LEVIATHAN: THE STORY OF HELLRAISER AND HELLBOUND (2015)

  

***(*) 

3+

Ukupno osam sati – da, to sam kazao, OSAM SATI – četiri i po plus tri i po, posvećenih Barkerovom originalu i njegovom genijalnom, nepravedno potcenjenom nastavku, u dva povezana filma: Leviathan: The Story Of Hellraiser i Leviathan: The Story Of Hellbound Hellraiser II! Šta tu ima da se ne voli – ili da se preporučuje? Ili jesi ili NISI!

Formalno gledano, ovo je „talking heads“ dokumentarac – ne čekujte ne znam kakve formalne i autorske intervencije: ali zato očekujte da čujete maltene svakog člana ekipe oba filma, uz nekoliko sumnjivih izostanaka, od kojih je naravno najveći i najbolniji Barkerov. On je, valjda, bio previše bolestan, nemoćan i/ili nedostupan onih dana, pa se u filmu ne javlja ni glasom ni stasom, osim kroz poneku sličicu sa snimanja itsl.

Kažu tvorci: „During the time of production Mr. Barker was unwell and committed to other projects.“ Aha, imao preča posla nego da priča o svom najboljem filmu i, uz KNJIGE KRVI, najvrednijem nečem na šta je svoje ime ikada stavio. Ešli Lorens, koliko znam, nema čak ni taj alibi, da je bolesna; valjda joj je ispod časti, ili joj dosadilo da bude „skrim kvin“ (kao da je pa ikad bila nešto drugo, i da je iko zna izvan Helrejzera)! Whatever!

Ipak, i bez njega, i bez nje, u filmu su praktično svi ostali koje biste mogli poželeti da vidite i čujete: Bob Keen, kreator maski, i još tuce njegovih pomoćnika u tom poslu; Tony Randel, reditelj nastavka, i Peter Atkins, scenarista; 

Christopher Young, koji objašnjava kako je nastao jedan od najboljih horror skorova ikada komponovanih; Robin Vidgeon, direktor fotografije koji je nadahnuto ovekovečio sve te nezaboravne prizore sa vizijom koja napadno nedostaje nastavcima, počev već od trećeg...

A tu su, naravno, i glumci. Neizostavni, uvek lucidni i pametni Pinhed, Doug Bradley; 

ne baš lepo ostarila a nekad preslatka Imogen Boorman; 

a prijatno iznenađenje je to što su čak i ozbiljni glumci pristali da govore o svojim ulogama u ovim splaterima – 

jer tu su i Andrew Robinson, Kenneth Cranham („I have to see, I have to know!“) i sjajna zla maćeha/kraljica, Clare Higgins.

            Ovde ima toliko mnogo zabavnih i vrednih svedočanstava, detaljnih koliko samo najveći fanovi mogu poželeti – a ako niste fan prva dva Helrejzera, ne znam kako ste uopšte zalutali na ovaj blog (verovatno Guglom)!

Da, ima malko previše duvanja u Barkerovu svirajku (jao, kakav genije, jao, kakav vizionar, jao, divan mladić, jao ovo ono) – i to nije loše kao takvo, jer on jeste i to (bio, u to vreme o kojem govore ovi), ali postaje repetitivno kad baš svaki od nekoliko desetina učesnika mora da doda svoj panegirik, često identičan onome koji smo čuli tri minuta ranije.   

Izlišno je reći da maratonsko trajanje podrazumeva da vas zaista zanima Helrejzer i da želite da znate SVE o njemu; ovo svakako nije namenjeno prosečnom konzumentu dokumentaraca pa ni prosečnom horordžiji, jer ovo traži nešto više znanja, posvećenosti, pažnje, koncentracije... Ali, oni koji s time priđu ovom SM-maratonu, biće nagrađeni.

S obzirom na suštinsko ograničenje „talking heads“ forme kao vizuelno prozaične, reditelj je učinio solidan napor da slikanjem učesnika, montažom, i sporadičnim insertima (uključujući neke ekskluzivne snimke sa samih snimanja) oživi materijal koliko se to može.

U tome se nije najbolje snašao: ipak tu ima ponavljanja, gubljenja fokusa, brbljanja (moglo se ponešto od razgovora i odbaciti, nije morao sve da natrpa), ne baš idealne organizacije materijala, više je to „rambling“ nego što valja. LEVIJATANU nedostaje tematsko-formalna čvrstina i preciznost kakvu, recimo, ima jedan drugi maratonski EVERYTHING & EVERYONE dokumentarac, Never Sleep Again, posvećen SVEMU što ste uopšte mogli poželeti da znate o serijalu A NIGHTMARE ON ELM STREET (mislim da ga nisam prikazivao na blogu, ali evo sad ga preporučujem; odličan je!).

Ipak, ono što mu fali na formalnom planu, film itekako nadoknađuje na polju DUŠE: ovo je pre svega plod entuzijazma svojih tvoraca, a entuzijazam nepatvoreno zrači i iz većine intervjuisanih učesnika. Jasna je njihova posvećenost i radost, pa i čast/privilegija što su bili deo takvih klasika i tako unikatne vizije. 

Tokom svih osam sati trajanja vidi se njihova ljubav prema onome što su uradili, i zasluženi ponos. To zaista imponuje, isto kao i iskrenost s kojom se osvrću na razne probleme u nastanku i recepciji prva dva filma, uz povremenu zajebanciju na račun daljih, daleko slabijih nastavaka.

Dakle, tu su i anegdote, i kurioziteti, i ogovaranja, i sitna koškanja, i povremeni dublji, pametni uvidi u teme i ideje tih filmova, i sve to zajedno –uz gorepomenute ograde- svakako vredi overiti. Ne mora u jednom cugu.

ROHTENBURG - GRIMM LOVE (2006)

**(*)  

2+

Ista priča kao u ovde već prikazanom CANNIBALU, odnosno prema istom stvarnom događaju, samo finiji premaz – ali skoro isto toliko uvida. Nešto se mislim, i pitam se: ČEMU uopšte pokušaj 'fine' verzije jedne ovako extremno extremne premise? Ako već praviš film o ljudima koji sanjaju da jedu druge ljude, tj. da sami budu pojedeni, onda bar idi do kraja.

GRIMM LOVE zapravo počinje vrlo obećavajuće: ima nekih finih dijaloga i situacija koje su me čak navele na brigu, jer su krenule u pravcu tematizacije nekih filozofskih aspekata mog romana NAŽIVO; na žalost ili na sreću, ovi su ubrzo napušteni, i od njih do kraja filma ništa bitnije nije učinjeno.

Glumci imaju nešto filmičnije fizionomije i pojave nego u KANIBALU, ali i dalje nemaju LIKOVE, nemaju šta da glume, pa je tako i Tomas Krečman ovde skoro nesnosno bled (ko kreč!), bezličan, bljuzgavo suzdržan.

Ubacivanje američke studentkinje koja post festum proučava slučaj u početku obećava jedan novi ugao gledanja na inače hermetičku subkulturu modernih kanibala… ali, avaj, i ona je zapostavljena kao lik, i sem bezličnog svedoka ni na koji način ne doprinosi priči: čak ne saznajemo baš NIŠTA o njoj, i o njenoj fascinaciji ovom konkretnom mračnom pričom.

Flešbekovi u detinjstvo dvojice protagonista takođe su krajnje déjà vu: znači, igrao se 'doktora' sa svojim vršnjakom, mama se samoubila zbog toga, drugari ga zezali u školi i… voila! čovek postao opsednut jedenjem ljudskog mesa. Aha. Dobro.

Reditelj Weisz čini šta može da oživi sve to nekim egzibicijama koje ponegde jesu efikasne, ali počesto bivaju i preterane ('isprana' faktura slike iz prošlosti, iskrzani film, fleševi aparata i fleševi sećanja, itd.).

Krvi i grozote nema skoro nimalo, a finalni akt, sa ždranjem prženog penisa ("Žilav je!", kaže donator, "a toliko sam očekivao od ove večere…") i čerečenjem njegovih polutki kao da je iz nekog made-for-TV filma iz '70-ih. Mislim, OK, ona verzija koju sam kritikovao ranije otišla je u drugu krajnost i poslednjih pola sata ugnjavila sa beskrajnim klanjem; ova, pak, pristupa sa 'less is more' pristupom priči koja je sve samo ne prikladna tome.

Što je još gore, filmu nedostaje i emotivni, idejni i svaki drugi punch: taj kraj je ravan i mlitav on so many levels. ROHTENBURG ne pruža ni najmanji uvid u sopstvenu temu, i uprkos nekih nagoveštaja, ostavlja utisak proračunate exploatacije poznatog slučaja bez ozbiljnijih pretenzija, sem da se što šire i dalje proda.

Na nekom nivou ona direktna, full-frontal mega-splatter verzija u CANNIBALU je bar bila poštenija, i nije se ni pretvarala da je art (ili joj bar nije uspevalo u momentima u kojima se zavaravala da bi nešto takva možda i bila). S druge strane, sve ovo je dovoljno dinamično, gledljivo, i podnošljivo za najradoznalije i najmorbidnije, ali… definitivna priča o ovom slučaju još se čeka…

Nešto se nosim mišlju, Herzog bi bio savršen autor za DOKUMENTARAC o svemu ovome; njegova ljubav prema doom'n'gloom temama, i razumevanje autsajdera, bili bi ključni aduti koje dosadašnji odradeci nisu hteli ili umeli da iskoriste. Činjenica da je Nemac (pa još hrvatskog porekla!) takođe nije za bacanje: njegovo poniranje u psihu svojih zemljaka već je dobro dokumentovano…

CANNIBAL (2006)

*(*)         

2-

            Sigurno se sećate čuvenog morbidnog slučaja kada su se dvojica upoznali preko internet četa i našli se oko zajedničke strasti: jedan sanjao da pojede ljudsko meso a drugi sanjao da bude pojeban pa pojeden, ili tako nešto. Ipak, da podsetim:

„Meiwes, a computer repairman, was sentenced to 8 1/2 years in prison in 2004 for killing and eating a man he met through an Internet chat room. Although he killed only one victim, his crime appeared more perverse than other cases of cannibalism because his victim made it clear that he wanted to be eaten and even played an active part in the undertaking.“

            Evo mog osvrta na film nadahnut ovim slučajem.

            CANNIBAL (2007) je druga, inferiornija verzija ove istinite priče. Ako pogledate rivjue na netu, poneke fraze u njima mogu vas zaintrigirati i navesti da ga pogledate:

" Shakespeare meets Adrian Lyne"

= najpreteraniji bulšit unutar neke kritike… ikada!

" I'm disgusted, chocked and I don't think that I will be able to eat for days, and still I absolutely hated it. … this shit, this movie just went too far."

= pussy!

" it feels too real - yeah, there is such a thing."

= nemaš ti pojma, bato, šta je REAL!

" It's too gory, too brutal, too realistic, too homoerotic and too fucked up."

= ehh, kamo sreće!

"some of the scenes in this film will make even the most jaded of viewers queasy"
= Ghoul says: YAWN!

Zapravo, najbliži istini je opis: "60 minutes of yawns followed by 30 minutes of 'yuck,'"pri čemu je ovo yuck možda za neku domaćicu ili slučajnog prolaznika, ali ne i za prosečnog čitaoca ovog bloga!

Kanibal je neujednačen i vulgaran (in a bad sense), površan pokušaj da se sačini nešto između trash-art-avangarde jednog Buttgereita (DER TODESKING by way of NEKROMANTIK) i ranog, artsy-fartsy gay-horrora Ulija Lomela, TENDERNESS OF THE WOLVES (koji je gledljiv, čak solidan serial killer flick iz ranih '70-ih). Na žalost, počiniteljka ovog 'filma' (inače, Lomelova česta pomoćnica i ko zna šta još u poslednje vreme) uzima od pomenutih ono najgore: od Butgerejta – slab tajming (tj. mestimičnu dosadu) i infantilne 'šokove' sa krupnim planovima sakaćenja, kuraca itsl; od (vintage) Lomela – neutemeljenu pretencioznost i ispraznu kvazi-artističnost.

Film je, srećom, lišen dijaloga skoro u potpunosti: 'srećom', jer ono malo što ima, kao da je prepisano iz gej vikend-romana (ako takvo što postoji). Ti nivoi ispraznosti i patetike ne mogu se zamisliti.

Kasting je užasan, likovima nedostaje i minimum screen presence-a: ne kažem harizme, don't get me wrong, ne tražim Kanibala Lektera ovde; ali tražim da čovek opsednut jedenjem ljudskog mesa, i njegov dobrovoljni partner u tome, ne izgledaju kao prozaični čovečuljci slučajno pokupljeni na ulici. Što je još gore, glasovi koji ih dabuju na engleski su neopisivo tragikomični: naročito sâm ćelavi kanibal sa malo 'bradice' ispod usne, koji govori nekim smešnim prigušeno-piskutavim glasom.

Realističnost?

Give me a break!

Uvodne scene imaju 'documentary feel' utoliko što su snimljene u natural light & environment, na ulicama, parkovima i u kafićima, ali kad ova dvojica dođu u kanibalovo leglo, banalno uslikana dnevna soba alternira sa 'stilizovanom' kanibalskom, u kojoj ogromne količine izmaglice (bez dijegetskog opravdanja: otkud ona sad u sobi?) čine difuznim svetlo i podsećaju na neki video-spot iz 80ih.

Gluma je smešna, chemistry između ovih nepostojeći, body language trapav, a nepotrebne nenamerno komične situacije dodatno potkopavaju ugođaj (molim vas: čemu služi scena u kojoj se njih dvojica, potpuno goli, zabavljaju boćanjem na travi, ili tako nečim bezveznim?).

Obojica su upadljivo ružni i odbojni, dežmekasti i dlakavi, i brojne scene matter-of-fact golotinje su nepotrebne u toj meri, toj blizini i iz tih uglova. No, dobro to: nešto se mora i podneti da bismo došli do onog glavnog – klanja!

To je barem, ako je verovati internet moronima, odrađeno za desetku!

Ili ne?

Ne, rekoh već.

Zapravo, da budem iskren, sama kastracija je urađena iznenađujuće uverljivo: najduža je i najexplicitnija koju sam ikada na filmu video. Ono što su čak i najprljaviji italo kanibali kidali ili sekli za 3-5 sekundi, ovde se polagano tranžira bar minut, u krupnom planu, vrlo ubedljivo.

Na žalost, ostatak tranžiranja je vulgarno jadan u svojim krupnim planovima na GLATKI SVINJSKI LEŠ koji bi da nas ubede da pripadaju DLAKAVOM LJUDSKOM TELU u širokom planu; beskrajni minuti vađenja creva i iznutrica iz te svinje lišeni su bilo kakve zanimljivosti – ili ubedljivosti. Snimljeni su sa svom suptilnošću poznog, dementnog Fulčija, ali bez dobrih efekata koje je barem imao za većinu tih filmova (sa hajlajtovima sabranim u CAT IN THE BRAIN): obična svinja iz kasapnice odradila je posao. Pun intended, jer reklo bi se da je svinja i režirala.

Čitav ovaj ordeal lišen je bilo kakvog smisla ili poente: nema tu ni butgerejtovskog melanholičnog egzistencijalističkog vajkanja nad zatvorom od mesa i organskim determinizmom i smrtnošću čoveka, ni implicitne društvene kritike iz NEŽNOSTI VUKOVA, ni psihološkog uvida u ljude koji su se odlučili na ovako extremne radnje (potonje je 'objašnjeno' u prologu u kome baba klincu čita 'Ivicu i Maricu' dok puž -umakao iz AENIGME- gmiže po stranici knjige)…

Ništa, gola rekonstrukcija ispričana najbanalnijim nefilmskim jezikom, milion milja od donekle sličnog švapskog (tj. austrijskog) low-on-dialogue non-judgemental harrowing-accounta kakav je remek-delo ANGST, u kome je egzekucija prvorazredna. Jok. Prizemnost pristupa ove režiserke ne pruža nam nikakav nivo užitka ili involvementa u bilo čemu; naprotiv, njena trapavost ostavlja bezbroj prilika za podsmeh, te je zato – ako uprkos svemu rešite da ovo gledate – preporučljivo da budete u društvu s nekim ko ima smisla za humor.

Ne gledati ako vam se gade:

-ružni goli sredovečni muškarci, njihovo vaćarenje i malo slabo simuliranog 'sexa' između njih;

-explicitna kastracija;

-lizanje patrljka odsečenog penisa;

-pišanje, u čašu, iz rečenog patrljka;

-brizganje proliva iz dlakave guzice 'mrtvaca': prvo sam mislio da je to inspirisano epizodom SOUTH PARKA u kojoj Chef umire, ali onda ispade da 'leš' tada još nije ni bio mrtav, pa ne shvatam poentu tog zaista unikatnog prizora;

-svinjske iznutrice;

-puževi.

Gledati:
-ako vam ovo gore zvuči privlačno;

-ako hoćete da budete popularni na žurkama, slavama i u crkvi hvalisanjem: "Znaš onog ludog Švabu koji je pre par godina pojeo nekog lika koga je našao preko interent foruma? E, gledao sam film o tome!"…

-ako ne verujete Ghoulu.

PS: Počinitelj ovoga, Marian Dora, specijalizovao se za gadniće najgadnije sorte, pa ako vas zanima žešća patologija, splatter, nihilizam, beznađe, ubijanje životinja (stvarno) i ljudi (glumljeno), možete da overite i ostatak njegovog opusa. Da samo ne traje 2,5 sata, možda bih dao šansu njegovom Melancholie der Engel (The Angels’ Melancholia, 2009), ali ovako – ne znam…

AICKMAN’S HEIRS

            S velikim zadovoljstvom mogu da objavim sledeće: druga knjiga u ovogodišnjoj Orfelinovoj ediciji 'Poetika strave' biće roman UKLETA KUĆA NA BRDU Širli Džekson. Prava su upravo obezbeđena. Prevod radim ja.

Podsećam, prva naša knjiga ove godine je zbirka HLADNA RUKA U MOJOJ Roberta Ajkmana, na kojoj se uveliko radi i očekuje se da izađe ubrzo posle izbora. Širli bi trebalo da izađe tokom leta, a do Sajma stiže i treća (Koja? Čuće se!).

O Ajkmanu sam već pisao u POETICI HORORA, ali i na blogu: podsetite se OVDE.

Takođe sam opširno pisao o njemu i za RUE MORGUE, taj članak ste čitali još pre dve godine, na engleskom. Sad, dok čekamo prvu (ali ne i poslednju!) zbirku ovog genija na srpskom, evo mog osvrta na jednu omaž-antologiju u kojoj su prošle godine savremeni pisci strave pokušali da svojim pričama iskažu poštovanje ovom majstoru i da urade u prozi nešto slično onome što je ovaj radio.

Prikaz je takođe originalno izašao u magazinu RUE MORGUE a ovde i sada ga ekskluzivno i po prvi put čitate na srpskom.

Aickman’s Heirs – ed. Simon Strantzas

Undertow Publications, 2015

Godinu dana nakon stogodišnjice rođenja Roberta Aickmana (vidi članak u RM #148) stiže ova antologija da izrazi poštovanje nasleđu njegovih "čudnih priča". A i ove čudne jesu, zahvaljujući Simonu Strantzasu, piscu koji se već pokazao kao urednik (Shadows Edge, RM #134) i njegovim autorima "otvorenim za istraživanje novih načina suptilno bizarnog", kako to uvod obećava. Uvod, takođe, upozorava čitaoca da ne očekuje pastiše već priče u kojima pisci "kopaju po svojoj ličnoj psihologiji, istražuju svoju podsvest, kao što je to i Aickman činio." Ipak, najbolji u grupi su oni koji sadrže prepoznatljive Aickmanovske elemente: jezivi primorski gradovi, otuđene usamljeničke likove, naznake nenormalne seksualnosti i neobičnosti koju je teško definisati.

Brian Evenson's “Seaside Town” savršeno otvara zbirku, jer ubedljivo beleži sve veće otuđenje protagoniste i od njegove nove supruge i od tuđinskog, stalno menjajućeg okruženja negde u Francuskoj. U "Neithernor" Richard Gavin predstavlja zabrinjavajuću parabolu umetničkog stvaranja iza zapleta o piscu u potrazi za autorkom nekih dvosmislenih artefakata. John Langan je tu sa pričom “Underground Economy” kao modernom, manje fantastičnom verzijom Aickmanove čuvene priče "Mačevi" (uskoro na srpskom!), smeštenom među seksualne radnice i njihove neljudske (?) mušterije, iako je ova previše neodređena i u anderstejtmentu za svoje dobro.

“The Book That Finds You” by Lisa Tuttle je dobra priča iz sveta ljubitelja knjiga, o ženi koja otkriva tajanstveni roman svog omiljenog natprirodnog autora (sada mrtvog), namenjen jednom jedinom čitaocu. Nina Allan's “Change of Scene” priziva i nosi očigledan dug prema najboljoj Aickmanovoj priči, "Ringing the Changes", iako iz svog zapleta u potpunosti isključuje žive mrtvace i stavlja veći naglasak na slojevitim osećanjima izgubljene ljubavi i prijateljstva.  To je najatmosferičnija i najzlokobnija priča u knjizi i jedina koja odražava Aickmanovu preferiranu formu – noveletu.  

            U ovoj antologiji mogu se naći i solidne priče autora kao što su Daniel Mills, Lynda E. Rucker i Malcolm Devlin i vrlo malo ćoraka (koje potpisuju Michael Wehunt i, iznenađujuće, Michael Cisco) da zaokruže ovu sasvim pristojnu omaž-antologiju. Relativno nizak nivo strave, a visok naglasak na ljudskim odnosima odlikuje ove priče koje su često previše "tihe" i blage a da bi bile nezaboravno jezive (kao što je Aickman redovno bio), ali literarna je i iznad proseka u najmanje polovini svog sadržaja.

Antologija Aickman’s Heirs zaslužuje vašu pažnju. 

AVA’S POSSESSIONS (2016)

**

2

            Ako ste čitali novi, martovski broj magazina RUE MORGUE, onda ste čitali i moj prikaz filma Ava’s Possessions. Ako vam je, međutim, ovaj broj nekako promakao, evo unikatne prilike da taj tekst ekskluzivno pročitate i na srpskom.

Director & writer: Jordan Galland

Starring: Louisa Krause, Dan Fogler, Annabelle Dexter-Jones, Lou Taylor Pucci, Carol Kane

Šta se dešava nakon egzorcizma? Prema proširenom završetku The Exorcista (The Version You Should Not See), izvedenom iz Bletijevog romana – to može biti početak jednog divnog prijateljstva. Za neke sporedne likove, istina, ali ne i za žrtvu egzorcizma. Ne, nju obično pravi pakao tek čeka (u vidu najezde skakavaca, blesave nauke /Weird Science/ i sumnjivo glumatajućih sveštenika), barem ako je verovati nastavku, The Exorcist II.

Ava’s Possessions nema ni budžeta, ni talenta, ni ambicije da se takmiči sa rollercoasterom strave iz Friedkinovog remek-dela; umesto toga, ona se opredeljuje za skromnu indie dramediju koja nije toliko o strahotama demonologije koliko je o suočavanju sa „unutrašnjim demonima“.  

Ava (Louisa Krause) pokušava da sastavi parčiće svog života nakon egzorcizma o kojem ima vrlo mutno sećanje: njeni prijatelji su rezervisani, njen bivši odbija da je vidi, novi pokušaji da nekoga smuva su katastrofa a njeni roditelji izgleda da skrivaju neku tajnu. Kada nađe muški ručni sat u svom stanu i neke čudno neobrisane mrlje krvi pod tepihom, to dovede do ne preterano zanimljivog istraživanja koje se završava neiznenađujućim otkrićem u „preokretu“.

Usput možemo videti blago zabavne scene njenih poseta grupi „Spiritual Possession Anonymous“ (nešto između „Anonimni alkoholičari“ i centra za podršku žrtvama silovanja) i film kratko zaživi u jednoj intrigantnoj sceni u kojoj novopronađena prijateljica, devojka koja je zaista uživala da bude opsednuta (Annabelle Dexter-Jones, odlična), angažuje Avu da joj pomogne da ponovo doživi oslobođenje kroz druženje sa svojim demonom („D-reč“, što bi rekli u grupi).

Louisa Krause je čvrsta kao Ava i zajedno sa dobrom ekipom glumaca čini ovaj lagani horor umereno ukusnim, posebno za one koji vole svoje hipster flicks bez krvi, zaslađene lepim pastelnim bojama, napučene otkačenim karakterima i očiglednim metaforama. Iako je premisa imala izvestan potencijal, krajnji rezultat jednostavno nije naročito upečatljiv ili vredan pamćenja u bilo kom pogledu.

Dođavola, svaki pravi filmofil koji poštuje sebe i svoje vreme radije će opet pogledati jednu slavnu, hrabru katastrofu kao što je The Exorcist II nego ovu dobronamernu, ali sigurnu, mlaku dramediju.