izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 10. јануар 2013.

SADAKO (2012)


**       
2+
             SADAKO je pokušaj da se RING franšiza vaskrsne kroz napadnije dodvoravanje tinejdžerskoj publici i kroz eksploataciju trenda 3-D filmmejkinga (ako je to uopšte prava reč).
            Pokušaj je više nego neuspeo, kako umetnički i žanrovski, tako i komercijalno, jer je ovaj RING-lite (diet), izgleda, bio previše kretenski čak i onima kojima je bio primarno namenjen.
            SADAKO je suviše šizofren da bi zadovoljio bilo koga, jer kao da je pravljen komitetski (što je pristup tipičniji za današnji Holivud) negoli japanski, gde se autorski pečat ipak malo lakše oseti i u komercijalnom filmu.
            Niti je nastavak, niti je rimejk: niti je sikvel, niti je prikvel. Odnosno, jeste, sve to, pomalo. I znamo mit o Sadako i ukletom videu, i pravimo se da ne znamo, i da sve to prvi put gledamo…
            Za razliku od, recimo, THING nastavka-rimejka-prikvela, ovaj se naslovom distancira od RING franšize, a opet, ime SADAKO neće značiti baš ništa onima koji RING serijal nisu gledali, ako takvih uopšte ima.
            Ovim, naravno, mislim, na japanske RINGOVE a ne na imbecilni američki serijal rimejk-sikvela, pošto se u njima zlokobna ukleta duša sa dugom crnom kosom što iskače iz TV-a i drugih aparata nije ni zvala SADAKO nego Samara.
            Znači, SADAKO ima problem identiteta. Definitivno se dešava danas, i napušta sad već davno vremenom pregažene VHS kasete: u skladu sa modernom tehnologijom, SADAKO sad iskače iz kompjutera i ekrančića mobilnih telefončića.
            A pošto je film rađen u 3-D, to znači da bukvalno – ISKAČE iz ekrana, navalila da grabi rukama ko gluv u gajde, a to se eksploatiše toliko uporno i usiljeno da misaon čovek ne može a da se ne nasmeje na te jadne pokušaje BU! efekata.
            RING, ako se sećate, uopšte nije bio zasnovan na BU! šokovima; njegova strava bila je pritajena, zlokobna misterija koja se kumulira i raste kroz relativno suzdržane scene strave prema žestokoj dvostrukoj kulminaciji (sa najavom i treće u finalnom kadru).
            Sva suptilnost i sva atmosferičnost ovde su bačeni kroz prozor, i SADAKO je zapravo mehanička Samsara beslovesno repetitivnih "šok" iskakanja sa ekrana koja, da stvari budu još gore, ne vode nikuda zanimljivo jednom kad ova zapravo pruži ručice (ili pramenove kose pretvorene u žive pipke) i kad bi trebalo da nešto zabavno i uradi sa svojom zgrabljenom žrtvom. 
            Umesto bilo kakve zrele i slojevite priče za odrasle (iz izvornog Nakatinog RINGA), ovde imamo nedokuvanu, nedomišljenu, kretensku priču o performans-umjetniku (?) sa izgledom i imidžom pevača boy-banda koji baci grdno ženskinje u bunar…
…a onda izvrši samoubistvo lajv, onlajn, na svom sajtu, kako bi time nekako (ne zna se baš tačno kako) oživeo duh Samare i dao joj snagu da ova, ni manje ni više, nego – uništi vascelo čovečanstvo! Zašto? ZATO!
            A ona, šta će – kud će, nego krene da radi baš to, ali peške, grabeći jednu po jednu bezličnu, uzajamno zamenjivu tinejdžerku što zabasa na net u potragu za fantomskim videom koji gledaoca navodi na "samoubistvo". 
            Paralelno s tim pratimo napadno dosadnu istragu bezličnog pajkana i njegovog grotesknog comic relief "pomoćnika", koji jedu dragoceno vreme filma prosipajući neke od najkretenskijih dijaloga u istoriji japanskog horora i istražujući ono što mi sve vreme već znamo, jer svaka prilika za misteriju ili tajanstvenost ovde je u korenu ubijena, i gledalac –čak i onaj sa jeftinijom ulaznicom- u svakom trenu zna mnogo više od bilo kog lika u filmu.
            I tako, pošto su iscrpli sve predmete koje su mogli da bace prema ekranu radi 3-D efekta (staklo pršti, leptirići lete, laptop samoubice vitla se kroz vazduh, Sadako grabi šakama…) ova patetična SADAKO nešto malo kao oživi jedino u završnih 15-20 minuta, kada kretenski zaplet ode duboko, duuuboookooo u apsurd i besmisao, ali na onaj simpatičan način zbog kojih smo voleli japanske horor filmove pre RINGA.
            Naravno, ama baš ništa od tih dešavanja nema blage veze s mozgom, ali prijatna je (onima koji to vole) razuzdana iracionalnost gde je primarnost data originalnim, neviđenim slikama nad zapletom i logikom i nekim, makar internim, smislom. Osim toga, ovaj ružno slikani film tek pred kraj pruži nešto ozbiljnijeg eye-candyja.
            Zašto SADAKO na kraju ima nekakve bizarno iskrivljene noge kao džinovski skakavac? Nemam pojma, ali izgleda gadno (i groteskno; i apsurdno)!
            Kako i zašto se SADAKO umnoži i klonira u nekoliko desetina skakutavih Samarićanki? Ko bi to znao, ali the more – the merrier! (Valjda je svaka žena ubijena i bačena u bunar pretvorena u Sadako – ali kako i zašto se to desilo, i zašto baš sad, na kraju filma – ko to zna?)
            Kakve veze sa svim ovim imaju beli CGI leptirići koji sve vreme lepršaju kroz film sve do završnog kadra? Niko se nije potrudio da to objasni, niti se iz viđenog da naslutiti, ali nema veze – kad je već 3-D, onda neka ima stalno nešto da nam mrda pred očima!
            Sve je ovde odrađeno mehanički, čak je i vizuelnost uglavnom svedena i sirotinjska, kao da se ne radi o skupom bioskopskom filmu (možda to ima veze sa 3-D tehnikom snimanja, ali samo donekle), jer tokom većeg dela trajanja ovo izgleda kao jeftini direct-to-video pridukt.
            Likovi su bezlični, gluma slaba, dijalozi očajni, muzika neupečatljiva, a efekti su OK za japanske standarde, ali sve je odrađeno bez duše, bez šmeka, tek da drži vodu kao tek još jedan bezlični zaboravljivi repertoarski uradak bez pretenzija a kamoli ambicija da se uopšte takmiči sa klasikom ili, daleko bilo, da i sam postane novi klasik.
            SADAKO je pokazatelj dekadencije japanskog horora i pogledati ga mogu samo najzadrtiji poklonici J-horora (jer ionako ništa bitno nije iskrslo tokom cele 2012. godine, ili barem još nije doprlo do zapadnih obala) i RING serijala, bez obzira što je ovo, uglavnom, skrnavljenje, trivijalizacija i kretenizacija svega što je valjalo u originalu.
            Reditelj ovoga je nekakav odradek iz srednje lige i nema veze sa Hideom Nakatom. Potonji najavljuje povratak sablasnom hororu a la RING, ali imajući u vidu da je posle (japanskog) RING 2 potpisivao isključivo budalaštine, neke od njih nesnosno dosadne (KAIDAN), neke negledljivo kretenske (TOKYO LABYRINTH), ne mogu baš reći da drhtim od anticipacije, mada ću mu svakako dati (još jednu) šansu.

3 коментара:

Zo Ran је рекао...

Боље да ниси прошле године трошио време на гледање филмова. Све кечеви и двојке. А и 2013. ти је почела са двојком... Почиње да личи на проклетство: осуђен на двојке.

Outsider је рекао...

Šteta. Kao fan Ringu-a nadao sam se nečem boljem. Meni rimejk nije bio toliko loš ali je njegov nastavak potpuno besmislen. Ne znam da li si gledao Rasen? Vidim da se i on bavi istom pričom pa me zanima da li je vredan pažnje.

Dejan Ognjanovic је рекао...

rasen je imao toliko loše kritike da sam ga nabavio, a onda sklonio u stranu i zaboravio na njega! evo sad gledam evidenciju, ladno ga imam već nekih 7-8 godina, i krajnje je vreme da ga odgledam! ali ne očekujem više od 2+ ili max 3- (sumnjam)!