izabrana dela

izabrana dela

среда, 23. март 2016.

ROHTENBURG - GRIMM LOVE (2006)


**(*)  
2+

Ista priča kao u ovde već prikazanom CANNIBALU, odnosno prema istom stvarnom događaju, samo finiji premaz – ali skoro isto toliko uvida. Nešto se mislim, i pitam se: ČEMU uopšte pokušaj 'fine' verzije jedne ovako extremno extremne premise? Ako već praviš film o ljudima koji sanjaju da jedu druge ljude, tj. da sami budu pojedeni, onda bar idi do kraja.
GRIMM LOVE zapravo počinje vrlo obećavajuće: ima nekih finih dijaloga i situacija koje su me čak navele na brigu, jer su krenule u pravcu tematizacije nekih filozofskih aspekata mog romana NAŽIVO; na žalost ili na sreću, ovi su ubrzo napušteni, i od njih do kraja filma ništa bitnije nije učinjeno.
Glumci imaju nešto filmičnije fizionomije i pojave nego u KANIBALU, ali i dalje nemaju LIKOVE, nemaju šta da glume, pa je tako i Tomas Krečman ovde skoro nesnosno bled (ko kreč!), bezličan, bljuzgavo suzdržan.
Ubacivanje američke studentkinje koja post festum proučava slučaj u početku obećava jedan novi ugao gledanja na inače hermetičku subkulturu modernih kanibala… ali, avaj, i ona je zapostavljena kao lik, i sem bezličnog svedoka ni na koji način ne doprinosi priči: čak ne saznajemo baš NIŠTA o njoj, i o njenoj fascinaciji ovom konkretnom mračnom pričom.
Flešbekovi u detinjstvo dvojice protagonista takođe su krajnje déjà vu: znači, igrao se 'doktora' sa svojim vršnjakom, mama se samoubila zbog toga, drugari ga zezali u školi i… voila! čovek postao opsednut jedenjem ljudskog mesa. Aha. Dobro.
Reditelj Weisz čini šta može da oživi sve to nekim egzibicijama koje ponegde jesu efikasne, ali počesto bivaju i preterane ('isprana' faktura slike iz prošlosti, iskrzani film, fleševi aparata i fleševi sećanja, itd.).
Krvi i grozote nema skoro nimalo, a finalni akt, sa ždranjem prženog penisa ("Žilav je!", kaže donator, "a toliko sam očekivao od ove večere…") i čerečenjem njegovih polutki kao da je iz nekog made-for-TV filma iz '70-ih. Mislim, OK, ona verzija koju sam kritikovao ranije otišla je u drugu krajnost i poslednjih pola sata ugnjavila sa beskrajnim klanjem; ova, pak, pristupa sa 'less is more' pristupom priči koja je sve samo ne prikladna tome.
Što je još gore, filmu nedostaje i emotivni, idejni i svaki drugi punch: taj kraj je ravan i mlitav on so many levels. ROHTENBURG ne pruža ni najmanji uvid u sopstvenu temu, i uprkos nekih nagoveštaja, ostavlja utisak proračunate exploatacije poznatog slučaja bez ozbiljnijih pretenzija, sem da se što šire i dalje proda.
Na nekom nivou ona direktna, full-frontal mega-splatter verzija u CANNIBALU je bar bila poštenija, i nije se ni pretvarala da je art (ili joj bar nije uspevalo u momentima u kojima se zavaravala da bi nešto takva možda i bila). S druge strane, sve ovo je dovoljno dinamično, gledljivo, i podnošljivo za najradoznalije i najmorbidnije, ali… definitivna priča o ovom slučaju još se čeka…

Nešto se nosim mišlju, Herzog bi bio savršen autor za DOKUMENTARAC o svemu ovome; njegova ljubav prema doom'n'gloom temama, i razumevanje autsajdera, bili bi ključni aduti koje dosadašnji odradeci nisu hteli ili umeli da iskoriste. Činjenica da je Nemac (pa još hrvatskog porekla!) takođe nije za bacanje: njegovo poniranje u psihu svojih zemljaka već je dobro dokumentovano…

Нема коментара: