ŠTA GLEDATI NA 46. FEST-U?

  

            Ove godine je nešto bogatiji program FEST-a, odnosno veći je broj filmova vrednih gledanja, pa malo (na)vođenja nije zgoreg. Podelio sam filmove vredne isticanja u četiri kategorije (OBAVEZNO, VEROVATNO, KO BI GA ZNAO i NE BAŠ) pa bacite pogled...

obavezno overiti

filmovi prilično pouzdanih kvaliteta

           

VAMPIRE CLAY

REŽIJA: Sôichi Umezawa

Posle studija u Tokiju, Kaori se vraća na akademiju da završi pripreme za umetničku školu. Za vreme odsustva postala je bolji umetnik od većine njenih školskih drugova i ubrzo postiže najbolje rezultate na projektima. Stvari postaju čudne kad pronađe glinu koja je pripadala ranijem vlasniku zgrade i koristi je da vaja zadate skulpture. Posle nesreće sa žiletom i nestanka jednog od njenih najljubomornijih školskih drugova, njen nastavnik i drugi studenti akademije moraju da se suoče sa ubilačkom glinom žednom krvi.

Koliko često imate priliku da ovakvo japansko LUDILO vidite u bioskopu? E, pa, iskoristite priliku sad pa ko zna kad!

CALL ME BY YOUR NAME

Na FEST-u igra pod moronskim, sasvim neprikladnim i netačnim naslovom SKRIVENA LJUBAV, ali za njega je izgleda krivac regionalni distributer (u Zagrebu je takođe igrao pod tim imbecilnim naslovom). Anyway, pod svakim imenom, ovo je odličan film koji vredi videti na VELIKOM platnu.

LES GARÇONS SAUVAGES / THE WILD BOYS

REŽIJA: Bertrand Mandico

Početkom 20. veka, na ostrvu Reinion, petorica tinejdžera iz ugledne porodice, zaljubljenici u okultno, izvršavaju brutalan zločin. Za kaznu ih danski kapetan ukrcava na sablasni, raspadnuti jedrenjak i odvodi ih na more. Iscrpljeni zbog kapetanovih metoda, dečaci pripremaju pobunu. Njihova destinacija je natprirodno ostrvo sa bujnom vegetacijom i opčinjavajućim moćima.

Teško opisivi i veoma nekonvencionalni art film koji donekle po svom ludilu i osobenosti unikatnog pristupa, na samoj granici eksperimetalnog. Nešto kao EVOLUTION, samo crno-belo.

  

AGAPE

REŽIJA: Branko Schmidt

Miran je nekonvencionalan sveštenik koji priprema decu za ceremoniju krizmanja. Jedno od njih je Goran, tinejdžer bez roditelja, koji uživa Miranovu pažnju. Jednog dana nov dečak se doseljava u njihov kraj i odmah postaje Miranov miljenik. Goran je ljubomoran i priznaje da je u seksualnoj vezi sa sveštenikom, što pokreće niz nesrećnih događaja.

Intrigantna tema (popovska pedofilija), pa još od reditelja Ghoulohvaljenog filma LJUDOŽDER VEGETARIJANAC, a u glavnim ulogama su dva odlična klinca iz takođe Ghoulopomazanog NIČIJE DETE.

YOU WERE NEVER REALLY HERE

REŽIJA: Lynne Ramsay

Tinejdžerka je nestala. Brutalni i problematični izvršitelj kreće u spasilačku misiju. Korumpiranost moćnika i osveta pokreću lavinu nasilja...

Kada žena-reditelj (a uz to i dokazani autor) potpiše ono što zvuči kao najbrutalniji film godine, moja pažnja je kupljena! Naravno, očekujem toplu ljudsku priču ispod sve prolivene krvi. Joaquin Phoenix impersonira Mela Gibsona.

JUPITER’S MOON

REŽIJA: Kornél Mundruczó

Mladi imigrant je ustreljen dok je ilegalno prelazio granicu. Uplašen i u šoku, ranjeni Arjan sada može misteriozno da levitira kad poželi. Bačen je u izbeglički kamp, a napolje ga krijumčari Dr Štern u nameri da iskoristi njegovu izuzetnu tajnu. Gonjeni razbesnelim upravnikom kampa Laslom, begunci stalno menjaju mesto u potrazi za bezbednošću i novcem. Podstaknut Arjanovim izuzetnim moćima, Štern preuzima zaokret u veri u svetu u kojem se čuda razmenjuju za malu nadoknadu...

Novi film reditelja BELOG PSA po svemu sudeći predstavlja još bolji, artikulisaniji i uzbudljiviji film na aktuelnu temu izbegličke krize.

BEFORE WE VANISH

REŽIJA: Kiyoshi Kurosawa

Ovaj reditelj ume da oscilira u kvalitetu, ali nepredvidivost je jedna od njegovih važnijih odlika, a premisa o predapokaliptičnoj crnohumornoj drami o vrlo originalno zamišljenoj vanzemaljskoj invaziji zvuči kao potentan film.

 VRLO VEROVATNO VALJAJU

(vredi proveriti):

 

EVA

REŽIJA: Benoît Jacquot
ULOGE: Isabelle Huppert, Gaspard Ulliel

Kada tokom velike snežne oluje dramski pisac potraži utočište u brvnari, susreće se sa misterioznom ženom.

BLACK HOLLOW CAGE

REŽIJA: Sadrac González-Perellón

Mlada devojka, koja živi u izolovanoj kući u šumi, gde joj jedino društvo prave otac i pas, pronalazi među drvećem misterioznu napravu u obliku kocke, koja ima moć da menja prošlost.

VRAĆEN U ŽIVOT

REALIVE

REŽIJA: Mateo Gil

Marku je postavljena dijagnoza neizlečive bolesti i prognozirana samo još jedna godina života. Ne želeći da se pomiri sa smrću, on odlučuje da se podvrgne zamrzavanju. Sedamdeset godina kasnije, 2084. on postaje prvi čovek u istoriji koji je ponovo oživljen. U tom trenutku on otkriva da ga je Naomi, ljubav njegovog života, sve to vreme pratila na potpuno neočekivan način.

BEAST

REŽIJA: Michael Pearce

Problematična žena koja živi izolovanoj zajednici biva rastrazana između opsesivne porodice koja je kontroliše i privlačnosti prema tajnovitom strancu, koji je osumnjičen za seriju brutalnih ubistava.

THE CURED

REŽIJA: David Freyne
ULOGE: Ellen Page, Sam Keeley

Pronađen je lek protiv bolesti koja je pretvarala ljude u zombije. Nekada inficirani zombiji, sada su diskriminisani od strane društva i njihovih vlastitih porodica, zbog čega dolazi do pojave društvenih problema na koje vlasti odgovaraju vojnom intervencijom.

MONEY

REŽIJA: Géla Babluani

Tri lopova pokušavaju da opljačkaju kuću, ali ono što vide unutra promeniće im živote zauvek.

DOVLATOV

REŽIJA: Aleksey German Jr.

Film prikazuje šest dana života briljantnog, ironičnog pisca koji vidi daleko preko krutih granica Sovjetskog Saveza sedamdesetih godina. Sergej Dovlatov se bori da sačuva svoj talenat i dostojanstvo dok gleda kako moćna državna mašinerija mrvi njegove prijatelje umetnike.

HUNTING SEASON

REŽIJA: Natalia Garagiola

Cenjeni lovački vodič u Patagoniji suočen je sa vaspitavanjem svog sina koji je nedavno izbačen iz škole. U divljem okruženju, otac ukroćuje svog sina i uči ga kako da poštuje prirodu i odnose sa ljudima.

ANIMALS

REŽIJA: Greg Zglinski

Saobraćajna nezgoda, nastala zbog izletanja ovce na put, pokreće niz neobičnih i misterioznih događaja za Anu i Nika zbog čega oboje gube osećaj za stvarnost, ne znajući da li su njihovi doživljaji istiniti, ili su proizvod njihove sopstvene mašte.

BLACK BUTTERFLY

REŽIJA: Brian Goodman

Na obodu planinskog gradića, u kome se događa niz otmica i ubistava, povučeni pisac Pol pokušava da započne pisanje scenarija za koji se nada da će mu spasiti karijeru. Posle napetog susreta na jednoj večeri sa skitnicom Džekom, Pol mu nudi smeštaj. Ubrzo dovitljivi, zahtevni Džek nađe način da se na silu uključi u Polov rad i njih dvojica počinju igru superiornosti koja će najzad dovesti jednu priču do kraja.

BASED ON A TRUE STORY

REŽIJA: Roman Polanski
ULOGE: Eva Green, Emmanuelle Seigner, Vincent Perez

Nakon uspeha svog najnovijeg romana, Delfina je iscrpljena i ima blokadu u pisanju. Ona sreće El, pametnu i intuitivnu ženu, koja je, čini se, poznaje bolje nego iko. Uskoro intenzitet njihovog prijateljstva počinje da se manifestuje na uznemirujuće načine.

Scenario:

Olivier Assayas, Roman Polanski

O CLUBE DOS CANIBAIS / THE CANNIBAL CLUB

Otaviju i Đilda su bogati bračni par, pripadnici brazilske elite, koji imaju naviku da jedu svoje zaposlene. Otavio je vlasnik kompanije za obezbeđenje i istaknuti je pripadnik Kluba ljudoždera. Kada Đilda slučajno otkrije tajnu koju skriva Boržis, moćni kongresmen i vođa Kluba, njen i život njenog supruga dospevaju u opasnost.

HITLER’S HOLLYWOOD

REŽIJA: Rüdiger Suchsland

Dokumentarac.

JA POGLEDAO A VI VIDITE ŠTA ĆETE:

THE SHAPE OF WATER

Scenario je bljuzga, ali ima ovde, kao i uvek kod del Tora, liciderskih kvaliteta zbog kojih se ovo može pogledati ukrupno i u društvu s ruljom.

THELMA

**(*)

3-

REŽIJA: Joachim Trier

Ova deža vi horor-dramica nailazi na sveopšte obožavanje iako ne nudi baš ništa naročito novo niti posebno u svojoj distanciranoj, neinvolvirajućoj kvazi-lezbo pričici o devojčici sa telekinetičkim moćima. Od mene ocena 3-, a vi ako hoćete, proverite sami...

SPOOR

REŽIJA: Agnieszka Holland

***

3-

Baba više voli životinje nego ljude, živi u šumi i pomaže zverkama na udaru krvožednih lovaca, usput se (uzalud) buneći i kod seljana i kod organa vlasti (koji su snažno na strani lovaca). Kad neki od njih počnu da stradaju – da li iza toga stoji baba ili naprasno opamećene živuljke čiji tragovi se vide kraj leševa? Nažalost, odgovor je predvidivo prozaičan. Ipak, lepo je to slikano, atmosferično i sa dobro uhvaćenim prikazom podivljalog muškog šovinizma i uopšte fino seciranom falično-uništiteljskom nekrofilijom onda kada je lišena femino-kontrole.

NEPOUZDANI – SAMO ZA ODVAŽNE

 

EDERLEZI RISING

REŽIJA: Lazar Bodroža

Scenario: Dimitrije Vojnov (ŠIŠANJE...)

SF + sex + debi-reditelj + pornićarka u glavnoj ulozi...

O BUBICAMA I HEROJIMA

BUGS AND HEROES

REŽIJA: Petar Pašić (MI NISMO ANĐELI 3)

Scenario: Dimitrije Vojnov (MI NISMO ANĐELI 3)
ULOGE: Bojan Dimitrijević, Slobodan ‘Boda’ Ninković, Zoran Cvijanović

U svetu punom straha, gde ljubav polako izmiče i postaje nešto nedostižno, srećemo nesrećne ljude, kao što su Raša i njegov zahtevni, bolesni otac. Raša postaje čuvar starog hotela, gde se susreće sa čudnim karakterima, podjednako nesrećnim kao što je i on.

U međuvremenu, u svetu ispod nas, bubice prolaze kroz sličnu borbu za ljubav...

OFFENDERS

REŽIJA: Dejan Zečević
ULOGE: Radovan Vujović, Marta Bjelica, Mladen Sovilj, Svetozar Cvetković

Vođeni disidentskim idejama svog profesora sociologije, troje studenata sprovode eksperimente širom grada kako bi dokazali njegovu „Tetris" teoriju haosa: da ljudska priroda neumitno nazaduje, od reda do anarhije.

NIJE DA NIJE

EGZORCIZAM

REŽIJA: Dalibor Matanić

Veoma loš film o devojci navodno opsednutoj Đavolom i o TV ekipi koja snima prilog o njoj. Promašeno na svim nivoima, od plitkog scenarija preko preteatralne glume do primitivnih horor scena (trčanje i urlanje po mraku, od podruma do tavana), ALI – kad ste zadnji put gledali pokušaj ove tematike u ovim balkanskim krajevima? Domaće je slađe, čak i kad je govno! Kaj ne?

MAUS / THE MAUS

REŽIJA: Yayo Herrero (as Gerardo Herrero Pereda)

Aleks i Selma su zaljubljeni par, koji se nalazi na proputovanju po Bosni i Hercegovini. Iznenada, Selma oseti da ih neko progoni. Iz šume se pojavljuje misteriozna sila... Tačnije, ZLI PSIHOTIČNI KRVOŽEDNI SRBI!

Ovo je histerično antisrpsko ĐUBRE, školski primer za CHETNIXPLOITATION, i šteta je davati pare za film koji tako primitivno demonizuje Srbe, a opet... kad se već daje, neko će ga morati overiti, makar radi rivjua kasnije...

MY FRIEND DAHMER

NE preporučujem – a u rivjuu lepo piše zbog čega.

TRI BILBORDA TRT MRT

Ispodprosečna duboko misguided taština praznine na koju otkidaju svi živi – proverite zašto, ili verujte Ghoulu!

MY FRIEND DAHMER (2017)

  

**

2

Ovo je promašeno u fundamentu: cela poenta Damerovog slučaja, i srž užasa priče o njemu sastoji se u tome što on NIJE bio produkt ni svoje familije, ni škole, ni drugara iz odelenja, ni društva, ni socio-političkih faktora, ni sunčevih pega, ni doba Saturna, ni ne znam čega. Damer je, prosto, anomalija, mutant, Zlo, Majkl Majers koji se, iz čista mira, rodio u jednoj familiji i pobio grdne neke ljude nizbogčega, eto, zato što je rođen nakrivo.

Ovo je nepopularna ideja.

Ako želite biti liberalni, popularni u društvu, da se izdajete za humaniste i dušebrižnike i uopšte nosioce progresivnih tendencija, onda morate da snažno podržavate sve te psihološke i socio-polit. žvake o tome da smo mi rođeni dobri a ako nešto pođe po zlu – „society is to be blamed!“ Pa onda kreće naklapanje obaveznim faktorima koji navodno-po-rođenju-dobre-duše naknadno kvare i od anđelčića prave monstrume.

E, pa, kurac, gospodo.

            Ako postoji slučaj koji plastično demonstrira iluzornost (ili bar duboku relativnost) tih kvazihumanističkih ideala, onda je to upravo slučaj Džefrija Damera. I to se jasno vidi u dokumentarcu Dahmer on Dahmer: A Serial Killer Speaks (dobitnik Zlatnog ghoula za najbolji horor dokumentarac 2017).

            Najjezivija stvar koja je očita u tom filmu jeste to koliko Damer nije imao kontrolu nad sobom. Gledaš i slušaš čoveka (?) koji vrlo artikulisano i ubedljivo i, čak, inteligentno govori o svojim porivima – i o nemogućnosti da išta preduzme protiv njih. Što se mene tiče, nema većeg užasa nego videti toliki Poraz Razuma: ono, kad nešto Znaš, ali ti to Znanje ne vredi ni pišljiva boba, jer, kako ispada, protivno ustaljenoj žvaki celokupnog obrazovanja, ne pita se Razum šta da se radi, nego neke druge „čike“ u tebi koje s Razumom nemaju veze.

            Ne, nije ovo ono kad ti nekakvi „glasovi“ govore šta da radiš. Ili kad si podeljena ličnost, pa ne zna dupe šta mu radi glava, i obrnuto (Norman Bejts). Niti je ovo kad si psihopata, pa te baš briga šta drugi misle – ti imaš neko svoje gledište i furaš svoj fazon jer imaš drugačija merila. Ne – Damer je znao da to što radi ne valja, da nije dobro, ali nije ništa mogao tim povodom da preduzme, da to zaustavi. Vrlo dobro je znao šta radi, svestan i lucidan, ne u nekom pomućenom stanju (ako ne računamo alkohol).

            Dakle, gledati i slušati Damera kako govori meni je bilo jezivo ne u nekom kliše smislu, kao, gledaš Zlikovca (npr. Kanibala Lektera) koji uvrće svoje metaforičke brke i „bezosećajno“ zuri u kameru pričajući šta bi radio i tebi i tvojoj mami i tvom kanarincu, samo da je na slobodi. Ništa tome slično. To je granginjol. Umesto toga, gledaš i slušaš lika koji je i sam zbunjen time šta ga goni, koji je i sam zgađen, i užasnut time, ali takođe jasno, lucidno zna da, kad bi se nekako našao na slobodi, OPET bi to isto radio.

            Evo kraćeg odlomka iz intervjua s njim, iz dokumentarca:

- Were you molested?

- Never. Never.

- In your childhood, do you have any memories of anything that you would associate with what you became?

- No, that's the strange thing. I can't pinpoint anything.

- So there was nothing in your childhood--

- No, no abuse-- no physical abuse, no verbal abuse. It was a normal childhood in a good home. Something went awry in my thought life. I don't know why.

            Druga jeziva stvar u vezi s Damerovom pričom jeste koliko je policija bila drastično nesposobna, kako u istrazi, tako još i više u par navrata kad su po svemu MORALI da ga uhvate, a nisu. Prvi put, kad je polupijan prebrzo vozio s lešom na zadnjem sedištu, a pajkan ga, pun razumevanja, samo pustio s opomenom i ne zagledavši auto.  

Drugi put je toliko neverovatan da, da sam to video na filmu, rekao bih: „E, jebi ga, sad ga baš preteraše!“ Ono kad mu „ljubavnik“ pobegao iz stana, dok je ovaj bio omamljen alkoholom, i srela ga policija, i odveli ga u stanicu, a Damer došao i ispričao im neku glupu priču o tome kako je to samo svađa među ljubavnicima, ništa strašno, ljubavnik mu je samo malo drogiran (a zapravo je bio lobotomizovan: slepi pajkani nisu primetili rupu na zadnjoj strani njegove lobanje!), i onda Damer ladno sa ovim išeta iz policijske stanice, ovi isprate nesrećnika nazad mečki na rupu – i ovaj, naravno, kad ga je doveo nazad u stan, ubije ga i pojebe i pojede ko i sve dotad.

            Šta je tu posebno jezivo? Pa, činjenica da mu je to pošlo za rukom, i išlo mu glatko toliko dugo, zato što je Damer bio arijevski plavooki plavušan a većina njegovih žrtava – crnci i azijati. Ovaj lobotomizovani, kojega je policija vratila ubici da ga dokusuri, bio je azijat, Korejac čini mi se... A u Americi, sve ja lako kad si beo. Pajkani te ne gnjave kad si beo. Još ti na tacni isporuče žrtvu da je dokolješ u miru svoga doma.

            Anyway, budući da je tomu tako, SVE što se o Dameru ima reći, i što vredi priče, vezano je za njegovu ubilačku karijeru. Jedini razlog što se o njemu i danas govori i piše i crta i snima jesu njegova ubistva. Bez njih on ne bi postojao. Bio bi tamo neki jadni neprimećeni nikogović, luzer, čobanin, budala.

            Istina je, postoje ubice čija je prošlost u velikoj meri tvoriteljska, ili barem veoma relevantna za to šta su postali. Jedan takav je, recimo, PANCRAM. Avaj, Damer nije takav. Njegovo detinjstvo i mladost su sasvim irelevantni za ono po čemu je postao poznat. Zbog toga je My Friend Dahmer čisti exercise in futility: savršeno nezanimljiva, čak dosadnjikava indi dramica o tamo nekim američkim zgubidanima i bolidima previše patetičnim da bi zasluživali film.

Ništa od njihovih radnji – glupiranje po školi i po molovima, recimo – ništa od porodičnog života (sasvim svedena, nimalo dramatična priča o jednom od miliona sjebanih brakova na ovome svetu), ništa od naznaka društva (pozne 1970-te), NIŠTA to jebeno nema nikakve veze sa onim što je Damer postao. Jer on bi to postao i bez TIH roditelja, i bez TIH „drugara“, i bez TOG gradića i predgrađa i šoping mola... Otud je ovo neopisivo besciljan i besmislen, promašen i u korenu misguided film koji doslovno nema nikakvog razloga da postoji, jer ne baca ama baš ni najmanje svetlo na svog subjekta. Ama, ni svetalce. I završava se onamo gde bi pametniji film – počeo.

PS: Inače, ovo je zasnovano na stripu, i vidim komentare da je strip bolji od filma, da pametnije ulazi u ono što film nije ni dotakao. Možda. Proveriću nekad, kad/ako stignem. Ali što se filma tiče – slobodno zaobiđite, i radije gledajte dokumentarac!

ZAMALO PA HORORI (1. deo)

            Voleo bih da više ljudi može da razume ovaj jednostavni truizam: samo zato što određeno delo ima JEDAN motiv (vampir, duh, psiho-ubica...) ili JEDAN stilski postupak (npr. splater) koji se obično povezuje sa horor žanrom – i dalje NE ZNAČI da je, samo zbog toga, to delo pripadnik horor žanra. Može krv da šiklja koliko hoćete, to samo po sebi neće film činiti hororom – inače bi i SPASAVANJE REDOVA RAJANA bilo horor. Možete da imate ove ili one kreature ili ludake, ako oni ne rade ono što se u hororu očekuje – to delo neće biti horor. Pa, šta onda JESTE horor? Eno, doktorirao sam na tu temu pre 6 godina i objavio knjigu o tome pre 4 godine, pa se podsetite.

            Ipak, žanrovi nisu fiksirane kategorije; skloni su raznim variranjima i mešanjima, često do neprepoznatljivosti, a naročito u današnje doba kada se takvim mućkanjima želi dodvoriti što većem broju potencijalnih konzumenata. Zato se sve češće nalaze filmovi koje nije lako klasifikovati... kao što je, npr. THE KILLING OF A SACRED DEER (2017), koji je zaslužio zaseban osvrt.

            Zato, evo mojih kratkih osvrta na filmove koji su se premijerno mogli videti tokom 2017. godine a koje su mnogi svrstavali u horore i mećali na liste horora, dok ih kod mene na listi najboljih horora niste mogli videti – iz prostog razloga što ovi filmovi za mene NISU horor. Šta su, onda? Evo, piše ispod.

           

Brimstone

USA, 17

***

3

Horor vestern o tamo nekoj divljezapadnoj Mučenici na koju se navrzo Zlikovac pa joj sistematski razara familiju, zdravlje i život. Bizaran spoj hipertrofiranog, hiper-melodramatičnog palpa i kvazi-gritty-realističnosti – ili, još bolje, kao da je neko uzeo jedan od onih ženopisanih gotik romana s kraja 18. veka, pa dao Krmaku Mekartniju da ga rimejkuje, a ovaj bio lenj pa ga samo provuko kroz neke odbačene deonice –nedovoljno bolesne i krvave- iz svog KRVAVOG MERIDIJANA. I tako dobismo ovo besciljno ali umereno zabavno valjanje po najgoroj prljavštini i ljudskoj štroki sa klanjem i pucanjem i akcijanjem, a sve to sa poentom da je, izgleda, Divlji Zapad bio tirnan Tirnaniću a kamoli Duši Blagorodnoj. Ako niste znali.

PS: Glumatanje Gaja Pirsa kao Zlotvora ostavilo me je hladnim.

MOTHER!

USA, 17

**(*)

2+

Bog je Muško. On je Stvaralac (Pisac). U kreativnoj blokadi. Priženjen je Majkom Prirodom. U njihov samodovoljni, izolovani Raj dolaze Ljudi – najgori ološ koji je ikad puzao vasionom – jebo ih Onaj Ko Ih Takve Napravi... Sledi: Haos, Rat, Silovanje Mame, njeno čerečenje i proždiranje, Holokaust... Pa onda sve Jovo Nanovo... Tako bar kaže Aronovski u ovom klinački naivnom i klinački mrtvoozbiljnom, neironičnom, suvoparno-tupavom kvazi-arti filmiću koji mora da je osmislio još kad je imao 12 godina, ali tek sad je dovoljno mator da mu neko da pare kako bi ovu infantilijadu zapravo i snimio.

Ali, nije problem što je ovaj prenaduvani studentski film sve gluplji što više razmišljate o njemu.

Problem je što je skoro negledljivo dosadan, ružan i glup čak i ako isključite mozak, tokom celog svog trajanja.

HIMEANOLE

JAP, 16

***

3

Samo u Japanu ekscentrične romantične komendije izrastaju ovako prirodno, neusiljeno, glatko – u teritoriju psiho-telesne torture i splatera! Zaplet i odnosi likova deluju pomalo proizvoljno nalepljeni jedni na druge, ali u tome je deo korena efekta – film je nepredvidiv zato što kao da sledi logiku iracionalnog kojom se vode poremećeni likovi. Zato ga nije lako ni prepričati. Ali, ako tražite onaj vintage japanski ugođaj stvari koje se otržu kontroli i tonu u Ludilo – evo sasvim lepog svežeg primerka. Nije klasik, ali može da posluži.

MUSEUM

JAP, 17

***

3

Veoma krvavi i bolesni triler na samoj granici horora – ali horor ipak nije – još jedno je od odocnele bastard-dece filma SE7EN, ali u Japanu. S tim što ovde Psiho, nakon niza krvavih zločina i slikovito insceniranih leševa, svoj Moralitet ima da izloži u nešto razrađenijoj formi nego stari dobri Džon Do (čitaj: zadnjih pola sata filma, ako ne i duže!), što bi bilo bolje da je nešto kraće, sažetije i manje predvidivo. Ipak, ovaj egzersajz iz nihilizma i torture ima obilje svojih momenata, uključujući i sasvim finu epilog-scenu.

Hounds of Love

AUS, 17

***

3

Sve smo ovo već videli, više puta, ali ne sa ovolikom pažnjom na polju motivacije i psihologije ludaka koji otimaju i muče siroto ženskinje. Eto, sad smo i to dobili. Ipak, povećani realizam je dvosekli mač: ono što dobijamo kroz plastičnije likove pa time i jači saspens, kad se za njih vežemo, donekle se gubi suštinski prozaičnom skaskom kojoj fali onaj Larger Than Life momenat koji samo Umetnost donosi. Ovde imamo samo Life, spakovan nešto lepše i bolje nego inače.

Que Dios nos perdone

SPA, 16

***

3-

Evo još jednog od odocnele bastard-dece filma SE7EN, ali u Španiji. Dok se sprema dolazak pape Madrid drma serija vrlo gnusnih zločina prema babama: dva brutalno nasilna detektiva pokušavaju da nađu Psiha uz obilje frustracije, jurnjave, promašaja i kršenja ljudskih prava. Film je gadniji (i potresniji?) nego obično baš zbog ciljne psihove grupe, ali i zbog bolesne mašte scenarista. Avaj, to donekle utiče na entertainment value svega ovoga. Oprosti mi, pape.

The Love Witch

USA, 16

**(*)

3-

Period 1970-ih je rekreiran sa fascinantim fetišističkim smislom za detalj – i pritom mislim na FILMSKI period, na ugođaj okultnih trilera iz tog doba a ne na nekakav „stvarni svet“ te decenije – ali čini mi se da je to ovde bilo samo sebi cilj, bez dublje poente. Dapače, javlja mi se da su tvorci zajedno sa epohom nevoljno preneli i njene određene reakcionarne idejne momente, uključujući tu, na kraju krajeva, i prikaz naslovne antijunakinje. Plus, film je predug: da je nešto koncizniji i idejno fokusiraniji, bio bi bolji.

The Limehouse Golem

UK, 17

**(*)

3-/2+

Vizuelno i atmosferično prijatna poor man’s verzija FROM HELL, generičkija i stoga više user friendly. Viktorijanski gotik natrpan je i likovima i motivima i temama i ambicijama, ali iako to sve uglavnom nije loše dok traje – nakon konzumacije slabo šta ostaje.  

MAYHEM

USA, 17

**(*)

2+

Antipatični ljudi zatvoreni u ofisu blisko-budućeg bezdušnog korporativnog poretka krvavo se bore međusobno, do poslednjeg. Nešto bolja verzija.

The Belko Experiment

USA, 17

**(*)

2+

Antipatični ljudi zatvoreni u ofisu blisko-budućeg bezdušnog korporativnog poretka krvavo se bore međusobno, do poslednjeg. Nešto slabija verzija.

Ballad in Blood

ITA, 16

**(*)

2+

Ruđero Deodato na ultra-niskom budžetu valja se u đubretu, mizantropiji i eksploataciji najnižeg tipa nudeći, u suštini, malko preopširnu ekranizaciju stvarnog zločina iz italijanskih crnih hronika – i mada je to sve krajnje nesupstancijalno,  ja sam možda pomalo nekritički fan Deodatovog dirty šmeka, jer mi ima neki ž ne se kua u njegovom besomučnom insistiranju na tome koliki su ološ izvan svakog pojma ljudskosti „likovi“ koje nam opisuje, kao i u potrebi da plasira golotinju mnogo više nego što je narativno-tematski potrebna, pa makar ona bila i pretežno nekro-prirode (vezano za goli leš ubijene devojke).

Prevenge

UK, 17

**

2+

Dobra ideja protraćena je u ovoj napadno neduhovitoj „crnoj komediji“ o trudnici kojoj beba kanda komanduje da ubija. Traljav spoj žanrovske stilizacije i promašenog kvazi-realizma. Neočekivano bleda i nenadahnuta gluma inače dobre komičarke koju pamtimo iz nedostignutog SIGHTSEERS.

---NASTAVIĆE SE.

U IDUĆEM NASTAVKU:

The Berlin Syndrome

Killing Ground

Happy Hunting

PLAC ZABAW (PLAYGROUND)

EL BAR

Death Note

BITCH

the strange ones

spoor

V.I.P.

MOM AND DAD

My Friend Dahmer