MY FRIEND DAHMER (2017)

  

**

2

Ovo je promašeno u fundamentu: cela poenta Damerovog slučaja, i srž užasa priče o njemu sastoji se u tome što on NIJE bio produkt ni svoje familije, ni škole, ni drugara iz odelenja, ni društva, ni socio-političkih faktora, ni sunčevih pega, ni doba Saturna, ni ne znam čega. Damer je, prosto, anomalija, mutant, Zlo, Majkl Majers koji se, iz čista mira, rodio u jednoj familiji i pobio grdne neke ljude nizbogčega, eto, zato što je rođen nakrivo.

Ovo je nepopularna ideja.

Ako želite biti liberalni, popularni u društvu, da se izdajete za humaniste i dušebrižnike i uopšte nosioce progresivnih tendencija, onda morate da snažno podržavate sve te psihološke i socio-polit. žvake o tome da smo mi rođeni dobri a ako nešto pođe po zlu – „society is to be blamed!“ Pa onda kreće naklapanje obaveznim faktorima koji navodno-po-rođenju-dobre-duše naknadno kvare i od anđelčića prave monstrume.

E, pa, kurac, gospodo.

            Ako postoji slučaj koji plastično demonstrira iluzornost (ili bar duboku relativnost) tih kvazihumanističkih ideala, onda je to upravo slučaj Džefrija Damera. I to se jasno vidi u dokumentarcu Dahmer on Dahmer: A Serial Killer Speaks (dobitnik Zlatnog ghoula za najbolji horor dokumentarac 2017).

            Najjezivija stvar koja je očita u tom filmu jeste to koliko Damer nije imao kontrolu nad sobom. Gledaš i slušaš čoveka (?) koji vrlo artikulisano i ubedljivo i, čak, inteligentno govori o svojim porivima – i o nemogućnosti da išta preduzme protiv njih. Što se mene tiče, nema većeg užasa nego videti toliki Poraz Razuma: ono, kad nešto Znaš, ali ti to Znanje ne vredi ni pišljiva boba, jer, kako ispada, protivno ustaljenoj žvaki celokupnog obrazovanja, ne pita se Razum šta da se radi, nego neke druge „čike“ u tebi koje s Razumom nemaju veze.

            Ne, nije ovo ono kad ti nekakvi „glasovi“ govore šta da radiš. Ili kad si podeljena ličnost, pa ne zna dupe šta mu radi glava, i obrnuto (Norman Bejts). Niti je ovo kad si psihopata, pa te baš briga šta drugi misle – ti imaš neko svoje gledište i furaš svoj fazon jer imaš drugačija merila. Ne – Damer je znao da to što radi ne valja, da nije dobro, ali nije ništa mogao tim povodom da preduzme, da to zaustavi. Vrlo dobro je znao šta radi, svestan i lucidan, ne u nekom pomućenom stanju (ako ne računamo alkohol).

            Dakle, gledati i slušati Damera kako govori meni je bilo jezivo ne u nekom kliše smislu, kao, gledaš Zlikovca (npr. Kanibala Lektera) koji uvrće svoje metaforičke brke i „bezosećajno“ zuri u kameru pričajući šta bi radio i tebi i tvojoj mami i tvom kanarincu, samo da je na slobodi. Ništa tome slično. To je granginjol. Umesto toga, gledaš i slušaš lika koji je i sam zbunjen time šta ga goni, koji je i sam zgađen, i užasnut time, ali takođe jasno, lucidno zna da, kad bi se nekako našao na slobodi, OPET bi to isto radio.

            Evo kraćeg odlomka iz intervjua s njim, iz dokumentarca:

- Were you molested?

- Never. Never.

- In your childhood, do you have any memories of anything that you would associate with what you became?

- No, that's the strange thing. I can't pinpoint anything.

- So there was nothing in your childhood--

- No, no abuse-- no physical abuse, no verbal abuse. It was a normal childhood in a good home. Something went awry in my thought life. I don't know why.

            Druga jeziva stvar u vezi s Damerovom pričom jeste koliko je policija bila drastično nesposobna, kako u istrazi, tako još i više u par navrata kad su po svemu MORALI da ga uhvate, a nisu. Prvi put, kad je polupijan prebrzo vozio s lešom na zadnjem sedištu, a pajkan ga, pun razumevanja, samo pustio s opomenom i ne zagledavši auto.  

Drugi put je toliko neverovatan da, da sam to video na filmu, rekao bih: „E, jebi ga, sad ga baš preteraše!“ Ono kad mu „ljubavnik“ pobegao iz stana, dok je ovaj bio omamljen alkoholom, i srela ga policija, i odveli ga u stanicu, a Damer došao i ispričao im neku glupu priču o tome kako je to samo svađa među ljubavnicima, ništa strašno, ljubavnik mu je samo malo drogiran (a zapravo je bio lobotomizovan: slepi pajkani nisu primetili rupu na zadnjoj strani njegove lobanje!), i onda Damer ladno sa ovim išeta iz policijske stanice, ovi isprate nesrećnika nazad mečki na rupu – i ovaj, naravno, kad ga je doveo nazad u stan, ubije ga i pojebe i pojede ko i sve dotad.

            Šta je tu posebno jezivo? Pa, činjenica da mu je to pošlo za rukom, i išlo mu glatko toliko dugo, zato što je Damer bio arijevski plavooki plavušan a većina njegovih žrtava – crnci i azijati. Ovaj lobotomizovani, kojega je policija vratila ubici da ga dokusuri, bio je azijat, Korejac čini mi se... A u Americi, sve ja lako kad si beo. Pajkani te ne gnjave kad si beo. Još ti na tacni isporuče žrtvu da je dokolješ u miru svoga doma.

            Anyway, budući da je tomu tako, SVE što se o Dameru ima reći, i što vredi priče, vezano je za njegovu ubilačku karijeru. Jedini razlog što se o njemu i danas govori i piše i crta i snima jesu njegova ubistva. Bez njih on ne bi postojao. Bio bi tamo neki jadni neprimećeni nikogović, luzer, čobanin, budala.

            Istina je, postoje ubice čija je prošlost u velikoj meri tvoriteljska, ili barem veoma relevantna za to šta su postali. Jedan takav je, recimo, PANCRAM. Avaj, Damer nije takav. Njegovo detinjstvo i mladost su sasvim irelevantni za ono po čemu je postao poznat. Zbog toga je My Friend Dahmer čisti exercise in futility: savršeno nezanimljiva, čak dosadnjikava indi dramica o tamo nekim američkim zgubidanima i bolidima previše patetičnim da bi zasluživali film.

Ništa od njihovih radnji – glupiranje po školi i po molovima, recimo – ništa od porodičnog života (sasvim svedena, nimalo dramatična priča o jednom od miliona sjebanih brakova na ovome svetu), ništa od naznaka društva (pozne 1970-te), NIŠTA to jebeno nema nikakve veze sa onim što je Damer postao. Jer on bi to postao i bez TIH roditelja, i bez TIH „drugara“, i bez TOG gradića i predgrađa i šoping mola... Otud je ovo neopisivo besciljan i besmislen, promašen i u korenu misguided film koji doslovno nema nikakvog razloga da postoji, jer ne baca ama baš ni najmanje svetlo na svog subjekta. Ama, ni svetalce. I završava se onamo gde bi pametniji film – počeo.

PS: Inače, ovo je zasnovano na stripu, i vidim komentare da je strip bolji od filma, da pametnije ulazi u ono što film nije ni dotakao. Možda. Proveriću nekad, kad/ako stignem. Ali što se filma tiče – slobodno zaobiđite, i radije gledajte dokumentarac!