Tri važne horor objave

 

Dragi moji horordžije, imam za vas tri lepe vesti-najave o blisko-predstojećim horor zbivanjima.

 

1) PRETPLATA ZA ORFELINKE

Poštovani prijatelji, Orfelin raspisuje pretplatu na 37. i 38. knjigu u ediciji Poetika strave: PSIHO Roberta Bloha (preveo Zoran Paunović; korice i forzec ilustrovao Ognjen Pavković) i PUSTA KUĆA Aldžernona Blekvuda (preveli Arijana i Igor Cvijanović, likovno opremila Aleksandra Dević).

Psiho u pretplati košta 1.200 dinara (u knjižarama 1.650), Pusta kuća u pretplati košta 1.200 dinara (u knjižarama 1.650). Knjige isporučujemo poštom, nakon 1. novembra (ukoliko naručite oba naslova poštarinu plaća Orfelin). Pretplatnici koji dolaze na Sajam knjiga u Beogradu mogu svoje primerke preuzeti i na Orfelinovom štandu.

Knjige možete platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info).

Oni koji dolaze na Sajam knjiga (počev od 25. oktobra), moći će na Orfelinovom štandu da kupe i druge dve najnovije Orfelinke: PESME MRTVOG SANJARA – Tomasa Ligotija i mega-studiju dr Ognjanovića DOLAZAK HORORA – KNJIŽEVNOST.

Oni koji NE dolaze na Sajam, i nemaju koga da u svoje ime pošalju, moći će ove druge dve knjige da kupe po sajamskim cenama sve do kraja novembra, preko Orfelinovog sajta, ili direktno od dr Ghoula, ko tako želi.

Ko više voli da plaća knjižarske marže, u knjižarama će ih naći verovatno tek krajem novembra, ili početkom decembra.

Naravno, ovo što kažem za Sajam važi samo u slučaju da Orfelin uopšte bude prisutan na Sajmu, što u ovom času nije 100% izvesno. Verovatno ste već čuli da mnogi izdavači spremaju bojkot ove manifestacije, a da li će i Orfelin biti među njima čućete, pretpostavljam, tokom naredne nedelje.

Odluka uopšte nije laka, jer bez Sajma i njegove finansijske infuzije budućnost Orfelina (kao i mnogih drugih privatnih, manjih izdavača) doslovno je pod znakom pitanja… Podsećam: u ovoj godini nije bilo otkupa knjiga za biblioteke, sem za ćiriličare; nije bilo podrške „države“, sem za ćacije; a društvena i ekonomska gibanja u poslednjih godinu dana učinili su da prodaja knjiga i stripova u Srbiji padne za oko 25% ako ne i više. Mnogi od vaših omiljenih izdavača ovih dana vise o koncu, veoma tankom…

Uglavnom, sve četiri nove Orfelinke su uveliko u štampi i one će vam biti dostupne od 25. oktobra, sa Sajmom ili bez njega – preko Orfelinovog sajta, kod Ghoula, itd. U idealnom, ili barem podnošljivo normalnom svetu, druženje naživo, na Sajmu, bilo bi izvesno i neupitno: ali, avaj, živimo u izrazito nenormalna i nepredvidiva vremena, vremena teških i bolnih odluka, činova i samožrtvovanja…  

 

2) NOVA HOROR EDICIJA „TREPET“

            Već sam vam ovde odavno najavio da je u pripremi još jedna horor edicija, kod drugog izdavača, koju ja uređujem. Pa, evo, kucnuo je čas da se i ona obznani.

            Veseli četvrtak, izdavač do sada prepoznatljiv po strip izdanjima, počinje da izdaje i knjige, i pokreće nekoliko edicija proze.

            Jedna od njih zove se „TREPET“, posvećena je savremenom hororu, od Kinga nadalje, do danas. To znači da ćemo u njoj imati isključivo premijerno objavljivanje na srpskom jeziku, romana i zbirki priča modernih klasika koje dosad nismo imali u našem prevodu. Vremenski opseg: pozni 20. vek i sve iz 21. veka što urednik proceni da veoma vredi.

Urednik je dr Dejan Ognjanović. Ko je pažljivo pratio ovaj blog u prethodnih 15,5 godina, kao i pogovore knjigama „Poetike strave“, zna moj ukus, pa neće biti zaprepašćen kad budu otkriveni autori i dela kojima se započinje edicija.

            Za sada je obznanjena samo prva knjiga u ediciji, pa ni ja trenutno ne smem da otkrivam (mnogo) više od toga. Reći ću samo da, posle ovog romana s početka 1990-ih, slede dve podjednako obimne i prvorazredne zbirke priča, objavljene u 21. veku. Druga knjiga TREPETA trebalo bi da izađe pre kraja godine (nov. ili dec.), a treća – na samom početku 2026. Posle toga? Ko preživi, pričaće. Svakako će zavisiti i od odaziva čitalaca-kupaca na ovu ediciju i od opšte društvene i ekonomske situacije tokom nevesele zime koja predstoji…

            IZGUBLJENE DUŠE Popi Z. Brajt je Biblija gotičara i vampiroljubaca, krvava modernizacija vampirskog mita (s nekoliko originalnih tvistova), i dešava se u mladalačkim potkulturama širom Amerike, ali sa središtem u egzotičnom, atmosferično-mističnom Nju Orleansu…

            Knjige ove edicije su u mekom povezu, a sadrže i pogovore urednika i biografske beleške o autorima.

            Korice za prve tri knjige radi velikan i genije i živi klasik domaće ilustracije, legendarni Igor Kordej. Logo edicije nacrtao je Aleksa Gajić.

 

Autor: Popi Z. Brajt

Prevodilac: Miloš Cvetković

Broj strana: 386

Format: 13 x 20 cm

Izlazi: do 25. oktobra 2025.

Zavirite u prvih 17 strana knjige ovde:

https://veselicetvrtak.rs/prodavnica/trepet/izgubljene-duse/

 

            Takođe, ja sam i urednik novog, redux izdanja prve tri Marčelove MALTEREGO knjige, kao i najnovije, četvrte, koja je u pripremi, i trebalo bi da izađe uskoro. O prvoj knjizi odavno sam pisao OVDE, pa bacite oko. U narednim nastavcima fantastike, mestimično i hororične, ima još više nego u 1. knjizi. Korice za sve četiri knjige radio je nenadmašni ivica Stevanović…  

            Da li će VČ biti na Sajmu, if any?

            Bio je plan da bude, i to samo sa knjiškim izdanjima, bez stripova. A da li će zaista i biti – čuće se, ovih dana...

  

3) CRNA SVADBA, 2. sezona

            Zahvaljujući mlitavom non-marketingu, moglo bi vam proći ispod radara ovo što ću vam sada obznaniti – dugo čekana i više puta odlagana premijera 2. sezone odlične domaće horor serije CRNA SVADBA najzad će (valjda?) postati dostupna za gledanje na Telekomovim platformama u petak, 3. oktobra.

            Moj detaljan prikaz 1. sezone imate OVDE, a tome dodajem sledeće: scenario za 2. sezonu u potpunosti je, 100% plod Alexandra Radivojevića. A vi znate šta to znači: ljudi, svašta će biti!

U drugoj sezoni Crne svadbe produbljuje se sukob između Sila svetlosti i Sila tame. Nataša Janković (Jelena Đokić, KARMADONA), nekada vatreni ateista sada je kaluđerica koja zajedno sa sveštenikom Jovanom (Zlatan Vidović), bivšim inspektorom Banetom Tomićem (Nikola Kojo) i junakom prve sezone, inspektorom tajne službe Petrom Ćirićem (Uliks Fehmiu), udružuje snage kako bi savladali demonsku legiju i sprečili ih da zauzmu svet uz pomoć moćne relikvije – crne ruke koja je pripadala Crnom vojvodi.

Zvanična najava kaže: Ljubitelji dobrog trilera i misterije mogu da uživaju u svim epizodama serije Crna svadba 2 već od 3. oktobra u okviru Video kluba! Druga sezona, sa radnjom smeštenom paralelno u prošlosti i sadašnjosti, donosi napetije preokrete, bogatije vizuelne efekte i dublje dileme likova, čineći svaki trenutak neizvesnijim i uzbudljivijim. Priča nas vraća u 2002. godinu, kada Petar Ćirić istražuje tajanstvena samoubistva povezana sa kultom Crne ruže, dok se u sadašnjosti udružuju monahinja Nataša i bivši inspektor Tomić kako bi rasvetlili zamršene zavere i pronašli nestalog Petra.

Moj rivju 2. sezone stiže ovih dana…

ONE BATTLE AFTER ANOTHER (2025)

 

Ovca mi se jagnji, pa samo ukratko: ovo je vanredno zabavan, uzbudljiv, dirljiv, potentan film, naročito pregnantan u današnje globalno krizno vreme, a i za Srbiju je naročito aktuelan. U suštini, zaplet se može ovako sažeti: fejk revolucionari su propustili šansu da promene bliskobudući skoro-fašistički poredak zato što su bili nesposobna govna ne mnogo bolja od onih protiv kojih su se borili (uspaljeni, pozeri, sa sličnim ograničenim vrednosnim sistemom), pa zato jedina nada leži na njiovoj, od njih različitoj, boljoj deci.

Količina za-Srbiju-aktuelnih paralela u filmu je jeziva: Šon Pen je genijalna karikatura ovde, kao nešto između B. Lečića i A. Vulina – napumpani tragikomični umišljeni „šmeker“ a zapravo nacoš i ljigava gnjida; scene uličnih protesta i sukoba s policijom, uključujući fašist-pandurske smicalice (ubačeni provokatori s molotov-koktelima, da opravdaju pandursko nasilje); fašist-isleđivanja omladine koju ti ogavni matorci četvrtastih vilica i ledenih mrtvih psihopatskih plavih očiju gledaju s jedva prikrivenom mržnjom (zato što su profi; u Srbiji ih gledaju s otvorenom mržnjom i/ili podmehom); a tu je i kežual rasizam (dobro je prevodilačko rešenje kad se američki „wetbacks“ srpskom gledaocu sasvim fino približe kao „mandovi“) s kojim ruku pod ruku ide i uverenje o svojoj (rasnoj, nacionalnoj itsl) nadmoći: mi imamo sva prava, a dođoši nemaju nikakva, mi smo bogomdani što smo starosedeoci (u Beogradu, u Šumadiji, na Balkanu) a ne ko ovi „preko“, ovi „sa strane“…

Sve je to tako dobro i smisleno skockano da mi je na kraju filma samo falio natpis: „Dedicated to Serbian students!“

Sad, postoje dva glavna pristupa ovom filmu: jedan je da ga, kao ja, gledate kao vrhunski primer izuzetno uzbudljivog filma za vrhunsku zabavu (nisam osetio kad su tri sata prošla, a gledo bih još tri, da ima!), a drugi je da ga, kao neki zavedeni hvalospevima njegovoj kurentnosti i angažovanosti u aktuelnim političkim polemikama, razočarano otpisujete kao plitak, nedostatan, kao bozu.

Pa, oba su pristupa relevantna, samo je bitno s kojim očekivanjima i predubeđenjima prilazite filmu. Ja od PTA ne očekujem NIŠTA jer mu nisam ni gledo ništa sem BUGI NAJTS, koji mi je bio suviše mekan i mlitav komad lažnog kurca za temu (pornografija) koja je morala mnogo provokativnije i prljavije da se obradi. Pogledaću, čim prije stignem, THERE WILL BE BLOOD, jer jedino mi to deluje da bi moralo da valja; sve ostalo njegovo nimalo me ne privlači.

Ovako, manje-više iz druge ruke, deluje mi da PTA zna zanat. Paul Schrader rekao je za ovaj film „What held me in my seat for the better part of two hours was PT Anderson's Joy of Filmmaking.“ I jeste i to, film je neverovatno PROPULZIVAN (što bi reko Dimbo u svojoj najnovijoj poštapalici), napet, uzbudljiv, nepredvidiv, to se gleda u grču, na ivici stolice, sa stalnim „Šta li će sad da bude?“ i „Kako li će iz ovoga da se izvuku?“ Ima tu sjajnih scena, set pisova, a naročito finalna jurnjava talasastim brdima…

Uz to, Šreder je malo namćor kad kaže da ga nije bilo briga za Kapricija. Njih dvojica su okej za to što su. Kaprio je osvežavajuće ne-zvezdasto tretiran – ceo film je mastan, zarastao, neoprane čupave kose, slikaju ga u senkama, mrljavo, skroz je antiglamurozan, kao i njegov lik, i nije nimalo iznenađenje kad je priznao da mu je u koncepciji lika uzor bio Džef Bridžiz, odnosno Big Lebovski – to je bilo jasno čim je krenuo u beg od spec. policije u ružnom štraftastom kućnom mantilu i nastavio s njim da beži, maltene u papučama, kroz ceo film i pola Amerike. Nasuprot njemu, Benicio je svoj ležerni prirodni self, laganica od epizodne uloge… ALI, simpatični oni nekome ili ne, težište je na ćerki Leovoj, a ne na njima dvojici, a ta curica je izuzetna. Kao i keva, koja, avaj, iščezne iz filma prerano.

Dakle, odlični glumci nalaze se u ingeniozno zakuvanom scenariju u kojem, za promenu, naslov nije lagao: to zaista jeste jedno sranje za drugim, jedan ogromni tročasovni film potere – bežanije, apšenja, skrivanja, uvaljivaljanja u gomna, oslobađanja, nova komplikovanja, preokreti itd. Sve je to PROPULZIVNO režirano, dinamično, energično, mladalački (mada PTA nije prolećno pile), u čemu pomaže i PROPULZIVNI, repetitivno-haotični skor. Zapetljancije su nadahnute, kao i neka rešenja za vađenje iz njih, dok ćemo za neka druga „How convenient“ iznenađenja prosto da zažmurimo na jedno oko, kažemo „Eh, kao na filmu“, i ne gunđamo previše što jedan od twistova zavisi od toga što plaćenom ubici proradi, pod stare dane, nešto kao savest (kao, „ne ubija decu“, ma šta mi reče, čuo sam za „kurve zlatnog srca“, sad eto vidim i „ubicu u najam, zlatnog srca“) u spoju s nečim kao ponosom (kao, dosad tog Indijanca nisu bar 2.869 puta nazvali nekom od 694 varijacije na rasističke uvrede vezane za njegovo podrijetlo, nego mu tek sad prekipelo), niti gunđamo zato što maloletna curica uspeva da odradi dugačku i ludačku brzu vožnju vezanih ruku na komplikovanom terenu stiskajući njima sve vreme volan (što znači, bez pipanja kvačila i dr. stvari za koje ti tijekom vožnje treba više nego jedna ruka).

Film zadovoljava kao ZABAVA, vrhunski pametno smućkana, a proplamsaji idejnog angažmana, društvene kritike itsl. samo su garnirung, ukras, šminka, MekGafin, a ne glavno jelo.

Ja razumem potrebu da se reaguje crnim humorom i karikaturom (kakva je lik Šona Pena ovde, kao i celo to Kju-Klux-Klanovsko Belo Bratstvo kojem se on priključi, a koje iz senke vlada Amerikom) na svet u kojem su karikature kao Vulin, Vučić i Tramp nekakvi moćnici, a Kričkovi i sl. ćaci su vrhovni polićaci. Ali, iako film pred kraj maltene doslovno citira Kjubrikovog STREJNDŽLAVA („precious bodily fluids“ & „life essence“, i tako to), i sasvim sigurno ga je u svesti ili podsvesti imao kao duhovnog vodiča, PTA *nije* Kjubrik, a ova akciona komendija nije ni blizu tako slojevita i originalna kao DOKTOR.

Po tome što ovaj film naglasak stavlja na zabavu a ne na (ozbiljniji) angažman on je tipičan predstavnik novijeg američkog filma... Ne očekujte MASH niti TV MREŽU ili STREJNDŽLAVA. Očekujte najbolji film braće Koen koji NISU oni napravili, i biće sve u redu.

Ovo što sledi je pomalo SPOJLER, pa budite oprezni, ili preskočite dok ne pogledate film.

Dakle, ono što srozava ambicije za ONE BATTLE AFTER ANOTHER da se tumači kao velika, prvorazredna satira i prikaz ne znam kako dubokoumnog portreta današnje Trampove (a i šire) Amerike, i srodnih boljki Zapadne civilizacije, jeste upravo onaj kliše koji je nama, u Srbiji, možda i bolno transparentan, i vidljiviji nego njima u USA. Naime, PTA u scenariju ovog filma poseže za starim dobrim holivudskim klišeom kojim se potencijalno radikalne konotacije kvazi-revolucionarnih zapleta moduliraju, moderiraju i suštinski kastriraju: opšte društveno zlo se personalizuje kroz jednog pojedinca, ili grupicu zlikovaca oko njega, baš kao što, u duhu individualizma, koncentriše konflikt na jednog heroja, ili antiheroja (i grupice dobrih henčmena). To je neophodno ako hoćeš dobru priču koja može da se uklopi u 2-3 sata brze i zabavne akcije, a to omogućava zadovoljavajući rasplet, kroz katarzu, kad na kraju Heroj uspe da sjebe Zlikovca.

Avaj, u stvarnom životu to tako ne biva. ZLO koje PTA sugeriše u svom filmu nipošto nije svedeno na jednog patološkog pojedinca (Šon Pen), pa ni na grupicu karikiranih rasističkih debila u nekom podrumu: ZLO je HOBOTNICA, sa bezbroj pipaka, ZLO je u čitavom SISTEMU, i to što si mu odseko jednog krička ili vulina ili belivuka ili šona pena ne znači skoro NIŠTA: nema hepienda, nema slobodnog kretanja po Americi, nema povratka Kući, pa odatle kao „ajmo sad nazad na proteste“. Ako si sjebo krička, doći će ti neka druga pička, i ma koliko da je prijatno i toplo oko srca gledati to na velikom platnu, pomalo nam kvari filmsku radost bolno očita svest (probuđena tokom prethodnih 11 meseci mrcvarenja sa udavom zla) da se ne može tako lako kao na filmu obaviti to „čička mička i gotova prička“.

Dakle, time što je ZLO sveo samo na karikaturu i time što je simplifikovao konflikt i dao nam laku katarzu i laki hepiend (baš kao svi američki pop-„revolucionarni“ filmovi, od STRANGE DAYS preko MATRIX do GET OUT), PTA nas nije razbudio na delovanje, na revoluciju, nego je dao jednu pilulicu za lakše gutanje ovog sranja, ovog ZLA koje je oko nas, pa tako ni njegov film nije diverzija u diverzantskom (revolucionarnom) smislu, nego je diverzija u smislu „diversion“, odvraćanje pažnje, zamajavanje.

Ali KAKVO zamajavanje! Ja bolje, zabavnije ne pamtim kad sam gledo.

U tom smislu (što bi reko Jovo Bakić), ovo ima snažan Gulov pečat pa prema tome – ne oklevajte. Pravac bioskop. A posle, ako vam je do toga, u diverziju.

BEST WISHES TO ALL (2023)

 

Nadam se da ćete razumeti zašto u poslednjih 7 meseci nisam pogledao više od 7 horora, ako sam i toliko. Bio sam zauzet sledećim akcijama: „Pisanje Kapitalnog Naučno-Popularnog Dela od 600+ strana“ i „Pisanje tri Pogovora za Tri Nove Orfelinke na ukupno 70 strana“ i „Pisanje Pogovora za Kabal i Helrejzer od 90 strana“ i „Provera Prevoda i Pisanje Pogovora za jedan upcoming moderni horor roman od skoro 400 strana“ i „Provera Prevoda i Pisanje Pogovora za jednu upcoming zbirku modernih horor priča od skoro 400 strana“ i „Uređivanje romana-četvoroknjižja debelog bar 1000 strana“ i „Pisanje velikog članka za RU MORG o klasičnim autorima priča o duhovima“ i „Pisanje velikog članka za RU MORG o romanima na temu ukletih filmova (što znači: čitanje ta tri romana + intervjui s njihova tri autora)“ i još ponekih kraćih pisanija za Veseli Četvrtak i ko zna koga sve ne. Nešto sam sigurno i zaboravio da pomenem (npr. aktivnosti oko pregledavanja grdnih skrinera i biranja programa za SLAUGHTER FEST u julu mesecu). Uglavnom, u zadnjih 7 meseci napisao sam i objavio (ili je trenutno u štampi) bar 1000 strana texta.

            Sve vreme tokom toga sam, naravno, budno pratio šta se dešava na polju horor filma, šta izlazi, šta vredi gledanja, pohranjivao to uredno na hard, itd. i zadnjih dana, kad sam se najzad malčice rasteretio najvećih trudova – bacio sam oko na neke od filmova od kojih sam imao najveća očekivanja. I, suprajz, moj njuh me nije varao, jer prva dva koja sam pogledao zaista su se pokazali kao ODLIČNI. Pošto se ne radi o mnogo izvikanim naslovima – a naročito za one koji se informišu pretežno o amerikocentričnim hororima – možda će i vama biti otkrovenja. Evo, počeću sa prvim.

            BEST WISHES TO ALL je 2022. imao limited release samo u Japanu, tokom 2023. je bio na nekoliko zapadnih festivala, a normalnom gledateljstvu dostupan je postao tek juna ove godine, kad je curnuo na net. Naslov je neupečatljiv, kao i poster, ali ne dajte da vas to odvrati i da vam zato ovo prođe ispod radara.

            Ovo je dobrodošli povratak na izvorni japanski horor iz 1980-ih i 1990-ih – ciničan, nihilistički, mizantropski, super-weird, bespoštedan, nezašećeren, originalno-morbidan i bez dodvoravanja tinejdžerima i Amerima, koje je počelo posle genijalnog RINGA (1998). Znači, bacite u koš sve one otrcane trope J-horora sa dugokosim crnokosim duhicama i prokletstvima i bunarima i ukletim dvd-ima, internetima i mobilnim telefonima koje su se smučile i bogu i narodu. Ovaj film se ponaša kao da se sve to nikad nije desilo, i nastavlja japanski horor tamo gde je ovaj stao pre RINGA. I dovodi ga u 21. vek.

            Ukratko, mlada devojka koja uči za medicinsku sestru dolazi u posetu dedi i babi na selu, u kuću za koju je vezuje jedno mutno neprijatno iskustvo iz detinjstva (koje nazremo u prologu). Vrlo brzo ponašanje dede i babe postaje sve čudnije i sve teže za opravdati pred-senilnim stadijumom, a sve to ima neke veze sa čudnim zvucima iz „prazne“ sobe na spratu i sa hranom.

            Publici zadojenoj jeftinim fazonima novijih J-horora, koja traži džamp-sker na svakih 10-15 minuta i izbečene face „duhova“ da ih drže budnim, početak ovog filma biće, možda, nepodnošljivo spor. Meni nije bio: uvođenje u ambijent, likove i odnose jeste sporije od tih Amerima-namenjenih klišea, ali nipošto nije razvučeno ili dosadno. Osećaj misterije i začudnosti koja polako tinja i rasplamsava se – postignut je maestralno.

            Onda se na pola filma desi delimično otkriće toga šta se tu, otprilike, dešava, a skoro istovremeno u kuću dođu i roditelji i mali bratić ove cure, i odatle, otprilike, film postaje malkice slabiji, iako brži, i više eventful, i značenjski tek tu dolazi na svoje, odnosno jasnije razvija to što ima na pameti. To možda nije ni mnogo ni duboko, ali jeste prikazano sa autentičnom emocijom i stavom, i na prilično originalan način.

            Svašta se tu lepo i gnusno i gadno desi, vidi i čuje – krv ne šiklja baš u gejzirima, ali ima je u odmerenim, lepo upotrebljenim količinama, u nekoliko memorabilnih scena; gadost (koja uključuje i igle i šivenje) spojena je sa košmarno-grotesknom iracionalnošću i scenama koje nijedan Amer ne bi ni POMISLIO da metne u svoj horor (npr. bizarni ples jednog starca samo u gaćama), ali to je samo razlog VIŠE da pogledate ovaj.

Čak i ako pred kraj to počne da vrluda i gubi ritam, i postaje malo i repetitivno, i maltene besciljno (ne baš!) i izduva deo gasa (ne sve!), ta curica je dovoljno prijemčiva da vas brine šta će biti s njom i njenim wannabe dečkom koga tu nađe, u toj provinciji, a film milosrdno uradi i kaže šta ima u razumnih sat i po, što je u današnje vreme davljenja gugutki još jedan retko viđeni plus.

Podtekst je prilično ogoljen do kraja filma, i svodi se na dve teme: 1) česta, japanska, tema sukoba generacija – roditelja i potomaka, tradicije i modernosti… i 2) ono što je nešto svežije, i ređe viđeno ovako drastično u prvom planu: cena „sreće“ i ugodnog života, odnosno eksploatacija naspram empatije u današnjoj fazi poznog kapitalizma. Na to se nadovezuje tema zatvaranja oči žrtvama, i zatvaranje svojih očiju pred žrtvama... što je itekako aktuelna tema današnjice...

Moglo bi se cepidlačiti oko raznih stvari vezanih za drugu polovinu filma, ali ona nije bitno slabija od prve, i sve se to drži kao jedna upadljivo natprosečna, osvežavajuća celina koja ima moj Pečat Preporuke.

Malo li je?

A uskoro ću vam predstaviti i drugi, još noviji i još bolji horor od ovoga. Suprajz, ni on nije američki.

PESME MRTVOG SANJARA – Tomas Ligoti

A evo i najave 39. (zamalo pa jubilarne!) knjige u ediciji „Poetika strave“: suprajz, to je baš zbirka priča vašeg omiljenog mračnjaka, pisara tame, noćnog dnevničara i teatrologa groteske, Tome Ligotija. Neka vas ne prestravi i ne užasne naslov – iako se knjiga zove PESME MRTVOG SANJARA, ovo nije zbirka poezije, nego 100% jezovite (i poprilično mračno-poetične) proze! I košmarne groze…

pregradna strana u knjizi

            Zbirka sadrži čak 20 priča, a ovo su njihovi naslovi:

 

„Nestašluk“

„Les fleurs“

„Alisina poslednja pustolovina“

„San lutke iz izloga“

„Hemičar“

„Nazdravi mi samo očima tajanstvenim“

„Oko risa“

„Beleške o pisanju horora“

„Badnje večeri tetke Eliz“

„Izgubljena umetnost sumraka“

„Nevolje doktora Tosa“

„Maskarada zamrlog mača“

„Doktor Vouk i gospodin Vič“

„Kratka predavanja profesora Nikogovića o natprirodnoj stravi“

„Azil doktora Lokrijana“

„Sekta idiota“

„Veći festival maski“

„Mesečeva muzika“

„Dnevnik Dž. P. Drapoa“

„Vastarien“

           

Prevod s engleskog obavili su stručno Strahinja Mlađenović i Miloš Cvetković.

Prelepe ilustracije za korice, forzec i unutr. pregradne strane uradio je Danilo Lalović, koji se već dokazao nekim od najboljih ilustracija u našem izdanju PAKLENO SRCE – KABAL. (To ste već nabavili, jel da?)

zadnja korica

Kao i uvek, dr Ognjanović je sročio mudrijaški pogovor, a ovaj ima naslov: „Tomas Ligoti: Autoportret među maskama.“

            Knjiga ima čak 416 strana, i uobičajenu kvalitetnu štampu, tvrdi povez, šivene stranice i ostalo na šta vas je Orfelin odavno navikao.

forzec ove knjige

            PESME MRTVOG SANJARA Tomasa Ligotija izlazi premijerno za Sajam knjiga. Cenu i pretplatu će Orfelin obznaniti uskoro, za koji dan.

još jedna pregradna strana

            Dobro iskalkulišite svoje finansije, if any, jer podsećam vas – za predstojeći Sajam knjiga u Bg, koji počinje 25. oktobra, Orfelin će imati čak četiri NOVA horor masterpisa za obavezno posedovanje, i to sledeće:

- PSIHO – Robert Bloh

- PUSTA KUĆA – Aldžernon Blekvud

- PESME MRTVOG SANJARA Tomasa Ligotija

i kapitalnu novu studiju dr Ognjanovića DOLAZAK HORORA – KNJIŽEVNOST.

Kao i uvek, imaću i ja neke primerke ovih knjiga, kome je slađe iz mojih ruku. Ubrzo posle Sajma…

A evo kako glasi početak mog pogovora

 

 

 

Tomas Ligoti: Autoportret među maskama

(c) Dejan Ognjanović

 

 

 

Jer sanjao je o senovitim knjigama koje nisu propovedale nikakav ovozemaljski katihizis, već su opisivale samo mračnu liturgiju avetinjskog i obrede spasenja putem minuciozne poremećenosti. Njegov apsolut: da obitava među ruševinama stvarnosti.

- Tomas Ligoti, „Vastarien“

 

 

Opus Tomasa Ligotija, nažalost, relativno je skroman po svom obimu: četiri glavne, velike zbirke priča, jedan kratki roman (praćen nekolicinom kraćih priča, uslovno povezanih), još par zbirčica manjeg obima (ispod sto strana), dva nerealizovana scenarija, nešto malo poezije, jedna esejistička knjiga, i to je sve. A opet, taj opus zapanjujuće je kompaktan i dosledan, bez krupnijih oscilacija u kvalitetu, temi, pristupu. Istina je da je u poznijoj fazi bilo nešto više tzv. „korporativnog horora“, zadahnutog piščevim gorkim iskustvima na poslu u jednoj korporaciji, ali zameci tog pristupa vidljivi su i u ranijim pričama. Ukratko, teško je izdvojiti jednu njegovu zbirku i reći: „Ova mu je najbolja.“

            Ipak, kada je Orfelin započeo svoju misiju dovođenja Ligotija u Srbiju, na samim počecima edicije „Poetika strave“, postojala je bojazan od toga da se sa zbirkama ovog autora krene od početka, od prve: neće li ovdašnji čitaoci, još nenavikli na Ligotija, zaobići ovu knjigu? Jedni zbog naslova, koji bi ih mogao navesti na pomisao da se radi o zbirci poezije (brrr!); drugi, koji je uzmu u ruke, zbog njenih ekscentričnosti, zbog priča koje ne liče na ono što poklonici žanrovske literature očekuju. Procena je bila da bi čudnost ove knjige mogla u korenu da zatre i ambiciju da ovde dovedemo sva Ligotijeva pisanija, ali i našu mladu ediciju, tada sa samo 6-7 naslova. Zato smo krenuli sa Pisarom tame, njegovom drugom po redu zbirkom, jer činilo se da bi njen sadržaj delovao malo manje radikalno drugačiji publici koju smo tek počeli da stvaramo. Činjenica je da nas to nije ubilo, nego nas je učinilo jačim: evo nas u 39. knjizi edicije, posle Pisara tame i Dnevnika noći došao je Teatro Grottesco, a posle njega, najzad, i Pesme mrtvog sanjara. Uostalom, u Ligotijevom svetu samo je nenormalnost – normalna, pa je tako normalno i da mi njegovu prvu zbirku objavimo poslednju. (To nipošto ne znači da je ovo poslednja Ligotijeva knjiga koju Orfelin izdaje. Ima on još priča, a tu je i Zavera protiv ljudske rase…) U kontekstu pomenute kompaktnosti njegovog opusa, redosled nije naročito bitan: u svojoj prvoj zbirci on je već formiran kao pisac, i čitaoci će u njoj prepoznati njegove fiksacije i fetiše i fiks-ideje, sa istim ili sličnim značenjima kao u poznijim zbirkama.

            Pogledajmo sada šta odlikuje ovu, Ligotijevu prvu zbirku. En generale, moglo bi se reći da većina ovih priča ispoljava bar neku od sledećih tendencija: a) Proigravanje i novo osmišljavanje žanrovskih konvencija; b) Meta-fikcija, i to dvojaka: promišljanje poetike horora i istovremeno (indirektno ispovednički) samoga sebe kao horor pisca i c) Kao varijacija ovoga, tu je i direktan dijalog sa spisateljskim pretkom u nekoj vrsti rimejk-reimaginacije njegove priče. A kada se sve to prodornije zagleda, postaje jasno da je u ovoj zbirci, više nego u ijednoj drugoj, Ligotijeva temeljna potreba (svesna ili nesvesna, svejedno) bila da, u izobilju alter ega, dvojnika i maski, oslika sopstveni mračni autoportret. Evo kako to konkretnije izgleda.

 

 

            Rani nestašluci

 

            U Pesmama mrtvog sanjara, Ligoti na osoben način reimaginira izvesne žanrovske konvencije, i to: serijski ubica („Nestašluk“, „Les fleurs“, „Hemičar“, „Oko risa“), živa lutka („San lutke iz izloga“, „Doktor Vouk i gospodin Vič“), živi leš („Nazdravi mi samo očima tajanstvenim“), maska („Veći festival maski“), vampir („Izgubljena umetnost sumraka“), pogubna spoznaja prave prirode sveta („Maskarada zamrlog mača“, „Mesečeva muzika“, „Vastarien“).

            „Nestašluk“ je nesumnjivo remek-delo i, zapravo, jedna je od najboljih Ligotijevih priča koje je ikada napisao. U njoj nalazimo nekoliko njegovih lajtmotiva izraženih u vidu dihotomija: „normalna“ zajednica (gradić) u senci „zlog mesta“ (zatvora) koje baca svoj kužni uticaj senku na zajednicu, istovetno kao što to čini ludnica doktora Lokrijana u docnijoj priči. Čitav taj mikrokosmos obitava u neznanju, poput mesečara, nesvesnih mračne istine koja im je nadohvat ruke (tačnije, kojoj su oni nadohvat ruke); „zlo“ koje dopire iz tog mesta donosi „buđenje“, odnosno otkrovenje o pravoj (zloj) prirodi sveta. Još preciznije rečeno, zatvor u „Nestašluku“ i ludnica u „Lokrijanu“ su mesta na kojima je zlo sveta – drugde tanko raspršeno – zapravo koncentrisano, zgusnuto, zgrušano, tako da ga je teže ignorisati. Ujedno mu je, takvom, teže i umaći.

Gore je opisana jedna od ključnih Ligotijevih dihotomija koja mu se prostire kroz čitav opus, a njene implikacije mogu se svesti na sledeću ideju: većina čovečanstva živi pod opsenom, u iluziji, zavedena maskama i prividima, i prihvata „stvarnost“ lažnog sveta, jednog simulakruma; oni su kao mesečari, hipnotisani, zombifikovani – nesvesni da, tik iza maske, iza vela iluzije (budističkim rečnikom: Maje), počiva stvarnost daleko užasnija, zlo gnusnije, ambis mraka nepojmljiv njihovoj vedroj, antropocentričnoj slici sveta. To je suštinski Lavkraftova vizija dovedena do svojih krajnjih, metafizičkih konsekvenci, a očišćena od njegovih rasnih, ksenofobnih, eugeničkih i drugih lokalnih, personalnih strahova.

            Ono što je u ovoj priči novo i drugačije, pa time netipično i za samog Ligotija, jeste ugao pripovedanja: njega, kao ni Lavkrafta, ljudski likovi i njihov „realizam“, njihova psihologija i maniri i socijalna zaleđina, suštinski ne zanimaju. On je, kao i Lavkraft, suviše veliki autsajder, previše odmaknut od tzv. normalnosti da bi o njoj pripovedao iznutra, kao njen saučesnik i dubinski poznavalac. Nije on „everyman“ poput Stivena Kinga, pa da lasno i slasno ulazi u umove uspaljenih tinejdžera, bludnih birokrata, premlaćenih domaćica, popularnih pisaca, običnih učiteljica i profesora, s ljubavlju i dubinskim poznavanjem zalazeći u njihove treme i dileme i probleme, u njihove svima-smesta-prepoznatljive vizure. On je na dijametralno drugom kraju spektra: ako je King oličenje super-ekstrovertnog populiste, Ligoti je paradigma super-introvertnog individualiste i opskurantiste. Utoliko je ređe (i zabavnije) videti ga kako pripoveda iz Kingovog zabrana, iz ugla naizgled prosečne srednjeklasne porodice, budući da su njegovi protagonisti, skoro po pravilu, osobenjaci, čudaci, ekscentrici dizajnirani manje-više po uzoru na svog tvorca.

             „Nestašluk“ je svojevrsna parodija stivenkingovskog diskursa: umesto da oponaša brendirani pop-realizam, Ligoti ga dovodi do groteske kroz dijalog na ivici travestije gde se, u srcu jednog srednjeklasnog doma, tokom rutinskog „dragi, kako je bilo na poslu danas“ ćaskanja, postepeno raskriljuju vratnice tame koje će ih oboje, na samom kraju, progutati. Ispod tanke glazure skoro-banalnosti Ligoti vešto sipa naznake mračnijih odjeka koje pažljivi čitalac hvata i shvata mnogo pre aktera, a priča je skoro nepodnošljivo zastrašujuća baš zbog tog tako običnog, prozaičnog konteksta, u koji se skoro neosetno uvlače senke, a naizgled smireni narator vremenom ogoljava sopstveni strah sve do ivice histerije, i preko nje (ali kada već bude prekasno za spasenje).

            Svojevremeno se poprilična buka podigla oko optužbi da je scenarista prve sezone serije Pravi detektiv plagirao Ligotijeve teze, pa maltene i čitave rečenice, iz knjige Zavera protiv ljudske rase; ali još nismo čuli da je neko optužio Endrua Kevina Vokera, scenaristu filma Sedam (1995), da se vrlo slobodno nadahnuo pričom „Nestašluk“, što bi se takođe moglo braniti….

 

-Kako?

Čitajte u knjizi, uskoro…

 

 

PUSTA KUĆA – Aldžernon Blekvud

Naročito mi je zadovoljstvo da najavim 38. knjigu vaše omiljene horor edicije „Poetika strave“!  Nju čini zbirka priča Pusta kuća Aldžernona Blekvuda.

Podsećam: ova edicija je i započeta pre 10 godina njegovom zbirkom Vrbe (2015), a usledile su Drevna svetla, (2017) i Čovek koga je drveće volelo, (2021). Pre Orfelina Blekvuda kod nas nije objavio niko. Orfelin vam je dakle jedini pružio priliku da otkrijete ovog vrhunskog pisca u vrhunskom izboru njegovih najboljih priča, sa prikladnim ilustracijama i kvalitetnim prevodima praćenim stručnim pogovorima.

Šta izdvaja ovu zbirku od prethodnih? Dok su ranije pretežno bile smeštene u prirodu ili njenu graničnu zonu i bavile su se susretima čoveka i numinoznih sila, u Pustoj kući videćete Blekvuda kakvog dosad niste upoznali, u pričama manje-više smeštenim u urbano okruženje – ili, ako se dotaknu i prirode, Zlo u njima ne potiče iz Prirode ili Natprirode, nego iz Čoveka.

Konkretno, evo šta vam je Dr Ghoul odabrao kao najbolje od dosad neznanog Blekvuda:

- „Pusta kuća“: glavni lik i njegova tetka istražuju, usred noći, napuštenu ukletu kuću usred grada.

- „Prisluškivač“: student se useli u stan koji ima vrlo osobenog, gnusnog, onostranog „sustanara“. Ova novela spada u sam vrh Blekvudovih horor priča, a još je gadnija kad na kraju saznate ko/šta je taj „Prisluškivač“.

- „Transfer“: sudar ljudskog „energetskog vampira“ i parčeta tla koje isisava život iz svega.

- „Smit: Epizoda u pansionu“: još jedan student podstanar, ali druge muke ga more: na spratu iznad čovek zaziva neka onostrana čuda koja počnu i ovoga da ometaju.

- „Lutka“: ova novela je možda i najbolja književna obrada motiva oživele, zloćudne lutke. Jedna dadilja počne da sumnja da je omiljena igračka devojčice na koju pazi vođena malignim prokletstvom i lošim namerama.

„Prva mržnja“: ako postoji ljubav na prvi pogled, postoji li i mržnja na prvi pogled? I kako će se odnos zasnovan na njoj okončati?

 „Maks Hensig, bakteriolog i ubica“: fenomenalna novela koja će vam biti najveće otkrovenje u zbirci. Ko bi očekivao da je Blekvud bio pionir psiho-triler horora o psihopati serijskom ubici, proto-Lekteru? Priča se bavi pokušajima gl. junaka, novinara, da zlikovca nadmudri, ali Maks ako je lud, nije glup...

forzec knjige

Na kraju knjige, kao i uvek, tu je opširan, stručan pogovor dr Ognjanovića – ovog puta pod naslovom „Aldžernon Blekvud: Više je stvari na nebu i zemlji.“

Prevod s engleskog: Arijana Cvijanović Luburić i Igor Cvijanović.

Sjajne ilustracija na koricama i unutra načinila Aleksandra Dević.

Knjiga ima 264 strane, a izlazi premijerno za Sajam knjiga. Cenu i pretplatu će Orfelin obznaniti uskoro.

Podsećam vas – za predstojeći Sajam knjiga u Bg, koji počinje 25. oktobra, Orfelin će imati sledeće horor novitete:

- PSIHO – Robert Bloh

- PUSTA KUĆA – Aldžernon Blekvud

- PESME MRTVOG SANJARA – Tomas Ligoti

i kapitalnu novu studiju dr Ognjanovića DOLAZAK HORORA – KNJIŽEVNOST.

Kao i uvek, imaću i ja neke primerke ovih knjiga, kome je slađe iz mojih ruku. Posle Sajma…

 

A evo kako glasi početak mog pogovora PUSTOJ KUĆI:

 

Aldžernon Blekvud: 

Više je stvari na nebu i zemlji

 

„Više je stvari na nebu i zemlji, moj Horacije, nego što se snilo tvojoj filozofiji.“

- Vilijam Šekspir, Hamlet, I čin, 5. scena

 

 

Aldžernon Blekvud je rođen u strogo religioznoj porodici čija uverenja nikada nije delio, a čak ih se i bojao. „Ovaj strah od pakla i prokletstva“, kako kaže njegov biograf, „bio je gotovo opipljiv u kući Blekvudovih, a mladi Aldžernon je odrastao rastrgnut između dve sudbe – straha da su njegovi roditelji u pravu i straha da nisu.“ Njegov duboki unutrašnji osećaj da svet mora da sadrži nešto veće i bolje od onoga što je učio kod kuće i u školi naveo ga je da traga za ovim nepoznatim „drugim“. Neki uvidi u ovu oblast potekli su iz proučavanja istočnjačke misli (posebno budizma), drugi su došli iz kratkog boravka u okultističkom društvu Zlatna zora, a treći su stečeni kroz bliskost Društvu za psihička istraživanja (SPR: Society for Psychic Research). Iako nije bio njegov zvanični član, družio se s nekim ljudima koji jesu i pratio ih je u nekoliko istraživanja kuća za koje se smatralo da su uklete. Rezultati ovih intelektualnih i duhovnih potraga otelotvoreni su u Blekvudovim pričama. Sve su one izrazi pogleda na svet razvijenog u mladosti, zasnovanog ne samo na knjiškim studijama, već i na opsežnim iskustvima stečenim u najuzvišenijim predelima prirode (npr. ogromna kanadska divljina), ali u patnjama usred civilizacije (npr. sirotinjske četvrti Njujorka). Čitav njegov opus je rastrzan između ove dve polarne suprotnosti, Prirode ambivalentno preteće ali i prelepe i mistične, i Civilizacije pune šupljih ljudi, šupljih priča, banalnosti i pokvarenosti. Većina njegovih najboljih priča smeštena je u graničnoj zoni gde se ova dva regiona preklapaju – na obodima naselja, u šumarcima i brdima izvan naseobina, gde izolovani pojedinci dolaze u dodir s onostranim: nekad malicioznim a nekad numinozno-indiferentnim, što donosi sasvim osobenu vrstu jeze.

U dosadašnje tri Orfelinove zbirke Blekvudovih priča – Vrbe (2015), Drevna svetla (2017) i Čovek koga je drveće volelo (2021) – ovog klasičnog pisca strave upoznali smo pretežno u njegovom prirodnom okruženju, u šumama, pustinjama, vresištima, planinama, na ostrvima, obalama, na rekama. Sada je krajnje vreme da ga vidimo i na gradskim pločnicima, u kućama i sobama velegrada, ili bar predgrađa, i proverimo da li je to isti onaj Blekvud, kako se snalazi u tom okruženju i kako svoje preokupacije prilagođava ovom ambijentu.

 

Uklete kuće 

 

Sva Blekvudova natprirodna dela mogu se grubo podeliti u dve grupe: 1) Uklete kuće, t.j. priče o duhovima smeštene usred civilizacije ili na njenoj granici sa prirodom; i 2) Ukleti pejsaži, t.j. priče smeštene u prirodu prožetu duhovima i numinoznim. Najbolje priče iz druge grupe već smo predstavili domaćim čitaocima, a sada je red da se pozabavimo onom prvom.

Što se tiče Blekvudovih priča o duhovima, one se takođe mogu podeliti u dve glavne struje: 1) Pasivna ukletost, t.j. natprirodni „snimci“ prošlih događaja koji ne interaguju sa likovima; i 2) Aktivna ukletost, t.j. uticaji duhova koji interaguju sa likovima. Idemo redom.

Mnoge Blekvudove priče o duhovima izdanci su njegovih psihičkih i okultnih istraživanja ili nude varijacije priča koje je čuo oko ognjišta i logorske vatre. Osnovni principi funkcionisanja ukletosti (opsednutosti), kako u folkloru tako i u „psihičkim“ istraživanjima, zasnovani su na verovanju da jake negativne emocije, poput besa, bola, tuge, a posebno nasilne smrti, ostavljaju snažan trag unutar zidova. Ključan za ovo je koncept „psihometrije“, što je ideja da određena mesta zadržavaju neku vrstu otiska ili psihičkog zapisa jezivog događaja, koji se zatim ponavlja pred smrtnim svedocima. U anegdotalnim svedočanstvima ovi snimci duhova obično nisu interagovali sa svedocima, nisu ih direktno pogađali, osim privremenog straha.

Priča „Pusta kuća“ je paradigmatična za prvu grupu, a takođe je dala naslov za Blekvudovu prvu zbirku (Pusta kuća i druge priče o duhovima, 1906). Zasnovana je na kući u Brajtonu koju je posetio sa jednom mladom ženom, što je bilo neobično za 1880-te kada je, kako nas Ešli podseća, „svaka pristojna mlada žena bi bila u nečijoj pratnji“. U priči ona postaje ekscentrična tetka protagoniste, ali većina ostalih detalja verna je slučaju: „Muški sluga u kući bio je zaljubljen u sluškinju. Ona mu nije uzvratila naklonost i u trenutku besa on ju je pojurio uz stepenice i bacio je preko ograde. Ovaj zločin se ponavljao svake noći.“ Iako Blekvud nikada nije video duha, ni u ovoj niti u nekojoj drugoj prilici, tvrdio je da je čuo muški kašalj dok su ulazili u praznu kuću. A to nije bio najdramatičniji fenomen tom prilikom. Postojao je jedan detalj koji je potom iskoristio u ključnoj epizodi „Puste kuće“.

 

----