III FESTIVAL HOROR FILMA „ODRAZ STRAVE”

 

Ako ikako možete, svratite na ova dešavanja! Biću i ja tamo...

Na Odrazu strave sam posetilac, ali u subotu držim predavanje u Muzeju paranormalnog... Vidite dole...

III FESTIVAL HOROR FILMA „ODRAZ STRAVE”

 

KO SE ZADNJI SMEJE

 

DVORANA KULTURNOG CENTRA BEOGRADA

19-20. DECEMBAR 2024

 

 

PROGRAM

 

ČETVRTAK 19.12.

 

18.00h

Zagrevanje:

TAKMIČARSKI PROGRAM 1 (47’)

 

DEČAK OTVARA VRATA, Dragan Jovićević  (SRB, 1’)

ODRAZ, Jovana Tadić (SRB, 7’)

MOLJAC, Marko Marjanović (CRO, 1’)

THE TRASH MAN, Stefan Bogdanović (SRB, 7’)

THE SHADOW, Nikola Gavrilović (SRB, 1’)

FILMCAMP, Aleksa Damjanović (SRB, 8’)

REÆLME, Bojan Vuković (SRB, 1’)

GIPSARA, Simon Sretenović (SRB, 8’)

CINEMALIEN, Miroslav Lakobrija (SRB, 1’)

BVX-29, Goran Jovanović (SRB, 12’)

 

19.00h

Svečano otvaranje III Festivala horor filma „Odraz strave”

Otvaranje izložbe ilustracija Bendžamina Tolea „Čega se plašiš”

Degustacija vina Zmajeviti vinarije Despotika

 

Ekskluzivna premijera muzičkog spota

VRATI SE

Tessa Sheila Rupasinghe (SRB, 7’)

 

Svetska premijera kratkometražnog horor filma

DEAF HOUR

Adnan Kičin (BIH, 30')

 

20.00h

TAKMIČARSKI PROGRAM 2 (45’)

 

NAV, Anja Bjelogrlić Inić (SRB, 1’)

BENEATH, Tatjana Nikolić (SRB, 2’)

KLUB SAMOUBOJICA, Marko Marjanović (CRO, 1’)

NIGHT DELIVERY, Mila Lukić, Milica Stevanović (SRB, 8’)

KUĆA U KOJU SAMO JA MOGU DA UĐEM, Sanja Vasić (SRB, 1’)

TRI DANA U ŽIVOTU JEDNE SMRTI, Uroš Krulj (SRB, 30’)

 

21.00h

TAKMIČARSKI PROGRAM 3 (72’)

 

SUSPENSE, Dragan Miljković (SRB, 1’)

SAN, Maja Mladenović (SRN, 2’)

HADEPHOBIA, Marko Marjanović (CRO, 1’)

TIAMAT, Darko Dacović (SRB, 9’)

THE LAST SOUL, Sabina Rizvić (MNE, 1’)

PORODIČNE TAJNE, Petar Pešut (SRB, 11’)

POSLJEDNJA UTRKA, Tanja Jurković (CRO, 1’)

DISTIMIJA, Uroš Timić (SRB, 12’)

CALLER UNKNOWN, Slaven Sošić (MNE, 1’)

KAKO SU GRADOVI POSTALI OAZA ZA PČELE, Jakša Minić (MNE, 14’)

JEDNOMINUTNA NEPAŽNJA, Kristina Božinović (SRB, 1’)

KRALJ NIČEGA, Nikola Racković, Aleksa Gajić (SRB, 18’)

 

 

22.15h

Zatvaranje prvog dana festivala

 

---

 

PETAK 20.12.

 

18.00h

FPU PREDSTAVLJA:

IZBOR ANIMIRANOG HOROR FILMA (35’)

 

ALE I BAUCI, Rastko Ćirić (YU 1989, 8')

SUSRET, Ksenija Stojanović (SRB 2020, 3')

ČOVEK BEZ SENKE, Jelena Milunović (SRB 2013, 3')

NOĆNA MORA, Jana Popović (SRB 2020, 3')

ZLA KUTIJA, Mihajlo Janković (SRB 2016, 4')

MREŽA Nataša Glišović (SRB 2020, 4')

VIS DUBIUM, Mihajlo Dragaš (SRB 2015, 7')

SPOMENICI, Iva Ćirić (SRB 2010, 4')

 

19.00h

SPECIJALNA PROJEKCIJA: 40 GODINA OD PREMIJERE

DAVITELJ PROTIV DAVITELJA, Slobodan Šijan (YU 1984, 96')

 20.45h

MASTERKLAS: SLOBODAN ŠIJAN

Moderator: Nikola Čupić

 

22.00h

Svečano zatvaranje & dodela nagrada III Festivala horor filma „Odraz strave”

U subotu 21.12. u Muzeju paranormalnog u 20h biće predavanje pisca Dejana Ognjanovića, priređivača i prevodioca Lavkrafta, autora  više poznatih proznih i teoretskih knjiga o hororu. Dejan će za posetioce muzeja pričati na temu Demoni u filmu.

 Rezervacija podrazumeva kupovinu karte za muzej (600 din). Ovde pišite i pitajte i rezervišite: museumoftheparanormal@gmail.com

Vidimo se u Lominoj 14.

Ograničen broj mesta, rezervacije su obavezne.

THE CREEP TAPES (2024)

***(*)

3+

S popriličnim uživanjem odgledao sam svih 6 epizoda serijičice THE CREEP TAPES, koja je spin-off po konceptu (FFF) i glavnom liku iz filmova CREEP (2015) i CREEP 2 (2017). Oba ta filma bili su natprosečni primerci svog podžanra, kao i brutalno crne horor komendije, a nešto slično može se reći i za seriju.

            Koncept je u suštini isti: šarmantni psihopata privuče k sebi nekakvog snimatelja (uglavnom za pare, mada ne uvek: jednog ptico-posmatrača namami na samotnu plažu dojavom da se tu vrzma krajnje retka leteća kokoška), onda se neko vreme poigrava njime ili njom, a na kraju – suprajz: utepa gi!

            Vidim neki smarači po netu kenjaju da je serija razočarenje jer ne donosi ništa ovo, ne lomi novo tlo, ne izmišlja toplu vodu, nego podgreva staru itsl. Pih, to je ista vrsta debila koja bi verovatno i za PETAK 13-ti, 4. deo rekla to isto (ništa novo, već viđeno, bla bla), ne primećujući koliko je to genijalna varijacija, i ultimativna iteracija, te formule!

            Dobro, poštenja radi, ja neću reći da je ova serija vrhunac ovog koncepta – to bi ipak bio CREEP 2 – ali ovo svakako JESTE vrlo dobro izvedena, mega-zabavna varijacija i elaboracija te formule.

            Šta ovu seriju čini vrednom?

            1) Iznad svega, ono što sam već rekao u mom rivjuu za CREEP 2: „Ovaj lik jedna je od najvećih kreacija Zlikovca u horor filmu 21. veka: ovako genijalno koncipiran i savršeno odigran lik PSIHOPATE, koji je uz to šarmantan, duhovit, pametan, zabavan – na filmu nije skoro viđen.“ A kad kažem „kreacija“, time mislim i na scenarističku koncepciju lika, i na njegovu izvedbu kroz glumu Marka Duplasa, koji je i ovog puta besprekoran: pametan, duhovit, nepredvidiv, preteći, zastrašujući, patetičan, lukav, jadan, i šta sve ne.

            2) Format: svaka epizoda traje oko 25 minuta, i svaka je za sebe, tj. posvećena novoj žrtvi. To znači, da je svaki od ovih likova dobio zaseban film od sat i po, onda bi imalo smisla kenjati: „Ua, dosadno, ponavljanje, deža vi!“ Ali u manje od pola sata ima ovde sasvim dovoljno varijacija, dodataka, zezanja, taman da ne ugnjavi, nego da se sasvim pitko privede (predvidivom) kraju.

            3) Predvidivom? Htedoh reći – NEpredvidivom! Mislim, Ok, na početku svake epizode mi znamo da će na njenom kraju Krip biti živ i trijumfujući, a njegova žrtva – mrtva. Pa šta? Nemoj da ste babe koje gledaju pornić do kraja da vide dal će da se uzmu na kraju! Uživajte, umesto toga, u pozama, glumcima, uglovima, energiji, money-shotovima… Na tom mikro-planu ima ovde itekako šta da se vidi.

            4) Ovu seriju pišu i glume PAMETNI ljudi. I ja ne mogu da dovoljno naglasim ovaj sve reći, izumirući kvalitet: PAMET.

Ako pogledate šta se sve hvali u hororu u poslednje vreme kao nekakav vrh – te LONGLEGS, te LATE NIGHT WITH THE DEVIL, te CUCKOO, te STRANGE DARLING… te MAXXXINE… ništa od toga ne bih nazvao PAMETNIM. Neki od njih su možda DOVITLJIVI, u smislu DOSETKE, FORE ili FAZONA kao koncepta, ili neke izolovane scene, ali NE u celosti, ne kao nešto pametno i promišljeno od početka do kraja. Ja čak ni SUBSTANCE ne mogu nazvati PAMETNIM filmom: njegove ideje, postupci, nisu toliko PAMETNI koliko su DOVITLJIVI, i pojačani ljutim začinima i preterivanjima da deluju pametnije nego što jesu. Znači, ima tu kvaliteta, ali oni nemaju koren u tome da je neko PAMETAN to osmislio i napisao.

A vidite, u THE CREEP TAPES pametan čovek prepoznaje svoje kolege, ne može ne osetiti da je u rukama pametnih ljudi koji znaju šta rade i lepo su to sve promislili i obavili, i na nenametljiv, vickasto-subverzivan način kazuju svašta nešto relevantno o aktuelnom trenutku i manama i vrlinama u medijima, a naročito video-zasnovanim, s početka 21. veka: o opsesiji kamerama, o snimanju svakog trenutka života, o video-narcisima na sve strane, o opsesiji dosezanja slave (i para!) nekim efemernostima, o ambiciji da se dobije leba bez motike preko nekog viralnog video snimka, podkasta, vidkasta, jućuba, ne znam čega.

5) NOVINE: O da, ima ovde i ponešto novo da se sazna o našem glavnom junaku – nije baš sve samo repeticija mater studiorum, ima i dosad neviđenih stvari. Recimo, u pretposlednjoj epizodi vidimo Kripa u motelskoj sobi gde, dok čega okasnelu žrtvu, doživljava MELTDAUN sam sa sobom, odnosno sa onom vučjom maskom, jer čovek je čoveku vuk – a kad u blizini nema drugoga, onda je i samome sebi!

A u poslednjoj (nadam se samo za sada, a ne ikada!), 6. epizodi, upoznajemo i Kripovu kevu. I da li će iko biti zapanjen ako otkrijemo da je ona na neki način i luđa od njega, a u svakom slučaju da je glavna odgovorna za njegovo ludilo? Okej, psiho s ludom kevom, to još nikad nismo videli, bla bla truć; u redu, ali ovde, u tih 25 minuta, i to je izvedeno sasvim zabavno, otkačeno i morbidno, taman kako treba.

Ukratko, ne slušajte svaku budalu na internetu, nego budite pametni u svom izboru: ova serija ima moju snažnu preporuku, a vi vidite šta ćete i kako ćete!

Ghoul u Paukovoj mreži!

 

Veoma sam počastvovan što je radio-drama po mojoj horor priči „MLADEŽ“ emitovana u okviru ciklusa „Paukova mreža“ na Radio Beogradu 2 u utorak 10. decembra.

Ciklus „Paukova mreža“, koji se emituje utorkom od 18.32 na Radio Beogradu 2, kultni je serijal koji obuhvata radio-dramska dela domaćih autora ili dramatizacije klasičnih dela domaće i svetske književnosti u žanrovima fantastike, horora, naučne fantastike, krimi-priče.

„Ova žanrovska serija u potpunosti koristi imaginativni potencijal radija kao medija“, kaže Vesna Perić, odgovorna urednica dramskog programa Radio Beograda. „Zvuk – glas, muzika, šum, efekti – daleko potentniji od slike, dovode slušaoca u stanje jeze, straha, saspensa, bliske i neposredne opasnosti. I takve priče ostaće prijemčive za slušaoca bez obzira na to koliko spoljašnje ubrzanje (digitalnog) sveta naizgled ne ostavlja prostor za otkrivanje ovog unutrašnjeg oka u slušaočevim ušima.“

U ovom ciklusu, tokom prethodnih decenija, emitovane su radio-adaptacije čitavog niza klasika horora: Frankenštajn, „Pad kuće Ašera“, „Karmila“, „Doktor Džekil i gospodin Hajd“, Drakula, „Okretaj zavrtnja“, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda… a od domaćih „Posle devedeset godina“ Milovana Glišića i „Darovi moje rođake (Marije)“ Momčila Nastasijevića.

Njima se sada pridružila moja „Mladež“, prvi put objavljena u zbirci Divlja kapela, 2022. godine, a skoro istovremeno i u književnom časopisu Gradina.

Priča prati razgovor jedva punoletnog autostopera i čoveka srednjih godina koji ga je primio u autombil, dok se voze ruralnim predelima Srbije u gluvo doba noći. Tok razgovora vremenom poprima sve zlokobnije, predatorske konotacije…

Uloge tumače: Vukašin Jovanović i Branislav Platiša.

Dramatizacija: Vladimir Kolarić.

Lektorka: Olga Babić.

Ton-majstor: Milan Filipović.

Muzički urednik: Dragan Mitrić.

Producentkinja programa: Aleksandra Rajić Žikić.

Reditelj: Zoran Rangelov.

Urednica emisije: Olivera Kolarić.

Proizvodnja: Dramski program Radio Beograda, oktobar 2024.

Ovo je, verovali ili ne, prva adaptacija nekog mog proznog dela u drugi medijum. Ništa moje još nije pretvoreno u strip (bilo je neko mlako interesovanje za Zavodnika – pa ništa), niti u film (Mladen Đorđević je hteo da radi Naživo, ali se to nije desilo zbog „kreativnih neslaganja“), niti u TV seriju (za koju bi recimo Prokletije ali i Zadušnice bile idealne). U dva navrata sam se javljao sa sinopsisom za scenario po Zavodniku na Konkurs za razvoj scenarija FCS-a, ali sam tamo oba puta bio odbijen. Imate ovde negde na blogu navedena obrazloženja žirija… 

I tako, prvo pa – radio! I to, rekao bih, zahvaljujući Vladimiru Kolariću, koji je i uradio vrlo dobru adaptaciju moje priče u format radio-drame.

Sad, radio ima svoje prednosti i svoje mane, kao i svaki medijum: neke od prednosti navela je Vesna na početku ovog teksta – sugestivnost, apelovanje na maštu, na „fill in the blanks“. Neke od mana su odsustvo slike, zbog čega je radijski prikaz akcije vrlo sveden. Ako treba da se nešto odigra na vizuelnom planu, da se neko pobije, da neko nekoga ubije, zvučni efekti mogu preneti samo najelementarniju informaciju (bum! tras! cangr! aaaarghhh!) ali ko je kome šta tačno uradio i kako… to će se preneti malo teže u ovom mediju.

Ova konkretna priča zahvalna je za ovaj medij jer se većim delom sastoji od dijaloga – ali, pred kraj, ipak ima i akcije, i stvari koje bi lepšte bilo videti, nego samo čuti (prepričane). Ipak, s time na umu, mislim da je urađen odličan posao u zadatim okvirima, i ja stvarno nemam većih zamerki. Ponegde je, na par mesta, dijalog malko konkretniji, na ivici objašnjavanja, tamo gde to kod mene nije, ali to je moralo tako, zbog kondenzovanja teksta i zbog davanja nekih konkretnijih znakova onoga što je u mom tekstu skoro pretežno između redova. Ipak, i to malo više direktnosti prisutno je s merom i ne smeta mi.

Branislav Platiša, vozač

Sviđa mi se i što se kroz glumačku podelu vidi taj jaz generacija, koji je u središtu priče, gde ovaj stariji glumac zvuči kao ovejani radio-beogradski spiker od pre 50 godina, a ovaj mlađi – zvuči prilično mlađe. (Uzgred, „mladež“ u ovoj radio-drami igra Vukašin Jovanović, koji je u novom HELLRAISERU bio „Maska“, odnosno onaj najupečatljiviji kenobit, dakle horor mu nije stran…)

Vukašin Jovanović, stoper

Da su obojica veterani iz naftalina, t.j. da glume i zvuče isto, to ne bi valjalo, ubilo bi poentu. Važno je da ima taj jaz između njih, da se čuje.

Pred kraj zbirke DIVLJA KAPELA postoji i moj opširan osvrt na svaku od priča u njoj, a povodom „Mladeži“ napisao sam sledeće:

 

„Mladež“ je najnovija moja priča. Premijerno se pojavljuje u ovoj knjizi.

Ovo je priča kakvu je mogao da zamisli i napiše samo neko ko je zašao u tzv. „srednje godine“. I mada je donekle inspirisana dugim razgovorima i prepiskom sa nekolikim osobama bar duplo mlađim od mene (jedan sestrić, nekoliko fanova, itd), u suštini ovo je razgovor između mene sadašnjeg i mene nekadašnjeg, ili barem jedne alternativne verzije mladog mene. „Pitaćeš mladost gde ti/joj je starost“, ili tako nešto.

Normalan pisac iz ovih krajeva dohvatio bi se ove tematike pod kišobranom „žala za mlados’“ Bore Stankovića; ja je, međutim, obrađujem u senci filmova čiji je vrhunski predstavnik Autostoper (The Hitcher, 1986), jedan od najdražih mi horora iz mladosti. Oduvek sam bio fasciniran vožnjom kolima, iako nisam vozač, nemam položeno za vožnju, niti sam ikada to želeo. Neke od najprijatnijih trenutaka u životu proveo sam vozeći se kolima sa prijateljima. Nešto od toga bilo je u Srbiji ili bliskom okruženju (Hrvatska i Slovenija). Mnogo, mnogo toga bilo je u Americi. Amerika je, inače, savršena zemlja za „road trips“. Samo ona je mogla da izrodi podžanr „road movie“.

Šteta je što je Srbija suviše mala, gledano geografski, da bi se njom bogzna koliko dugo putovalo kolima. Ipak se ova zemlja s kraja na kraj može preći za najviše sedam-osam sati dobrim autom, što donekle komplikuje zaplete koji bi podrazumevali neku dugotrajniju vožnju. Zbog toga sam, recimo, moju prvu dobru, objavljivu priču „Rastakanje“, iako nerado, morao da smestim u američku pustinju, na američke drumove, u američke motele, jer samo tamo postoji i ikonografija i geografija koja mi je bila neophodna za nešto što treba da potraje barem tri dana i tri noći. U slučaju „Mladeži“, mnogo čvršće ukorenjene u ovdašnje tlo, amerikanizaciju nisam ni mogao ni hteo. A i njenom zapletu ne treba toliko vremena i prostora: ta priča prirodno traje par sati, na potezu od manje od dvesta kilometara. S druge strane, u kontekstu Srbije, nisam hteo da „Mladež“ precizno geografski odredim: zamišljajte je gde god hoćete, na jugu, istoku ili zapadu zemlje.

Pored teme starenja i žala za mlados’, ključna stvar koja me je opredelila baš za ovu i ovakvu priču bila je formalna: naime, hteo sam da se oprobam u horor priči koja bi se čitava sastojala iz dijaloga. Maltene kao radio-drama. U suštini, iskren da budem, mene radio kao medij ne zanima, čak uopšte ne slušam radio-drame, pa tako ni ovo nisam pisao s tim medijem kao odredištem na umu. Niti sam nužno ovo pisao ciljano za (kratki?) film, iako sam bio svestan da će zbog mnogo dijaloga ličiti na scenario. Ne. Ono što sam hteo da isprobam bilo je da do krajnosti dovedem nešto što sam već, čini mi se sa popriličnim uspehom (sudeći po mom utisku, a i po reakcijama čitalaca), uradio u romanu Prokletije, u sceni u ludnici, dakle: prolongiranu, dugačku scenu strave u kojoj se jeza i napetost grade pretežno kroz dijalog. U romanu je dijalog bio kontekstualizovan, pripremljen, uokviren dešavanjima, pa čak i akcijom (borba, pucnjava, klanje). U ovoj priči forma kratke priče omogućava mi da sakrijem kontekst, da ukinem pripremu, i čitaoca ubacim in medias res u taj auto, da sam pokuša da odgonetne ko je taj vozač, ko je njegov putnik, i šta se tačno zapliće među njima. Svesno i namerno sam se ograničio na to da akcije bude minimalno, želeći da najveći deo sačinjava taj razgovor, da on bude srž svega, svih značenja i efekata, da se strava gradi kroz pažljiv izbor reči…

Sad, neko će možda biti ugnjavljen tim pristupom. Neko će možda biti nestrpljiv: „Dokle će ovi više da kenjaju? Kad će najzad nešto da se desi?!“ Takvoj osobi, ako je bude, promaći će velika istina da je, kao i u životu, svaka komunikacija, razgovor, dopisivanje, takođe – dešavanje. I da se, ako se pažljivo čita, bez žurbe i preletanja, nego polako, red po red, svašta nešto ovde, u ovoj priči, dešava – kroz taj razgovor.

Još jedna ambicija koju sam imao pišući „Mladež“ bilo je nešto naizgled paradoksalno: iako zbog prevlasti dijaloga ona nekome može delovati prozaično, maltene kao scenario za film, zapravo sam je pisao s ambicijom da postignem zgusnutost poezije, odnosno pesme u prozi, u smislu da napišem priču u kojoj će svaki detalj, slika, motiv, svaka rečenica i svaka reč u njoj da budu pažljivo odabrani i znakoviti, baš kao što se iz dobre pesme ne može izbaciti nijedan stih bez gubitka. (Uzgred, aluzije na klasičnu poeziju i na savremenu pop-rok muziku prirodno su se rodile tokom vožnje.) Koliko sam u tome uspeo – vi prosudite. Meni je svakako bilo veoma zabavno u ovoj vožnji, i mislim da ću se i ubuduće vraćati ovoj vrsti horor scena…

 

Inače, DIVLJA KAPELA je moja najslabije prodavana knjiga: romani idu odlično, ali ova zbirka priča, jedina moja, pokazala se kao upadljivo manje privlačna mojim čitaocima. I to nakon 36 knjiga „Poetike strave“, gde sam priredio bar 30 zbirki priča, i kroz njih pokušao da pokažem da je KRATKA PRIČA kao stvorena za horor žanr, da je kraća forma mnogo više prikladna hororu nego roman… Ali, šta da se radi, narod više voli romane…

U svakom slučaju, ovu dramu možete sad poslušati na RTS Planeti – ALI, potrebno je da prvo tamo otvorite nalog. To je besplatno i krajnje lako, date e-mail, ime i prezime, registrujete se, i gledate/slušate šta hoćete.

Moja MLADEŽ je ovde:

https://rtsplaneta.rs/live/radio/16086/radio-beograd-2?programme=6040093

i ovde, bez prijave:

https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5597524/dejan-ognjanovic-mladez-premijera.html

 

Ako ste priču čitali, poslušajte njenu radio-verziju, pa dojavite kako vam se čini.

Ako je niste čitali – ZAŠTO niste? Svakako bi bilo bolje da prvo pročitate, pa onda poslušate…  

DIVLJA KAPELA je kod mene još uvek samo 900 din + ptt, i možete je naručiti na dogstar666 at yahoo dot com.

P.S. A ako vam se usladilo da slušate Ghoul-related horor-drame, ove godine je u „Paukovoj mreži“ bila emitovana i adaptacija priče Vernon Li „Fantomski ljubavnik“ iz istoimene genijalne zbirke koju je objavio Orfelin. Nju možete poslušati OVDE:

https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5409237/vernon-li-fantomski-ljubavnik-premijera.html

SPEAK NO EVIL (2024)

***

(3)

 

Pre dve godine pojavio se odličan danski horor pod naslovom SPEAK NO EVIL. Da sam dobio 1000 dinara od svakoga ko me je pitao (na blogu, na fejsbuku, mejlom, uživo…) da li sam ga gledao i šta mislim o njemu, na konto toga dobio bih najmanje 17.642 dinara. A sve zato što ljudi ne prate blog, ili ne čine to pažljivo, ili ih mrzi da obave najobičniji SRČ (search) – jer o tom sam filmu svoje misli iskazao u jednom grupnom pregledu novih horora, i to baš OVDE.

            Za sve one kojima je teško da kliknu, preneću i ovde šta sam tom prilikom napisao:

 

SPEAK NO EVIL (2022)

***

3

Vrlo dobar danski horor-triler, o prosečnoj liberalnoj danskoj familiji koja na letovanju u Italiji upozna par iz Holandije koji im se učini simpatičan, ali kad prihvate da im odu u goste u njihovu holandsku zabit, počnu da otkrivaju mračnu stranu tog para i njihovog naizgled mutavog detenceta. Veći deo filma sastoji se iz hanekeovske socijalno-psihološki uslovljene neprijatnosti i nelagodnosti a ne horor scena, mada kad stvari eskaliraju, bez brige – to zaista ode u horor (uključujući najmanje jedan neočekivano gadan detalj). U ovom slučaju, baš kao i u holandskom VANISHINGU, predvidivost nije nedostatak nego deo ugođaja: imate posmatrati naizgled dobre ljude kako, sporo, neumitno, ne videći to, sve više tonu u pakao iz kojeg im, smesta je jasno, nema izlaska ni beganja.

Međutim, postoji tu i jedan složeniji, dodatni angle tumačenja, a to je – film se može posmatrati i kao brutalno surova satira na previše tolerantne i previše popustljive liberalne mediokritete koji dopuštaju, i maltene sami traže, da budu jebani – i kamenovani. Ima ovde retko viđeno okrutnog smisla za najcrnji humor. Vrlo solidno, ali može biti previše potresno i brutalno za neke (naročito ako su roditelji).

 

            Ovaj film bio je prikazan i na Slaughter Festivalu u doljevačkoj klanici, čiji sam umetnički direktor, što je dodatni dokaz da o njemu imam lepo mišljenje.

            Oko rimejka sam, pak, bio skeptičan: pre svega zato što je došao tako brzo, samo dve godine posle originala; činilo mi se da je nepotreban, da je ta priča sasvim lepo zaokružena i nema joj se šta dodati, a da će je amerikanizacija ili englezacija samo razvodniti, učiniti konvencionalnom.

            Sad kad sam najzad pogledao rimejk, moram pohvaliti svoje proročke moći, jer to se zaista jeste desilo – u smislu da ovaj film ide nešto utabanijim, već viđenim stazama čistog žanra, sa satiričnom dimenzijom tanjom, plićom, manje bitnom nego u danskom filmu, kao i u smislu da skoro nepodnošljiva brutalnost i crnilo originala ovde jesu primetno slađi i podnošljiviji.

            Međutim, to nije urodilo tek jednim od bezličnih, bezidejnih, zaboravljivih recikliranja tuđih ideja kakvi obiluju žanrovskom scenom danas, nego – jednim od boljih, zabavnijih, napetijih horor trilera ove godine. Ako je original satira na preteranu popustljivost i otvorenost liberalnih severnoevropljana („if you’re cold, they are cold, let them inside“, od promrzlih pasa preko migranata do… očiglednih psihoa) koji bukvalno TRAŽE DA BUDU JEBANI time koliko su kratkovidi u svojoj srceparajućoj, niđe-veze-s-realnošću ružičastoj viziji sveta, rimejk za potencijalne žrtve ima Amerikance, a ne Dance, a to znači malo više self-reliance, malo više ACTION, više pesnica i hladnog oružja kad psiho skine masku i ogoli se. Ako je danski film bio malo više HANEKE, ovaj malo više čeneluje pokojnog, neprežaljenog KREJVENA.

            To što je ovo ipak ispao relevantan i dobar film imamo zahvaliti pre svega reditelju, Džejmsu Votkinsu, od kojega sam ja imao baš velika očekivanja nakon njegovog debija, EDEN LAKE (klikni na rivju pa čitaj ZAŠTO), koja je on tek sporadično opravdao (npr. u okej rimejku THE WOMAN IN BLACK). Ovde se on vraća u modus IDEN LEJKA, koji mu odlično stoji – znači, ništa natprirodno, samo bezgranično ljudsko zlo, sadizam, poigravanje i iživljavanje – i apgrejduje ga, dižući mestimično napetost do skoro nepodnošljivih nivoa.

            Ako bih bio čangizava cepidlaka, kukao bih što i ovde za glavne junake imamo otrcani sine qua non današnjeg horora: Omoćena Žena™ i njen Kilavi njanjavi nesposobni mužić-pužić. Jer, taman posla da je neko nekad negde video, npr, nekog za promenu sposobnog i hrabrog muškarca a sa njim ženu koja stalno brblja a kad dođe stani-pani, pretvori se u histerični raspad nesposoban za samoodbranu ili bilo šta.  

O, ne, to ne postoji, to je dramski (i fizički, fiziološki, psihološki) nemoguće: danas u hororu kao protagonisti postoje samo žene-zmajevi kojima sevaju zubi i pesnice, a uz njih su kilavi ili, eventualno, toxični muškarci. Pritom se, u oba slučaja, bilo da je muž/momak kilav ili da je toxičan, gledalac logično upita: čekaj, ako je ova ženska toliko jaka (i pametna), šta je onda videla u ovom Šonji, odnosno Psihu?! Suprotnosti se privlače? Ma daj, to je otrcana budalaština.

            Omoćenost ove žene mogu da kupim i prihvatim, jer je odlično igra Mekenzi Dejvis, koja i izgleda i glumi kao to što joj je napisano, prirodno i ubedljivo. Ali njen mužić stvarno ne znam kako je završio u njenom zagrljaju, kako je baš ovaj kilavko nju oplodio i dete joj napravio? Ovaj skapani bednik kao da je došo u paketu s Ali-baba Expresa ili Temua, pa još malko ulubljen na carini i u pošti dok joj je stigao! Mislim, jebote, gde ovog trećepozivca nađoše!?

            Dodatni veliki plus koji ovaj film iz ranga „okej, nije loše“ diže u rang „ako voliš horor, OBAVEZNO pogledaj“ jeste – Džejms Mekavoj, koji igra uber-toxičnu mužjačinu koja, sa svojom pasivno-podređenom ženicom, na svojoj izolovanoj farmi primi u goste pomenutu asimetričnu familiju, koju čini još i neurotični raspad od ćerke koja s 12 godina još uvek ne može nigde bez svog Zeke lutkana.

            Uvođenje likova je obavljeno besprekorno, postavljanje situacije takođe, nema tu mnogo vunovlačarenja, a jednom kad Mekavoj počne da odvrće dugme svog Psiho-modusa – pa, to je milina gledati, jer ja odavno nisam na filmu video ubedljiviju i strašniju ljudsku pretnju od ovog bizgova! On je čas sirovina, čas hiper-lucidan i zabavan, čas je duhovit, čas je prljav i gusan, čas ciničan, čas pijan, pa trezan posle kraće dremke, i sve tako, ko da je neka podeljena ličnos: ko da je iz Splita (ne iz Splita u Hrvatskoj, nego iz Splita Šamalanovog).

            Da ne dužim: ako vam je do značenja, poruka, satire i crnila, gledajte danski original. Ali pogledajte rimejk ako vam je do izuzetno vešto realizovanog, vrlo napetog horor-trilera koji će vas uzbuđivati, držati u neizvesnosti, ježiti i plašiti, i koji će biti zabavan čak i kad ode u holivudski preterane palp otrcanosti (hej, ovo je Đejson Blam prodakšn!) koje uključuju čak i to da likovi u nekom trenu vise s ivice krova visoke kuće nad ambisom itsl. kliše situacije.

            Da ne pomislite da je ovo retardirano skroz, bez ikakve poente i smisla, samo mašina za plašenje: ne, ima ovde podteksta na više strana, ali meni najzanimljivije u prikazu toga kako se toxična sjebanost roditelja prenosi na decu – ovde, ne samo na Mekavojevog „sina“, nego i na psiho-sjebanu ćerčicu naših Dobrica jer njeni su roditelji takođe ozbiljno uzdrmanog braka… A da sve to nije „bez ništa“, u jednom trenutku filma Mekavoj odrecituje lepu pesmu Filipa Larkina koju ću vam i ja ovde navesti:

 

This Be The Verse

BY PHILIP LARKIN

They fuck you up, your mum and dad.

They may not mean to, but they do.

They fill you with the faults they had

And add some extra, just for you.

But they were fucked up in their turn

By fools in old-style hats and coats,

Who half the time were soppy-stern

And half at one another’s throats.

Man hands on misery to man.

It deepens like a coastal shelf.

Get out as early as you can,

And don’t have any kids yourself.

  

Čak i ono što bi bilo očigledno preterano i holivudizovano i pojednostavljeno i svedeno na rolerkoster vožnju, ovde je zahvaljujući vrhunski napetoj režiji, te izuzetnoj glumi svih involviranih (ali iznad svega Mekavoja), jedan krajnje pitak i gledanja vredan horor. Ako ste dosad imali skepsu i zazor pred ovim rimejkom – sad sam vam je razvejao. Slobodno mu se prepustite. Meni će ovo sigurno biti u top-10 horora iz 2024, a ko zna, možda bude blizu i da uđe u top-5.

Za razliku od gomile ovogodišnjih overhajpovanih poludupastih tvorevina koje vam pretežno prodaju muda za bubrege (uz max jedan gimik, dosetku ili scenu vrednu pomena), ovaj u startu potcenjeni („pih, rimejk! kome treba još jedan?!“) zapravo ISPORUČUJE napetost i stravu na old skul način koji baš prija u ovako veštoj izvedbi.