2016: NOVI HORORI (2. deo)

Da nastavimo sa tužnom pričom zvanom „novi horori“ koju sam započeo OVDE, a koja će, u ovom izdanju, uglavnom imati oblik „Ovo slobodno možete propustiti“, jer se radi pretežno o slabim i lošim hororima koje sam ja gledao da vi ne biste morali.

Da ne bude baš sve u tonu kukanja i kukumavčenja i žalopojki, odmah da kažem da sam pre skoro mesec dana pogledao i jedan vrlo dobar horor (na granici sa odličnim; ocena 3+/4-), ali pošto sam ga gledao „preko veze“ (šifra: RUE MORGUE), a još uvek nije dostupan za skidanje sa neta, nije baš hitno i bitno žuriti s njegovim rivjuom. Radi se o filmu THE WAILING, o kojem uskoro, natenane... 

A do tada, jad i beda:

SENDERO / THE PATH

CHI, 16

*(*)     2-

Čileanski torture porn: totalna rutina bez ikakvog razloga da postoji, bez ičeg novog da metne na sto za mučenje, pa čak ni neki inovativni sadizam ili splater. Bedna, neubedljiva fotokopija na svim nivoima. Neka omladina zaglavi u nekoj nedođiji gde ih spopadnu neki likovi pa ih muče bez ikakvog razloga, podteksta, poente. I to je to. Kraj.

Cherry Tree

UK, 16

**       2-

Sirasta (cheesy) travestija sa pokušajima ruralnog vičkrafta koja je klimava već od same premise i prologa na kojima se sve zasniva, pa sve nadalje. Ima par OK prizora sa žrtvama u korenju višnjinog drveta, nešto malo stonoga, i toliko. Glavna „veštica“ toliko preglumljuje sa svojim „zlokobnim“ facama da to ovu budalaštinu dovodi do granice nenamerne komendije. Znači: CHEESY TREE.

afterdeath

UK, 16

**       2-

Ovo mi je smrdelo kad se pojavilo. Kao, grupica mladunaca nađe se u nekakvoj kolibici na morskome plavom žalu gde ćarlija vetrić mio; smesta je jasno da je to čistilište, i postaje pitanje – kako iz njega umaći. Na gledanje su me naterali komentari nekih mojih inostranih prijatelja-pisaca na Fejsbuku koji su ovo proglasili skrajnutim biserom. Pih, koješta. I likovi, i dileme, i sapunica, i drama, i to malo kvazi-strave – sve je sasvim bledo i zaboravljivo.

Restoration

USA, 16

*(*)        2-

Smrtno dosadan film o iritantnom mladom bračnom paru koji se doseli u kućicu u predgrađu gde ih dočeka par još iritantnijih komšija (za koje se ispostavi da su Satanisti od najsirastije vrste), a tu su i nekakvi duhovi devojčica, stari dnevnici, dalekovodi, rituali i tamte-vamte koješta.

Barbarous Mexico

MEX, 14

**(*)       3-

Ovaj omnibus sastoji se od „priča“ koje uglavnom ne zadovoljavaju ni najelementarniji uslov da se nazovu pričama, jer im fali ono što bi svaka priča trebalo da ima: početak, sredinu i kraj, plus poentu. Ovo su, pretežno, fragmenti, anegdotice, epizodice, plitke dosetke, jeftini moraliteti – ali nađe se među njima dobrih slika, prizora, poneka idejica, malo meksikanske egzotike, tako da ovo nije sasvim negledljivo, iako traje dva sata.

Most Likely To Die

USA, 15

**         2+

Antipatični i nezanimljivi likovi se nađu ponovo na okupu mnogo godina nakon mature, i neko počne da ih ubija na načine u skladu sa „proročanstvima“ iz njihove maturske knjige. U teoriji, ovo je mogao biti prihvatljiv koncept tamo negde krajem 1990-ih, da ga je pisao Kevin Vilijamson a da ga je slikao, recimo, onaj MIA reditelj ZNAM ŠTA STE RADILI NA MATURI... Avaj, ovo su i pisali i režirali i glumeli (sic) neki mlakonjavo-nebitno-zaboravljivi likovi, pa im je takav i film: nigde duha, nigde krvi, nigde ništa... Tačnije, režirao je lik koji je napravio solidan DREAD i bedastu KASADAGU i još koješta, ali odavno je potrošio kredite sa DREAD-debijem, i od tada ničim više nije opravdao nade.

DE POEL / THE POOL

HOLL, 15

**(*)     2+

Taman kad pomisliš: oh-ho, ovo je Evropa, ovo su Holanđani, sad ćemo da dobijemo nešto arty, neočekivano, drugačije, neholivudizovano, možda, ako smo srećni, čak i ejkmanovsko--- a ono, ispadne samo jedno nedokuvano slowburn shoegaze NIŠTA: likovi su nezanimljivi i klišetizirani pa otud drama pada u fletlajn, a mlaki pokušaji horora su ipak generički: too little, too late. Lepo je to slikano i nije sasvim negledljivo, blizu je granice od 3- pa zato, uz oprez, možete pokušati da brčnete svoje nožne prste u ovu baricu i proverite sami da li je će konvencionalna duša pogubljene veštice koja proganja grupicu kampera da vam ulije jezu u kosti.

Before I Wake

USA, 16

**         2+

Ko bi rekao da će glupavi ali zabavni HUSH biti gledljiviji i bolji Flanaganov film ovog proleća? Ova limunadica pokušava da oživi duh „Amblin“ produkcije iz 1980-ih, ali jezovito pada u svojim nakanama jer joj fali duha, inventivnosti i šarma. Dete je iritantno, situacije su nenadahnute, jeze nema skoro nimalo, a kraj sa tim jebenim leptirićima je golo govno. Čuvajte se, jer ovo ima solidne kritike pa će vas lakše prevariti na gubljenje vremena od nekog malo očiglednije slabog filma. Ovo je komad sline kojeg se, ako ga uopšte pogledate, nećete sećati par nedelja kasnije, što se za „Amblin“ filmove ipak ne može reći.

The Blackcoat's Daughter 

(aka FEBRUARY)

USA, 15

**            2-

Mumblecore slowburn shoegaze with a vengeance! Jednostavna i krajnje glupa priča bez smisla i poente iseckana je na parčiće, servirana preko reda, i puštena u modusu ultra-SLOW. Dakle, čak i da je ovo konvencionalno linearno ispričano bilo bi glupo, ali sa ovim kvazi-umetničkim zahvatima u naraciji to postaje još napornije, naročito sa umrtvljenim „ritmom“, namerno eliptičnim i opskurantskim „pripovedanjem“ i sa monotono nabudženim dronovima koji vibriraju bez pauze, od početka do kraja filma, neprestano pokušavajući da ejpuju Linča (ehh, đeco, ne radi se to tako banalno... pa čak ni ERASERHEAD nije sačinjen od 90 minuta jebenih dronova na saundtreku puštenih u loop!). Da sve bude umetničkije, boje su skoro ubijene, zatuljene skoro do nivoa crno-belog filma (e, tek to je art!), tako da ovaj film iritira (a ne deliveruje) na svim nivoima postojanja: vizuelno je ružan, zvučno je naporno-monoton, narativno je zamoran za praćenje a konotativno debilan jednom kad se sve kockice slože i vidite za čije babe zdravlje ste sedeli uz ovu debilanu. Kuriozitet: režirao sin Entonija Perkinsa. E, sinko, prema ovome PSIHO III izgleda kao čist SHINING!

Stephen King's CELL (2016)

 *(*) 

 2- 

Čak i među neprobirljivim fanovima Stivena Kinga ovaj roman ne slovi za dobar. E, a sad imamo i film po njemu, gde je „tatica“ King bio koscenarista, i – suprajz! Film ništa ne valja!

Proizvoljni i nikad objašnjeni događaj putem signala mobilnih telefona „obriše“ mozgove svih koji se dohvate demonske sprave (burn it!) i tako pretvori veći deo populacije u bezumne razularene ubice: nisu to baš zombiji pošto nisu umrli/vaskrsli, nego su u fazonu trčećih mahnitih iz npr. 28 DAYS LATER – samo što je Bojlov film u SVAKOM pogledu sasvim druga sfera filmmejkinga i filmskog razmišljanja od ove nesvarljive splačine.

Glavni junak je, suprajz pisac (e, to još kod Kinga nismo videli!) – ovog puta on piše graphic novels, ali isto je to generičko Kingovo govno... Ovo parče hodajućeg kartona (ili kurtona) motivisano je, suprajz, željom da se rijunajtuje sa familijom nakon što je neimenovano govno kroz mobilni odletelo pravo u ventilator.

Kad sam kod toga, čak i te scene na početku, kad aerodrom postane poprište prve poplave mahnitosti, loše su režirane, lišene impakta i dodatno osakaćene očigledno niskim budžetom, pa je tim pre i jedan pad aviona (kompjuterski nacrtan, of kors) ne samo nepotreban, nego iz čista mira ruši i to malo uverljivosti do tada.

Naš pisac je Džon Kjuzak, koji ovde glumi i producira; već je muzao Kinga kad je producirao i glumio u neznatno boljem, jedva podnošljivijem 1408, kojeg je barem publika obožavala a kritika –izuzev mene- hvalila, ali ovog puta grom nije udario ponovo na isto mesto i CELL je, posle dugog čamovanja na policama studija koji nije znao šta s ovim izmetom da radi, na kraju otišao pravo na DVD, VOD, odnosno internet, bez zadržavanja u bioskopima.

 Kjuzaku se u ovoj poor man's postapokaliptičnoj odiseji pridruži vozač metroa koji, how convenient, nema ni kučeta ni mačeta s kojim bi se rijunajtovao, pa zato kreće ko prišipetlja s ovim da mu bude sajdkik (because fuck you, that's why!) – ali, pošto njega igra Sem Džekson, onda kažite zbogom „vozaču metroa“ a recite dobar dan, suprajz: Semu Džeksonu!

Ovde je on u svom „Sem 1“ modusu (relativno pritajeni Sem), a ne u svom „Sem 3“ (žvakanje scenografije, Tarantino stajl), ali su mu svejedno dali da izrecituje nekakvu predugačku deonicu molitve, dal iz Biblije, dal iz uma Steve Kralja, nemam pojma niti me zanima da proveravam. Ali da Sem lepo recituje, da ima lep glas, to niko ne spori. Ipak, te bogomoljačke budalaštine su podnošljivije kad su kraće nego ovde. Tarantino je to znao.

I tako ova hrpa zgužvane pa opet ispeglane artije iz Kingove spisateljske korpe ima da se tetura kroz Ameriku koja je sad sirotinjska varijanta nečega između THE ROAD i STAKE LAND (sa rejdž „zombijima“ umesto rejdž vampira), gde sreću izvesne papirne, nezanimljive likove od kojih neki poginu odmah a neki malo kasnije.

Ali koga bi trebalo da bude briga za sve to, i zašto?

To se niko nije potrudio da odgovori, odnosno uradi, niti se s ovim materijalom bogzna šta i moglo uraditi, budući da je tu, kao, nova jedino premisa: mobilni je kriv za sve! Izbrisao nam svima „hard drajv“ u mozgu i tako nas zombifikovao! 

Kuku lele šta nam radi ova današnja tehnologija! Sve to da se baci na gomilu i spali – kao što to i vidimo u jednoj sceni u filmu! Izvan toga, sve ovo ostalo –grupica se probija kroz postapokaliptičnu Ameriku idući ka nekom cilju- videli smo već milion puta, od toga bar 900.000 puta urađeno bolje, zabavnije, živopisnije, duševnije nego ovde.

Čekajte da vidite Džona Kjuzaka kako se pretvara u poor man's Nikolasa Kejdža!

Ne propustite da čujete Sema Džeksona kako značajno intonira još jednu biblijsku pjesmicu a ubrzo zatim hvata pušku i razvaljuje madrfakere!

Morate, još, da vidite i jednu od debilnije zamišljenih i neubedljivije-kretenskije realizovanih scena ograničenog genocida (na stadionu, sa prskalicom za travu)!

A tek da vidite radi čega su zvali Stejsija Kiča (da izdeklamuje par rečenica debilnog dijaloga) i kako su ga bezvezno i zbrzano ubili!

A najstrpljiviji će moći da vide i Novo Lice Košmara koji nam je mali Stevica zamislio: generičkog zombija u crvenoj jakni s kapuljačom! „Kralj horora“ kad plaši – userava!

Uostalom, sve mi je bilo jasno pre nego što je ova ĆELIJA i počela, čim sam video da iza svega stoji „ŠABAN FILMS“. Ovo zaista jeste šabanski film – za šabane.

Pošto nije imao pojma ni šta je hteo sa svim ovim (osim da bude „starac koji urla na oblak“ odnosno „tehnologiju“), koscenarista King nam u završnici nudi tri uzajamno isključiva kraja, pa vi sami izaberite koji vam se najviše sviđa, odnosno koju ćete od tri viđene scene da ignorišete.

Time je izbegnuta situacija sa 1408, gde su imali jedan vedriji i jedan mračniji kraj, pa su ljudi koji su to gledali u bioskopu posle morali da kupuju DVD da bi videli „mračniji“ (alternative ending). Pošto ovaj MOBILNI nije ni prismrdeo bioskopu, oni su mudro (?!) rešili da SVE što su snimili zbrljeknu tu, pre odjavne špice, i hepiend, i negaciju hepienda, i nešto između, pa vi narode birajte šta 'oćete...

PS: Ali zato Ghoul uvek daje više! Kad smo već kod BONUS MATERIJALA, evo od mene jedan uz ovaj rivju: moja kapsula od osvrta na gorepominjani 1408.

1408

 ** 
 2 

Ovo je tačno onakva bljuzga kakva sam se i bojao da će biti.
Bravo! Uspeli ste da zabljuzgate priču Kralja Bljuzge! Sticajem okolnosti, uzeli ste mu jednu od boljih, i redukovali je na nivo dovoljno imbecilan da od toga nastane Box office hit. Sve mi je bilo jasno čim sam video koje je pare ovo sranje namlatilo da od toga ne može da bude dobar film. I nije.

Toliko infantilno, jadno, neubedljivo, banalno… ma, nevredno pomena a kamo li dublje analize.
ČITAJTE PRIČU, ODLIČNA JE!
Videćete da su scenaristi uspeli da vrlo dosledno, stavku po stavku, uzmu SVAKI njen kvalitet i travestiraju ga, oskrnave, vulgarizuju...

200 godina Frankenštajna!

            Danas je vreme da obeležimo veliki jubilej: 200 godina od začetka romana Frankenštajn, jednog od najboljih i najznačajnijih horor romana ikada napisanih (u kojem se, takođe, nalazi i klica onoga što će se mnogo kasnije uobličiti u SF).

            O krajnje slikovitom načinu na koji je Frankenštajn nastao snimljena su čak tri filma u celosti tome posvećena. Najbolji među njima je Gothic Kena Rasela iz 1986. koji ove godine takođe slavi jubilej: 30 godina od premijere. Zbog toga je ovaj post prošaran kadrovima iz njega.

            Pored njega, istu temu, ali na različite načine, obrađuju i Rowing with the Wind (1988) i Haunted Summer (1988), a marginalno je se dotiču još i Bride of Frankenstein (1935) u prologu, i Frankenstein Unbound (1990), koji ubacuje malo više SF-a u pozadinu ove gotske pripovesti.

            Ponosan sam što ovom prilikom mogu da najavim da mi je data čast da priredim i napišem veliki temat o Frankenštajnovom jubileju za oktobarsko (Halloween) izdanje magazina Rue Morgue (koje je, kao što znate, obimnije i bogatije od redovnih). 

Tim povodom ću intervjuisati neke od vodećih izučavalaca gotika (među njima i najznačajnijeg, Dejvida Pantera), poznate reditelje i glumce (imena još ne smem da otkrivam), a biće tu i moj članak o Gothicu (gde će, pored ostalog, govoriti i Raselova udovica), zatim osvrt na sve (gorepomenute) filmove posvećene sudbonosnoj noći u kojoj je začet Frankenštajn, itd. Detaljnija najava svega ovoga biće ovde onda kad sve to bude kompletirano i spremno.

            Do tada, evo odlomka iz studije Poetika horora koji govori o tome kako je roman nastao i pod kojim uticajima.

Ideja Frankenštajna začeta tokom dve olujne junske noći (16. i 17. juna 1816) kada su se Bajron, njegov lekar Džon Polidori (John Polidory), Persi i Meri Šeli i njena polusestra Kler Klermon (Claire Clairmont) zatekli u vili Deodati, na Ženevskom jezeru podno švajcarskih Alpa. Bajron i Polidori odsedali su u toj vili a Šelijevi su im bili česti gosti. 

Nakon rasprave o osnovnim životnim načelima, od filozofije se došlo na nauku i teorije Erazmusa Darvina (Erasmus Darwin) o elektricitetu kao mogućem faktoru reanimacije mrtvih tela. Sa te teme prešlo se na glasno čitanje strašnih priča iz francuskog prevoda nemačke zbirke Fantasmagoriana (pun naziv: Fantasmagoriana, ou Recueil d'Histoires d'Apparitions, de Spectres, Revenants, etc., F. Schoell, Paris, 1812.), koja je okupljene potakla da se i sami okušaju u pisanju sličnih priča. 

Rezultati tog nadmetanja bili su: 1) fragment koji je Bajron ubrzo ostavio nedovršenim; 2) Polidorijeva kratka priča "Vampir" ("Vampyr") koja je doživela popularnost nesrazmernu svojim kvalitetima zbog toga što je autorstvo dugo vremena bilo pripisivano Bajronu, a u istoriji horora značajna je kao prva književna obrada motiva vampira u engleskoj prozi; 

i najzad, 3) zamisao o oživelom mrtvom telu koju je Meri Šeli prvobitno naumila za formu kratke priče ali ju je, na Šelijev podsticaj, kasnije razvila u roman.

Meri Šeli (Mary Shelley, 1797-1851), kći istaknutih boraca za ljudska prava i pravednije društvo i supruga jednog od vodećih pesnika engleskog romantizma, odrasla je u klimi radikalnih ideja i nekonvencionalnog životnog stila. Sa šesnaest godina pobegla je sa već oženjenim pesnikom Persijem Šelijem i doživela nekoliko pobačaja i preuranjenih porođaja pre nego što se s njim venčala. Mnogi izučavaoci u detaljima njene biografije vezanim za odrastanje bez majke (umrla nekoliko dana nakon porođaja), sa strogim ocem, kao i u onim vezanim za njeno mučno majčinstvo (samo jedno dete poživelo je i odraslo), vide korene ideja i emocija iznetih u njenom prvom i najznačajnijem romanu – Frankenštajnu.

Roman Meri Šeli pod naslovom Frankenštajn, ili Moderni Prometej (Frankenstein, or: The Modern Prometheus) objavljen je marta 1818. godine, u Londonu, kod izdavača Lekington, Hjuz, Mejvor i Džons (Lackington, Hughes, Mavor, & Jones), u tri toma, anonimno. Za života autorke doživeo je još dva izdanja: drugo, 1823. godine, u dva toma (sa imenom Meri Šeli na koricama) i treće, 1831. u okviru edicije "Standardni romani" ("Standard Novels"). Pritom, tekst trećeg izdanja autorka je značajno izmenila i zbog toga danas ovaj roman postoji u dve verzije. U ovom radu analizira se prvobitna verzija, iz 1818, iz razloga koji se dole obrazlažu.

            Istorijski posmatrano, vreme u kome je roman nastao karakteriše se sasvim drugačijom klimom od one, relativno stabilne, u kojoj se rodio rani gotik. Prve dve decenije 19. veka u Engleskoj karakterišu se ekonomskom krizom, visokim cenama hrane, političkim i društvenim nemirima, krizom sa Ludistima (1811–17), Napoleonovim osvajanjima i dugim, skupim ratom sa Francuskom. Sirotinju su obilato regrutovali za rat, a zemlja je bila na ivici revolucije zbog visoke nezaposlenosti, zemljoradničkih protesta, uništavanja mašina i sl. (Videti: Jacqueline Howard, Reading Gothic Fiction: A Bakhtinian Approach, Clarendon Press, Oxford, 1994, pp. 249-50.) 

Duh nedavne Francuske revolucije lebdeo je nad Engleskom kao bliska, realna pretnja, pa su otud i proizvodi kulture bili na oku konzervativnih i reakcionarnih grupa, zabrinutih nad potencijalnim ugrožavanjem crkvenih ili sekularnih autoriteta. Strah od bilo čega što bi moglo zvučati kao "Francuska doktrina", sa posebnim naglaskom na ateizmu kao najvećoj pošasti, vladao je u to vreme. Zbog optužbi za ateizam M. G. Luis je bio prinuđen da za drugo izdanje svog romana Monah izvrši opsežne popravke i izbaci problematične, "bogohulne" delove. Slične optužbe mogle su se čuti i povodom Frankenštajna, dve decenije kasnije, naročito u svetlu opšte pretpostavke da je anonimno objavljeno prvo izdanje zapravo delo Persija Šelija, koji je 1811. bio izbačen sa univerziteta Oksford zbog svog pamfleta "Nužnost ateizma" ("A Necessity of Atheism").

            U idejnom smislu, uticaji na ovaj roman brojni su i mnogostruki, i kreću se od Šelinog oca, radikalnog filozofa Vilijama Godvina (William Godwin), kome je roman posvećen, i majke, proto-feministkinje, Meri Volstonkraft (Mary Wollstonecraft), preko Getea, Miltona (iz čijeg je Izgubljenog Raja potekao moto romana – uklonjen u trećem izdanju), pa sve do njenog supruga, Persija Biša Šelija, koji je aktivno radio na redakturi rukopisa romana i ostavio primetan trag na njemu. 

Konkretno, uticaji se sastoje u sledećem: Vilijam Godvin je u svom najpoznatijem delu, Istraživanje političke pravde i njenog uticaja na opštu vrlinu i sreću (Enquiry Concerning Political Justice, and Its Influence on General Virtue and Happiness, 1793), zastupao tezu koja je i jedna od centralnih u romanu Meri Šeli, naime, da se čovek rađa kao suštinski benevolentno biće, a da ga društvene institucije kasnije kvare. 

Zbog toga se njegove ideje istovremeno mogu kvalifikovati kao optimistične u pogledu potencijala za čovekovo usavršavanje i boljitak, i kao radikalno-anarhističke, budući da se zalagao za korenitu reformu društvenih institucija. Na kraju je zaključio da svaki sistem zapravo stoji na putu razvitka originalnog i samosvojnog uma, i da je u tom smislu svaka država po svojoj prirodi štetna.  

Godvin je, takođe, autor romana sa elementima gotika, Stvari kakve jesu, ili: Avanture Kaleba Vilijamsa (Things as They Are or The Adventures of Caleb Williams, 1794) o slugi koji otkriva zločin svog gospodara i prinuđen je da beži od njegovog društvenog uticaja koji mu omogućava da se nekažnjen izvuče. Roman takođe predstavlja kritiku društvenih institucija, a naročito pravosudnog sistema Engleske tog doba. Meri Volstonkraft je najpoznatija po knjizi Odbrana prava žene (A Vindication of the Rights of Woman, 1792), u kojoj je tvrdila da žene nisu inferiorne u odnosu na muškarce, već se samo takvim čine zbog nedostatka obrazovanja. Takođe je verovala u snagu uma i razumnog društvenog uređenja. Volstonkraftova je bila poznata i po slobodnom životu i brojnim aferama (uključujući jednu sa Henrijem Fuselijem, autorom čuvene slike "Košmar"), što se odrazilo i na ranu mladost njene ćerke...

            Miltonov uticaj prostire se na čitav engleski romantizam, ili barem na njegove satanističke aspekte, a naročito kroz njegov saosećajni i kompleksni prikaz figure Lucifera kao arhi-buntovnika. "U osnovi satanizma," kaže naš Rečnik književnih termina, "nalazi se pobuna bića protiv tvorca, sukob nesavršenog postojanja sa apsolutnim savršenstvom. Taj sukob ne rezultira veličanjem zla, nego ističe principe vlastitog moralnog uvjerenja – prezir svakog oblika potčinjenosti i herojsko potvrđivanje vlastitog ja. Satanizam počiva na uvjerenju da je biće sudbinski osuđeno na pokoravanje, ali istovremeno i na osjećanju protesta i neprihvatanja žrtve i poniženja."  Pobuna bića protiv tvorca svakako je jedna od centralnih tema Frankenštajna, s tim što bezimeni stvor poseduje odlike istovremeno luciferske (demonske) i adamske (ljudske). Moto romana glasi:

Did I request thee, Maker, from my clay
To mould me man? Did I solicit thee
From darkness to promote me?-

Tražih li od tebe, Tvorče, od gline

Da sazdaš me čovekom, molih li te

Iz tame da me vozneseš?

(Džon Milton, Izgubljeni Raj, II, 743-5)

            Njime se nagoveštava složenost odnosa između tvorca i njegovog stvorenja, a naročito odgovornost koju onaj prvi ima prema potonjem.

            Geteov uticaj, pre svega kroz njegov epistolarni roman Jadi mladog Vertera (Die Leiden des jungen Werthers, 1774), ogleda se kroz karakterizaciju Frankenštajnovog stvorenja kao senzibilnog, dobronamernog i neshvaćenog od svoje okoline, što dovodi do njegovog tragičnog kraja.  

            Šelijev uticaj na tekst romana svoje tadašnje ljubavnice, a zatim i supruge, višestruk je. Upoređivanjem originalnog rukopisa sa štampanom verzijom prvog izdanja, En K. Melor ukazuje da je Persi Šeli očigledno ispravio tri faktografske omaške, izbacio nekoliko gramatičkih grešaka, mestimično učinio tekst jasnijim, zamenio pojedine Merine grube izraze preciznijim tehničkim, uglačao nekoliko prelaza između pasusa i obogatio tematske rezonance teksta. On je, takođe, ubacio sve reference na tvorca kao na "autora". Melorova je, međutim, manje ubedljiva kada tvrdi da je Šeli u roman takođe ubacio sopstvena politička i metafizička ubeđenja, uključujući ateizam, sa kojima se Meri nije sasvim slagala. U svakom slučaju, Šelijevih ispravki u tekstu ima gotovo hiljadu, i većinu njih Meri je usvojila.

            Najzad, podrazumeva se i uticaj gotskih romana: gotik je u periodu nastanka Frankenštajna, odnosno u prvim decenijama 19. veka, postao još popularniji: barem dvadesetak uglednih magazina tog doba nudilo je svom čitateljstvu gotske priče, novelete, fragmente i romane u nastavcima. U časopisu Magazin za damu (Lady's Magazine), gotik je bio prisutniji u periodu 1804-06 negoli u vreme popularnosti En Redklif (1791-1798).

Sudeći po dnevniku Meri Šeli, ona je pomno pratila dela ovog žanra i bila je upoznata sa svim važnim klasicima. U svom dnevniku Meri Šeli navodi da je 1814. godine pročitala Volpolov Otrantski zamak, i roman En Redklif Italijan, a naredne godine i njene Misterije Udolfa. (Nav. prema: Radu Florescu, In Search of Frankenstein, Robson Books, London, 1996, p. 174. Prema istom izvoru, Šelijeva je takođe čitala gotske romane američkog pisca Čarlsa Brokdena Brauna: Edgar Hantli i Viland, godinu ili dve pre začetka ideje Frankenštajna.) Njena svest o gotskoj tradiciji više je nego očigledna u romanu, a uz sve njegove idejne preokupacije, u svom uvodu, slično Volpolu, ona ipak izazivanje strave navodi kao jedan od primarnih motiva…

* * * 

            Mnogo detaljnije o intenciji, recepciji, dometima i značaju romana Frankenštajn (ali i drugih klasika žanra), čitajte u knjizi Poetika horora. Nekoliko primeraka možete nabaviti i direktno od mene – pišite na mejl.

  

Byron probably made his famous ghost story challenge somewhere between 10 and 13 June, 1816. On 15 June, according to both Polidori and Mary Shelley, the party talked about the "principle" of life. The monster and the tormented scientist were dreamed up in the small hours of that night.

 "I saw with shut eyes, but acute mental vision – I saw the pale student of unhallowed arts kneeling beside the thing he had put together. I saw the hideous phantasm of a man stretched out, and then, on the working of some powerful engine, show signs of life …"