u I delu putopisa opisao sam posetu napuštenom rudniku rtanj, tačnije njegovim nekad grdnim a danas samo grdno ruiniranim zgradurinama.
u II delu putopisa kazaću par reči tek toliko da vam budu jasnije SLIKE koje u punoj gloriji možete gledati OVDE:
dakle, sve fotke iz ovog albuma nastale su u selu rtanj, podno istoimene planine. možete da vidite: neke ruševne i puste zgrade u selu; zapečaćeni ulaz u rudnik; tragove nekadašnjeg parka porodice minh (jevreja koji su posedovali taj rudnik dok se gazda, pred pretnjom bankrota, nije obesio); vremenom izgrižene kamene 'kade' za cveće, fontane i česme; ostatke rozarijuma, stepeništa i drugih čuda u parku; jezive lokalne fizikalce koji su, baš dok smo obilazili taj park, radili na njegovom čišćenju i sređivanju...
na kraju, tu su i 2 fotke prelepog spomenika poginulima u I sv. ratu iz tog kraja, sa zaista spektakularno izvedenim orlovima: one su nastale u jednom selu na pola puta između zaječara i rtnja. spomenik je uz sam put i smesta mi je privukao pažnju.
mislim da nema potrebe za mojim daljim komentarima – slike govore više od mojih reči.
bilo je to kratko, ali vrlo slikovito i bogato iskustvo. radnica iz mesnog hotela nam je kazivala ponešto o istoriji porodice minh i tog kraja uopšte, zapitkivali smo je i o mističnim zbitijima u tom kraju (svetleće kugle itd.), čuli mnogo zanimljivih stvari, a onda smo u restoranu, uz piće, danko, mića i ja kovali planove kako da upotrebimo potencijale ovog kraja za neke filmove...
rtanj nam se sve vreme smeškao iza oblaka.
po povratku u zaječar overili smo kafanu 'dva brata' koju su mi domaćini hajpovali kao bog zna kako specijalnu, ali se gazda baš nije pokazao na visini hajpa: teletina ispod sača je bila downright nejestiva, bezukusna, a pileći ražnjići i mućkalica su bili tek OK, ali ništa za pisati na blogu o.
stvar je zato izvadilo vino od višnje, višnjevica ili tako nešto, što me je smesta oduševilo: odličnog je ukusa i brzog dejstva (jako je). samo sam razočaran što ga nigde blizu nema u prodaji, ali raspitaću se šta gde i kako. ovo moram imati...
Kad vidim ovakve lokacije poželim da sam reditelj i da na njima nešto snimim... Onoj prvoj fotki ne mogu da se nadivim. Još da je umesto tebe, ghoul, neka crnokosa u raskošnoj crvenoj haljini... :D
ОдговориИзбришиAko ne za film, onda može da se iskoristi bar za neki spot.
ОдговориИзбришиNego, šta kažu oni koji su upućeniji u istorijat, jesu li gazde rudnika zaista bili takvi dobrotvori i filantropi kako ih danas predstavljaju, ili to samo vremenska distanca čini svoje?
Gazde su bili porodica Minh. Filantropi? Pa to je diskutabilno, pošto se sve može pripisati Greti Minh, supruzi Julijusa Minha. Rudnik je zatvoren 50 tih godina, kao nerentabilan. Minhovi su bili poreklom iz Moravske, a sam Julijas i Greta Minh bez dece, davali su velike donacije ratnoj siročadi, izgradili stanove i bolnice, školu, stvorili civilizaciju oko samog rudnika pa i taj rozaijum. Minhovi su bili veća porodica (3 brata i dve sestre) ali je Greta na planini bila glavna, iako su ostali bili suvlasnici. Smrt Julijusa Minha prilično je pod velom misterije, jer je rudnik poslovao i posel njegove smrti. Greta Ming podigla je kapelu u znak sećanja na svog muža na vrh Rudnika, koji su naši pametnjakovići digli u vazduh, misleći gde tamo ima zlata. To je teška i komplikovana priča, a skoro je napisana pozorišna drama koja u osnovi ima tu priču, manje više držeći se istorije. Ima objvaljena u časopisu AGON, Banjalučkog Narodnog pozorišta, pa ko hoće, nek nadje i čita.
ОдговориИзбриши