FRANKENSTEIN (2025)

 

Ako pogledate rivjue na netu i komentare po mrežama, otkrićete da je Del Torov FRANKENSTEIN remek-delo, masterpis genijalnosti i savršenstva, odnosno, da je đubre neopevano, bljaaaak sranje i totalna katastrofa. 

Otkrićete, takođe, da je ovo najvernija ikada adaptacija romana koji niko nije čitao (a svakako nisu oni koji to tvrde), odnosno da sadrži nedopustiva i neoprostiva odstupanja od knjige (od strane onih koji su je previše bukvalno, štreberski čitali).

            Pa, ok, u ovo doba sveopšte retardacije, to je sve i za očekivati.

            Ipak, ako vam je um bar malo odškrinut i za mogućnost nešto slojevitijeg uvida, ako niste ostrašćeni pripadnik nijedne od dve najbučnije gomile – znači, ako niste ni od ovih sa lovorikama, ni od ovih sa vilama i bakljama, možda će vas zanimati nekoliko misli i impresija od strane nekoga ko je o ovom romanu i njegovom značaju iscrpno promišljao i pisao.  

Moj ekspertski, doktorski osvrt imate u POETICI HORORA, a kraći, popularnije pisani, u mom tematu o Frankenštajnu u RUE MORGUE magazinu. A imate ponešto čak i ovde na blogu… 

Na primer:

200 godina Frankenštajna!

Dva veka od izlaska Frankenštajna

Frankenštajn je preokrenuo svet

FRANKENŠTAJN – Žorž Bes

FRANKENŠTAJN: ŽIV JE, ŽIV!

 

            Gledano na sitno, i na parče, Del Torov FRANKENSTEIN sadrži prilično dobru (mestimično i skoro pa odličnu) prvu polovinu – deo na Severnom polu, i nastanak stvora; a onda dolazi slabija polovina, od odbacivanja stvora, preko njegovog lutanja, samospoznaje, drugog odbacivanja („neću da ti napravim žensku – tornjaj se!“), proganjanja i – gasp – oproštaja svega u srcedrapajućoj šećerlemi od kraja.

            Vizuelno, film je predizajniran, prešaren, prekitnjast, ali barem nije dosadno licidersko srce bez duše kao CRIMSON PEAK.

            Fino je što se vidi budžet spiskan na scenografiju i kostime, ali te lepe slike prečesto odvraćaju pažnju od radnje. Sve je toliko veće od života, toliko vrišti Vašar, tj. Cirkus, tj. Opera, da nijednog trena ne može čovek da se udubi u Dramu. To je neprestano jedna oživljena Fanboj Slikovnica.

            Auralno, muzika je nedopusto mlaka, neupečatljiva, zaboravljiva, neprimetna, sramotno bedna. Nikad ambiciozniji film nije imao bezličniji, isprazniji skor.

            Glumački, to je prilično solidno, u načelu, ali svuda ima poneko ALI, što u koncepciji, što u izvedbi.

            Oskar Isak je premator za tu ulogu: Viktor bi morao biti znatno mlađi, on je fucking PROMETEJ, ako postoji mladalački lik u svetskoj mitologiji, ako postoji arhetip ANGRY YOUNG MANA, to je Prometej, a njega ne treba da igra čiča od skoro pedes godina.

            I u romanu je on opisan kao STUDENT, pa sve i ako njegovo neoficijelno studiranje potraje malo poduže, njegov nekro-post-dok i dalje ne dobacuje ni do tridesete, on je, u romanu, još uvek Momak za Ženidbu… i kao takav služi i kao prototip (i ogledalo) za njegovog Stvora.

            Elordi se pokazao bolje nego što sam očekivao: po pojavi, dobro je što je Stvor najzad prikazan kao ADAM (što jeste njegov izvorni arhetip u romanu), znači kao fizički mladolik i lepolik, a ne kao matoro čudovište (npr. De Niro s gnusnim ožiljkom kojim mu se posrali posred face, kod Brane).

            Plitkoumne budale po netu prave neke bezveznjačke asocijacije sa Skotovim Promotejima, belim inženjerima, ali to je sasvim promašeno: ovaj stvor je vrlo telesan i taktilan, mesnat, ne deluje veštački, nacrtan, i ima žive, ljudske, aktivne, izražajne oči, za razliku od Skotovih.

            Kao uzor Del Toru je očigledno poslužio Frenki Bernija Rajtsona – kome se i eksplicitno zahvaljuje na odjavnoj špici! – i to je svakako pozitivna i dobra tendencija, bliskija suštini romana od većine dosadašnjih filmskih inkarnacija, uključujući i najpopularnije (Karlof, Li). Još bolje, ovaj ovde čak ima i NOS!

            Avaj, i tu ima jedno ALI: i Del Torov stvor je žrtva holivudske boljke zvane SKARFEJS. Nigde se u romanu Meri Šeli taj stvor ne opisuje kao KRPENJAČA na kojoj su najrazličitije šarene zakrpe zašivene krupnim šavovima kao da ga je skrpila poluslepa-poluretardirana šnajderka u nekom polumračnom ćumezu. 

Dobri doktor je i kod Meri i kod Giljerma krenuo s ambicijom da napravi jednu usavršenu verziju čoveka – da ne kažem Natčoveka – i apsurdno je da ga tako kasapski krpi s neusklađenim parčićima i šavovima vidljivim po celom telu. To je totalno promašeno, ružno i glupo.

            Elordi tom liku daje toplinu u mikroglumi, mimikom, i nezgrapnost i nesnalaženje naglo izdžigljalog adolescenta u držanju tog dvometarskog tela; taj deo je tačno pogođen.

 Avaj, Del Toro je suviše drčan, pa hoće da u ovoj priči omažira SVE njene verzije, sve varijante Frankenštajna u filmu i stripu koje su ga takle, pa zato stvora mestimično čini i jezivim čudovištem, i nadljudskim superherojem koji razbacuje ljude na buljuke, daje mu čak i vanrednu moć samozaceljivanja koja ga čini skoro neranjivim (što blage veze nema ni s kvazirealističnim polazištem priče, ni s fiziologijom i biologijom, ni s izvornim romanom), 

a daje mu i apsurdno preteranu snagu tako da on u dva navrata ledom okovani brod otrgne od leda snagom svojih mišića, tj. pukim o-ruk guranjem. Iz mesta pomera tone i tone broda kao da je kartonska kulisa… Crtani film! Super-miš!

            Ali pustimo sad sitnice. Pređimo na suštinu, delom već dotaknutu kroz goreopisanu koncepciju dva glavna junaka.

            Izvorni FRANKENŠTAJN je GOTSKI ROMAN IDEJA, odnosno HOROR sa elementima proto-SF-a. Još preciznije, to je TRAGEDIJA modernog PROMETEJA-FAUSTA i njegovog neodgovorno odbačenog ADAMA koji se ogorčeno ostrvljuje na Tvorca.

„Did I request thee, Maker, from my clay

To mould me man? Did I solicit thee

From darkness to promote me?“

bože oče, sad ću da ti se najebem majke!

            Ove genijalno potresne ADAMOVE reči iz IZGUBLJENOG PARADAJZA, upućene Tvorcu (Bogu), koje stoje u zaglavlju ovog bloga, takođe su i moto romana Meri Šeli.

            Del Toro hoće i jare i pare: srećom odbacuje debilnu holivudsku „foru“ s mozgom ubice u lobanji Adama, ali nažalost ubacuje varijaciju toga, u vidu „nesrećnog slučaja“ tokom „rađanja“ stvora. Kad se doktor pobije s likom mecene izmišljenim za ovaj film, bez pandana u romanu, dođe do oštećenja „Anal Brutalizer“ metalnog dildoa za oživljavanje, koji malko preusmeri i sjebe električne tokove, pa kao rezultat toga stvor bude rođen malko oštećenog mozga. 

            Del Toro srećom zadržava scenu iz romana (koja je zapravo i bila san-okidač za Meri Šeli), kada se tvorac prvi put susreće sa svojim zastrašujućim stvorom. Recimo da je pametno što NE kopira situaciju iz knjige, gde je doktor ODMAH zgrožen stvorom i smesta ga odbacuje.

Umesto toga, nakon primarnog šoka, on je očinski dobar, uči ga da se ne boji već da zavoli svetlost Sunca u sceni koja ne doseže svetu jednostavnost dirljive genijalnosti one u Vejlovom Frankenštajnu, kad Karlof poseže rukama nagore, ka svetlu, kao da ga šakama zgrabi (što ukazuje na njegovu izvornu dobrotu), ali je solidna kao next best thing.

Del Toro solidno usložnjava prvi dramski lom u zapletu: umesto da, kao kod Meri Šeli, doktor šutne svoju kreaturu odmah („Fuj! Ružan si! Šta li sam mislio stvarajući te takvog?!“), on se neko vreme bakće s njim kao ne previše strpljivi otac sa recimo autističnim ili tako nekako „specijalnim“ sinom, ali naposletku mu to dodija, razočara se u to što potomak ne dobacuje ni blizu do njegovih ambicija s njime, i reši da ga uništi. Naravno, uz obilje pirotehnike, jer – Del Toro ima para za spaliti.

I tu film pada da se nikad više ne oporavi.

Istina, Frenk nakon toga dobija full-Wrightson imidž – i dugu crnu romantičarsku emo kosu i crni goth mantil-plašt, pa je to barem lepo videti, ali avaj, Del Toro nekritički preuzima onu emo deonicu iz romana sa familijom u švajcarskim planinama (preskočiću to kako se olako ovde ljudi, kao avionom, olako i brzo prebacuju iz Edinburga u Alpe, iz Alpa u London, iz Londona na Severni pol). 

Još gore, on kopira čak i deo sa slepim starcem iz FRANKENŠTAJNOVE NEVESTE, mrtav neironičan, kao da MLADI FRANKENŠTAJN nije učinio NEMOGUĆIM da se ta epizoda ikada više gleda bez humora. Avaj, Del Toro je od humora operisan, i onda pešački prolazi kroz to, i još trapavo pokuša da oživi nekim stripovskim akcijama sa nepodnošljivo neubedljivim CGI vukovima…  

Aman, ljudi, kolko još puta treba da se opečete na lažnu CGI vatru i na lažne CGI životinje pa da shvatite da tehnologija još nije dosegla nivo na kojem se to može 100% uverljivo prikazati? Ili nemojte da PIŠETE scene koje se ne mogu ljudski snimiti, ili ako ste baš zapeli da ih snimate, snimajte ih drugim trikovima (dresirane životinje, montaža, animatronik, šau mau) a ne CGI-jem…

I onda imamo promašenu koncepciju Elizabet (dodatno naruženu škripećom pojavom i glumom Mije Got) i zbrzanu, dramski tanko motivisanu odluku za Drugi Dramski Lom u zapletu.

Elem, romanu se donekle može oprostiti jedna od najvećih logičkih rupa u zapletu u svekolikoj istoriji velike književnosti – zato što ga je pisala 18-20-godišnjakinja. Iako je dotad već rađala (neuspešno), recimo da joj fizio-mehanika svega toga ginekološko-akušerskog možda nije bila sasvim jasna.

Naime, kad stvor u romanu kaže tvorcu: „Napravi mi kompanjonku, didem s njome u prašume Južne Amerike i tamo da nasamo samujemo udvoje“, tvorac mu, posle malo vrludanja, naposletku kaže: „Jes, jebaga, pa da se tamo kotite i množite i izrodite rasu nakaza i čudovišta! Ne pada mi napamet!“ I tek tu, kad stvoru sruši erocke snove, kad mu načini taj imaginativni coitus interruptus, kad mu definitivno kaže „Ne’š jebati!“ – stvor pukne. A ko i ne bi? Libido pršti, varnice iskaču, a ovaj njemu tako sipa kofu leda na zagorele genitalije. „Neću jebati, je li? E pa dobro onda, doco. Vidimo se u tvojoj prvoj bračnoj noći…“

A svega toga ne bi bilo samo da je ovaj roket sajentist – koji je rešio jednačinu života i smrti, dokučio tajnu oživljavanja mrtve šnicle u samosvesnu individuu, za koga dakle ljucka fiziologija nema nikakvih tajni – da je on, dakle, uzeo pa napravio ovome jalovu žensku. Da bude nerotkinja, kao moja tašta. Živu, zdravu, libidalnu, ornu za sex i sve po redu, ali samo da joj malko zašije jajovode, il’ matericu il’ tako nešto u tim ženskim iznutricama da joj malko pipne svojim čarobnim štapićem, da ne može da začne – pa nek se jebu monstrumi u šumama do mile volje, do kraja večnosti – ali bez đece i poroda. 

Pa jbt, tako nešto bi svaki priučeni hirurg umeo da izvede s jednim šilom i namotajem konca za nizanje paprike, čak i usred 19. veka, a kamoli jedan Moderni Prometej, veliki đenije, rešilac Velike Jednačine, Doktor Frankenfurter!

Ali jok! Del Toro ovu rupu slepo prepisuje u svojoj zbrzanoj i dramski sve praznijoj, sve tanjoj završnici, i umesto toga – umesto pričanja jedne od najvećih priča ikada ispričanih (da, najozbiljnije mislim da izvorni FRANKENŠTAJN to jeste!) on uzme da se bakće svojim privatnim traumama i fetišima.

I tu ne mislim samo na njegov zamorni fetiš na katoličanstvo i katoličku ikonografiju koje sipa i levo i desno, 

i gde treba i gde ne treba (npr. u Helboja), nego još više na taj njegov nerešen Edipov kompleks i fiksaciju na Očeve i Očinske Figure kojim baš žešće smara svuda (pa i u Helboju).

„To se leči, ne snimaju se filmovi!“ kažu neki. Ne preterujmo, kažem ja; uostalom, ne leči se tako lako. U redu je da se leči i kroz umetnost. Ili barem pokušava. Ali ne toliko da se kompromituje umetnost i da se pretvara u zašećerenu wish-fulfillment fantaziju u kojoj se, na kraju, sasvim odbacuje i dramska i idejna potka kako bi se, usiljeno i neubedljivo, odigralo to srceparajuće međusobno opraštanje – oprosti sine, oprosti tata, opraštam ti, ne zameram ti, sve je u redu, idi dalje, živi, sinko moj, šmrc, itd.

I tako, nimalo iznenađujuće za one koji su budni ostali na ijednom dosadašnjem Del Torovom filmu, on i ovde od potnecijalne TRAGEDIJE na kraju pravi patetičnu melodramicu 

koja možda ima neki impakt na njega lično (mogu da zamislim koliko mu je srdašce igralo dok je prorađivao tu psiho-dramu s ocem u završnoj sceni filma) ali se malo toga prenosi dalje, tamo gde treba – u publiku iole probirljivu i zahtevnu.

            I tako… Ima se ovde šta videti, ako ste trpeljivi i tolerantni. Možete na bućkalo i na rešeto uvatiti neke fine kadrove, prizore, scene, detalje (npr. BrajanJuznasti reanimirani polu-leš u amfiteatru)… 

Ali ako ste isključivi i apsolutistički (My way or the highway! Remek-delo ili ništa! Za mene i moje istančano nepce samo najbolje!) onda jbg, ništa, zaobiđite ovaj polovičan film i gledajte nešto drugo što je besprekorno, 100% savršeno… 

Ali ne budite sebični, dojavite i meni gde to takvo ima. Što ono rekoše u FRANKENŠTAJNU: I tata bi, sine…

Dejan Ognjanović o DRAKULI i vampirima

 

S velikim zadovoljstvom učestvovao sam, po drugi put, u Kontrastovom podkastu „Vredno priče“ koji vredno, stručno i pitko vodi Sara Arsenović.

Podsećam, prošle godine, baš uoči Noći veštica, u istom podkastu govorio sam o Lavkraftu. Taj razgovor, ako vam je nekako promakao, možete i dalje pogledati OVDE:

https://youtu.be/3jHY9psHgXE?

Tada sam bio zakačen „sajamskim virusom“, što se pomalo odrazilo na moje grlo i govor. Ove godine na Sajmu knjiga nije bilo dovoljno gužve i posetilaca da bi se zaraza raširila, ili je moj imunitet bio bolji, uglavnom – ovog puta 100% čista glasa i bistra uma popričao sam sa Sarom, bez naprezanja, punih sat i po, na temu značaja romana DRAKULA Brema Stokera.

Evo zvanične najave te emisije.

Danas nam je izuzetna čast da ugostimo jednog od vodećih stručnjaka za žanrovsku književnost u regionu, doktora nauka i nezavisnog istraživača, Dejana Ognjanovića. Rođen u Nišu, Dejan je diplomirao i magistrirao engleski jezik i književnost, a doktorat na Filološkom fakultetu u Beogradu stekao je odbranom teze "Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti". Ovim pionirskim radom postao je prvi autor u Srbiji i na Balkanu koji je doktorirao na teoriji horora. Pisac je, esejista, kritičar i prevodilac, a posebno je poznat po svojim studijama "Poetika horora" i "Faustovski ekran: đavo na filmu", kao i po obimnom radu kao urednik serije "Poetika strave" u izdavačkoj kući "Orfelin". Njegova stručnost i posvećenost analizi fantastike i horora, pa čak i nominacija za prestižnu američku nagradu "Brem Stoker", čine ga idealnim sagovornikom za delo koje je pred nama.

U ovoj epizodi posvećujemo se kapitalnom delu gotske književnosti i rodonačelniku modernog vampirskog mita – romanu "Drakula" irskog autora Brema Stokera, objavljenom 1897. godine. Delo nastalo u jeku viktorijanske ere i suočavanja sa pretnjama modernosti i kolonijalizma, "Drakula" nije samo priča o natprirodnom čudovištu. To je duboka studija o tabuima, seksualnoj represiji, sukobu arhaičnog Istoka i civilizovanog Zapada, kao i o neizvesnosti koju donose naučni i društveni napredak.

Iako je Stoker inspiraciju za ime pronašao u vlaškom knezu Vladi Tepešu, njegov Grof Drakula je esencija postbajronovskog vampira čija mračna privlačnost i preteća energija ugrožavaju moralne i socijalne temelje britanskog društva. Roman je strukturisan kroz pisma, dnevnike i novinske članke, što mu daje autentičnost i neposrednost, uvlačeći čitaoca direktno u borbu svetlosti i tame.

Pridružite nam se na putovanju u Transilvaniju, kroz vekove književnosti, u novoj epizodi podkasta "Vredno priče".

 

A sad opet ja…

Vampirska tematika izuzetno je popularna, u šta sam se često i višestruko uverio u novije vreme:

Orfelinova zbirka KARMILA i druge priče strave upravo je na ovom Sajmu rasprodala i poslednji primerak svog 2. izdanja;

Orfelinova zbirka DRAKULIN GOST Brema Stokera takođe spada u naše najtraženije naslove, i njeno 2. izdanje nam je na izmaku – ako ga još nemate, bolje požurite da nabavite;

a vampirski roman IZGUBLJENE DUŠE Popi Z. Brajt, koji sam odabrao i priredio za novu ediciju „Trepet“ Veselog četvrtka, bio je jedna od najprodavanijih knjiga tog izdavača na ovogodišnjem Sajmu knjiga. (Ko je želi od mene, nek mi se javi što pre na mejl.)

Narod, prosto, voli vampire.

Zašto? U čemu je tajna vampirskog mita? Šta je to toliko privlačno u njemu? Šta nas tu tako golica i pali, intrigira i inspiriše? Šta je uticalo na DRAKULU a kako se ta priča dalje širila i na šta sve uticala?

O svemu tome saslušajte jedan prijatno opušten i pitak, a stručan i dobro pripremljen razgovor – ako kliknete OVDE: https://youtu.be/G7CDThBWXMo?

Ili embedovano odmah ispod:

Šta sam nabavio na SAJMU KNJIGA 2025.

 

Došao sam kući posle 10-ak dana izbivanja, uglavnom povodom Sajma knjiga. Ovogodišnji je bio naročito praćen kontroverzama i dubiozama – ali o tome ću u zasebnom postu. Sada, kraće i slikovitije, o dve stvari: a) kako je bilo i b) šta sam nabavio. I naglašavam: „nabavio“, jer mnogo ovoga ispod sam zapravo dobio, što trampom, što kao promo review copies, što kao just so poklone. Manje od pola ovoga dole sam zapravo platio novcem.

            Ali prvo, nezaobilazno pitanje: „Kako je bilo?“

            Pa, kako svima, tako i meni.

            Biznis – očajan. Prodaja: slaba, daleko manja nego prošle godine.

            Druženje: odlično, skoro neprestano, što s fanovima, što s poznanicima i kolegama, što s prijateljima.

            Da se razumemo: niko na ovaj Sajam nije pošao očekujući da će biti kao i svi drugi, da će razvaliti posao i namlatiti pare kao nikad dosad. Svi su, zbog opštih društvenih gibanja kao i zbog konkretnih Sajmovih Ćaci svinjarija, krenuli s očekivanjem da će im prihodi biti manji za oko 25-30% nego prošle godine. Većini s kojima sam pričao pred kraj Sajma prihodi su bili znatno tanji od toga, tj. oko 50% manji od prošlogodišnjih.  

Svi kažu da ovo ovako više ne može, ne isplati se, i ako Sajam i dogodine misli da radi More of the Same – iste Ćaci pizdarije i govnarije i ucene – moraće da se igraju sami, ili u drastično suženom društvu, sa popovima, pink panterima i republikosrpskancima. Umesto 400 izdavača, imaće možda 40, pa nek prave „sajam“ do mile volje. Eh, da, postoje jake šanse da je ovo bio poslednji Sajam knjiga koji je barem ličio na nekadašnje; naredni će, sva je prilika, biti mnogo prazniji i bezvredniji…

            Ja, uprkos svemu, nisam došao kući nezadovoljan.

Kao prvo, zato što sam na Sajam pošao sniženih očekivanja, i to delom iz opštih razloga kao i svi, a delom i lično-specifičnih, jer već dve godine nisam objavio novu proznu knjigu: najnovije su mi i dalje ZADUŠNICE (2023), pa je stoga bilo za očekivati da se neću ove godine razvaliti od prodaje NAŽIVO, PROKLETIJA, KAPELE I ZADUŠNICA. Znači, od toga se zaradilo koliko je bilo razumno očekivati, u datim okolnostima.

Kao drugo, moja najnovija studija, DOLAZAK HORORA, koju je objavio Orfelin, odštampana je besprekorno savršeno, izgleda prelepo, i na štandu se sve vreme odlično prodavala. 

Otišlo je stotinak primeraka, što je više nego dobro za jednu knjigu Teorije, pa još relativno skupu – ako je 2.500 din skupo za 600 strana u tvrdom povezu, velikog formata, na neobrađenu, kapitalnu žanrovsku temu. Uz nju je sasvim fino išla i POETIKA HORORA…

Kao treće, video sam se s nekim dragim ljudima koje inače izvan Sajma retko sretnem tokom godine, uključujući i neke Prijatelje Knjige.

Kao četvrto, započeti su neki poslovni razgovori i dogovori, ali to ne bih da uročim, jer još nikakav ugovor nije potpisan, nego su samo detaljno razmatrane neke mogućnosti i planovi. Ali, eto, imam se čemu lepom nadati čak i dok svet gori.

No, to je samo zato što sam ja u donekle privilegovanoj poziciji. Većina izdavača krenula je sa Sajma kući gunđajući: „Sad i nikad više“… Ali o tome uskoro u zasebnom tekstu. Evo ispod šta sam sebi i svojoj biblioteci najnovije pribavio. Ako izbije svetski rat i nestane struje, bar ću imati vremena za čitanje, i šta da čitam u zemunici… ili na šta da se grejem…

Prvo da se pohvalim originalnim artworkom by Stevan Subić kojeg mi je moj dragi umetnik poklonio.

Strip o Fricu Langu u Sloveniji (gde je nakratko bio u Ljutomeru, tokom I sv. rata) dobio sam na poklon od autora, i to s lepom posvetom.

Morijarti - Makondov - by Subić, promo za rivju.

Konan, Darkvudov, vrlo lepo crtan, promo.

Kenselovani Gejman došao mi je kao poklon od prevodioca, Draška Roganovića.

LOUN SLOUN će do kraja godine dobiti moj blog rivju, ali ne čekajte to nego kupujte ovaj masterpis odma, smesta, dok je još po sajamskoj ceni!

Breća je Fibrino izdanje: ja u principu ne kupujem hrvatske stripove, ali ovdje sam načinio iznimku, jer srpski izdavači ni u najavi ne planiraju ovaj album u kojem su sakupljeni Brećini fanta-horor stripovi... Ovo je bilo kod Delfija, i po nižoj ceni nego u Hr, pa čak i nego kod Alana Forda... Samo na Sajmu, 4.700 din.

Rešio sam da proverim na šta liči KORTO kojeg nije crtao niti pisao Prat, pa su mi drugari iz Darkvuda poklonili ova tri albuma. 

Ovo bizarno francusko nadrealno-hororično ludilo dobio sam na poklon od izdavača, Komiko.

Ovaj fanta-horor roman već sam detaljno preporučio u mojim sajamskim najavama, a sad dobih i promo primerak od Red Boxa.

Krenuo da piše o ortakovom samoubistvu, projektovao se u to, pa odmah po slanju rukopisa i sebe ofnuo... Cena 720 din, Red Box.

Hercog, o snimanju FICKARALDA, Red Box, promo.

Novi roman domaćeg autora koji je debitovao solidno-problematičnom zbirkom SRCE LUTKE a nastavio vrlo slabim romanom JAGANJCI. Ipak, ja pratim domaći horor, jer to je moj križ. Možda ovaj ne bude krindž? Bio 900, tj. 700 s popustom.

PIKMAN je arty horor strip, samo 600 din kod Žira. Jer moj je križ i da Lavkrafta ispoštujem...

Sabrane domaće drame o vampirima (šta, ima ih više nego NULA?), 800 din.

Aćinove fantazije i kvazihororične priče, 350 din.

Vidi se odmah da je dobra knjiga, čim i mene citira unutra...

Ovu sam kupio (bila je 1800 samo u sredu) iako Šiki nije smatrao vrednim citiranja moje brojne napise o DAVITELJU, što u Srbiji, što u inostranstvu...

A uzeo sam, naravno i Sioranove SVESKE, one dve hororične nove Tanesijeve i još ponešto što sam zaboravio da uslikam, a knjige su mi još u Bg pa ne mogu sad svega da se prisećam...

OVO DOLE NISAM KUPIO NEGO SAMO USLIKAO, kao umerenu preporuku za razmatranje

Službeni glasnik je izdao, u dva toma, SVE Poove priče - uključujući neke fragmente i čuda koja ni ja nisam dosad čitao niti nalazio po amerikanskim zbirkama. Sve su u novim prevodima. Cena razumna, oko 1200 din po tomu. Avaj, mek povez, i sa prekratkim, tanušnim predgovorčićem.

Ovo skinuh s neta, pa ako procenim da baš valja imati, kupiću na niškom Sajmu.

Ove fanta-hororične priče dođoše mi se blagom preporukom, proveriću ih na engleskom, na kindlu, pa ako mi legnu, možda kupim od Agore kad budu dogodine na akciji - sad su bile 1000 din, što je ipak previše za taj knjižuljak.

P.S. Nisam kupio Selinov LONDON samo zato što mi je apsurdo da vucaram knjižurinu od 600 str iz Bg u Niš, kad Lagunu imam i ovde + niški Sajam knjiga za par nedelja...