THE QUARANTINE

Ocena: nepotreban

Postoje filmovi koji vas posle gledanja nateraju na razmišljanje. Ovo je jedan od takvih. Doduše, ne zato što sjajno snimljen, ne zato što postavlja provokativna pitanja, ne zbog dirljivosti. Čovek se posle gledanja "Karantina" zapita zašto je uopšte snimljen.

Poznato je da je reč o rimejku filma [REC] i opravdana su očekivanja da je inferioran, pošto su rimejkovi uglavnom takvi. Novina je u tome što je snimljen samo godinu dana posle originala, što je valjda rekord. Ali, zašto? To je pitanje čiji odgovor uporno izmiče piscu ovih redova. Kažu da bi rimejkovi trebalo da daju "svežinu" (ma šta to bilo) tzv. klasicima. Teško je reći da je [REC] iz 2007. klasik. Rimejk (pošto su u većini slučajeva rimejkovi američki izbegavam naglašavanje toga) bi, navodno, trebalo da približi film američkoj publici, da "amerikanizuje" temu. U ovom slučaju nije jasno kako se jurnjava po jednoj zgradi može približiti bilo kojoj publici, ne samo američkoj. Višespratnice postoje svuda i potpuno je nevažno da li je mesto ovakvog događanja Barselona, Beograd, Njujork ili Moskva. Sve u svemu, ako već Amerikanci ne mogu da stignu da pročitaju titlove (to jest, ako je to razlog rimejkovanja), neko je mogao da nahuje [REC] i gotova stvar. Ovako je pred nama kopija koja bi, da nije kopija, najblaže rečeno bila umereno zabavan filmčić i to samo za ubijanje vremena; ali pošto su poređenja sa [REC]-om neizbežna, ocena je da ovaj film ni po čemu ne opravdava svoje postojanje.

"Karantin" ne funkcioniše na mnogim nivoima. Mislim da je u filmovima ovoga tipa, sa dugim kadrovima snimljenim iz ruke, najvažnije odgovoriti na ključno pitanje koje donosi uverljivost – zašto snimatelj, kad sve krene do đavola, i dalje radi svoj posao i manje ili više uspešno kadrira tako da mi možemo pratiti radnju? Nije li svaka logika da će u jednom trenutku baciti kameru i spasavati goli život? "Snimajmo da javnost sazna istinu o tome šta se događa" ipak nije dovoljno, tim više ako ta rečenica u nekoliko navrata izađe iz usta američke reporterke, a sve to gleda Srbin. Hoću da kažem, fak ju. [REC] svog snimatelja poštuje i u najmučnijim situacijama on kameru ne koristi zato što je surovi profesionalac, već mu ona dođe kao oruđe za preživljavanje, zahvaljujući njoj on i reporterka vide kuda da beže, te i opstanu koliko opstanu. Amerikanci oruđe za preživljavanje shvataju i suviše doslovno te u jednom trenutku kamera posluži (čudna mi čuda) za ubijanje jedne od zaraženih i to – OBJEKTIVOM. Svako ko je držao kamere zna da su one najteže tamo gde je baterija i možda bi njome mogle biti nanesene teže povrede, ali onda bi gledalište bilo uskraćeno za "uzbudljivi" kadar prilikom koga po sočivu prska više nego očigledno kompjuterski generisana (i potom smešno lako obrisiva) krv. Takvi momenti potpuno razbijaju iluziju o autentičnosti, te je čitav taj hand-held-camera-gimmick ovde debelo promašen. I to nije sve.

Čim krene akcija, primetno je da kamera hvata dramske trenutke a ne nešto na šta bi (najverovatnije) u datoj situaciji pravi snimatelj dao akcenat. Npr, policajac ustreli ženu sa kojom nešto nije u redu i umesto da kamera snimi leš, okreće se prema policajcu koji u ne baš dobro odglumljenom šoku drži pištolj na gotovs dok mu vatrogasac sugeriše da se smiri i spušta mu oružje. Da stvar bude još gora, rezovi su prečesto napravljeni na i suviše zgodnim mestima, a počeci sledećih sekvenci toliko zgodno postavljeni, da se gubi i najmanji privid autentičnosti, pa ograničenost koju pruža snimanje kamerom iz ruke u "Karantinu" ne funkcioniše kao izazivač pojačane klaustrofobije, već kao izvor frustracije, vrtoglavice i (kod pažljivijeg gledaoca) podsmeha kad se kamera uvek nađe u najzgodnijem položaju da snimi akciju.

Kao da neuspeo pokušaj dočaravanja autentičnosti već nije zakopao film, malo poznati režiser pada i na sledećem koraku. Sve je prebrzo očigledno. Obolela agresivna baba koja vrišti kad se upali reflektor, naizgled katatonična žena kojoj vidno cure bale... A tek na 45 minutu veterinar dolazi do briljantnog zaključka da je u pitanju nešto što liči besnilo. Iako gledalac u dva navrata ima priliku jasno da vidi da oboleli imaju krvave oči poput žrtava rejdža, ipak na skoro sat vremena postoji komentar u vezi sa obolelom devojčicom (fenomenalno jeziv u daleko bolje izrežiranom [REC]-u): "Nešto joj nije u redu sa očima!" Očigledno je da je neko primetio jezivost tog komentara u izvorniku i strpao ga u scenario, te je ostao u filmu ne bi li izazvao komentare "koliko ste vi glupi, pa to je od samog početka jasno". Važno je istaći da ovde nije u pitanju trik kupovine filmskog vremena gde se dijalogom opisuje ono što je već viđeno, ovo definitivno smrdi na lošu komunikaciju u okviru ekipe ili nešto slično. Ovom utisku doprinosi i nekoliko potpuno besmislenih scena (koje uglavnom u izvorniku ne postoje), prilično nepovezanih, haotično umontiranih (umontiranih kažem, jer odmah je jasno da nema ni spomena o autentičnom real-time snimanju), koje ničim ne šire ni obogaćuju priču, već samo služe za likvidaciju prevelikog broja likova.

Veoma je teško razrađivati likove u ovakvoj formi. Akcija bi po definiciji morala da bude ubitačnog tempa i nema vremena ni za razradu likova, pa čak ni za trud oko idenfikacije, ako se izuzme empatija koju bi gledalac mogao da stekne prema bilo kome ko se nađe u tako bezizlaznoj situaciji. "Karantin" zakucava još jedan ekser u svoj kovčeg velikim brojem likova kojima nije dat dovoljan screen-time ni da umru pred svebežećom kamerom. Likovi nisu ni crtice, a svaki vrišti dežavijem: doktor, nervozni policajac, cinični drkadžija, dobri junak koji će poživeti duže od ostalih ali zalud truda, uplakana žena sa detetom, crnci koji ne znaju jezik i ne služe ničemu... I gomila drugih, još nevažnijih, koji se čak ni u kliše ne mogu strpati.

I kao da sve navedeno nije dovoljno, "Karantin" uspeva da uprska i fenomenalan obrt pred kraj [REC]-a, potpuno zanemarivši (možda) natprirodno objašnjenje pošasti, vadeći se na vazda popularnu američku paranoju gde uvek neki terorista ili ekstremni sektaš vreba iz ormana / ispod kreveta / iz zaključanog stana. Zaboravite omaž Evil Dead-u, evo spojlera – sve su, izgleda, zamesili neki post-AumŠinrikjo sektaši koji su valjda od Bojla i Garlanda ukrali rejdž, malo eksperimentisali u ovoj zgradi i pustili ga na nevine stanare, želeći da prizovu apokalipsu, ali ipak sa dometima koje su postigli i vanzemaljci iz Plan 9 from Outer Space.

I dobro sad, postoji li u filmu nešto vredno gledanja? Ima. Na početku postoji poduži dokumentarac o vatrogascima u kome postoji zanimljiv deo o merdevinama koje su se nekad koristile. I ima nešto malo o dalmatincima, maskotama vatrogasaca. Ne znam da li je neki fajer dipartment platio ovu reklamicu, ali bi se od celog tog materijala možda mogao izmontirati dokumentarčić od minut ili dva.

P.S. Sramota je da je u našim nesrećnim bioskopima prikazana ova kilavost, a ne fenomenalni [REC]. I posle se pitaju zašto narod ne ide u bioskop. Ne samo što nema gde da se gleda, nego nema ni šta da se gleda.