GOLEM u Pragu

 

Kao što znate, prošle godine sam za Orfelin priredio ultimativno srpsko izdanje okultno-mističnog i fantastično-jezovitog romana GOLEM Gustava Majrinka. Možda imate po kućama neko ranije izdanje ovog klasika, ali – šta ovo Orfelinovo čini obaveznim i ultimativnim? O tome sam već iscrpno pisao OVDE, pa kliknite.

            GOLEM je, po mnogo čemu, jedan od ultimativnih romana o mističnom gradu Pragu, „evropskoj prestonici magije“ kako su ga mnogi nazivali.

Stoga sam veoma srećan što se prethodnih meseci ukazala prilika da čak dvoje vernih čitalaca ovog bloga prošeta baš naše zamašno izdanje po Pragu, i uslika ga na nekim lokacijama relevantnim za ovaj roman i za legendu o Golemu, na koju se on nadovezuje.

            Pre svega, čest „Prijatelj knjige“ u mojim novijim izdanjima je Nemanja Mijailović, dakle jedan od onih koji znatnim finansijama pripomažu moje samizdate, a sada i DOLAZAK HORORA kojeg uskoro izdaje Orfelin. On živi u Pragu, pa se rado odazvao mojoj molbi da načini GOLEME fotke.

Evo njegovih slika Golema! Razne Golem-related lokacije su tu: stara jevrejska sinagoga gde se po legendi nalaze ostaci Golema, grob rabina Leva, njegova statua, plus nekoliko slika sa starog jevrejskog groblja…

Većinu fotki u ovom postu načinio je Nemanja. Ali onda se ukazala prilika za još jedan ugao, jer je u Pragu turistički boravila čitateljka Milijana Planinčić Burda, pa je i ona sa sobom ponela prigodnu knjigu i načinila 5-6 prigodnih fotki kojima takođe krasim ovaj post.

Tačnije rečeno, da ne budu pobrkani ovi autorski prilozi, Miljanine su fotke ove koje vidite u ovom uvodnom delu posta, zaključno s donjom, koja prikazuje kip Rabina Leva. 

Nemanjine slede ispod, kao ilustracija dva ekskluzivna odlomka iz Orfelinovog GOLEMA. Naime, jedan od razloga da imate baš ovu knjigu je i taj što Orfelinovo izdanje sadrži i dva veoma zanimljiva Appendixa koji se prvi put javljaju na srpskom. Prvi je Majrinkov esej „Grad sa tajnim otkucajima srca“, posvećen magiji Praga, najvažnijeg i najinspirativnijeg grada za ovog pisca (a i šire).

Evo odlomka iz tog eseja:

„Čim sam tada prešao prastari kameni most preko spokojnih valova Vltave ka Hradčanima, i njihovom turobnom zamku koji odiše oholostima starog hamburškog plemstva, zaposela me je duboka strava, koja nije imala objašnjenja. Od toga dana, ta strava nije me ni na tren napustila, sve vreme dok sam – a to je čitav ljudski vek – živeo u Pragu, gradu sa tajnim otkucajima srca. Nikada me nije popustila u celosti; i danas me obuzima kada se prisećam Praga, ili ga sanjam po noći. U duši se mogu prisetiti svega što sam dosad proživeo, jasno kao da stoji preda mnome pršteći od života... no, dozovem li Prag u sebe, pojavljuje se jasnije no bilo šta drugo – tako jasno, čak, da prestaje biti stvarnost, već se čini sablasnim. Svako ljudsko biće koje sam tamo poznavao postaje avet i stanovnik carstva koje ne zna za smrt. Lutke ne umiru kada ih sklone sa pozornice; a lutke su sva bića koja ovaj grad sa tajnim otkucajima srca sadrži. Drugi gradovi, ma koliko bili stari, meni se čini da su pod vlašću svojih stanovnika; kao dezinfikovani antifungalima – Prag oblikuje i rukovodi svojim stanovnicima kao lutkar, od njihovog prvog do poslednjeg daha.“

 

 

Drugi Appendix koji sam uvrstio u ovog GOLEMA jesu kratke „Jevrejske priče o Golemu“, iz starih izvora, o nastanku, osobinama i uništenju Golema. Evo i odatle jedne priče:

 

 

Golem besni

 Rabin Lev uobičajio je da svakoga petka poslepodne zada Golemu neko dnevno uposlenje, jer nije želeo da ga ovaj uznemirava o Šabatu, izuzev u izrazito hitnim slučajevima. O Šabatu, Rabin Lev obično nije zadavao Golemu koji drugi zadatak osim da čuva stražu.

Jednom prilikom u petak poslepodne Rabin Lev zaboravio je da zada Golemu dnevno uposlenje. Stoga Golem nije imao šta da čini.

Gotovo da je bilo veče i ljudi su se pripremali za doček Šabata. Bez ikakva upozorenja, Golema su zatekli kako besni po Jevrejskoj četvrti kao mahnit, želeći da razlupa sve pred sobom. Od dokonosti bilo mu je dosadno i pobesneo je. Kada su ga ugledali, bežali su pred njime, poviknuvši: „Golem Josif je poludeo!“

Proširila se silna panika i vesti su uskoro dosegle i Rabina Leva koji se molio u Staroj – Novoj sinagogi. Istrčao je i pre no što je video Golema, povikao je: „Josife, stoj!“

Ljudi su videli kako je Golem stao i ukopao se nepomičan u mestu. U tome trenu ličio je na stub i sva njegova strahovitost isparila je.

Potom su kazali Rabinu gde se Golem ukopao, on je otišao tamo i došapnuo mu: „Idi kući i lezi u postelju!“ I Golem ga je poslušao voljno kao dete.

Rabin se zatim vratio u sinagogu i naredio pastvi da ponovo zapevaju jedan od subotnjih psalama. Od toga petka, nikada se više nije ponovilo da ne zada Golemu dnevno uposlenje, jer je dobro znao da bi Golem mogao da razruši čitav Prag da ga ovaj nije na vreme zaustavio.

 

            Za kraj, podsetiću vas da je i sam Lavkraft bio oduševljen ovim romanom: „To ja zovem pričom! (…) Kako je roman sjajno suptilan — nema konkretnih čudovišta, već samo nejasnih nagoveštaja nezamislivih prisustava i uticaja! Roman prikazuje maglovitu, mračnu stravu drevnog praškog geta kao što sam ja slabašno pokušavao da uhvatim stravu nekih drevnih i zaostalih rukavaca Nove Engleske.“ 

(H. P. Lovecraft to R. H. Barlow, 20 Apr 1935)

            Ako još uvek nemate GOLEMA, možete ga naručiti od mene, na mejl dogstar666 at yahoo dot com (cena: 1.100 din + ptt), ili od Orfelina, ili ga kupiti na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu, od 25. oktobra.

Još jednom hvala Miljani i Nemanji na svim vidovima podrške, uključujući i ove foto-sesije.

    

THE WAILING (El Llanto, 2024)

 

Nedavno sam vam kazao da sam napravio dugu pauzu posvećenu pisanju Knjige, pa zbog toga u 6 meseci nisam pogledao ni 6 filmova. Ali pratio sam šta se zbiva, arhivirao, čuvao, i kad sam najzad mogao – bacio se na njih, po redu prioriteta koji mi je moj njuh sugerisao. I, bingo! Prva dva koja sam pogledao bila su oba odlična: o japanskom BEST WISHES TO ALL (2023) sam već napisao koju, a sad evo i osvrta na onaj bolji. Bar meni.

            Dakle, ovaj THE WAILING *nije* onaj korejski THE WAILING koji sam vam odavno hvalio a onda i kudio ovde.

            Ovaj THE WAILING *nije* rimejk onog THE WAILINGa.

            Ovaj THE WAILING je špansko-argentinsko-francuska horor drama. I svoj naslov zaslužuje daleko bolje i smislenije od korejskog. Svejedno, nije im mudro što nisu našli neki drugi naslov, koji neće potencijalne gledaoce dovoditi u zabludu i zbrku…

            O čemu se ovde radi? Mlada i vrlo ljupka Španjolka otkrije da njeni roditelji to nisu, da je bila usvojena, a da je njena prava majka nedavno umrla, i to ubrzo nakon što je odslužila 20 godina u zatvoru, zbog ubistva. U Argentini! Ona počne da istražuje svoju pravu majku, ali u to se ubaci i misterija jedne jezivo brutalističke stambene zgrade koja, izgleda, postoji i u Španiji i u Argentini, a iz koje ona, i samo ona, čuje to žensko lelekanje, jaukanje i cmizdrenje iz naslova.

            A onda počne da na video snimcima viđa jezivog matorca koji izgleda kao dirty old man i istovremeno kao podgrejani mrtvac.

            A onda taj duh-mrtvac, tokom njenog video-četa s dečkom, koji studira u Australiji, ovome nesrećniku dođe s leđa i razbuca mu lubanju, na njene oči, tj. ekranu.

            A onda ona, s dve drugarice, reši da ode u onu jezivu zgradurinu odakle se čuje lelekanje… I tu se nešto jezivo izdešava…

            A ONDA – idemo 20 godina ranije, iz Španije pravo u Argentinu, 1998. Novi ambijent, nova likinja. Božanstveno prelepa studentkinja filma (uz to lezbejka) postane opsednuta drugom devojkom koju slučajno spazi iz busa na ulici, i počne da je prati i tajno snima svojim kamkorderom…

            I tu krene deo filma u kojem i reditelj i gledaoci kao da zaborave da su u horor filmu. Realno, objektivno, taj deo se mogao komprimovati, skratiti za bar 15-ak minuta. Nema pravog razloga da traje toliko. ALI, s druge strane, ako to znači da ćemo duže posmatrati ovu lepoticu, ko to tamo oće da seče i izbacuje ovo?!

            Uglavnom, kad se reditelj seti da je ovo što pravi neki kao horor, onda se na video snimku te uhođene ukaže isti onaj gadni sablasni starkelja, koji se vrzma oko nje, nesluteće. I stalkerka-snimateljka reši da joj se približi… I onda bude šta bude…

            Žan Lukac Glodar je, za života, govorio (na francuskom): „Sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura, jedna pura i dva pandura.“ Ne, ovde mora doć’ cenzura: to je iz drugog filma. Glodar je, zapravo, parlao: „Sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura i jedan pištolj.“

            Glodar, naravno, nema pojma, jer kako ovaj film pokazuje, sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura i jedan zli duh. Ali, po principu „the more the merrier“, još bolje je kad, kao u ovom VEJLINGU, imaš TRI DOBRE CURE i jednog zloduha.

            Ovo je film koji božanstveno spaja muški šovinizam i – feminizam. Ovo prvo, jer nam daje priliku da jednim zaista skoptofiličnim mejl gejzom zurimo u ove tri prelepe, megafotogenične, ekspresivne mlade žene, a ovo drugo kroz činjenicu da to nisu neke starletice i fufice kao iz američkih filmova, nego žene omoćene, oduhovljene, snažne; čak i kad grcaju i leleču (ponekad), one imaju i kičmu, i muda (metaforička) da odu mečki na rupu, u falusni neboder gde caruje falocentrično muško dirty old man Zlo…

            Moram da naglasim par stvari ovde: prvo, rekoh već gore, ovo je HOROR DRAMA. Ponekad DRAMA toliko zadominira da zaboravite da gledate horor. To je delom zato što reditelj ima (i) druge stvari na pameti, a delom – da vas zamaje, hipnotiše, zavede, a onda – PLJAS! Ja inače retko citiram druge rivjuere, ali sad moram, jer jedan je za ovaj film lepo i tačno reko: „creeps along at a snails pace then slaps you in the face like a crazed madman.“

            Neki među vama (većina?) možda će biti mestimično ugnjavljeni, naročito ako očekujete KONJURING vrstu duh-filma, sa gimicima, klišeima i džamp-skerovima debelo namazanim tokom celog filma. Ja nisam osetio skoro nimalo od tog „ritma puža“, jer mi je priča bila sve vreme zanimljiva, jer su me likovi zanimali, jer su me lepe slike i lepa lica zanimala, ali eto, kažem, robovi holivudizovanog narativa mogu biti frustrirani gorepomenutim. A i dolepomenutim.

            Naime, sad ću reći BLAGI SPOJLER – ne šta će da bude na kraju, nego šta NEĆE da bude.

            Prostački rečeno, ovaj film ima otvoren kraj. Maltene nijedno konvencionalno pitanje ne dobije odgovor: ni ko je jezivi čiča, ni šta oće, ni što se navrzo baš na te žene, ni kakve veze ima s onom zgradom, ni otkud ista zgrada u Španiji i Argentini, ni živi li još neko u toj zgradi (jer ne vidimo baš nikoga, čak ni kad po hodnicima i po jednom stanu krene neko žešće vrištanje i treskanje).

            Vidim na netu i među Imdb juzerima da je mnogima to smetalo. I razumem ih, donekle. Meni nije smetalo skoro nimalo. Bi, u nekom drugom, slabijem, praznijem filmu. U nekom filmu koji je zasnovan na plotu. Ali ovo nije zaista plot-based film. Ovo je više film slike, ugođaja, metafore, sugestije. To bi moralo da vam bude jasno već na samom početku, jer u film ulazimo s podužom scenom bez dijaloga – samo slika i buka i mjuz – disko đuskanja strobova đipanja opijanja i drogiranja mladeži a među omladinom je i ta devojka za koju će se kasnije ispostaviti da je majka ove cure iz prvog segmenta filma.

        Nekima će smetati sama činjenica što je ovo film čiji je zaplet napadno metaforičan, a nije bukvalan. Oni zahtevaju ODGOVORE! „Dva sata me maješ, i onda – cap: odjavna špica!“ Mega-frust!

            Okej, osetio sam ga i ja, ali samo zato što je film najzad opet počeo da ubrzava, da deliveruje stravu i užas i levo i desno, a onda potom uveo i ČETVRTU LEPOJKU – i taman kad, kao Lederfejs, zavapite: „Odakle više izviru ovolke?!“ – a ono, cvrc, „kraj“, nema više. Da ima više, rado bih gledo još, mada realno – dotad sve što treba da se shvati, jasno je, i bilo bi samo ponavljanje. Naracija nije organizovana muški, linearno, falusno, ka klimaksu, nego po principu kružnice i spirale… Znači, ovo je film kojim dominira ženski princip. A to znači da na kraju, onako tipično ženski, neće da vam kaže u čemu je problem, nego: „Znaš ti šta je problem. Ne znaš, a? Mene pitaš? Upitaj, bolje, sebe!“

            Nekima neće smetati metaforičnost po sebi, nego SADRŽAJ te metafore, njen simplicizam, njena jednostavnost i neukorenjenost u konkretnost, njena uopštenost: jer, da vam spojlujem do kraja, ako želite – ovo je film o zlu patrijarhata, o toksičnoj muškosti koja truje naročito one žene koje prkosno dignu glavu, usprave kičmu, teraju nešto svoje, a ne uobičajeno majka-domaćica-kuvarica-kućna pomoćnica. Ali ovo, fala kurcu, nije Braća Darden dokur-realizam, anatomija društvenih procesa i socijalnih faktora koji dovode do ženske opresije, nego je jedan slobodni, atmosferični, za oko prelepi, slobodni, hororični objektivni korelat jednog stanja i situacije u čije se socijalne korene ne zalazi, nego se vidi kao maltene univerzalno i vovjekivjekovno Zlo.

            Verujte mi da ovo sve zvuči gore nego što film zapravo jeste: i feminista i šovinista u meni su uživali, ALI ne mogu vam dovoljno naglasiti koliko je hororista u meni uživao, jer ovaj baja, reditelj, kad reši da uplaši, da naježi, da šokira, on jebe kevu! I zato uskliknimo s ljubavlju svim svecima da ovaj Pedro Martín-Calero – koji je dosad radio neke spotove i/ili kratke filmove, a ovo mu je dugački debi – nastavi da snima dugometražne igrane i HOROROIDNE filmove, jer mu efektna strava i užas idu kao malo kome danas. Ima tokom celog filma čitav niz uspelih jezivih detalja, kratkih creepy scena, i poneki šok, šljas, tras – ali sve je to ništa prema završnih 15-ak minuta u i oko te jebene zlokobne zgradurine! To je za svaku antologiju horora.

            Dakle, dajte mu šansu, pa se vratite ovde – ne samo da kažete „Hvala, Gule“, nego i da čujem kako vam je lego: ko budali šamar, ili ko budali krem-pita u lice?

Tri važne horor objave

 

Dragi moji horordžije, imam za vas tri lepe vesti-najave o blisko-predstojećim horor zbivanjima.

 

1) PRETPLATA ZA ORFELINKE

Poštovani prijatelji, Orfelin raspisuje pretplatu na 37. i 38. knjigu u ediciji Poetika strave: PSIHO Roberta Bloha (preveo Zoran Paunović; korice i forzec ilustrovao Ognjen Pavković) i PUSTA KUĆA Aldžernona Blekvuda (preveli Arijana i Igor Cvijanović, likovno opremila Aleksandra Dević).

Psiho u pretplati košta 1.200 dinara (u knjižarama 1.650), Pusta kuća u pretplati košta 1.200 dinara (u knjižarama 1.650). Knjige isporučujemo poštom, nakon 1. novembra (ukoliko naručite oba naslova poštarinu plaća Orfelin). Pretplatnici koji dolaze na Sajam knjiga u Beogradu mogu svoje primerke preuzeti i na Orfelinovom štandu.

Knjige možete platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info).

Oni koji dolaze na Sajam knjiga (počev od 25. oktobra), moći će na Orfelinovom štandu da kupe i druge dve najnovije Orfelinke: PESME MRTVOG SANJARA – Tomasa Ligotija i mega-studiju dr Ognjanovića DOLAZAK HORORA – KNJIŽEVNOST.

Oni koji NE dolaze na Sajam, i nemaju koga da u svoje ime pošalju, moći će ove druge dve knjige da kupe po sajamskim cenama sve do kraja novembra, preko Orfelinovog sajta, ili direktno od dr Ghoula, ko tako želi.

Ko više voli da plaća knjižarske marže, u knjižarama će ih naći verovatno tek krajem novembra, ili početkom decembra.

Naravno, ovo što kažem za Sajam važi samo u slučaju da Orfelin uopšte bude prisutan na Sajmu, što u ovom času nije 100% izvesno. Verovatno ste već čuli da mnogi izdavači spremaju bojkot ove manifestacije, a da li će i Orfelin biti među njima čućete, pretpostavljam, tokom naredne nedelje.

Odluka uopšte nije laka, jer bez Sajma i njegove finansijske infuzije budućnost Orfelina (kao i mnogih drugih privatnih, manjih izdavača) doslovno je pod znakom pitanja… Podsećam: u ovoj godini nije bilo otkupa knjiga za biblioteke, sem za ćiriličare; nije bilo podrške „države“, sem za ćacije; a društvena i ekonomska gibanja u poslednjih godinu dana učinili su da prodaja knjiga i stripova u Srbiji padne za oko 25% ako ne i više. Mnogi od vaših omiljenih izdavača ovih dana vise o koncu, veoma tankom…

Uglavnom, sve četiri nove Orfelinke su uveliko u štampi i one će vam biti dostupne od 25. oktobra, sa Sajmom ili bez njega – preko Orfelinovog sajta, kod Ghoula, itd. U idealnom, ili barem podnošljivo normalnom svetu, druženje naživo, na Sajmu, bilo bi izvesno i neupitno: ali, avaj, živimo u izrazito nenormalna i nepredvidiva vremena, vremena teških i bolnih odluka, činova i samožrtvovanja…  

 

2) NOVA HOROR EDICIJA „TREPET“

            Već sam vam ovde odavno najavio da je u pripremi još jedna horor edicija, kod drugog izdavača, koju ja uređujem. Pa, evo, kucnuo je čas da se i ona obznani.

            Veseli četvrtak, izdavač do sada prepoznatljiv po strip izdanjima, počinje da izdaje i knjige, i pokreće nekoliko edicija proze.

            Jedna od njih zove se „TREPET“, posvećena je savremenom hororu, od Kinga nadalje, do danas. To znači da ćemo u njoj imati isključivo premijerno objavljivanje na srpskom jeziku, romana i zbirki priča modernih klasika koje dosad nismo imali u našem prevodu. Vremenski opseg: pozni 20. vek i sve iz 21. veka što urednik proceni da veoma vredi.

Urednik je dr Dejan Ognjanović. Ko je pažljivo pratio ovaj blog u prethodnih 15,5 godina, kao i pogovore knjigama „Poetike strave“, zna moj ukus, pa neće biti zaprepašćen kad budu otkriveni autori i dela kojima se započinje edicija.

            Za sada je obznanjena samo prva knjiga u ediciji, pa ni ja trenutno ne smem da otkrivam (mnogo) više od toga. Reći ću samo da, posle ovog romana s početka 1990-ih, slede dve podjednako obimne i prvorazredne zbirke priča, objavljene u 21. veku. Druga knjiga TREPETA trebalo bi da izađe pre kraja godine (nov. ili dec.), a treća – na samom početku 2026. Posle toga? Ko preživi, pričaće. Svakako će zavisiti i od odaziva čitalaca-kupaca na ovu ediciju i od opšte društvene i ekonomske situacije tokom nevesele zime koja predstoji…

            IZGUBLJENE DUŠE Popi Z. Brajt je Biblija gotičara i vampiroljubaca, krvava modernizacija vampirskog mita (s nekoliko originalnih tvistova), i dešava se u mladalačkim potkulturama širom Amerike, ali sa središtem u egzotičnom, atmosferično-mističnom Nju Orleansu…

            Knjige ove edicije su u mekom povezu, a sadrže i pogovore urednika i biografske beleške o autorima.

            Korice za prve tri knjige radi velikan i genije i živi klasik domaće ilustracije, legendarni Igor Kordej. Logo edicije nacrtao je Aleksa Gajić.

 

Autor: Popi Z. Brajt

Prevodilac: Miloš Cvetković

Broj strana: 386

Format: 13 x 20 cm

Izlazi: do 25. oktobra 2025.

Zavirite u prvih 17 strana knjige ovde:

https://veselicetvrtak.rs/prodavnica/trepet/izgubljene-duse/

 

            Takođe, ja sam i urednik novog, redux izdanja prve tri Marčelove MALTEREGO knjige, kao i najnovije, četvrte, koja je u pripremi, i trebalo bi da izađe uskoro. O prvoj knjizi odavno sam pisao OVDE, pa bacite oko. U narednim nastavcima fantastike, mestimično i hororične, ima još više nego u 1. knjizi. Korice za sve četiri knjige radio je nenadmašni ivica Stevanović…  

            Da li će VČ biti na Sajmu, if any?

            Bio je plan da bude, i to samo sa knjiškim izdanjima, bez stripova. A da li će zaista i biti – čuće se, ovih dana...

  

3) CRNA SVADBA, 2. sezona

            Zahvaljujući mlitavom non-marketingu, moglo bi vam proći ispod radara ovo što ću vam sada obznaniti – dugo čekana i više puta odlagana premijera 2. sezone odlične domaće horor serije CRNA SVADBA najzad će (valjda?) postati dostupna za gledanje na Telekomovim platformama u petak, 3. oktobra.

            Moj detaljan prikaz 1. sezone imate OVDE, a tome dodajem sledeće: scenario za 2. sezonu u potpunosti je, 100% plod Alexandra Radivojevića. A vi znate šta to znači: ljudi, svašta će biti!

U drugoj sezoni Crne svadbe produbljuje se sukob između Sila svetlosti i Sila tame. Nataša Janković (Jelena Đokić, KARMADONA), nekada vatreni ateista sada je kaluđerica koja zajedno sa sveštenikom Jovanom (Zlatan Vidović), bivšim inspektorom Banetom Tomićem (Nikola Kojo) i junakom prve sezone, inspektorom tajne službe Petrom Ćirićem (Uliks Fehmiu), udružuje snage kako bi savladali demonsku legiju i sprečili ih da zauzmu svet uz pomoć moćne relikvije – crne ruke koja je pripadala Crnom vojvodi.

Zvanična najava kaže: Ljubitelji dobrog trilera i misterije mogu da uživaju u svim epizodama serije Crna svadba 2 već od 3. oktobra u okviru Video kluba! Druga sezona, sa radnjom smeštenom paralelno u prošlosti i sadašnjosti, donosi napetije preokrete, bogatije vizuelne efekte i dublje dileme likova, čineći svaki trenutak neizvesnijim i uzbudljivijim. Priča nas vraća u 2002. godinu, kada Petar Ćirić istražuje tajanstvena samoubistva povezana sa kultom Crne ruže, dok se u sadašnjosti udružuju monahinja Nataša i bivši inspektor Tomić kako bi rasvetlili zamršene zavere i pronašli nestalog Petra.

Moj rivju 2. sezone stiže ovih dana…

ONE BATTLE AFTER ANOTHER (2025)

 

Ovca mi se jagnji, pa samo ukratko: ovo je vanredno zabavan, uzbudljiv, dirljiv, potentan film, naročito pregnantan u današnje globalno krizno vreme, a i za Srbiju je naročito aktuelan. U suštini, zaplet se može ovako sažeti: fejk revolucionari su propustili šansu da promene bliskobudući skoro-fašistički poredak zato što su bili nesposobna govna ne mnogo bolja od onih protiv kojih su se borili (uspaljeni, pozeri, sa sličnim ograničenim vrednosnim sistemom), pa zato jedina nada leži na njiovoj, od njih različitoj, boljoj deci.

Količina za-Srbiju-aktuelnih paralela u filmu je jeziva: Šon Pen je genijalna karikatura ovde, kao nešto između B. Lečića i A. Vulina – napumpani tragikomični umišljeni „šmeker“ a zapravo nacoš i ljigava gnjida; scene uličnih protesta i sukoba s policijom, uključujući fašist-pandurske smicalice (ubačeni provokatori s molotov-koktelima, da opravdaju pandursko nasilje); fašist-isleđivanja omladine koju ti ogavni matorci četvrtastih vilica i ledenih mrtvih psihopatskih plavih očiju gledaju s jedva prikrivenom mržnjom (zato što su profi; u Srbiji ih gledaju s otvorenom mržnjom i/ili podmehom); a tu je i kežual rasizam (dobro je prevodilačko rešenje kad se američki „wetbacks“ srpskom gledaocu sasvim fino približe kao „mandovi“) s kojim ruku pod ruku ide i uverenje o svojoj (rasnoj, nacionalnoj itsl) nadmoći: mi imamo sva prava, a dođoši nemaju nikakva, mi smo bogomdani što smo starosedeoci (u Beogradu, u Šumadiji, na Balkanu) a ne ko ovi „preko“, ovi „sa strane“…

Sve je to tako dobro i smisleno skockano da mi je na kraju filma samo falio natpis: „Dedicated to Serbian students!“

Sad, postoje dva glavna pristupa ovom filmu: jedan je da ga, kao ja, gledate kao vrhunski primer izuzetno uzbudljivog filma za vrhunsku zabavu (nisam osetio kad su tri sata prošla, a gledo bih još tri, da ima!), a drugi je da ga, kao neki zavedeni hvalospevima njegovoj kurentnosti i angažovanosti u aktuelnim političkim polemikama, razočarano otpisujete kao plitak, nedostatan, kao bozu.

Pa, oba su pristupa relevantna, samo je bitno s kojim očekivanjima i predubeđenjima prilazite filmu. Ja od PTA ne očekujem NIŠTA jer mu nisam ni gledo ništa sem BUGI NAJTS, koji mi je bio suviše mekan i mlitav komad lažnog kurca za temu (pornografija) koja je morala mnogo provokativnije i prljavije da se obradi. Pogledaću, čim prije stignem, THERE WILL BE BLOOD, jer jedino mi to deluje da bi moralo da valja; sve ostalo njegovo nimalo me ne privlači.

Ovako, manje-više iz druge ruke, deluje mi da PTA zna zanat. Paul Schrader rekao je za ovaj film „What held me in my seat for the better part of two hours was PT Anderson's Joy of Filmmaking.“ I jeste i to, film je neverovatno PROPULZIVAN (što bi reko Dimbo u svojoj najnovijoj poštapalici), napet, uzbudljiv, nepredvidiv, to se gleda u grču, na ivici stolice, sa stalnim „Šta li će sad da bude?“ i „Kako li će iz ovoga da se izvuku?“ Ima tu sjajnih scena, set pisova, a naročito finalna jurnjava talasastim brdima…

Uz to, Šreder je malo namćor kad kaže da ga nije bilo briga za Kapricija. Njih dvojica su okej za to što su. Kaprio je osvežavajuće ne-zvezdasto tretiran – ceo film je mastan, zarastao, neoprane čupave kose, slikaju ga u senkama, mrljavo, skroz je antiglamurozan, kao i njegov lik, i nije nimalo iznenađenje kad je priznao da mu je u koncepciji lika uzor bio Džef Bridžiz, odnosno Big Lebovski – to je bilo jasno čim je krenuo u beg od spec. policije u ružnom štraftastom kućnom mantilu i nastavio s njim da beži, maltene u papučama, kroz ceo film i pola Amerike. Nasuprot njemu, Benicio je svoj ležerni prirodni self, laganica od epizodne uloge… ALI, simpatični oni nekome ili ne, težište je na ćerki Leovoj, a ne na njima dvojici, a ta curica je izuzetna. Kao i keva, koja, avaj, iščezne iz filma prerano.

Dakle, odlični glumci nalaze se u ingeniozno zakuvanom scenariju u kojem, za promenu, naslov nije lagao: to zaista jeste jedno sranje za drugim, jedan ogromni tročasovni film potere – bežanije, apšenja, skrivanja, uvaljivaljanja u gomna, oslobađanja, nova komplikovanja, preokreti itd. Sve je to PROPULZIVNO režirano, dinamično, energično, mladalački (mada PTA nije prolećno pile), u čemu pomaže i PROPULZIVNI, repetitivno-haotični skor. Zapetljancije su nadahnute, kao i neka rešenja za vađenje iz njih, dok ćemo za neka druga „How convenient“ iznenađenja prosto da zažmurimo na jedno oko, kažemo „Eh, kao na filmu“, i ne gunđamo previše što jedan od twistova zavisi od toga što plaćenom ubici proradi, pod stare dane, nešto kao savest (kao, „ne ubija decu“, ma šta mi reče, čuo sam za „kurve zlatnog srca“, sad eto vidim i „ubicu u najam, zlatnog srca“) u spoju s nečim kao ponosom (kao, dosad tog Indijanca nisu bar 2.869 puta nazvali nekom od 694 varijacije na rasističke uvrede vezane za njegovo podrijetlo, nego mu tek sad prekipelo), niti gunđamo zato što maloletna curica uspeva da odradi dugačku i ludačku brzu vožnju vezanih ruku na komplikovanom terenu stiskajući njima sve vreme volan (što znači, bez pipanja kvačila i dr. stvari za koje ti tijekom vožnje treba više nego jedna ruka).

Film zadovoljava kao ZABAVA, vrhunski pametno smućkana, a proplamsaji idejnog angažmana, društvene kritike itsl. samo su garnirung, ukras, šminka, MekGafin, a ne glavno jelo.

Ja razumem potrebu da se reaguje crnim humorom i karikaturom (kakva je lik Šona Pena ovde, kao i celo to Kju-Klux-Klanovsko Belo Bratstvo kojem se on priključi, a koje iz senke vlada Amerikom) na svet u kojem su karikature kao Vulin, Vučić i Tramp nekakvi moćnici, a Kričkovi i sl. ćaci su vrhovni polićaci. Ali, iako film pred kraj maltene doslovno citira Kjubrikovog STREJNDŽLAVA („precious bodily fluids“ & „life essence“, i tako to), i sasvim sigurno ga je u svesti ili podsvesti imao kao duhovnog vodiča, PTA *nije* Kjubrik, a ova akciona komendija nije ni blizu tako slojevita i originalna kao DOKTOR.

Po tome što ovaj film naglasak stavlja na zabavu a ne na (ozbiljniji) angažman on je tipičan predstavnik novijeg američkog filma... Ne očekujte MASH niti TV MREŽU ili STREJNDŽLAVA. Očekujte najbolji film braće Koen koji NISU oni napravili, i biće sve u redu.

Ovo što sledi je pomalo SPOJLER, pa budite oprezni, ili preskočite dok ne pogledate film.

Dakle, ono što srozava ambicije za ONE BATTLE AFTER ANOTHER da se tumači kao velika, prvorazredna satira i prikaz ne znam kako dubokoumnog portreta današnje Trampove (a i šire) Amerike, i srodnih boljki Zapadne civilizacije, jeste upravo onaj kliše koji je nama, u Srbiji, možda i bolno transparentan, i vidljiviji nego njima u USA. Naime, PTA u scenariju ovog filma poseže za starim dobrim holivudskim klišeom kojim se potencijalno radikalne konotacije kvazi-revolucionarnih zapleta moduliraju, moderiraju i suštinski kastriraju: opšte društveno zlo se personalizuje kroz jednog pojedinca, ili grupicu zlikovaca oko njega, baš kao što, u duhu individualizma, koncentriše konflikt na jednog heroja, ili antiheroja (i grupice dobrih henčmena). To je neophodno ako hoćeš dobru priču koja može da se uklopi u 2-3 sata brze i zabavne akcije, a to omogućava zadovoljavajući rasplet, kroz katarzu, kad na kraju Heroj uspe da sjebe Zlikovca.

Avaj, u stvarnom životu to tako ne biva. ZLO koje PTA sugeriše u svom filmu nipošto nije svedeno na jednog patološkog pojedinca (Šon Pen), pa ni na grupicu karikiranih rasističkih debila u nekom podrumu: ZLO je HOBOTNICA, sa bezbroj pipaka, ZLO je u čitavom SISTEMU, i to što si mu odseko jednog krička ili vulina ili belivuka ili šona pena ne znači skoro NIŠTA: nema hepienda, nema slobodnog kretanja po Americi, nema povratka Kući, pa odatle kao „ajmo sad nazad na proteste“. Ako si sjebo krička, doći će ti neka druga pička, i ma koliko da je prijatno i toplo oko srca gledati to na velikom platnu, pomalo nam kvari filmsku radost bolno očita svest (probuđena tokom prethodnih 11 meseci mrcvarenja sa udavom zla) da se ne može tako lako kao na filmu obaviti to „čička mička i gotova prička“.

Dakle, time što je ZLO sveo samo na karikaturu i time što je simplifikovao konflikt i dao nam laku katarzu i laki hepiend (baš kao svi američki pop-„revolucionarni“ filmovi, od STRANGE DAYS preko MATRIX do GET OUT), PTA nas nije razbudio na delovanje, na revoluciju, nego je dao jednu pilulicu za lakše gutanje ovog sranja, ovog ZLA koje je oko nas, pa tako ni njegov film nije diverzija u diverzantskom (revolucionarnom) smislu, nego je diverzija u smislu „diversion“, odvraćanje pažnje, zamajavanje.

Ali KAKVO zamajavanje! Ja bolje, zabavnije ne pamtim kad sam gledo.

U tom smislu (što bi reko Jovo Bakić), ovo ima snažan Gulov pečat pa prema tome – ne oklevajte. Pravac bioskop. A posle, ako vam je do toga, u diverziju.