PALI ANĐEO (2013)

režija: Marko Marinković 

(96’)

Srbija - Kruševac - 1944.

Visoki SS oficir isleđuje devojčicu opsednutu Palim Anđelom.

Srbija - Kruševačko pozorište - 2013.

Grupa mladih umetnika ostaje zaključana u zgradi cele noći. Bez publike i glumaca, pozornica je mračna, hladna, sablasna... Tu, u mraku, tražiće se a već odavno su izgubljeni, vrištaće a glasovi će im se gubiti u tišini. Poslednjim bljeskom iz očiju, poslednjim krikom iz duše uvideće Palog Anđela. On je taj koji je izmislio igru, diktirao pravila i odredio onog koji će preživeti.

Što se tiče ovog FFF-a, prikazanog na ovogodišnjem FSFF-u, on je ok za taj nivo produkcije – odnosno, za kućnu radinost, kao malo ambiciozniji home movie (zezala se grupica drugara na jednoj lokaciji i usput se snimala...). Ima tu ponešto efektnih scena strave, pre svega zahvaljujući lokaciji (podrum i sl), ali film je predug, zaneli su se sa tim jurcanjem s kamerom po hodnicima i stepeništima, što posle nekog vremena trčanja gore-dole, tamo-vamo postane zamorno i monotono (naročito u spoju s amaterskom glumom i dijalozima). 

U hororu je TAJMING glavna stvar: moraš vrlo promišljeno da odmeriš šta, kako, KOLIKO pokazati... U tom smislu je prethodni film ovog reditelja, koji se dešavao u jednoj vikendici na selu, bio nešto bolji – i zbog svedenijeg zapleta, i zbog manje likova. Ovde ih ima previše, nisu baš svi akteri jednako talentovani, pa je gluma ponegde slabija i zbog više škripi "drama" – a naročito kulminacija, kada se rasplete na naci-sotonijada. 

Ideja da se iskoristi stvarno mesto (Kruševačko pozorište) i njegova hororična predistorija je u načelu ok, ali konkretno to povezivanje sa demonima i nacistima nije baš ubedljivo izvedeno. Naivno je, previše, u dramaturškom smislu (u trenutku dok Hitler orgija Evropom, "pali anđeo" se zamlaćuje s jednom devojčicom u fucking KRUŠEVCU!), a pipavo je i idejno tako koristiti vrlo konkretan zločin i njegove žrtve zarad jedne ipak trivijalne zabave. Šta je sledeće: "horor" o đacima streljanim u Kragujevcu koji ustaju kao zombiji i napadaju omladinu koja se ljubaka u Šumaricama? Istina, ako je to neko opravdanje, s ovim problemom ne umeju da se izbore ni mnogo veći igrači – pisao sam već ovde o dobrim-zlim pionirima kod Pavla Zelića, u romanu PEŠČANA HRONIKA, gde imamo sličnu situaciju (spoj stvarnih naci-zločina i lokacija sa fiktivnim horor storijama)...

Takođe, ovde nije ubedljivo rešen glavni problem – izolacija glavnih junaka na mestu koje se nalazi USRED GRADA, samo jednim STAKLENIM vratima odvojeno od glavne ulice... Trebalo je biti hrabriji i originalniji u tome i pogledati kako su isti problem, npr. rešili DEMONI L. Bave: ne u smislu da se to isto rešenje iskopira, nego da posluži za razmišljanje...

            Za pohvalu su i entuzijazam i trud i posvećenost žanru: nadam se da će Marko Marinković uspeti u svom naumu da upiše režiju na FDU, pa da se profesionalnije posveti filmu – mada, odmah neka se spremi na nerazumevanje i neznanje svojih budućih profesora po pitanju žanra koji ga najviše zanima. Ipak, stručna škola mu neće škoditi kako bi prevazišao bar neke od boljki ovog filma i naučio da zadovolji i nagradi strpljenje onih gledalaca koji mu nisu ni rodbina ni drugari.

KING KONG (2005)

**(*)

3-

KING KONG me je ostavio prilično neuzbuđenim.

Voleo bih da to mogu da otpišem samo zbog katastrofalnog zvuka na projekciji u Domu Sindikalaca – na koju sam bio osuđen jer su svi termiti u TUCKU tog dana bili rasprodati, a meni su ostali dani boravka u Bg bili bukirani drugim dešavanjima... Iz istog razloga nisam napustio projekciju, kako sam se premišljao – malo u nadi da će idioti ubrzo dovesti u red taj jebeni crknuti zvučnik (nisu!), malo zato što je bilo ili tada i tu, ili ko zna kad. U svakoj normalnoj zemlji oni bi sami prekinuli projekciju i uredno vratili ljudima pare: ovde su samo od-zenovali ta tri sata u nadi da niko neće da ima muda i ode do nekog od odgovornih i udavi ga za primer ostalima. A tako i beše.

Enivej!

Prvih sat vremena obiluje nepotrebnim scenama, ili nepotrebnim razvlačenjem onih koje JESU potrebne; drugih sat vremena odlikuje se apsolutnim overkilom efekata, scenografije, outrageous situacija i bubbahotep akcije (because we can-can!); najzad, treći deo je okrnjen neodstatkom pravog DRAMSKOG pay-offa i preteranim oslanjanjem na deja vu rasturanje usred velegrada (lepše i bolje ima u 6 puta jeftinijem HELLBOY-u, npr.) i na sub-spilbergovske konvencije, uz poseban overkil neumerenosti u ama baš svemu (tj. svaka bitna scena traje bar duplo duže nego što treba). Jaxon nikad nije bio suptilan reditelj, ali je u svojim filmovima zaključno sa (nepravedno potcenjenim i kod publike polu-propalim) FRIGHTENERS to uspevao da preobrati u svoj kvalitet. U LOTR trilogiji, i sada u Kongu, pokušaji DRAME, razvijanja likova ili neznamkakvog subtexta, prosto ne funkcionišu, ili su u najboljem – half-assed. 

Jaxon ovde postaje žrtvom 'King-of-the-World' sindroma: ubija ga odsustvo kontrole, ubija ga carte blanche koju je dobio posle LOTR fenomena, ubija ga neodmerena samouverenost koja je, uostalom, na sličan način i iz istih razloga, ubila i Šlajmalana (koji, za razliku od Jaxona, ni pre ni posle ŠESTOG ČULA, svog jedinog dobrog filma, nije pokazao da je imao bitnijeg potencijala da bude Neko & Nešto). 

SVE u filmu je veće, jače, bučnije i brojnije nego što ima ikakvog smisla da bude: i kola na ulicama NY-a, i zid na ostrvu, i lobanje (sa skroz nepotrebnim kvazi-horor zumovima i svajpovima) i prenabudženi domoroci, i sva ona čuda & čudovišta na ostrvu koja se vade iz šešira, po potrebi (uključujući i imbecilni deus ex machina sa giga-slepim miševima) itd. itd. Pukim dizanjem na kub svega u filmu ne postiže se efekat OSMOG SVETSKOG ČUDA već samo nekontrolisanog nabacivanja od strane zanesenog Jaxona, razmaženog deteta razularenog u mega-prodavnici igračaka. Poseban promašaj je trapavo, sirovo i perverzno potenciranje "romanse" između lepotice i zveri, koja je u originalnoj (nedostižnoj) verziji bila suptilno skicirana, a ovde se eksplicira do zoofilnih razmera - toliko da to postaje mučno i neprijatno!

Ipak, treba pohvaliti neke stvari iako za većinu njih nije direktno 'kriv' režiser, već njegov tim: dakle, sam King Kong je fenomenalno odrađen, u svakom kadru, kao i većina ostalih CGI scena, ako ne računamo stampedo bronto-ili kojih li već-saurusa. Posebna lepotica je džinovski crv, čisti Lavkraft, baš kao i one dža-bube (stonoga + ljuskar) koje spopadaju Naomi. Akanje sa tri T-Rexa po džunglama, ponorima i lijanama nije bez svojih draži baš zbog svog odsustva svake mere, jer refren u celom filmu je: because we can-can!

 

Da sumiram: Jaxon u kreativnom smislu postaje novi Šlajmalan, iako bi hteo da bude novi Spilberg ili novi Kameron (istina, brojne paralele mogle bi se povući sa TITANIKOM, tvorevinom koje se duboko gnušam), a što se tiče publike – ko preživi prvih sat vremena, nešto solidne jednokratne vašarske zabave može se imati u naredna dva. Da, znam da postoje neki koji se oduševljavaju smor-fest fantazi serijalom zvanim HOBIT: MJUZIKL + ŠMAUGOVANJE HOBITA + HOBIT NA KUB, ali to rastezanje knjižice od jedva 200 strana u višečasovnu gnjavažu niti sam gledo niti planiram da na to traćim vreme koje pametnije mogu potrošiti na italo-treš hororčiće iz 1970-ih, recimo!

MARTI MISTERIJA – ponovo među nama!

 Veseli četvrtak je izdao prvu knjigu svoje redux serije stripa Marti Misterija, od prve epizode pa nadalje, u novom pakovanju, sa novim materijalima (uključujući i jedan moj esej) – pa je ovo pravi čas da kažem par reči o značaju ovog stripa za mene, a i šire.

Marti Misterija je imao veliku važnost za mene kada se pojavio ovde, negde 1983. ili 1984. Bio sam tada školarac, četvrti razred osnovne, i moj jedini dotadašnji susret sa hororom u stripu bile su poneke epizode Zagora i Kita Telera. U to vreme još ni čuveni HORROR nije bio počeo da izlazi, a inostrani stripovi, na engleskom, bili su misaona imenica i potpuna nepoznanica u mračnom dobu pre interneta, pa još u fucking Niškoj Banji, gde je pojam stripa počinjao i ZAVRŠAVAO sa Lunovim Magnus Stripom i Zlatnom Serijom. 

            Marti Misterija je bio prvi veći korak ka uozbiljavanju mog interesovanja za fantastiku i horor – prvi koji je mračnu i mističnu tematiku koja me je do tada interesovala stavio u jedan širi kulturni i civilizacijski kontekst, odnosno koji je te teme povezao sa stvarnim svetom: sa manje znanim stranicama istorije, arheologije, astronomije, (paleo)biologije, mitologije, mistike, okultizma, folklora itd. Ukratko, bio je to STRIP koji me zainteresovao da čitam neke KNJIGE, i na tome sam mu večito zahvalan. Mislim da bi na sličan način mogao da deluje i na današnje čitaoce. 

            Sredinom 1980-ih u tadašnjoj SFRJ ionako je započinjao BUM tematike "natprirodnih pojava" u izdavaštvu, donekle potaknut velikom popularnošću TV serije MISTERIJE SVETA ARTURA KLARKA (i knjigom koja je išla uz nju), a odnekle zadahnut prvim znacima raspadanja te Jugoslavije, što se ogledalo i u sve većoj pomami za čudotvorcima, alternativnim istorijama, prekopavanjima i preispitivanjima raznih grobnica i spomenika, sve većim prodorom alternativnih ideologija i misaonih sistema (kabala, joga, Sai Baba, Don Huanova mistika, masoni, ezoterija, OTO, okultizam...) i sekti koje su počele da podrivaju našu samoupravnu socijalističku zajednicu...

            Ukratko, čitao sam požudno Martija Misteriju, gutao Klarkovu seriju istovremeno fasciniran i naježen njenim sugestivnim misterijama, a kad su krenule Tajne i Arka, pazario sam i to (i još ih čuvam!), kao i brdo knjiga na teme u rasponu od NLO-a i iščezlih civilizacija pa do spiritizma i okultizma (pri čemu su me potonji, s mojim postepenim zamračivanjem i definitivnim okretanjem ka hororu, sve više i intenzivnije zanimali od onih "dobroćudnih").

            Na više načina je Marti uticao na mene. Pre svega, golicajući mi maštu izobiljem misterija, od kojih su mi neke bile nove, a o pojedinima sam već tada znao više nego što je u stripovima bilo nagovešteno.

            Zatim, kroz ideju biblioteke. Marti je od mene stvorio bibliofila: kod njega sam prvog video tako veliku PRIVATNU biblioteku, odnosno ceo stan pretvoren u skladište knjiga, i poželeo da jednog dana i ja imam tako nešto – naravno, sa sadržajima prilagođenim MOM ukusu. Takođe, kod njega sam prvi put susreo ideju sakupljanja i čuvanja knjiga radi reference, a ne nužno za čitanje od korica do korica. On, naime, u jednoj od ranijih epizoda kaže da nije pročitao, niti namerava da pročita sve te stotine i hiljade knjiga koje drži u stanu – ali kupuje svaku koja je na temu ili od autora vrednih pažnje, tako da mu JEDNOM, ko zna kad i zbog čega, može zatrebati i biti od koristi.

            Najzad, možda i najkrupnije i najpresudnije: upravo Marti Misterija mi je po prvi put otkrio čudesni zlokobno-fascinantni svet Hauarda F. Lavkrafta – baš tu sam, na stranicama epizode KUĆA NA GRANICI SVETA (tj. Užas u Providensu), bio nepovratno zaražen tom mitologijom, postao opsednut ovim piscem i njegovim svetom, tim više frustriran što u to vreme nijedna jedina njegova priča nije bila dostupna na srpskom (a knjige na engleskom, barem meni, nisu tad nikako bile dostupne – zapravo, sve i da jesu, moje tadašnje vladanje engleskim nije bilo dovoljno za Lavkraftov barokni i zahtevan stil).

            U ovoj prvoj MM knjizi Veselog četvrtka naći ćete moj esej S ONE STRANE STRAVE u kome se opširnije i detaljnije bavim značajem ovog stripa uopšte, a naročito iz ugla horora (bez obzira što MM nije pretežno horor strip, naravno). Pri tom poseban akcenat stavljam upravo na ovu izvanrednu lavkraftovsku epizodu i objašnjavam zbog čega je smatram jednom od najboljih adaptacija Lavkrafta u stripu – IKADA. Takođe, otkrivam kako je baš ova epizoda uticala na mene kao pisca, a pre svega na moj roman NAŽIVO. Zato, da se ne ponavljam ovde, pročitajte to u ovom spektakularnom Necronomicon-sized izdanju.

            (Napomena: sve ilustracije i skenovi iz epizode Užas u Providensu koje koristim ovde, na blogu, potiču iz starog, Dnevnikovog izdanja! Ostale fotke potiču sa Darkwood foruma i sa FB stranice Veselog četvrtka )

Prva knjiga "Marti Misterija" ima 740 strana (!!!) i sadrži:

- dve neobavljene priče (Kastelijevi junaci-prototipi za Martija Misteriju)
- 6 prvih celovitih priča
- tekstualne rubrike "Misterijine misterije" vezane za ove priče
-i esej Dejana Ognjanovića "S one strane strave".

Konkretno, unutar ovih korica naći ćete sledeće epizode:
Ljudi u crnom;

Osveta Boga Ra;

Operacija Arka;

Prokleto pleme;

Užas u Providensu;

Zločin iz praistorije.

 

            Urednik Dušan Mladenović zaista je obavio IZUZETAN posao s ovim izdanjem, i da se ja pitam, sve i da ništa drugo do sada nije uradio u Veselom četvrtku, ovime je zaslužio da mu se dodeli NACIONALNA PENZIJA, i to jedna srpska a jedna italijanska!

            Zašto je ovo izdanje MUST HAVE prvog reda, pa time logično okićeno i Ghoulovim pečatom preporuke?

            1) Radi se o odličnom stripu u svojim najblistavijim trenucima, pametnom, zabavnom i čitljivom i dan-danas, tri decenije od izlaska. To je retko uspeo spoj avanture, misterije, mistike, humora, tihe jeze, mestimične strave i intelektualnih podsticaja koji prevazilaze golu eskapističku zabavu (mada to savršeno funkcioniše i kao "samo" to)!

            2) Nostalgija. Blast from the past. Za nas, matorce koji smo to čitali još ONIH DANA. A i današnjoj mlađariji moglo bi da bude simpatično, na primer, kad vidi kako su početkom 1980-ih izgledali tada-moderni kompjuteri i flopi-diskovi, a kako su, pak, crtači zamišljali pradrevne kompjutere (veličine sobe ili kuće)!

            3) Ako su vam se ubuđali, požuteli i raspali primerci ovog stripa u "Dnevnikovom" izdanju (kao moji, recimo), ovo je daleko najpovoljniji i najbolji način da ih imate ponovo, u mnogo boljoj štampi, na boljem papiru, u boljem prevodu, i u INTEGRALNIM verzijama (jer "Dnevnik" je seckao i izbacivao stranice iz nekih epizoda, uglavnom iz političkih razloga...). Takođe, više ne morate da se smarate kretenskim stripom ĐIL kojega je "Dnevnik" trpao zajedno s Martijem u prvih 15-ak brojeva, iako ta budalaština o nekakvom "modernom kauboju" nije imala ni najblaže tematske, poetičke ili stilske veze sa MM-om!

            4) Kao što rekoh, pored čak ŠEST čitavih, kompletnih epizoda, ovde imate i dve nikad do sada kod nas objavljivane epizode u kojima je Kasteli ispipavao teren i sopstvene stvaralačke mišiće, dok nije napokon uobličio Martija kakvog znamo i volimo.

            5) Dizajn ovoga je predivan: u unutrašnjosti ispred svake epizode imate njenu KOLOR koricu, na masnom papiru, kao i razne druge ilustracije vezane za Kastelijeve stripove, za Martija, i za njegove misterije.
            6) Marti Misterija je, za izučavaoce stripa na ovim prostorima, neophodna karika koja nedostaje između populizma jednog Zagora (i kompanije) i autorskog, ekscentričnog Dilana Doga. I mada je to idejno nešto konvencionalniji strip (baš kao i njegov pomalo dosadnjikavi "junak": imućni, ugledni pisac i TV zvezda), i mada su crtači ovog serijala, u globalu, bili slabiji nego kod Dilana, Marti je ipak visoko uzbudljiv, podsticajan i zabavan strip, tačno na granici između "omladinske" i "adult" strip-literature. I ma koliko se feminista u meni grčio pred inicijalnim prikazom Dijane, Martijeve verenice (sklone napadima ljubomore, razbijanja vaza i sl. histeričnim izlivima), u načelu je ovo ipak prilično moderan strip koji je sasvim solidno "ostario" (tj. nisu vam neophodne TRASH naočari, kao za čitanje Zagora danas)...

            7) Kao i obično, VČ uvek daje više: povrh svih izvornih i dodatnih materijala, tu je i specijalno naručeni tekst stručnjaka (ovde: dr Ghoul) da poduči i zabavi, kao što se to čini i u DILAN DOG knjigama, a i u nekim drugim izdanjima (npr. TEX).

            8) Cena je više nego razumna i čak povoljna kad se uzme u obzir šta dobijate za oko 1.500 din (ako se učlanite u Klub Čitalaca) – dakle, 740 strana kvalitetno i s ljubavlju odrađenog posla, ŠEST punih epizoda, dodaci, kolorne stranice, itd itd itd. Probajte da za te pare negde kupite prvih 6 (sad već požutelih) "Dnevnik" izdanja. Ili, još bolje, proverite pošto su nedavna hrvatska redux izdanja MM-a (hint: kod njih JEDNA epizoda košta skoro kao celo ovo izdanje), i shvatićete da je ovo što je VČ objavio zaista važan i hvale vredan poduhvat – itekako vredan vaše pažnje i novčanika i BIBLIOTEKA!

            Da, ovo zvuči kao EPP, ali samo zato što iskreno mislim svako slovo ovde napisano, i što me beskrajno raduje ovo izdanje, kao i počast da budem deo njega kroz svoj skromni prilog. Koliko vidim na strip-forumima, ovo izdanje je pobudilo veliko interesovanje ne samo u Srbiji nego u celom regionu, pa stoga, ako planirate da ovime častite sebe, učinite to što pre, dok tiraž nije planuo!

THE WORLD'S END (2013)

***

3

            THE WORLD'S END je akciona SF-horor dramedija reditelja filma SHAUN OF THE DEAD, i prilično je dobra. Ako ste ovde samo zbog fucking preporuke – da, VREDI GA GLEDATI!

            Ako ste, pak, ovde zbog mudrih misli, pronicljivih opservacija, vickastih, ekscentričnih i ekskluzivnih analiza i sinteza – na pravom ste mestu! Ali, znajte da ovaj rivju, od sad pa nadalje, sadrži krupne SPOJLERE, jer ovde se objašnjava sama esencija ovog filma, uključujući tu i njegov kraj.

            THE WORLD'S END je smela parabola o pristupanju Srbije Evropskoj Uniji. Pošto su današnji srpski reditelji skoro bez izuzetka imbecili koji se ne bave realnošću sveta u kome žive, niti aktuelnim temama i dilemama svoje zemlje, nego svet i Srbiju uglavnom posmatraju iz sigurne topline unutrašnjosti svojih dupeta (pa su im i filmovi zato adekvatno ružni i glupi i irelevantni), onda smo prinuđeni da nam najbolje srpske filmove u poslednje vreme snimaju stranci. Prvo je to bio Refnov PUSHER 3, koji se na originalan način bavio suštastvenim pitanjem nacionalnih tenzija između Srba i Albanaca, i uopšte pitanjem Kosova i njegove trenutne uloge u Evropi (leglo kriminala, droge i prostitucije), a sada se, evo, Edgar Rajt, u prikladno nazvanom KRAJU SVETA (KAKAV POZNAJEMO) pozabavio i drugim po redu (ako ne i prvim) suštastvenim pitanjem današnje Srbije – naime, njenim predstojećim (navodnim) pristupanjem EU, i tenzijama koje to sa sobom nosi.

            Glavni junak je Gari King (Sajmon Peg). Gari je vojvođanski sleng za "baja", "tip" odnosno "ortak", a King je, naravno, ono što svaki Srbin za sebe misli da je – Kralj. Jer, kao što nam to RAVNA GORA nedavno reče, "Narod koji izgubi kralja – izgubio je sve!" Pošto "bez kralja – ne valja", a njega smo izgubili, danas svaki Srbin pounutarnjuje izgubljenog Kralja, i sebe samog vidi kao jednog (tj. Kralja).

            Naš Kralj, naravno, živi u prošlosti. Sluša muziku iz 1980-ih, odeva se kao da '80-te nikad nisu prošle, ružno je ostario, pati od arrested developmenta, suštinski je infantilan, bučan je i ne sluša nikoga osim samog sebe, nabio čet'ri banke u guzicu a još neoženjen, neobrijan je i smrdi na luzerstvo (i na pivčugu), i opsednut je davno prevaziđenim (neuspelima) poduhvatima. Dakle, prosečan Srbin.

            Kralj ne priznaje sadašnjost, ne prihvata realnost. Svi njegovi ortaci odavno su, što rek'o Frojd, "prihvatili načelo realnosti": oženili se, izrodili klinčuriju, rade dosadne poslove koje mrze ali nečim treba prehraniti familiju – bacili u podrum stare ploče i kožne jakne, sad vezali kravate, utegli se u odela, robuju od 7 do 3 ili od 9 do 5, kuća-pos', pos'o-kuća… poneka slava ili rođendan, i tol'ko.

            Ali, Kralj oličava esencija srpskog duha nezavisnosti i nejebanja žive sile: fućka mu se za kravate i za žene-decu, on glumi darkera i još sluša Sisters of Mrsi (imidž darkera savršeno je u skladu sa još jednim tačno-pogođenim Srbinom u stranom filmu, naime – Kralj je po tome naslednik Gavrila the Great-a, iz Medinove odlične NAJTUŽNIJE MUZIKE NA SVETU). Naravno, ne može Srbin da bude pravi darker, jer mračnjaštvo nije u njegovoj slovenskoj krvi. Crnina na njemu deluje fejk jer ipak je on arhetip za fun loving animal koja voli da loče pivo, Mrsi or No-Mrsi.

            Enivej, Kralj je predstavnik duha bunta i parole "Srbin se saginjati neće" u svetu u kome su se svi ostali sagli, i primili šta treba da prime, i još se smeškaju dok ga primaju. S velikom mukom on natera svoje "japi" ortake (koji su Izdali Stvar) da ponove svoju nekadašnju akciju iz mladost-ludost dana: da za jedno veče odrade svih 13 kafića (ovde: pabovi) u svom mestašcu tako što će u svakome da popiju po kriglu, sve do poslednjeg kafića UZDRAVLJE (aka THE WORLD'S END).

            Međutoa! U toj akciji nailaze na prepreke. Pre svega, pošast korporativnog kapitalizma i globalizma i brendizma ubila je duh tihi mesta. Ti kafići više nemaju dušu, nemaju onaj unikatni i osobeni šmek koji su, u 1980-im, još uvek imali. Nema veze, Kralj je suviše duboko zagnjuren u prošlost da bi to uopšte primetio, i ponaša se kao da bezdušni, bezlični pabovi, koji svi liče jedan na drugi, i dalje imaju onaj nekadašnji individualni duh. 

            Ali, njemu se sprema surovo buđenje! Tu je i jedna mnogo gora prepreka. Nimalo slučajno, nju isprva otelotvorava omladina ovog malog mista. I mada naizgled deluju kao delinkventi, ispostavlja se da su upravo suprotno od toga: bezdušni, bezlični roboti u šakama Novog Svetskog Poretka.

            Time nam film nudi prodornu istinu koju tek treba da se probije do analnih dubina naših zabrinutih kvazi-angažovanih filmotvoraca, koji se bave kojekakvim skinhedima i ŠIŠANJIMA i VARVARIMA i tako nekim nebitnim manjinama, slepo bauljajući i ne prepoznajući pravi problem, koji Rajt tačno dijagnostifikuje (Damn wRight)! Mnogo veća pošast od maloletnih delinkvenata i tako nekih "ekstremnih" grupa jesu – prividno dobra dečica, odlikaši, Vukovci, stipendisti, POSLUŠNI GUTAČI KURCA svih boja i rasa (nebitno da li je taj kurac pravoslavni ili briselski, ćirilični ili latinični)!

Da, pravi Satanin nakot su svi ti sluzavi klonovi Rastka Poceste i tome sličnih kreatura što jedva čekaju da sebi oko guše namaknu omču zvanu "kravata" pa da mašu plavim zastavicama jer sanjaju da im dođe globalni market na seoski trg, pa da zapevaju ODU RADOSTI: svi ti budući partijski kadrovi, stranački jurišnici orni da dudlaju svom Lideru: danas Vučiću ili Dačiću, sutra već nekom drugom Murti, kad Kurta (neminovno, po izvršenju svog izdajničkog zadatka) sjaše. 

 

 Da, ti odlikaši (što ne postavljaju pitanja), ti odlični studenti što ređaju desetke (da li državnih ili megatrend run-of-the-mill mlinova, nebitno; pokretna traka je ista, samo su nijanse različite) a NE ZNAJU NIŠTA, ti fah-idioti, prazni manekeni, plastične olupine spremne da se u njih ulije ma kakav sadržaj (nema veze koji, samo sipajte gospodine profesore predsedniče svešteniče, samo mi dajte stipendiju honorar platu nameštenje poziciju) – e, TO je ultimativno ZLO, a ne šačica maloletnih "ekstremista" koji bi sutra mogli da se počiste i društveno-korisno angažuju, samo da postoji volja tamo gde treba.

            Kralj, naravno, ne pada na te body snatchers fore, i u spektakularno-antologijskoj prejebano nemreš-bolivit režiranoj sceni makljaže u klozetu (how convenient!) stane zavrat tim malim nakazama, i uz pomoć naprasno probuđenih ortaka i'cepa gi k'o pile dzivku, pokida gi k'o Panta pitu i polomi gi k'o dete zvečku! 

Sladostrašće ovog masakra jasno govori o emocionalnom i idejnom involvmentu autora a klanica je ublažena plavom krvlju žrtava – ne, nije to KRALJEVSKA plava krv, nego MASTILJAVA: ovim robotima u venama umesto krvi curka mastilo iz penkala i pečata doživotnih SLUŽBENIKA sistema!

Posle još nekoliko scena akcije i jurnjave po mestašcu razotkriju se prave (globalne) razmere pošasti robotizacije u kojoj se individualizam zamenjuje bezlobličnom plastikom, a živi ljudi prividom života, poslušnim simulakrumima. Na samom kraju – u podrumu kafića KRAJ SVETA – vidimo da su za sve krivi TUĐINCI (ALIENI) iz dalekog svemira: jasna metafora za EU naciste. 

Ta metafora postaje jasna ako samo pažljivo, iz Ghoul-angle-a, osmotrimo i oslušnemo poduži dijalog koji naš Kralj (s mestimičnim upadicama ortaka koji nisu u međuvremenu badisnečovani) ima sa nevidljivom, amorfnom vanzemaljskom "inteligencijom" oličenom u bleštavom svetlu koje nije lucifersko, prosvetljujuće, nego podmuklo, zaslepljujuće. Citiram iz filma ovu deonicu:

EU: Ovde smo da aktiviramo

vaš pun potencijal.

Kao što smo uradili sa nebrojenim

svetovima širom galaksije.

KRALJ: Ma nemoj? A kako to?

EU: Izmenili smo mali deo populacije

na ključnih 2000 mesta širom planete.

Ovo obezbeđuje maksimalnu pokrivenost.

Odatle smo stvorili "simulante"...

...koji šire našu ideologiju putem

miroljubive indoktrinacije.

Naš cilj je jednostavan: pripremiti ljude

da budu deo naše zajednice.

Ova metoda zahteva neke žrtve.

Što manje zamena napravimo

utoliko je naša operacija uspešnija.

Umemo da cenimo to kada

nam neko pristupi dobrovoljno.

Onima koji su spremni

da to učine...

...nudimo primamljive podsticaje.

Šansu da ponovo budu mladi

sa sačuvanim odabranim sećanjima...

Zar ne bi želeo tako nešto?

Zar to nisi oduvek želeo?

Lepota našeg sistema

je u tome što svi dobijamo.

Nema gubitnika.

 

KRALJ: Ko si bre, jebote, ti, da dođeš

ovde i govoriš nam šta da radimo?

EU: Mi smo "Mreža". Ovde smo

radi vašeg boljitka.

Zar nije bilo čudno što je informaciona

tehnologija napredovala za ove 23 godine...

Zemlja se smanjila ali istovremeno i

povećala kako se povećavala povezanost?

Ovo je naše delo!

I ovo je tek početak.

KRALJ: Oh! Odjebi, lampo!

Vi ste deca i

treba vam vođstvo!

Nema mesta nesavršenostima.

Hej, Zemlja nije savršena! U redu?

...i ljudi nisu savršeni.

I čik pogodi? Nisam ni ja.

Otud potreba za našom

intervencijom...

Mora li galaksija da trpi celu planetu

naseljenu ljudima poput tebe?

Ko je tebe postavio

za šefa? Je li?

Ko si pa ti da sudiš svima?

Možda misliš da je Gari kurac...

...i jeste pomalo kurac...

Ali to je moj kurac!

On šteti sebi baš kao što

Zemlja šteti celoj galaksiji.

Šta reče?

Ponavljate iste cikluse samouništenja

iznova i iznova.

Trenutno je vaša planeta

najmanje civilizovana u galaksiji.

Šta kaže?

-Da smo gomila sjebanih.

To je osnovno ljudsko pravo!

Ovu civilizaciju su osnovali

sjebani i znaš šta?

Ponosan sam na to.

Kako ide ona izreka?

Grešiti je...

Grešiti je ljudski.

-Grešiti je ljudski!

Dakle...

Ne verujemo da vi predstavljate

ceo ljudski rod.

Vi ste samo dvojica muškaraca.

Dvojica pijanih muškaraca!

Odbijate mudrost

bezbroj sunčevih sistema!

-Rekao si da niste ovde da nas pokorite?

(…) Mislim da si odabrao pogrešnu

planetu, prijatelju.

Da, mi smo ratoborniji, tvrdoglaviji i

veći idioti nego što možeš da pojmiš.

I ne pričam samo o Gariju.

Da! Ima mnogo Garija Kingova!

-Ali malopre si rekao...

Znam šta sam jebeno rekao!

Tvoja vulgarnost i laži ilustruju nezrelost

cele tvoje vrste i tebe kao jedinke!

Penji se u svoju raketu i odjebi

nazad u Legolend, pičko!

- Da! Prestani da nas

starbakuješ, čoveče!

Dužnost nam je da

vam postavljamo izazove!

Ostavi nas našoj sudbini, galaktički gade!

-Ne razumete! Mi...

-Niko te ne sluša!

... kada biste znali...

-Prihvati to!

Mi smo ljudska rasa. I ne volimo

da nam neko naređuje šta da radimo.

Šta vi želite?

Da budemo slobodni!

-Da.

Slobodni da radimo šta hoćemo!

-Tako je.

Želimo da pijemo!

I da se zabavljamo!

I to ćemo i da radimo!

Besmisleno je raspravljati

se sa vama.

Ostavićemo vas...sopstvenoj sudbini.

Stvarno?

-Da.

Jebite se!

 

            E, tako govore pravi Srbi sa ovakvim zlikovcima. Barem na filmu.  

U stvarnosti, ovakve bundžije su ućutkane, skrajnute, zatrte da bi na vodeća mesta došli POSLUŠNI, KOOPERATIVNI, oni što hoće da SARAĐUJU, što NE POSTAVLJAJU NEZGODNA PITANJA, što neće da talasaju nego sve PROBLEME REŠAVAJU SAMO PREGOVORIMA, ovi što im je refren "They say jump – you say: HOW HIGH", što NE GLEDAJU U PROŠLOST, jer pustili su da begonije budu begonije a božuri da budu nezavisnokosovski božuri…

            No, dobro. Pustimo te begonije. Što se filma tiče, šteta je što je ova bla-bla deonica preduga – što se u njoj dotad prilično sinematičan film pretvara u radio-dramu (bez obzira što se tu kazuju vredne i poučne stvari: ipak je na filmu lepše POKAZATI nego KAZATI, naročito u ovolikoj preteranoj meri), i što posle tolikog brbljanja film oseća potrebu da to nadoknadi usiljeno naguranom pirotehnikom i jurnjavom u kojoj naši beže pred plamenom kuglom eksplodirajućeg badisnečovanog gradića: zaista nepotreban dodir holivudizacije u inače solidnom engleskom (i srpskom!) filmu.

            Ako tome dodamo predvidivo-tupavi željoispunjavajući epilog kao i da filmu treba previše vremena da stane na noge, otpočne s pravom pričom, i uopšte da pronađe pravi ton (što biva tek u apsolutno genijalnoj sceni lomatanja s klinčurijom po klozetu – možda i najboljim set-pisom koji videh ove godine u filmu ma kog žanra!), onda je jasno zašto ovom KRAJU SVETA ne mogu da dam više od jedne solidne trojke. Inače, muzika je odlična, vizuelni efekti i maske perfektni, a režija je zaista prva liga, naročito u tih nekoliko scena kada se naši (Srbi, od krvi i mesa) bore sa EU robotima, otkidaju im delove tela i makljaju ih njima... 

            PS: Fotke za ilustraciju ovog rivjua namerno sam skinuo sa verzije filma sa kineskim titlovima, kako bih naglasio pošast globalizacije koja je i ovu dalekoistočnu zemlju počela da gazi i zombifikuje. U međuvremenu se pojavio dobar, čist rip bez tih titlova, pa ko voli – nek izvoli!