ADOLESCENCE (2025, TV)

*****

5-

 

Kakav je ovo emocionalni rolerkoster! Kakav spektakl vrhunske glume – od glavnih likova do bukvalno najsitnijeg epizodiste ili statiste u trećem planu kadra! Kako pametno promišljen, razrađen scenario, bez ijedne greške (sem nekih cepidlačenja)! A onda, na sve to, još i besprekorna režija, i svekoliko planiranje koje ide uz nju, jer svaka od četiri epizode ove mini-serije snimana je u jednom kadru – što, imajući u vidu kakve se sve složene logističke i glumačke egzibicije tu dešavaju jedna za drugom, predstavlja spektakl po sebi!

            Pominjem taj tehnički momenat samo da bih ga smesta odgurnuo u stranu: NE ZNAM da li je ovo stvarno snimano u jednom kadru, kako izgleda, ili (verovatno) ima šavova i trikova koji povezuju sitnije delove scena – u slabijoj tvorevini obratio bih pažnju na to, kao što inače radim u 99% materijala koji gledam, tražeći rezove, trikove, zabušavanja, prikrivanja. Ovde mi nisu dali! Toliko sam bio prikovan, od prvih minuta prve epizode, pa nadalje, u beskrajno zabavnu i uzbudljivu i intrigantnu dramu da prosto nisam mogao niti hteo da se bavim tim kritičarskim picajzlisanjima: remekdelnost ove serije išamarala me je svojim kvalitetima tako snažno da sam bio sveden na tzv. običnog gledaoca kojeg majstor-pripovedač i glumci vode tamo gde hoće, kad i kako hoće, a on se bespomoćno batrga u njihovim svemoćnim, snažnim rukama, i plače i smeje se na dugme, kad ga pritisnu, i tu nema beganja! Znači, ova serija me je odsvirala ko armoniku!  

Nisam se mnogo ni koprcao, prepustio sam joj se da mi radi šta oće – i ne da me je izvozala! U najboljem smislu reči: ne gimicima i twistovima, nego relevantnom, snažnom, pregnantnom pričom, majstorski ispričanom!

            Dobro, malko preterujem da bih privukao vašu pažnju – malo docnije ću izneti neke sitne ograde, čisto da pokažem da nisam baš toliko zasenjen svime toliko da mi je mozak sasvim hipnotisan ovime i da nemam neke svoje rezerve i ograde, ali kažem vam: ovo je UNIKATNA stvar (ako to uopšte treba da crtam, kad sam već seriji dao PETICU!), apsolutno vredna pažnje, i to, idealno, tako da znate što manje (preskočite trejlere i rivjue) i u jednom cugu, ako možete da izdvojite četri sata u cugu.  

Čak i da ih NE izdvojite, verujte mi – kad vas ova serija zgrabi, nećete moći da je ne izbindžujete, sve i ako to niste bili planirali. Samo upozoravam: ako sutra rano morate da ustajete, pa negde oko ponoći kažete sebi: „Ma, daj da bacim pogled, 10 minuta samo, ili 15, da vidim na šta liči to što Gul tolko hvali, pa ću sutra uveče da nastavim“, verujte mi, sledeće što ćete znati biće da je već četri, pola pet ujutro, pred zoru, a vama su oči ko sarme, delom od nespavanja, a delom od suza koje ste prolili. Nemoj posle da bude: „Gule, što nisi upozorio!“  

            O čemu se tu radi? Bez brige, neću spojlovati!

            Kazaću samo početak prve epizode: policija upada pod punom opremom u neku običnu porodičnu kuću u predgrađu, baca na patos tatka, majku i tinejdž sestru, i kao da vata najopasnijeg teroristu – iz dečje sobe apsi 13-godišnjeg dečaka! Za neko ubistvo ga vode, ali čije, kakvo, koliko, zašto – i da li ga je uopšte počinio – sve to ostalo ostavljam da vidite sami.

            Zašto bi ovo trebalo da vas zanima i šta je tako potresno u svemu?

            Pa, recimo ovako: cela Srbija je bila potresena slučajem „Kosta Kecmanović“ prošle godine. I to s pravom. Na kojekakve Arkane i Mladiće smo odavno navikli i oguglali, ali na – mladiće, i gore od toga, decu-ubice, još nismo. I ne dao Azatot ikad na to da oguglamo.

            Taj slučaj je pokrenuo brojna druga pitanja: ne samo kako može jedno dete da ubija druge, nego i kakvi roditelji, kakva škola, kakvo društvo su proizveli (da li su? kako su? zašto su? jesu li mogli da spreče?) jednog takvog monstruma.

            Odmah da kažem: ovaj slučaj u seriji nije ni blizu nalik ovom našem; ni profil klinca, ni roditelja, ni društva, ni njihovih međuodnosa. A opet, iako je dinamika drugačija, donekle, odnekle će nam, svima nama u post-Kosta Srbiji, ova serija biti jezivo prepoznatljiva i zastrašujuća – a morala bi biti i upozoravajuća i prosvetljujuća. Iako nije uznemirujuća u smislu vizuelne explicitnosti – nema ni kap krvi, ili nasilja na ekranu, sem u jednom slučaju, gde je to prikazano izdaleka, na ekranu – biće veoma emocionalno iznurujuća svakome, a naročito ako je roditelj, pa eto imajte i to na umu.

            Toliko što se tiče dela bez spojlera.

            Idite i gledajte ovo, pa se onda vratite da dočitate ostatak. Sad moram kazati nešto konkretnije. Dakle, odavde pa nadalje idu SPOJLERI.

 

            A zapravo, ovce mi se jagnje – treba da prevodim na engleski jedan scenario za dugometražni film i da dovršim pogovor za jednu knjigu i da sročim članak za jedan časopis, i sve to, poželjno, da bude gotovo juče, ili max danas! – i zato, pokušaću ukratko.

            Treba vam još ubeđivanja? Objašnjenje zašto pišem o ovoj seriji na ovom blogu posvećenom pre svega hororu?

            Recimo ovako: treća epizoda u celosti se sastoji iz razgovora psihijatrice-evaluatorke sa našim malim ubicom. Sede, u nekoj sobici, u toj psiho-instituciji gde ga drže, i pričaju.

            Tih sat vremena sadrže neke od najjezivijih momenata koje sam ja na filmu video u poslednjih nekoliko godina, ako ne i šire. Bukvalno sam se naježio u bar 2-3 navrata! Čak bih išao tako daleko da kažem da je ovo potresnije, žešće, strašnije od, recimo, scene kada Klaris ide u onaj gotski podrum da priča s Kanibalom. Gotsko okruženje nas u JAGNJADI delom izmešta iz stvarnosti u jedan žanrovski movie-land osvetljen polusvetlom i maštom; Hopkins glumi, jezivo, suptilno, ali glumi, i znamo ga, poznajemo tog glumca, znamo da je to sve kobajagi; sve je to veće od života. Zato ga i volimo.

            ALI! Ovde imamo prozaično okruženje, bez gotskih efekata (sem suptilnog zvuka kiše koja dobuje po prozorima, ako je to uopšte gotik), i normalno je osvetljeno; nema stakla između sagovornika, ni ograda, rešetki; potencijalna pretnja je žgoljavi klinac koji fizički teško da bi mogao da ugrozi naizgled snažnu ženu koja s njim razgovara. Uz to debitant, tako da usred vrhunske, neosetne glume možemo zaboraviti da gledamo glumca, film…

            A opet – jebem ti sunce! – ovde ima tako genijalne gradacije, od ćaskanja do intenzivnih momenata, tako nepredvidivih skokova, ne jedan nego više njih, genijalno gradiranih i raspoređenih, i to se sve skocka u jednu iskreno zastrašujuću celinu, utoliko jeziviju što je realna (crna hronika nam je svedok!), realistična (ovaj mali Oven Kuper je vunderkind kakav se retko viđa i od njega će da bude prvorazredna glumačka zvezda: već ovo što je napravio s 15 godina je za antologije! Samo da ga ne dovate prebrzo Holivud, superheroji, rimejci i slična sranja!) i prvorazredno je majstorski orkestrirana. Snimanje u jednom kadru je i u ovoj epizodi kao i u drugima daleko više od gimika – to pojačava napetost do nivoa neizdržljivosti. Plus Erin Doerti, kao psihologica koja se s njim nosi u toj sceni – PERFEKCIJA! Ponavljam, od UMIRENE JAGNJADI niste videli ovako vrhunsku glumu u super-horor napetoj sceni dijaloga dve osobe!

            Ako se pitate kako biste se proveli da vas neko metne na sat vremena s Kostom K u istu sobu, ova serija vam je najpribližnije iskustvo tome. (Tačnije, ovaj slučaj u seriji mnogo je sličniji onom koljaču iz Niške Banje, ali pošto se on desio u provinciji, mediji ga nisu skoro ni dotakli; čak ni ja, koji sam iz Banje, nemam pojma ni o detetu ni o roditeljima i kontekstu niti delić onoga što znam o Kosti i njegovoj familiji.)

            A ako ste sad pomislili: „Pih, šta tu ima strašno, sve i da me zatvore s tim malim ludakom u sobu? Samo ako nešto proba, nalupao bih mu par šamara; a i ako ne proba! Šljas šljas, nekolko vaspitnih, i gotovo! Kakav Hanibal Lektor, bre – kad ga ja dovatim, propištao bi majčino mleko! Šta tu ima strašno za mene? On je taj koji bi trebalo da se uplaši!“

            Ako ste ovako nešto pomislili, debelo ste promašili poentu.

            Nije strašno u toj situaciji to šta bi mali psiho mogao vama uraditi.

            Strašno je to što biste mogli u njegovim očima videti, u njegovom glasu čuti, u njegovom držanju opaziti!  

            A opet, ako ste sad zamislili samo jednu odlično režiranu HOROR scenu, zamislili ste samo jedan deo onoga što ovu epizodu čini antologijskom. Mislim, i da je „samo“ to, pa bi itekako vredelo. A nije. Ona je besprekorno DRAMSKI pogođena: karakteri, međuodnosi, psihologija, njegova motivacija, DINAMIKA svega toga, kamera koja se kreće po sobi i hvata sve što treba da uhvati, budna za svaku nijansu i svaku potrebitost da bude uhvaćena, živa, u toku, pa ne, mislim, nemam reči kakvo je to savršenstvo! Koliko pameti je uloženo u svaki mogući IZBOR – ugla, svetla, dijaloga, pokreta, boje glasa, glumačkog rešenja – pa to je da se doktorira samo na ovoj epizodi!

            Kao što znate, a i ja vas povremeno podsećam, tema dece-zlikovaca mi jeste jedna od posebno intrigantnih (u ZAVODNIKU je obrađujem, recimo), a u poslednje vreme mi je, u hororu, naročito zanimljiv koncept horora kroz dijalog – da se napetost i strava grade kroz nešto što likovi pričaju (kao u epizodi iz ludnice u PROKLETIJAMA, i kao u priči MLADEŽ, u DIVLJOJ KAPELI). E, pa, na ovome što su, u tom smislu, uradili u 3. epizodi ADOLESCENCIJE, ja im skidam kapu: bravo bravo bravo! TAKO SE TO RADI! Genijalno na svim poljima i planovima! Zavidim i divim se do imbecilnosti!

            A genijalno je i mesto te epizode u seriji: trebalo je adekvatno pripremiti teren za nju, da bi odjeknula kako valja – i tome služe prve dve epizode. I trebalo je, zatim, dati joj dodatni impakt i smisao, da ima pravi odjek – i tome služi četvrta epizoda, samo prividno antiklimaktična. Ništa ovo ne bi tako dobro delovalo da se npr. krenulo in medias res, da prva epizoda serije bude ovo što je u trećoj; niti bi sve to bilo tako dobro i moćno, da je ona, treća, bila poslednja. Sve je savršeno baš ovako kako jeste – odmereno kako i koliko treba, i tačno gde treba. Svaki dramski bit, svaki impakt odmeren je 100% besprekorno baš kao i svaki pokret kamere i tajming unutar kadra, lokacije, svega.

            Kažem, nemam vremena da idem u sve detalje i da hvalim sve što treba (npr. tatka glumi i seriju ko-kreira koscenarista Stiven Grejem, pregenijalan; pa ona srceparateljska dečje-horska obrada poznate pesme... pa onda...). Erin Doerti me je zadivila kada u jednom naročitom momentu njoj zaigra jedno oko kao jedina ispoljena reakcija na BURU koju joj je izazvao mali psiho. Pa samo taj detalj mikro-glume me je dovoljno kupio, da ne pričam o dvesta drugih! Ako je uopšte gluma, ako joj nije stvarno zaigralo oko jer je klinac pred njom toliko JEZIVO UVERLJIV.

Zaista nemam većih zamerki, sem par sitnica, od kojih za neke tvorci nisu krivi, nego moj sviđizam i – prosto, naše nedavno srpsko iskustvo.

       Ima par instanci gde mi se učinilo da je dijalog previše objašnjavački: ništa preterano niti krindž, ali moglo se i bez toga.

            Iako se kroz dijalog kaže, u jednom trenutku, kako se uvek u ovakvim slučajevima sav akcenat stavi na ludaka-ubicu, a žrtvu svi zaborave – taj tren bude i prođe, a mi se ipak 4 epizode bavimo ludakom i njegovom familijom, a o žrtvi saznamo malo, iz druge ruke, uzgred.  

            Srpskom gledaocu ova drama može načas delovati previše jednostavno, pomalo HOW CONVENIENT, ako je, recimo, uporedi sa slučajem Koste K, znatno složenijim – pa se čini kao da su oni sebi olakšali posao i sočinili jedan relativno pravolinijski prost A-B-C-D slučaj.

Ovog ovde Engleza proizvela je familija naoko obična, proleterska, ništa posebno psiho-degenska kao kod „naših“ beogradskih psihopatskih snob-elitista; ovaj ovde ubio je jednu curicu, impulsivno, ne planirajući to, za razliku od „našeg“ psihopate, mas-ubice, koji je to planirao ko zna koliko dugo; ovaj Englez provukao se ispod radara jednog ipak daleko funkcionalnijeg društva od srpskog – ok, vidimo da ni u njiovim školama ne cvetaju ruže, da je i njiova mladež jezivo pokvarena i beznadežna, ali barem tamo nije tatko vodio sina od 12-13 godina u streljanu da puca na pokretne mete samo zato što „znaš ti ko sam ja“.

A da i ne govorim kako se TAMO vrši policijska istraga, koliko taj sistem prava, zakona, policije, zdravstva itd. funkcioniše u odnosu na NAŠ… (I koliko će taj psiho tamo ipak da odgovara za nedelo, za razliku od „našeg“, s kojim niko nema pojma šta će biti kad navrši 18!) Ali, kažem, ovo nije greh serije, nego nas koji živimo u ovom bezakonju i haosu od zemlje, pa nam jedan „njihov“ užasan slučaj deluje prosto i jednostavno u odnosu na mutanta koji je kod „nas“ ponikao, iako uz sve razlike među tim dečacima ima i neke psiho-sličnosti, uključujući njihovu mizoginiju.

            I da, uz sav sistem koji funkcioniše tamo, o kakvom mi ovde možemo samo da maštamo, za „utehu“ vidimo da i tamo, u tom „raju“, toxična muškost stvara pakao u porodičnim i međuljudskim odnosima i stvara male monstrume nasilnim pokušajima da se ukalupi svaki dečačić koji ne cupka na fudbal ili boks, nego više voli da crta, ili da se društveno ismeje svako ko do 13. godine nije već ne znam kolki Don Žuan.  

I kako i tamo ne mora otac da bude pijani nasilnik i tabadžija da bi izrodio čudovište – dovoljno je da NE UME da pokaže ljubav i pažnju prema svom sinu. Jedan od niza genijalnih detalja u prvoj epizodi – koji se ne naglašavaju, nego ako primetite, primetite – jeste to koliko dugo treba ovom tatku da uopšte DOTAKNE svog sina, a kamoli da ga zagrli. Ima tu bar deset prilika gde bi pažljiv gledalac pomislio „Pa stavi mu ruku na rame, neće da ti otpadne, majke ti ga! Pa privij ga uz sebe, zagrli ga, kaži mu nešto nežnije od ’Pojedi svoj doručak’, vidiš da je uplašen, da mu nije dobro!“ Ali ne, ne vredi, patrijarhalni retard nije na to navikao: njega je tatko lemao kao malog, a on se zarekao da svoga sina neće tući, ali i dalje ne ume da mu pokaže ljubav kako valja… Od deset prilika kad ga je mogao i morao bar potapšati po ramenu, on to učini jednom.

            I tako. Zato smo tu gde smo. Srbi kao i Englezi, i ostatak sveta pride.

            P.S. Kad već moram da cepidlačim, u nedostatku većih mana, moram reći da je naslov serije mogao biti i bolji, manje generički, memorabilniji i prikladniji temi. Ne kažem da je promašen, ok je, ali moglo je to i bolje. Nešto ovako antologijsko moglo je i da ne zvuči ko neki rutinski "tv movie of the week". Sve ostalo je baš kako treba.

Dejan Ognjanović PONOVO nominovan za Rondo Hatton nagradu!

 Dragi moji, u ovim danima haosa i neizvesnosti, ali i probuđene nade da možda ipak i uprkos svemu dolaze bolji dani, imam vam kazati nekoliko lepih vesti. Počeću od ove: PONOVO sam nominovan za Rondo Hatton Classic Horror Award! Evo, da se načas prebacim u „objektivni“ modus prikladan za VESTI.

Dejan Ognjanović, pisac, kritičar, urednik i prevodilac iz Srbije, po peti put je nominovan za Rondo Haton nagradu za klasični horor (Rondo Hatton Classic Horror Award). To je jedna od najprestižnijih nagrada u oblasti horora, a dodeljuju je horor fanovi, glasanjem (o tome kako i gde – videti malo ispod). I ovog puta nominovan je u kategoriji NAJBOLJI ČLANAK (BEST ARTICLE). Ova, kao i sve druge nominacije, tiče se izbora najboljih među onim što je objavljeno prethodne, dakle 2024. godine. 

Ovog puta Ognjanović je nominovan za članak „Dawn of the Women“ (RUE MORGUE  br. 219), posvećen ženama rediteljima horora, čiji dobar deo zapravo čine detaljni razgovori sa Hajdi Hanikat, autorkom knjige o horor režiserkama (Heidi Honeycutt, I Spit on Your Celluloid: The History of Women Directing Horror Movies) i sa jednom od najpoznatijih horor-rediteljki, Meri Lambert, znanoj po filmu Groblje kućnih ljubimaca (Mary Lambert, Pet Sematary,1989).

Nagrada Rondo Hatton se dodeljuje za doprinos proučavanju i popularizaciji klasičnih dela horora. Ovo priznanje postoji od 2002. godine, a dodeljuje se nakon glasanja na kome učešće mogu uzeti svi ljubitelji horora. Svaki od predloženih kandidata nominovan je zbog naročito značajnog rada ili dostignuća u prethodnoj godini.

Početkom 2016. Ognjanović je zavredio nominaciju za Rondo Haton nagradu obimnim tematom o Hauardu Filipsu Lavkraftu, koji je objavljen u magazinu Rue Morgue br. 161, iz novembra 2015. godine. U nominaciji stoji: „In three articles, including an expert roundtable, H.P. Lovecraft’s work is invoked anew.” Članak pod naslovom „The Greatest Old One“ napisan je povodom 125 godina od rođenja Lavkrafta, a na kraju glasanja našao se u najužem izboru (tri naslova) u toj kategoriji.

Zatim, 2017.  godine Ognjanović je nominovan za Rue Morgue temat o 200 godina Frankenštajna iz broja 171, koji čine tri povezana eseja: „Madness, Myth and the Modern Prometheus“, „Endowed by Lightning“ i “Curse of Creation”. I tom prilikom je ušao u najuži krug (HONORABLE MENTIONS), ali nagradu nije dobio.

A onda, nakon kraće pauze u nominacijama, Dejan Ognjanović je 2023. godine dobio Rondo Haton Nagradu za Klasični Horor (Rondo Hatton Classic Horror Award), u kategoriji Najbolji članak. Ognjanović je nagrađen za članak „Hex of the Century“,’ objavljen u vodećem svetskom horor magazinu RUE MORGUE br. 205. Taj članak možete pročitati OVDE.

I u 2024. bio je nominovan za RONDO HATTON nagradu, za članak povodom 100 godina WEIRD TALES magazina, koji je objavljen u RUE MORGUE magazinu br. 210. Na kraju glasanja našao se među „Honourable mentions“, dakle u najužem izboru.

I tako dolazimo i do pete nominacije, za članak „Dawn of the Women“. Ako ste ga već pročitali u magazinu RUE MORGUE, ili ako mi verujete na neviđeno, možete za njega glasati već sada. Ako biste ipak da prvo pročitate – okačiću ga na blog uskoro.

Ako podržavate ovo što Ognjanović radi, možete i vi poslati svoje glasove – vrlo je jednostavno i ne treba mnogo ni napora ni vremena.

Iako se nagrada dodeljuje u više od 20 kategorija, organizatori napominju da nije neophodno glasati u svakoj od njih. Možete da glasate u 2, 3, 5, 10, ili u samo jednoj!

Izbor svih nominacija nalazi se OVDE, pa odaberite sami, iskopirajte favorite u mejl i pošaljite na adresu taraco@aol.com.

Glasanje traje do 20. aprila.

 

Evo, recimo, za šta sam ja glasao (nemojte baš sve da prepišete od mene kad budete glasali):

 

1) BEST FILM OF 2024

— TERRIFIER 3

3) BEST BLU-RAY OF 2024:

— CEMETERY MAN (DELLAMORTE DELLAMORE) (1994; Severin)

4) BEST BLU-RAY COLLECTION

— ALL THE HAUNTS BE OURS: A Compendium of Folk Horror, Volume 2 (Severin). Twenty-four more folk horror rarities on 13 discs, curated again by Kier-La Janisse.

5) BEST RESTORATION OR UPGRADE

—THE SAVAGE HUNT OF KING STAKH (1980; Deaf Crocodile, Diaboilik). Extended first U.S. cut of Russian folk horror.

 

6) BEST DVD EXTRAS
— CEMETERY MAN (1994; Severin) New interviews with director Michele Soavi and screenwriter Gianni Romali. 
 
7) FAVORITE COMMENTATOR OF 2024 (Below is only a representative sample; feel free to WRITE IN your favorite).
— Kim Newman, Stephen Jones (Cat and the Canary; Creature with Blue Hand; Hellraiser I, II, III, and with Peter Atkins, IV)

8 ) BEST INDEPENDENT/STREAMING FILM

— RED ROOMS, directed by Pascal Plante. Murder stalks the secret world of torture websites. See trailer here

11) BOOK OF THE YEAR (non-fiction; you can vote for two)

— THE DE PALMA DECADE: Redefining Cinema with Doubles, Voyeurs, and Psychic Teens, by Laurent Bouzereau (Running Press Adult, hardcover. 320 pages, $22.30). From Sisters to Blow Out, De Palma’s seven films of the 70s that helped change the terror industry.

 

— I SPIT ON YOUR CELLULOID: The History of Women Directing Horror Films, by Heidi Honeycutt (Headpress, softcover, 464 pages, $27.45). The long neglected role of female talent behind films of the fantastic.

13) Best Magazine of 2024
— Rue Morgue

14) BEST ARTICLE (You can pick two)

— ‘Dawn of the Women,’ by Dejan Ognjanovic, RUE MORGUE #219. Women directors often see horror in whole new ways.

 

— ‘Making of The Devil Rides Out,’ by Bruce G. Hallenbeck, and ‘Richard Matheson Script Analysis’ by Constantine Nasr, LITTLE SHOPPE OF HORRORS #50. Inside the controversial Hammer film.

15) BEST INTERVIEW

— Nosferatu director Robert Eggers by Andrea Subissati, RUE MORGUE #22

 

16) BEST COLUMN
— It Came from Bowen’s Basement, John Bowen, RUE MORGUE

17) BEST COVER

Little Shoppe of Horrors #51
by Jeff Preston

 

18) BEST WEBSITE
— Bloody Disgusting Tracking the latest across all horror platforms.

 

22) BEST GRAPHIC ARTS PRESENTATION

— VIDEOTAPES FROM HELL: A Visual History of Cult, Collectible, and Crazy Video Covers, edited by Stephen Jones.

P.S. Najavio sam pre nekoliko dana na Fejsbuku da imam neku veoma lepu vest da objavim. Ova ovde jeste lepa, ali ovo nije ta veća i važnija koju imam na umu. O njoj, uskoro…

PUT – Mani Larsene

 

Scenario: Manu Larcenet

Crtež: Manu Larcenet

Naslov originala: La Route

Format: 247 x 322 mm

Povez: tvrdi

Boja: kolor

Broj strana: 176

Izdavač: DARKWOOD

Cena: 2.390 RSD

https://darkwood.co.rs/prodavnica/darkwood/biblioteka-supernova/biblioteka-supernova-10-put/

 

Šta kaže Izdavač?

Kao da nam životi nisu dovoljno sumorni i kao da nas bogovi već ne „tamane kô muve” (što napisa Kami), već mora neko da nas podseti i na to da „pakao, to su drugi ljudi” (dodade Sartr). Da, ima umetnika koji vole da vam pride uzburkaju učmalu svakodnevicu i probadaju vaše etičke nazore: da vidimo gde smo, da vidimo šta smo postali, jesmo li i koliko odmakli od zveri. Takvo nešto najbolje uspeva u onim „noćima mračnijim od mraka, u kojima je svaki dan sivlji od onog što pred njim izmiče”, kad nam najveći živi evropski strip stvaralac Mani Larsene izvuče svoj štafelaj s hiljadu nijansi sive i oslika stvarnost kakve se svi pribojavamo – i kakvom nas plaše poslednjih decenija. Grafički opisi nasilja u kakvoj sumornoj bljuzgotini od krajolika, prošaranoj prahom, pepelom, memlom i gvozdenom studeni podno bezbojnog neba i zapljusnutoj bezbojnim okeanom, praćeni hemingvejevski suzdržanim rečnikom i maltene nihilistički uvučeni u kadencu sporog, teskobnog ritma, svakako nisu nešto što bi vas nužno privuklo ovom stripu.

 

A opet, maestro Larsene, dovoljno vičan i prekaljen u radovima koji se poprilično razlikuju od onih uglavnom komičnog prosedea što ste ih dosad čitali u našoj opremi, dobro je „zapamtio ono što mu je ušlo u glavu i otada ga više nije napuštalo” – a to nešto bio je Pulicerom ovenčan roman Kormaka Makartija Put, te podjednako uspešna i vizuelno kao varikinom isprana filmska adaptacija. Briljantno svedavši ionako u izvorniku nejasno poreklo apokalipse na još teže utvrdive okolnosti kako su se dvojica protagonista preko noći obreli u svetu bez država, bez datuma, bez boja i bez oblika, Larsene slika svet koji prestaje da bude. No čak i u distopijskoj postavci stvari, ovog savremenog klasika francuskog i svetskog stripa ipak više zanima odnos života i smrti, sukob pojedinca s normama, instinkti koji potiskuju razum i emocije, a sve to dok su mu likovi neprestano gladni, neispavani i promrzli. U rovovima nema ateista, a na Putu nema Boga: sav je moral sekularan, od čoveka dat, i prilagođava se od situacije do situacije, kao kakva sluškinja nagonu za opstanak. Uprkos tome, njegovi junaci se dosledno drže tri imperativa dobrih ljudi – izdržati, opstati, sačuvati – jer dobro znaju da je i u mraku najhladnije pećine svetlost koju nosimo sa sobom jedina mera stvari. Upravo je to poruka koju Otac ostavlja Sinu, opremajući ga dobrotom i ponekim savetom o isplativosti paranoičnog, neprestanog opreza, u nadi da je to najbolji unutrašnji kompas na putu.

 

Ne propustite priliku da se i sami uverite – baš kao i u matičnoj Francuskoj, gde je prvi tiraž od skoro 100.000 primeraka planuo u roku od 48 sati brzinom apokalipse kakva je zadesila naše junake – u taj simbolički dijalog koji Larsene u ime nas vodi sa svakom budućom generacijom na ovoj našoj sve ugroženijoj planeti: čak i jednostavna poruka da moramo da nastavimo da se brinemo jedni o drugima i stvarima oko nas, te da sveukupno budemo više zahvalni, svakako je bolja od alternative u vidu sveta u kojem smo, kako na jednom mestu u romanu kaže Majka, „živi mrtvaci u filmu strave i užasa”. Takvo nešto moramo da zapamtimo jer ćemo inače sami sebe zaboraviti.

 

 

Šta kaže Ghoul?

 

Odavno sam, još pre 15 godina, na ovom blogu okačio svoj osvrt na film THE ROAD, a u komentarima pomenuo i roman Krmka Makartnija na kojem je zasnovan. Imate to, pa čitajte OVDE. Ukratko, nisam bio impresioniran ni romanom ni filmom. Glavna smetnja bila mi je totalna, 100% besmislena borba za opstanak u svetu opisanom tako da je opstanak u njemu 100% NEMOGUĆ. Ne 99% nemoguć, nego 100% NEMOGUĆ. Nikakvo samopožrtvovanje i nikakav Deus ex Machina ne može OVO da izbavi.

            Nije to svet tipa „Nemamo više svinja i kokoši, moraćemo da lovimo divlje svinje i zečeve i prepelice.“ Ovo je jebeni svet u kojem nema više ni divljih svinja, ni zečeva, ni prepelica. „Aha! Pa dobro, onda jebi ga, kao i toliki postapokaliptičari do sada, ješćemo pacove i guštere, žabe i zmije i puževe!“ Ne, sorry, nema više ni njih! Pobio ih Krmak!

            Nije to svet tipa „Nemamo više ananasa i pomorandži, moraćemo da jedemo travu, repu i kukurek!“ Ovo je jebeni svet u kojem nema više ni trave, ni repe i kukureka! Spalio ih Krmak. Ostali samo dugmići!

            U tom svetu, bez trunke nade, kojim vladaju sebičnost, silovanje i kanibalizam među poslednjom preostalom šačicom bednika, otac pokušava da zaštiti svog sina i da ga podgoji za petog ili osmog kanibala na kojeg će naleteti na Putu a od kojega NEĆE uspeti da ga zaštiti, jer će biti nadvladan. Pevac ili krelac ili detetina – biće dobro pečenje! I toliko o tome.

            E, pa, prvi kvalitet ovog stripa je u tome što je tako nekako koncipiran da te natera da ZABORAVIŠ ono što ti je u filmu i u knjizi sve vreme transparentno i, meni barem, bode oči. Ova strip adaptacija nekako uspeva da nađe savršeni balans između beznađa, nihilizma i humanosti – balans koji nisam osetio u knjizi, niti u filmu, ali ovde, nekako, jesam.

            Otuda, da nacrtam, smatram Larseneov PUT najispravnijim Putem – boljim i od knjige, i od filma. Ovo je ultimativna adaptacija te premise i priče. Verna i duhu i slovu, a opet nekako svoja.

            Teško je reći kako je uspeo da postigne taj tako neuhvatljiv balans. Možda time što se ovde tako malo brblja. U romanu mora, jer to medijum REČI. U filmu mora, jer je ipak američki muvi, a ničega se Amerikanac ne plaši toliko kao tišine. Mora da se KAŽE i ono što SLIKA već pokazuje, ili sugeriše.

            Larsene pretežno govori slikama. I to kakvim! Ovo je zadivljujuće remek-delo stripa zato što ovaj medijum napreže do pucanja da progovori o jedva iskazivom, koristeći maksimum svojih formalnih mogućnosti.

            I nije stvar samo u tome što Larsene „lepo crta“. Mislim, da – lepo on crta, vešt je i talentovan, ali danas SVAKO, i njegova baba pride, „lepo crta“. Prepun je internet, fejsbuk, instagram, ljudi koji odlično crtaju.

ALI – kako ovaj MONTIRA! Kako kadrira! Kako pripoveda – detaljima, krupnim planovima, izrazima lica, kako to kombinuje sa širokim planovima sveta, razorenosti, predela pakla, raskošnih ruševina naspram ljudskih ruina obmotanih odrpanim krpama čiji se smrad maltene oseća kroz kadrove ovih stranica…

Kako boji taj obezbojeni svet sepije, sivila, blata, i to blata od pepela, iz kojeg nikad više ništa neće proklijati… Kako senči te senke u kojima više neće niti kakva gljiva da iznikne… To je maestralno. Divotalno.

I, jednako važno, kako balansira tu krhku emociju – ne gudi po violinama, ne patetiše, a sve vreme je dirljiv u anderstejtmentu… na način koji verovatno jedino Francuzi umeju tako vešto da izvedu.

Ukratko, uživao sam u ovom PUTU kako ni blizu nisam u filmu ni u knjizi; većina sveta, većina ljudi koje znam volela je i roman i film. Njima bi, ako znaju šta valja, ova strip verzija morala da legne bar jednako toliko, ako ne i više.

Ovaj strip-album je remek-delo. Najsnažija moja preporuka!

THE MONKEY (2025)

***(*)

3+

MAJMUN je božanstvena orgija razularenog crnog humora i splatstika, a ispod toga i vrlo dirljiva melodrama i mestimična nepretenciozno-filozofska ruminacija o smrti i porodičnom nasleđu.

Ovo je samo za one koji vole ghoulish humor: ne očekujte horor u užem smislu reči, mada nije baš da ga sasvim nema. Ovo je, zapravo, pre svega toliko duhovito da sam se bar 4-5 puta glasno nasmejao, mada dizajn majmuna je odličan, jeziv, zlokoban, i ima tu nekih „nije mi baš svejedno“ momenata.

Izlišno je reći da je ovo ubedljivo najzabavniji film Oza Perkinsa: to i nije tako teško, budući da mu prethodni opus čine 1) uninvolving konfuzna smaračina (FEBRUARY); 2) arty farty dosadna gnjavaža (I AM THE PRETTY THING…); 3) lep za oko wtf experiment (MARICA I IVICA) i 4) precenjena, prehvaljena usiljeno „arty“ derivativnost, DUGONOGI.

Ipak, u svima njima, i dobrim i lošim, vidi se jedan excentrični, nekonvencionalni duh, pokušaj da se ide neutabanim stazama, da se tera nešto svoje, a to uvek poštujem, donekle, ako me previše ne ugnjavi. Tim sam otvoreniji da pogledam pošto je Perkins, sudeći po intervjuima, vrlo pametan i dobar čovek – imate na Jutjubu njegov intervju koji je pre godinu dana, usred pripremnih radova na MAJMUNU, dao nekom bukvalno klincu, tinejdžeru, Jutjuberu iz Irske! I ne samo što ne glumi veličinu, nego se iz njegove srčane i duševne priče vide i pamet i strast i znanje. Samo je trebalo dočekati da se oni uposle u projektu gde će u punoj meri zasijati.

MAJMUN je upravo to: Oz radi svoje idiosinkrazije, ali zauzdan skeletom Stivena Kinga i njegove priče koja mi je bila bezvezna kad sam je čito pre 30-ak godina, ali istina nisam joj se ni poželeo vratiti sve ovo vreme. Kolko se sećam, to je King radio strejt, na onaj svoj vajkadašnji treš+melodrama fazon: ukleti kamion, ukleti toster, ukleta baba, ukleta igračka, ukleti bernardinac… Za razliku od Kingovog kućnog rent-a-reditelja, Mike Garisa, koji bi ovaj treš bukvalno prepisao, Oz mu prilazi kako se Kingu jedino i može – s jezikom u obrazu. Ako ne i isplaženim sasvim napolje.

Ali ne, zapravo je ovo mnogo više od parodije na Kinga (uostalom, i Kingu se ovaj film dopao – mada, taj inače ne bi prepoznao odličan film ni da mu ga Kjubrik režira!): ono što Oz ovde čini jeste – uzima pop-matricu, i igra se s njom na razne zabavne i kreativne načine, ali paralelno sa zabavljanjem masa u to uklapa čitav niz ličnih, autorskih motiva i postupaka. 

            Velika je to senka za živeti u – da budeš The Son of Psycho! Kao da nije dovoljno što je njegov tatko, Entoni Perkins, bio zanavek obeležen ulogom shizofrenog psiha, Normana Bejtsa, da je možda pomalo i u životu bio psiho, nego je uz to, tj. paralelno s tim, bio i closeted gay, dakle primoran da živi u laži (a onda i u senci bolesti) – tako da je to stvarno poprilično breme. Nije stoga slučajno da su ovo prve reči koje nam u filmu uputi naš glavni lik i narator: „I don’t know if every father passes on some secret horror onto his kids, but mine sure did.“

            I ovaj film je, na svoj otkačeni, hrabri, ludi, ekscentrični, ali dobro promišljeni i proživljeni način, o tome. Kao i o nošenju sa smrću, kao takvom, i pride – sa groznom, užasnom smrću: jer Ozu je tatko umro od SIDE a majka mu poginula u 9/11 katastrofi (valjda je bila u jednom od aviona zakucanih onog dana). Nisu stoga slučajne ovakve reči u filmu: „Everybody dies. Some of us peacefully and in our sleep, and some of us... horribly. And that's life.“

            Možeš tim povodom da kukaš i ubiješ se – ili da živiš i nađeš način da se nasmeješ tome. I to nije nikakva ILI-ILI dilema, možeš oboje. Sigurno se Oz isplakao sasvim dovoljno kad je tome bilo vreme – a sada se, evo, artistički, brutalno crnohumorno, ali nimalo eskapistički, bavi time na filmu.

            Površno bi bilo smatrati ovo samo derivatom FINAL DESTINATION serijala, iako sve te apsurdne, grozne i besmislene splatter smrti povremeno snažno podsećaju na to. Da, ima toga, ali meni je intonacija ovog filma više nalik nečemu što bi u Americi radio Šion Sono (uostalom, ono s autobusom punim navijačica kao da je omaž upravo njegovom TAGU), nego tamo neki FD odradek. Prosto, ima tu „ovo malo duše“, ima DUHA koji nije samo gimmick, dosetka, fazon, nego je uklopljenu u idejno prožetu celinu.

            Dakle, Smrt je velika, prevelika, ultimativna tema. Možete joj prići kroz „Oh, biti il’ ne biti, pitanje je sad“, a možete i kroz varijantu „Trt-mrt, ide Smrt!“ Oz radi ovo drugo. I ludo se zabavlja tokom toga. A i ja sam se – ne samo tim, podrazumeva se, zabavnim preteranim pogibijama, nego i bukvalno svakim dijalogom ili monologom na temu Smrti i umiranja (neću baš sve da vam spojlujem, nek vam ostane neki za premijeru) – ali naročito sam se glasno nasmejao na lakonsku propoved na opelu nekakvog popovskog pripravnika, novajlije, šta li je. To morate da vidite, to je za sve antologije crnog humora.

            Plus, ti porodični odnosi nisu tu samo plot points, da se mašina vrti (sve do smrti!), nego su razrađena tema filma: tu su i kao neželjeno i pogubno porodično nasleđe u vidu tog neiskorenjivog, neuništivog majmunčine, ali i u vidu vrlo nezdravog odnosa dvojice braće blizanaca. Taj odnos je naročito zabavan ali i tmuran u prvoj trećini filma, dok su još uvek zamalo-tinejdžeri.

Usput – svaka čast i klincima i reditelju: ja sam 100% kupio da su to dva prava blizanca, i baš sam se zabezeknuo kad sam posle pročitao da je to jedan dečak odigrao obojicu! Kad odrastu, vidi se da jedan glumac igra obojicu braće, ali ovo u mladosti – alal vera, i glumi i viz. efektima!

A stvari se dodatno komplikuju kad jedan od njih, tj. glavni, dobri twin, kao odrastao, ima sopstvenog sina, i sjeban brak, i zapravo u odnosu prema svom sinu i očevom nasleđu nalazi se tematska srž dramskog aspekta ovog filma. Pa na neki način i hororičnog… „Dete je otac čoveka“, govorilo se nekad. Ali, ovde je pitanje: da li će dete postati otac bolesnog čoveka?

            Posebna pohvala ide činjenici da ovaj film ima i prilično zadovoljavajući kraj, konsekventan i lepo skockan, sasvim po Čehovu: đule s imenom primaoca koje vidimo na početku – na kraju zaista i pronađe njegovu glavu! Da je samo glavni glumac neko jači, harizmatičniji, memorabilniji od ovog tek okeja, film bi možda zaradio i malko jaču ocenu…

            MAJMUN je vrlo, što bi reko Dimbo, propulzivan (he he), ne traći vreme uludo, stalno se nešto zabavno i relevantno dešava, ekonomičan je kao vintage horori 1980-ih, na koje podseća i svojim suptilno-wicked utkanim subverzivnim duhom, ali i konceptom koji jeste kanonizovan baš tada, kod Kinga i Kingovih epigona. Sve to staje u lepih 98 minuta, tj. kad odbaciš odjavnu špicu, sat i po, i to je baš taman za ovu priču i ove ambicije.

            Divan film, odavno mi neki horor nije pružio ovako čisto, nepomućeno uživanje tokom čitavog svog trajanja. Uživao sam od prvog do poslednjeg minuta.