Zbog čestih pritužbi pojedinaca koje neću imenovati, da je moje seciranje Tuševljakovića nedavno bilo preopširno, zaključujem 1) da je današnja publika neopozivo iskvarena kratkim EPP prilozima sa Popboksa, Jelou keba, Siti Megazajna, Blica i sličnih popularnih lokacija za brzinska međuprijateljska tapšanja po ramenima; 2) da je (internet) publika nenaviknuta na čitanje dužih, analitičkih tekstova; 3) a u svakom slučaju, ona ne želi mega-tirade onlajn, na tamo nekakvom blogu, nego isključivo u knjigama, časopisima i zbornicima (koje ne čita).
Stoga izlazim u susret takvim prohtevima, svoje opsežne analize čuvam za mesta prikladna tome (časopisi, knjige, naučni skupovi i sl.) a ovde, na blogu, probaću da se samo u najkraćim crtama, bez opširnih elaboracija, osvrnem na sadržaj najnovije antologije koju je priredio Goran Skrobonja, pod nazivom APOKALIPSA JUČE, DANAS, SUTRA. Budući da ona sadrži celih 25 priča i novela, na ciglih 666 strana, ipak ne obećavam da će ovaj tekst biti onoliko sažet koliko bi pratioci gorepomenutih glasila i EPP ispostava želeli, ali... probaću da sve smestim u dva dela. U prvome iznosim opšte utiske, konstatacije, ocene, kritike i pohvale, a u drugom se bavim konkretnim pričama.
Najpre nekoliko opštih primedbi.
a) Ovo što sledi su moje sasvim subjektivne ocene, zasnovane na merilima koja većinska publika sigurno ne deli. Drugim rečima, ponešto od ovoga što meni smeta, većina ili neće ni primetiti, ili neće tako videti, ili ako vidi – neće im smetati. Takođe, ponešto od onoga što ću pohvaliti zbog svoje nekonvencionalnosti možda neće za većinu predstavljati kvalitete.
b) Moje ocene su, kao i uvek, zasnovane na kriterijumima koje primenjujem na sve, i koji nisu prilagođeni lokalnim relativitetima, te zbog toga mogu zvučati strože nego što zapravo jesu. Prostije rečeno, ako od ove zbirke očekujete raznovrsnu, dinamičnu, manje-više zabavnu prozu – to ćete dobiti u sasvim dovoljnim količinama. Ako imate preferenciju, ili barem toleranciju prema "palpu" – onda ćete u ovome uživati još mnogo više nego ja. Ako tražite čitljivu žanrovsku prozu – od ove ovde, u ovoj zbirci, trenutno u Srbiji nećete naći bolju. Ja lično možda mogu na to dodati jedno "nažalost, bolje nema", ali takvu opasku većina žanrovske publike neće deliti.
c) Uopšteno gledano, APOKALIPSA JUČE, DANAS, SUTRA je opravdala svoje postojanje na nekoliko nivoa: dala je priliku većem delu aktuelnog žanrovskog krema da se nađe među koricama knjige, sa kolegama, što je u zadnje vreme sve ređa šansa; takođe je dala šansu nekim početnicima ili relativnim newcomerima da se pomešaju sa starijom ekipom, for better or worse; ponudila je presek sadašnjeg stanja u srpskom žanrovskom getu (uz par simboličnih gostovanja "iz regiona"), takvog kakvo je – tuđe nećemo, bolje nemamo (uz ogradu da nekoliko jakih imena nije prisutno u ovoj zbirci; od onih koji mi naročito nedostaju pominjem M. Piševa, Olivera J, Z. Jakšića i A. Markovića). Najzad, ponudila je sasvim pristojan nivo proze koja će, ipak, pre svega da "legne" fanovima žanra, dok je eventualni "crossover" potencijal više na nivou intrigantne tematike i prisustva nekolicine mejnstrim imena, nego li u smislu nekakve opšte ozbiljnosti ideja ili originalnosti i stilske visine, gledano en generale.
d) Uopšteno, ali iz mog ugla, zbirka je na nivou prethodne dve (BELI ŠUM i ISTINITE LAŽI), bez većeg iskoraka. Ako mi se ova polupuna čaša čini polupraznom, to je zbog toga što su me poprilično razočarale neke priče od kojih sam mnogo očekivao (Radunović, Nešić/Lazović, Bakić, Sarajlija), dok sam neke od boljih čitao još u rukopisu, pa sam zato u knjizi imao manje premijernih užitaka. Ako ništa drugo, zbirka je ipak ponudila i nekoliko prijatnih iznenađenja tamo gde ih nisam očekivao, pa je time bar donekle kompenzovano ne-isporučivanje od strane očekivanih majstora.
e) Opšte tendencije kojima se ova zbirka odlikuje:
- Vrlo visok nivo tzv. "pismenosti"; bar polovina, ako ne i više, ističe se natprosečno savladanim zanatom pitkog i nesmaračkog pripovedanja.
- Primetna dominacija zapadnih modela, pretežno iz pop-kulture (američki filmovi, TV serije, stripovi, video-igre, žanrovska proza), sa manje ili više uspelim proplamsajima "sopstvenog glasa".
- Uprkos pompeznoj temi, odsustvo primetnije idejnosti ili izraženijeg stava prema svetu (i njegovom smaku): motiv se uglavnom koristi kao ustaljena konvencija, sa nedovoljnim implikacijama ličnog svetonazora, što kod ove konkretne tematike (Apokalipsa!) još više bode oči nego li, recimo, u ranijim antologijama.
- Ovaj globalni pop-pristup se, pak, oslikava i na lokalnom planu, u smislu da je vrlo, vrlo mali broj priča ozbiljno, dubinski ukorenjen u ovdašnjem ambijentu, temama i problemima. Ne samo što se neke uopšte i ne dešavaju u Srbiji, nego bi se i mnoge od nominalno "ovdašnjih" sa zanemarljivim kozmetičkim izmenama lako mogle premestiti u – pre svega – Ameriku, kao zvezdu vodilju mnogih od zastupljenih pisaca. Lično, nedostajao mi je izraženiji odnos prema "sada i ovde" koji je tema smaka sveta, u zemlji sistematski, apokaliptički sjebavanoj već par decenija unazad, pružala maltene kao na tacni, ali većini je ipak bio draži holivudski pristup od metaforičkog bavljenja rušenjem tla ispod naših sopstvenih nogu. Naravno, oni koji od proze traže samo eskapizam i "dobru zabavu" uz zaborav na mučnu stvarnost okolo, pozdraviće ovu tendenciju, ili im barem neće smetati da ubiju nešto svog vremena protrčavanjem kroz niz novih varijacija na uništavanje sveta u kojem su već toliko puta saučestvovali kroz video igrice, stripove, filmove, video spotove itsl. tako da su na to odavno oguglali.
- Meni lično malkice je smetalo i to što je većina priča suviše "goody two shoes", suviše PG-13, suviše "politički korektna", nedovoljno "prljava" – što, takođe, naročito smeta kada imamo temu smaka jebenog sveta, pada svih vrednosti koje inače držimo samopodrazumevajućim, pada svih konvencija kojih se sada držimo ko pijan plota... Relativno malo od tog haosa je zaista uhvaćeno i preneto, a pritom manje mislim na onaj pirotehnički haos – toga, predvidivo, ima: rušenja, eksplozije, požari... – a više na onaj moralni i egzistencijalni haos: na jedan novi poredak u kome su stvari kao prijateljstvo, ljubav, brak, porodica, fini maniri, avantura, komedija, akcija, romansa, erotika – drastično preimenovani, izmenjeni, izbrisani i/ili zamenjeni nečim mutiranim, novim. Od pred/postapokaliptičkog majndfrejma, poput onog recimo kod Balarda, Barouza i sličnih proroka apokalipse – ovde jedva da ima nekih manjih natuknica. Mnoge ovdašnje "apokalipse" kao da su namenjene za Vila Smita, Anđelinu Džoli, Orlanda Bluma i slične. Izuzeci od ovog pravila su Žiljak, Petrović, Zelić, Mandić-Spasojević, Cvetanović, Sigma, Bakić i ja.
- Priređivač, Goran Skrobonja, više puta je
isticao postulat da je antologija uspešna ukoliko se svakom čitaocu u proseku dopadne trećina sadržaja, prema drugoj trećini je manje-više ravnodušan dok poslednja može i da mu se nikako ne dopadne. Ako se tako gleda, onda je ova antologija otprilike u tim nekim parametrima, pa možda i nešto jače (pozitivnije). Konkretno, 12 od 25 priča smatram natprosečnim i vrednim čitanja, a neko manje strog sigurno će naći za sebe i više.
- Za pohvalu je raznovrsnost tematike: iako se autori, koliko znam, nisu međusobno dogovarali ko će o čemu da piše, među ovih 25 priča ne postoje dve međusobno slične, čak ni onda kada je uzrok apokalipse isti (npr. zaraza, ili rat). Zbirka se odlikuje visokim stepenom osobenih, različitih pristupa, ne samo u smislu teme ili žanra, nego i formalnih i narativnih pristupa: od "pesme" preko kratke priče u fragmentima (povezanim ili ne), klasične kratke priče, pripovetke pa sve do opširnih novela od kojih neke mogu lako da se prošire u roman. Pošto je tema zbirke implicitno favorizovala SF pristup, ovde ima više priča koje naginju toj provenijenciji, a nešto je manje horora, ali to malo što ima – spada u vrh ovog izbora.
Konkretni osvrt na priče iz ove zbirke, u idućem nastavku.
– nastaviće se... –
