izabrana dela

izabrana dela

недеља, 19. јул 2009.

BLOOD: THE LAST VAMPIRE (2009)

**(*)
2+

ne znam šta je to ovih dana, sve revolucija do revolucije, niko više ne snima konvencionalne filmove nego samo neke radikalne experimente i avangardne zahvate! u poslednja 24 časa prvo pogledah prvu svetsku radio dramu - u pokretnim slikama (PONTYPOOL), a sada i prvu pravu igranu mangu, odnosno animirani film kojeg impersoniraju živi ljudi.

BLOOD: THE LAST VAMPIRE je najsavršenije ejpovanje animiranog filma od strane nečega što je, nominalno, još uvek igrani film – iako, imajući u vidu nehumanu količinu kompjuterski nacrtanih likova, setinga i čuda, ovo bi trebalo da se vodi barem kao polu-animirani. nešto kao DOT I KENGUR, samo sa ninđama, vampirima (čovekolikim i čudovišno-letećim), katanama i tinejdž-lovkinjama na vampire.

ako ovo potonje zvuči kao siguran recept za uspeh… izdržite do kraja ovog rivjua.

BLOOD je jedna velika šminkerska orgija fejk-fejka, dovoljno upeglana i upicanjena da izgleda 'lepo' (barem neprobirljivijim delovima pučanstva), ali je toliko šuplja, prazna i uninvolving izvan svog površinskog sjaja da se to rečima ne može opisati!

lepo je to što je ovo 'hiperstilizovano' – nisam ni očekivao realizam, a naročito ne od sorte koju idioti na IMDB-u traže (u jednom ovakvom produktu neki dokoni majmuni su zagleđivali tipove aviona i pištolja prikazanih u USA bazi iz 1970. godine, i nalazili u tome goofs i inaccuracies; kao, 'taj-i-taj pištolj je u službu ušao tek 1972. pa prema tome nije mogao da se vidi u sceni koja se dešava 1970-te')!

ne, ne tražim realizam u nečemu zasnovanom na mangi. lepo je to kad ljudi lete kroz vazduh iz čista mira, super je kad ninđe iskaču iz šumskog tla pokrivenog lišćem u slow motionu, nemam većih zamerki ni na to što naša teen-vamp-killerica bukvalno protrčava kroz stambenu zgradu kao da su to one japanske kuće sa zidovima od rižinog papira, a ne od cigle. isto tako, podrazumeva se da CGI monstrumi nemaju nikakvu masu ni težinu, i da kad skaču okolo i dočekuju se na noge, ne proizvode nikakvu interakciju sa ambijentom koji nije nacrtan: niti se materijal na koji skaču imalo ugiba, niti se zatežu i grče mišići odskočenog tela. malo više mi smeta kad naš human contact, curica koja nije vampirica (oficirsko dete), pada niz neverovatnu klisurinu zajedno s kamionom, i to kako se iz te situacije izvuče, zaista malkice iritira čak i čoveka spremnog da poveruje u krilate demone koji jure vojne avione po pisti.

ali nisu to moje glavne zamerke. ne govorim o tom realizmu.

smeta mi to što, čak ni unutar tog hiperstilizovanog envajronmenta niko nije ni pokušao, a kamo li uspeo, da proizvede makar i prisenak živih ljudi, ljudskih odnosa, emocija.

ipak su najbolje mange tek metafore za probleme odrastanja, školovanja, odnosa sa roditeljima i drugim predstavnicima autoriteta, kreiranja svog identiteta sa svim što uz to ide (pitanja časti, drugarstva, individualnosti, ne/razlikovanja od drugih…) pa onda međuljudskih odnosa, a pre svega intimnih (ljubav sa svim svojim zapetljanjcijama) itd. iza svih robota, ninđi i pipaka, u suštini ipak leže neka od ovih vrlo ljudskih (tj. mladalačkih) pitanja.

u BLOOD-u nema ni senke od toga. ni traga emocije, makar u rudimentarnom obliku. naša vamp junakinja ima 400 godina. ne znamo ništa o njenom unutrašnjem svetu, o njenom odnosu prema sebi i životu uopšte – sem da se dobro drži za svoje godine. ne bih joj dao više od 20. po turu. he he.

znači, imamo vampiricu koja ubija vampire, isto kao BLEJD, samo što nije crna no žuta, što nije matora no mlada i što nije muško no žensko. i to zgodno. tu personu ima da impersonira devojče na koje se onaj matori jarac ebert toliko napalio da mi je bilo neprijatno da čitam njegov rivju (filmu dao trojku, reklo bi se, samo zbog nje)! to devojče nije loše, za jednu azijatkinju, ali je bre obična manekenka, bez duše, bez ičega bar u očima da zasija, pa da poverujem da stvarno ima neki umor od tih 400 godina na grbači. ili da ima neku žeravicu u sebi, pa kad krene da kolje vampire svojom katanom, da poverujem da to nejako stvorenjce od jedva 50 kila stvarno obara tuceta vampirskih grdosija i levom i desnom. ne, ništa od toga. obična manekenka koja izgovara neke debilne replike i mrda se po kadru tamo gde joj je rečeno, i izvodi tu koreografiju koju joj je kori juen relativno nadahnuto osmislio, a onda došao kreten reditelj pa to zasrao.

to me dovodi do 'režije' koju potpisuje nesreći kris nahon, odradek ponikao u skutima lika 'luk' besona, tj. u njegovoj industriji za proizvodnju generičkih, bezdušnih, konfekcijskih produkata za zadovoljenje potreba najnižeg zajedničkog imenitelja što veće rulje. džaba su akcione scene maštovito zamišljene kad onda dođe ovaj idiot i sve ukaki slow-motionom, flashy montažom, freeze-frejmovima, bleštanjem i tehno muzikom pride kako bi sve što više ličilo na neki video spot a što manje na adrenalinsku, žestoku, prljavu, krvavu akciju. i uspeo je da ubije svaki mogući impakt koji bi te scene mogle imati. sad izgledaju samo 'cool', pod uslovom da ste polu-retardirani tinejdžer ogrezao u video-igrice.

što je još gore, nahon se toliko primio na CGI da je njime rešio da nacrta i svu krv u filmu – i to tako da ona uopšte i ne izgleda kao krv kod organskih reditelja (npr. miike), nego pre da u tim slo-mo scenama izgleda i ponaša se kao tečna živa koja prska i lebdi po kadru u finim, zasebnim globulama. idiotizam. razumeo bih da su ovu kastraciju izveli da bi nekako obeskrvili tu akciju i filmu obezbedili pg-13 rejting, ali ne: ovo i dalje, čak i ovako anemično i debilizovano, ima R-rejting! čemu onda ova živa?! i zašto krv nije crvena nego blatnjavo smeđa?

pošto je tome tako, izlišno je napominjati da ovde nema ni tračka od metafore, simbola, značenja, ikakve poente. zašto USA baza u japanu? zašto u vreme rata u vijetnamu? zašto tinejdžerke? zašto japan? zašto su neki vampiri čovekoliki a neki imaju krila kad im ćune? čime se bavi ovaj film? kako to da naša blejdica za 400 godina nije uspela da sazna da je arhi-demonica koju sve vreme, kroz vekove, proganja – zapravo njena mamica? i šta nam to sve govori o odnosima roditelji-deca u današnjem japanu? tj. japanu iz 1970-te, pardon! i koga bre briga za bilo šta u ovom filmu?

sve te šminkerske fore i fazoni ostavili su me savršeno ladnim i neuključenim (u šta da se uključim? u koju priču? koje likove? koju emociju? koju temu i dilemu?) i film sam odzenovao, 'ispoštovao' dok je trajao, i evo pišem ove redove nekoliko minuta kasnije, dok mi još nije sasvim iščezao iz sećanja. ama baš sve u vezi sa ovim generičkim, bezličnim bljutavim produktom je mlako i neupečatljivo. na žalost to važi čak i za skor klinta mansela koji je, izgleda, ušao u rutinu i odtezgario ovo baš kao i svi ostali u ekipi. nadam se da su se dobro proveli praveći film, jer ja nisam gledajući ga.

heh, ok, možda maaalkice preterujem: BLOOD jeste gledljiv, u smislu da se to može istrpeti bez veće patnje i bolova, čak je na tom nekom nivou polu-animiranog predugačkog video spota i podnošljiv – ali samo za utucavanje vremena tokom nekog vrelog letnjeg dana kada vam mozak toliko prokuva da samo ovakva boza može da prođe. ipak, nije tarkovski baš za svaku priliku. kad upeče zvezda, a naročito ako nemate klimu u stanu, pustite mozak da dremucka uz BLOOD: THE LAST VAMPIRE, jer to za bolje nije.

btw. ja klimu imam, al imam i dušu: ne mogu neprestano da gledam ozbiljne i teške viljaronginske filmove; valja ponekad osmotriti i ponešto od ovih laganijih lagarija. ako ništa drugo, posle njih još više cenim ozbiljne fimmejkere!

2 коментара:

validate је рекао...

Posle dugo vremena da i ja prekinem neki film na pola. Osetio sam patnju i bolove, uključio klimu, uzo pivo i priklonio se starom filmu Marte Mesaroš koji, vrag zna zašto, nisam ranije odgledao.

Čak ni krvca nije crvena kao što nas uči Kosta Abrašević...

NGboo је рекао...

Pošto već godinama pratim japanske animirane filmove i serije, meni se čini da Blood ne uspeva da uhvati "anime-vibe" (a retki su i uglavnom potcenjeni filmovi kojima je to, pre ovog, pošlo za rukom). Osim toga, nije mi delovao preterano stilizovano, već samo stilizovano i to u nekom deja-vu maniru. Ni istoimeni anime iz 2000. nije remek-delo, ali u poređenju sa filmom, čini se kao da jeste. Sa svojih mračnih i brutalnih 45 minuta te lepo strefi i pokaže to što su autori hteli da pokažu (bez preteranog filozofiranja), a ovde se izmišlja topla voda i na kraju se ništa ne izmisli. Original sam odgledao već par puta (još jednom nakon gledanja filma, da se podsetim) i svaki put se oduševio kvalitetom animacije i netipičnog crteža. "Igrana Saya" jednostavno ne funkcioniše isto kao "anime Saya". Ono malo misterije iz animea ovde je razvodnjeno i servirano na izvolte (američkoj publici kojoj sve mora da se crta). Iscrtana (i crvena!) krv deluje realističnije od CGI blata. Tokom gledanja filma nekoliko puta sam proveravao koliko još ima do kraja, dok te anime ostavlja da želiš još...