, možda, jednom i napisati ako me neko angažuje za to. Pre dve godine sam na Sajmu knjiga (u okviru strip programa koji je uređivao Draško Roganović) održao predavanje na ovu temu – nažalost, Draško je uspeo da izgubi podatke sa tog diska, i audio snimak nije sačuvan. Umesto njega, i full-blown eseja, neka za sada posluži ovaj kratak ali sadržajan i slikovit blog napis.

Odmah se mora reći: Lavkraft je užasno nepogodan za strip-adaptaciju, iz više razloga. Pre svega, zato što je njega uvek, po sopstvenom priznanju, više zanimala atmosfera – a ona podrazumeva pažljivo građenu strukturu, ritam, protok vremena tokom kojega se strateški nižu nagoveštaji, odnosno sitni pa sve krupniji znakovi stravičnog otkrovenja koje dolazi na kraju. Lavkraftovska strava zahteva i prostor i vreme da se izgradi, razvije i kulminira: ako to stisnete, sabijete, sažmete, ništa niste uradili sem jednog PROTRČAVANJA, jednog DAJDŽESTA za one koje mrzi da čitaju mnogobrojna gusta slova nego više vole da gledaju slike.

            Strip, po prirodi svog medija (i komercijalnih uslovnosti koje s njim idu) – najčešće ne može ove zahteve da isprati na adekvatan način. Ukratko, čak i za kratku priču kao što je npr. "S one strane", koja ima desetak stranica TEKSTA premalo je 10 stranica STRIPA. Kada se Lavkraftova priča redukuje na goli zaplet, kada se kondenzuje njena dinamika na WHAM-BAM-BAMM koju strip zahteva, gubi se suština. A retki su oni koji si mogu priuštiti onoliko mesta (prostora, odnosno stranica stripa) koliko je za dobru, atmosferičnu naraciju stvarno potrebno.

            Pri sažimanju na prostor od jedva 10-ak stranica po priči ne gubi se "samo" atmosfera, nego i idejna dimenzija i slojevitost često budu redukovani na otrcane fraze i palp tričarije.

            Evo nekolicine primera nemoći tradicionalnog stripa da uhvati atmosferu i ugođaj HPL proze.

            Pored toga, tu je i obaveza vizuelnog medija, kao što je strip, da vizuelizuje Lavkraftove bogohulne mozgoizluđujuće neiskazivosti i neopisivosti – a tom prilikom, ma koliko vešt bio crtač, izneverava se suštinska sugestivnost Lavkraftove proze. Kada se njegovi zlokobni entiteti iznesu na svetlost dana, daje im se oblik, i ma koliko gadan on bio, ipak je definisan, određen, i time kontrolisan, umanjen...

            Ovde se sapliću i najveći – ali, ako već jesu najveći (kao npr. Korben, Minjola...), onda barem sopstvenim umetničkim kvalitetima, odnosno vizuelnom imaginacijom i crtačkim bravurama donekle nadoknađuju suštinsko izneveravanje lavkraftovske strave.

            Ove opšte naznake o problemima Lavkraftove vizuelizacije primenjive su, donekle, i na film – s tim što je film u boljoj poziciji jer svojom montažim i ritmom može, ako želi i ume, da uhvati ponešto od HPL ritma, sugestije, atmosfere... što na stripu ide nešto teže, naročito ako govorimo o komercijalnom stripu.

            Svekolika Lavkraftova poetika počiva na unikatnom, dotad neviđenom spoju metafizički-jezivog i telesno-monstruoznog. U stripu (a, vala, i na filmu) najčešće se apostrofira ovo drugo: pipci, čeljusti, sluz, čudovišta, mutanti, nakaze, sakaćenje i kasapljenje i sl. Pri tome se, avaj, gubi potentna idejnost i sve se svodi na još jednu petparačku BORBU, na AKCIJU, na makljažu s monstrumima: BUM-TRAS, GRROOOARR, AAAARGHHH, ŠLJAS, PLJAS, TRES! A to s Lavkraftom nema baš mnogo veze.

Da se razumemo, ima kod njega i ponešto "akcionih" sekvenci, i to odličnih – recimo, bežanje kroz hotelske sobe u "Senci nad Insmutom", ili bežanija brodom od Velikog Ktulua i privremeno isplivalog ostrvca R'lijeh u "Zovu Ktulua" ili uzbudljiva akciono-okultna završnica "Daničkog užasa"... Ali čak i one svoj puni efekat imaju tek kao KULMINACIJE unutar pažljivo građene strukture kojoj su prethodile stranice i stranice teksta u kojima se ta "akcija" pripremala.

Kako se, onda, izboriti sa gore-skiciranim problemima prenošenja Lavkrafta u strip? Evo nekoliko najčešćih strategija:

1) Baš nas briga – Lavkraftovo IME je dovoljno da nam privuče čitaoce, nećemo se ni smarati pokušajima da mu prenosimo DUH i tako neke gluposti: radimo ga kao i bilo šta drugo, pod jakim svetlom, sa drečavim farbama, sa akcijom, pesničenjem, iskeženim čudovištima, eksplozijama, damama u nevolji i svim klišeima koji nam padnu na pamet.

2) Baš nas briga – mi smo autor, Lavkraft nam je polazna osnova a ne Sveto Pismo: stavljamo lični pečat, pa kome se svidi, svidelo se, a kome ne, neka čita NEKRONOMIKON!

3) Stavljamo naglasak na atmosferu, nagoveštaj, senku, mrak... Redak pristup, ali kod najhrabrijih i najtalentovanijih, kao što je to bio Alberto Breća, rezultat je fascinantan.

Solidna varijacija ovog pristupa je i u svesnom retro-stilu Džona Koultarta.

4) Stavljamo naglasak na telesni horor: krv, monstrumi, pipci, očnjaci, trulež i gnjilost... Ako se zovemo Ričard Korben, to nam polazi za rukom i spektakularnost crtačkog talenta zasenjuje idejnu i konotativnu simplifikaciju HPL priča.

O ovom kvalitetu Korbenovom već sam pisao u prikazu albuma CREEPY Presents: "Ako su već njegovi živi junaci i antijunaci tako živopisni, koliko su samo življi i mesnatiji njegovi leševi, njegove mumije, vukodlaci, džinovski gušteri, mutanti i drevna monstruozno-demonska božanstva sa sluzavim pipcima! Ocrtani plastično, direktno, bez uvijanja, kao preslikani pravo iz najgadnijih košmara. Odnosno, kad čovek pojmi kako su nabijeni arhetipskom snagom, koliko su veći od života, prosto se upita nisu li, poput Pikmenovih modela (iz istoimene Lavkraftove priče), naslikani dok je umetnik gledao sve te užase pred sobom, naživo!

Retko kada su, još od dana Brojgela i Boša, najfantastičnija zamisliva i nezamisliva stvorenja bila predočena sa tolikim nabojem, sa takvom čulnošću i prisutnošću, kao da tek što nisu iskočila sa platna, odnosno stranice!" E, zato je Korben, uz sve zamerke koje se mogu uputiti scenarijima njegovih adaptacija, jedan od najboljih Lavkraftovih crtača do danas!

5) Ne radimo adaptacije Lavkrafta, nego – Lavkraftijanu! Odnosno, uzimamo njegove priče i ideje kao polaznu osnovu, i na njoj gradimo drugačije priče, sa manjom ili većom bliskošću izvorniku.

Ovde već autori ne osećaju potrebu da verno prenose Lavkrafta ne zato što ih nije briga ili ne umeju/ne znaju (kao ovi pod 1, vidi gore) nego zato što misle da imaju nešto svoje, novo da kažu, odnosno da nadopune njegovu "mitologiju".

I tu ima svega, od čisto komercijanih ali iznenađujuće nadahnutih pristupa, kao u legendarnoj epizodi MARTIJA MISTERIJE "Užas u Providensu", pa do autorskih, poput onoga što Minjola radi u Hellboyu, i drugde, ili solidnih pokušaja Alana Mura da ubaci uplive akcije, politike i ezoterije u svoje Lavkraftoidne scenarije.

Po pitanju pomenute MM epizode već sam pisao u eseju MARTI MISTERIJA: S ONE STRANE STRAVE (koji možete čitati u prvoj knjizi MM biblioteke Veselog četvrtka). Tamo sam, pored ostalog, pisao:

"Umesto ofucanih čudovišta, epizoda "Užas u Providensu" razotkrila mi je jedan potpuno novi koncept horora – stravu kosmičkih razmera, ponornih dubina i nepojmljive zlokobnosti. Kuća građena po planu koji je nacrtao sam nečastivi! Planovi korišćeni za njenu izgradnju stari su kao i samo zlo! Uglovi i perspektive koji ne mogu da postoje! Zlokobne geometrije, iskrivljene perspektive i strahote koje prevazilaze maštu! Ponori koji se kriju iza zidova jedne neobične kuće! Slike toliko užasne da se ne mogu pokazati – nastale prema stvarnom modelu! Zemlja pradrevnih osvetljena sa dva meseca! "Crni ponor"! "Beli želatin"! "Mesečeve stepenice"! "Ovi uglovi! Ove perspektive! Nije moguće da postoje!" U svemu tome ima neke logike, iako se radi o bezumnoj logici... I vreme i prostor gube svoje značenje! A poslednji ostaci stvarnosti tope se u pulsirajućoj masi strave... Ukratko, scenario ove epizode ingeniozno prodire u srž Lavkraftove poetike i svetonazora jer stavlja u pogon upravo one koncepte i postupke koji čine esenciju njegovog osobenog dela, i to na kreativan a ne epigonski način."

O Minjoli i HELBOJU sam takođe odavno pisao za leskovački magazin THINK TANK, i u tom tekstu kazao sam o Minjolinim Lavkraftovskim monstrumima sledeće: "Ovakva i još pompeznija čudovišta postala su jedan od zaštitnih znakova 'Helboja': retko koja sveska prođe a da se crveni demon ne obračuna sa ponekim žabolikim stvorom ili ne bude obmotan džinovskim pipcima sa sisaljkama koje Minjola posebno voli da crta. Za divno čudo, ovaj autor uspeo je da pomiri stravičnost Lavkraftovih koncepata sa čistom tabačinom kojom obiluju Helbojeve avanture. Jer, zašto kriti: Helboj i nije neki intelektualni detektiv na tragu gorenavedene gospode iz viktorijanskog doba. Del Toro ga ovako opisuje: ''On malo toga detektuje... Zapravo, evo šta on detektuje: On otvara vrata. Ako je iza njih monstrum, Helboj ga usere od batina. To je čitav raspon njegove istrage. Nije to istraga u stilu 'Dakle ovo vodi ka onome što bi moglo implicirati da...' Ne, to je više u stilu: 'Aha, tu si, 'tico. Traas!''

     Uprkos ovakvom 'pulp' pristupu akciji, Minjola ume da svojim svedenim, neobično stilizovanim crtežom nagovesti stravu kao malo koji autor danas. Njegovim crtežom dominiraju jaki kontrasti između crnih površina sa retkim osvetljenim delovima kadra. Suptilni atmosferični nagoveštaji, poput arhetipskih ikona, religoznih ili okultističkih kipova i simbola, arhitektonskih detalja zlokobnih crkava i hramova i kuća starostavnih, ili nagoveštaja nakaznih fizionomija monstruma što samo delimično izviru iz tmine, on uspeva da mrak svojih kadrova nastani demonima strašnijim od bilo čega što bi standardni 'sitan vez' eksplicirao."

O Alanu Muru i drugim autorima koji su se hrvali sa pokušajima osavremenjenja Lavkrafta u stripu – pisaću nekom drugom prilikom. Sva sreća te vrednih autora i stripova ima dosta: svestan da sam ovde jedva zagrebao problematiku, da mnoge autore (Filip Druje!) i pristupe (mange!) nisam ni pomenuo ovde, ali biće još povoda za ovu priču – a jedan od njih stiže na blog za koji dan!

Neka ovo za sada posluži kao povod za razmišljanje i – kao osnova za esej koji ću jednom svakako napisati. Možda. Nadam se. Verovatno. Trebalo bi. Ako zvezde budu tamo gde treba...

2014 NON-HORROR (1) - Slabi novi filmovi

  

Prošle su ¾ godine, a nisam se masovnije osvrtao na filmove izvan horor žanra (izuzev nekolicine koje sam prikazao u zasebnim rivjuima). Počeću to da postepeno ispravljam. Krećem od dna – odnosno, od filmova slabih i jedva osrednjih, koji ne zaslužuju opširnije bavljenje: ovde su izlistani kao UPOZORENJE, jer uglavnom se radi o naslovima koji bi nečim mogli da vas navedu na pomisao da su DOBRI (poznat reditelj, glumac, zanimljiva premisa i sl.) a zapravo, uglavnom, nisu, ili su, u najboljem, negde na crti, ali pretežno razočaravajući.

Filmovi su izlistani po redosledu kojim sam ih gledao, od februara 2014. (odnosno od poslednje dodele Zlatnih Ghoulova, 30.01) pa naovamo.

Cannibal

SPA, 13

**            2+

Navodno kontroverzan a zapravo isprazan, ravan, predvidiv, dosadan film o (offscreen) kanibalizmu od strane uglađenog psihopate-krojača koji između dva šnajderisanja tranžira žene.

Somewhere in Palilula

ROM, 13

**             2

Zanimljiva premisa o doktoru u nekom bogomprokletom selištu u rumunskoj ispizdini lepo je slikana, ali nesnosno dosadna, uninvolving, balkanski haotično-besciljna i bez duha.

TOMBVILLE

BEL, 14

**             2+

I ovaj zvuči daleko zabavnije u teoriji i kritici nego u praksi – opisuju ga kao košmaran, linčovski, iracionalan, jeziv... a zapravo je to jedno dosadno isprazno artsy-fartsy izdrkavanje koje će biti gledljivo samo najvećim Linč-adiktima koji kriziraju zbog predugog nemanja fiksa od strane Tatka Linča.

The Young And Prodigious T.S. Spivet

USA/FRA, 13

**(*)         2+

Žan Pjer Žene prosipa obilje svojih slatkiš-sličica u priči savršeno irelevantnoj, nebitnoj, uninvolving čak i za dečicu kojoj je pre svega namenjena a kamoli onima starijim od 10-ak godina. Nije to neprijatno pogledati, ali je totalno zaboravljivo i nesupstancijalno.

WEIGHT

KOR, 13

**             2-

Odurna nekro-boleština o grbavom bolesniku koji radi u mrtvačnici, sa obiljem eksplicitnih prizora golih leševa i ponešto krvi: valjanje u "transgresiji" odnosno blatu ljudskosti ali bez ikakvih iskupljujućih odlika, bilo u idejama ili barem u zabavi (exploataciji). Ne postoji nikakav entertainment value ovde, ovo je patetični azijatski ekvivalent jugoslovenskih socijalnih dramurdi začinjen većom dozom nakazne patologije, ali ko voli da čita crne hronike, ko voli "pretentious art house misery porn" tj. da se valja u površnom nihilizmu i mizantropiji, može ovome dati šansu.

ROBOCOP

USA, 14

**(*)        3-

Rimejk nije onoliko užasno imbecilan koliko smo se bojali, ali nedodirljiva genijalnost Verhovenovog savršenstva i dalje je u nebeskim visinama; ovo je gledljivo, podnošljivo, okej, ali bez zuba, bez muda da zaista snažno zarije oštricu svoje poludupaste satire. Šteta, jer postojala je potentnost u toj fino-apdejtovanoj premisi, vezanoj za u međuvremenu uznapredovali USA militarizam i njegove sve više naučnofantastične oblike ispoljavanja (roboti, dronovi itsl).

THE SIGNAL

USA, 14

**(*)         2+

Intrigantna misterija, barem u prvih pola sata, i dobra vizuelnost sa ponekim zabavnim efektima, izduva se kao balon pred kraj, kad vidimo da to nikuda ne vodi (odnosno, na kraju, kad shvatimo da je to nešto DARK CITY-jevsko gde su nas odveli – skroz bezvezno).

DEVIL'S KNOT

USA, 14

**(*)        2+

Potpuno mlaka i mlitava filmizacija (u rangu nekog beživotnog TV filma) događaja koji je beskrajno uzbudljivije, sočnije i zabavnije/uznemirujućije prikazan u izuzetnom dokumentarcu PARADISE LOST (Ghoul's Approval!) o gadnom ubistvu trojice dečaka i o teen-"satanistima" uhapšenim i osuđenim za to iako bez pravih dokaza...

The Sacrament

USA, 14

**(*)        2+

Fino je to snimljeno, ali budući da slepački sledi događaje dobro poznate svakom dobro obaveštenom gledaocu (Gvajana s kraja 1970-ih, šifra: Džim Džons), ovaj gledljivi filmček, rađen u polu-dokumentarističkom i FFF stilu, pati od dve velike boljke: 1) predvidivost (ovi sektaši će svi da se dobrovoljno otruju i masovno samoubiju na nagovor svog Vučića) i 2) besciljnost – jer, šta je poenta svega toga, osim rekonstrukcije koja je daleko bolje i jezivije obavljena u dokumentarcima?

HOLY GHOST PEOPLE

USA, 13

**(*)        2+

Slično važi i za ovaj film o sekti sa (samo)ubilačkim sklonostima, samo što je ova još više ovozemaljski nezanimljiva, uprkos baktanju sa zmijama-proročicama, pa je zato i ovo pretežno ravno, mlako, nebitno (mada, za najzagriženije, elementarno gledljivo, donekle zahvaljujući dobroj ulozi harizmatičnog vođe zmijosektaša).

Bros Before Hos

HOLL, 14

*(*)          2-

Sviđala su mi se prethodna dva filma ovih komičara, u kojima izvrgavaju ruglu (ali i jednoj vrsti idolatrije) nekakve holandske dizelaše (šta, mislili ste da su oni samo ex-Yu specijalnost?!) – ali ovaj pokušaj rom-koma sa dizelašima užasno je kompromitovan, zaslađen, sa pretežno slabim forama i fazonima: bolje, umesto toga, pogledajte New Kids Turbo i New Kids Nitro ako vam je do sasvim solidnih prljavih komedija o totalnim kretenima.

CALVARY

IRE, 14

**             2

Ova izvikana krimi-dramurda o popu kome neko u ispovedaonici najavi da će da ga ubije ima nešto dobre kamere i glume, ali – koga je briga? Samo onoga ko se pali da dva sata gleda mizernog Brendana Glisona kako ga duvaju ladni priobalni irski vetrovi dok ga muče zatvor, hemoroidi i čir na 12-palačnom crevu. Ništa me tu nije dotaklo, ništa zainteresovalo, ništa involviralo (i to ne samo zato što se od mene traži da me bude briga za dobrobit tamo nekog katoličkog popa). Socijala, fletlajn, zzzz...

KILLER LEGENDS

USA, 14

**(*)         3-

Od reditelja jezivog dokumentarca CROPSEY koji sam već hvalio ovde na blogu očekivao sam MNOGO, a dobio jedan osrednji, površan, slabunjav, uglavnom deja vu, zaboravljiv dok. filmčić o urbanim legendama i njihovoj "stvarnoj" zaleđini, dodatno potkopan lošim pristupom i sumnjivo-tendencioznim "istraživanjem".

ĆAĆA

CRO, 13

*(*)           2-

Neko je na jednoj listi na netu ovaj hrvatski film nazvao hororom, pa sam morao da ga overim. Tim pre što ga je režirao Dalibor Matanić, čije su mi FINE MRTVE DJEVOJKE bile sasvim OK svojevremeno. Auh! Ova priča o dve sestre koje dolaze u usamljenu kuću u pusto selo kod svog oca koji ih je silovao kao male, i o krvavoj osveti jedne od njih prema tatku toliko je usiljen, loše napisan i glumljen, nenamerno tragikomičan i apsolutno dosadno-rastegnut i bez ikakve poente da je to rečima teško opisati! Jebo ih ćaća!

The Returned

SPA, 14

**             2

Već sam milosrdo iz pamćenja izbrisao ovu orgiju nedešavanja, nezanimljivosti i uninvolvinga smeštenu u svet koji se nekako izborio sa zombi najezdom, a zombiji su sad nešto kao retardirano-senilni bolesnici. Krajnje neubedljivo kao satira i emocionalno nezanimljivo kao dramurda – a o hororu da i ne govorimo, jer ga nema.

Shock Value

USA, 14

**(*)        2+

Od kretenske premise dobra pita se ne pravi, uprkos dobrim kritikama na netu: kao, B-movie reditelj uceni serijskog ubicu da glumi samog sebe u njegovom novom horor filmu. Ko to proguta, progutaće i "dramu" koja usledi, pa i krvavo-besmisleni kraj.

Life After Beth

USA, 14

**             2+

Horor-komedija zasnovana na jednoj "fori", a ni s njom ništa pametno a kamoli smešno nije urađeno: kako raskinuti sa devojkom koja se u međuvremenu zombifikovala? U pozadini zombiji polako osvajaju gradić, ali ovo sa curom ima prioritet! Ko voli glupe fazone, dosadu i besciljni "indie" pozeraj, neka proveri!

The Midnight After

HK, 14

**(*)        3-

Voćka Čan (Fruit Chan) po ko zna koji put pokazuje da je njegov DUMPLINGS bio slučajni pogodak: ovaj kineski SF o grupici karikiranih, iritirajućih kreatura koje se zateknu u istom ponoćnom gradskom busu koji ih odveze u naprasno skroz ispražnjen velegrad ima svojih momenata, što vizuelnih, što narativnih, ali film je predug, likovi su nezanimljivi, a misterija ostaje bez odgovora i poente.

MONTANA

UK, 14

*(*)             2-

Izrazito nemaštovit, linearan, isprazan i napadno neubedljiv krimi-triler o Srbinu (igra ga batica Madsa Mikelsena), bivšem ratniku, kome je potrebna pomoć nekakvog londonskog tinejdž-meleza (!) kako bi se osvetio drugom srpskom ratnom zločincu koji mu je u Bosni ubio ženu i dete, a sada, kao, pored onolikih Šiptara, baš on vlada londonskim narko-podzemljem. Kad pogledate koliko je naivno zamišljen njegov upad u tu diskoteku, kako je bezveznjački rešena ta "akcija", shvatićete zašto uopšte neću da se bavim time koliko je promašen i neznalački portret Srba, rata u Bosni i svega s tim u vezi (bez obzira što je ovaj naš "Srbin" zapravo "junak" filma; naravno, i on ima bradu, jer ko je još ikada u engleskom ili američkom filmu video Srbina bez brade, pa makar on bio i "dobar" momak?!).

CAPTIVE

CAN, 14

**(*)         2+

Atomski mrav Egojan isporučuje donekle intriganto-gledljiv triler o čoveku kome ispred nosa pedofil otme ćerkicu iz auta. Život mu se raspadne, žena ga ostavi, ali ovaj se ne predaje – traži je i traži, dok je 10-ak godina kasnije ne nađe u ulozi onlajn vrbovateljke druge dece za pedofilski "ring". Film je izrazito nevešt i neubedljiv u pokušajima da jedno stvarno zlo prikaže filmski – jer ga toliko karikira i stilizuje i pretera da to veze nema sa životom, što potkopava kvazidokumentarističku dramu i željeni "realizam". Pod tepih se pomete šta je ta devojčica pretrpela a sve se okonča wish-fulfillment fantazijom osvete i izbavljenja iz kandži zlikovca (inače, dobro glumljenog) .

U idućem nastavku: srednje-dobri, okej, gledljivi nehorori!

Gothic Istra (1): Rijeka i Opatija

            Iskoristio sam doslovno poslednje dane leta (barem zvanično, prema kalendaru) da najzad odem u davno planiranu posetu Istri. Imam tamo prijatelje koji me odavno pozivaju u goste ali nikako da se poklope sve potrebne okolnosti za to. Odlučujući faktor bila je činjenica da moj dragi prijatelj Marko Pišev ima vikendicu u jednom mestu blizu Pule, pa mi je ovog puta ona poslužila kao baza ka kojoj i od koje sam išao na sve druge ekskurzije: ukratko, za nekih 15-ak dana druge polovine septembra obišao sam više mesta u tom delu Hrvatske, uključujući Opatiju, Rijeku, Pulu, Rovinj, Poreč, itd. 

I, naravno, proveo se još odličnije nego što sam očekivao – a očekivao sam da bude super. Ovde za blog izdvojiću one elemente koji imaju nekog dodira sa gotskim i hororičnim momentima, u skladu sa tematikom bloga, dok ću lepe zalaske sunca, plaže, druženja i zezanja nevezane za hororičnost svesti na minimum.

            Moja prva stanica bila je Rijeka. Tu me je, u subotu 13.IX, usred noći (tj. u 03.40h ujutro, kada je pristigao moj bus iz Beograda) dočekao moj prvi domaćin, Sergej, širom neta (a naročito među stripadžijama, ali i nekim filmofilima) poznat kao Rommel. Dočekan sam srdačno i gostoljubivo kako se samo može poželeti, ali detalje oko toga ću preskočiti da ne bih čitaoce smarao previše privatnim i nehororičnim detaljima. Takođe, trudiću se da svoje impresije svedem na minimum, i da pustim slike da same govore, uz moje najkraće komentare.

            Prvo što smo obišli bila je Opatija, tačnije čuveno šetalište Lungo Mare. S razlogom čuveno, dodaću: vidi slike.

            Nažalost, ispostavilo se da baterije na punjenje koje je trebalo da pokrenu moj (pozajmljeni) foto-aparat baš i nisu pouzdane, i da sam tom prilikom ostao bez sprave za slikanje.

Kao rezerva morala je da posluži kamera na Sergejevom telefonu, ne baš vrhunskih performansi: zato slike nastale na ovom slikovitom i divnom mestu ne prenose ni deseti deo ugođaja – ali evo ih, ipak, pa upotrebite maštu...

Dan je bio umereno vedar, topao ali sa primetnim belim oblacima na nebu.

Moje oko je uživalo u pogledu na plavetnilo zaliva, ali je, po difoltu, ipak pre svega tražilo stare zgrade, zidine i bilo šta "gotsko". A ko traži – taj i nađe.

Našao sam, recimo, u obližnjem parku, i neke kolege s kojima sam se uslikao.

Bio je tu, začudo, čak i čuveni violinista, Erik Zan, o čijoj muzici ste sigurno već čitali. Recimo, u NEKRONOMIKONU.

Iskoristio sam priliku i za nešto prigodnih antiklerikalnih sentimenata.

Moj domaćin i vodič me je odvraćao od uobičajenih "zamki za turiste", pa sam zato preskočio obilazak glavne ulice u Opatiji, i drugih, od plaže udaljenih lokacija. 

Posle domaćeg ručka...

...obišli smo stari gradić Kastav, smešten na bregu iznad Matulja, sa tipičnim primorskim uskim uličicama i ostalim odlikama te arhitekture.

Odatle, sa vidikovca, puca savršen pogled na čitav zaliv u kome su i Rijeka i Opatija (uzgred, kažu mi lokalci da se ova dva grada zvanično ne računaju u Istru – ali mene te finese ne zanimaju; za mene su u Istri, i tačka).

Kastav je smješten na brdima uz sjeverni rub Riječkog zaljeva. Jezgra Kastva je smještena na brdu 378 m iznad mora, 11 km zapadno od Rijeke, uz cestu (Trsat) Rijeka - Trst. Iz grada se pruža lijep pogled na Kvarner s otocima Cres i Krk, kao i na Učku i Opatiju.

Nažalost, u mraku koji se spustio na mesto, loša fon-kamerica je bila još gora, naročito nakon što ju je Sergej stručno "podesio" za, navodno, "noćno" snimanje.

To je samo proizvelo mrljave i zrnaste efekte, što je naročito šteta po pitanju foto-beleženja jedne predivne slikovite ruševine, crkve iz srednjeg veka koja je jedva potrajala nekih 13 godina pre nego što ju je jak zemljotres porušio. kao što ja to uvek ponekad kažem - Where is your God now?

Bilo je to vanredno prijatno veče, i u pogledu atmosfere (vedro, toplo, osvežavajuće vreme) i u pogledu društva i druženja. Sergej, inače, ne voli slikanje, zato ga i nema na ovim fotkama; napravili smo tek par zajedničkih fotografija, ali pošto on čuva "low profile", neću ih ovde kačiti.

Narednog dana obišli smo Trsatski kaštel (Gradina). Mislim da fotke iz ove stare tvrđave govore dovoljno same za sebe, ali ću ih ipak ispratiti sa nešto zvaničnih informacija sa neta.

Trsatski kaštel je strateški izbočeni vidikovac na 138 metara visokom brijegu koji dominira Rijekom. Prvi se put spominje kao sjedište župe 1288.

Na tom se mjestu od prapovijesti nalazila liburnijska osmatračnica odakle se kontrolirao put iz unutrašnjosti prema moru.

Rimljanima je ta lokacija odlično poslužila u doba učvršćivanja obrambenog sustava, tzv. Liburnijskog limesa, kojemu je polazna točka bila Tarsatika, grad - utvrda, na mjestu današnjeg riječkog Starog grada. 

Kolosalan pogled na ostatke tog limesa na nasuprotnim brjegovima, Katarini i Kalvariji, kao i na cjelokupni prostor riječkog Starog grada, sveobuhvatno se pruža s platoa Trsatskog kaštela.

Trsatski je kaštel jedna od najstarijih fortifikacija u Hrvatskom primorju u kojoj su sačuvana obilježja ranosrednjovjekovne gradogradnje.

Na ovom mestu najveću pažnju mi je zaokupio simpatični kokatriks, odnosno jedan od dva picopevca koji na ovom mestu čuvaju "Mir junaka".

Nažalost, Sergej je, kao podanik članice EU, rob kapitalističkog poretka i kao takav za mene je mogao da izdvoji samo vikend: uzimanje slobodnih dana tokom radne nedelje, barem u ovom periodu kada sam ja došao, bili su mu neizvodljivi. 

Tokom tog vikenda videli smo se, pričali, družili, gostili, filmove i knjige i stripove razmenjivali, a onda sam, već u ponedeljak ujutro, morao da ga ostavim njegovim radnim zadacima, a ostatak druženja ostavljen je za neki drugi (što skoriji) put. 

Iz Rijeke, koju sam zapravo video pretežno iz automobila i autobusa ali sam je najmanje na nogama obišao (next time!), otišao sam put Pule, gde su me, u njoj i njenoj okolini, čekale nove stare crkve, zidine, ruševine, drevni mozaici, građevine, kule, amfiteatri i ostala čuda. 
O tome, u idućem nastavku...