izabrana dela

izabrana dela

петак, 15. новембар 2013.

MISTERIJE STAROG MANASTIRA (Homolje, 2. deo)


 U prethodnom delu opisao sam kako smo Marko Pišev i ja došli do ostataka srednjovekovnog manastira Blagoveštenje u Gornjačkoj klisuri (taj uzbudljivo-poučni zapis čitajte OVDE). Priču sam prekinuo na mestu kada nam se, kraj pećine iznad manastira, niotkuda pridružio unikatno slikovit lik. Pre nego što se bacim na to, samo još jedno podsećanje: sve fotke koje idu uz ovaj prilog eksluzivno načinili i sva prava zadržali (c) Dejan Ognjanović & Marko Pišev for The Cult of Ghoul, Inc. Kliknite na njih za veći i detaljniji ugođaj.
Dakle, dok sam ja slikao pećinu i njen tanak mlazić lekovite vode, sasvim neprimetno i neočekivano se kraj mene stvorio lik koji je povikao: "Hej, hej, nemojte da slikate!" Bio je odeven u maslinastu košulju i pantalone, sa zelenim čizmama, žutim rukavicama, maslinastosivim kačketom... što je sve delovalo kao uniforma nejasnog porekla i opredeljenja. Vojnik? Koje formacije? Specijalac? Šumar? Čuvar ovog pustog mesta? Neki fanatik iz planinarskog udruženja? Wtf...? Mršav, zamalo pa žgoljav, ali zapravo žilav, suncem opaljen, sa crnom bradicom i tamnim naočarima za sunce. Sa sekiricom u ruci i nožem za pojasom.
Kaže: ne slikajte, jer fleš na aparatu može da učini da izvor presuši, ili izgubi lekovitu moć. Rasteruje anđele, ili tako nešto. Pokazah mu da ovaj aparat nema fleš, a nisam ni slikao u pravcu vode, i on se malo smiri. Blago je reći da mi prvi utisak o ovom liku nije bio povoljan – pored svega već navedenog još i zbog njegove stalne poštapalice "Da li ste me razumeli?" koja je zvučala nekako napadno, insistirajuće, kao da implicira "Ama slušaš li ti mene uopšte?" Ipak, kad je shvatio da smo mi fini i kulturni momci i da nismo ovde došli u štetu, raskravio se i počeo da nam, praktično ničim izazvan, izlaže najrazličitije fakte i "fakte" vezane za sebe, ovo neobično mesto i njegovu jednako unikatnu okolinu.
Pre svega, ispostavilo se da je on – iskušenik-pustinjak koji je odabrao baš ovo mesto, tj. jednu obližnju pećinu, za svoje samovanje. Živi tu tokom većeg dela godine, sem zimi, kada se skloni u obližnji manastir (ne u ove gotske ruševine, nego u aktivni, živi manastir). Kaže da se u ove zidine ovde, koje su mene toliko oduševile, može ući, ali da je to nepotrebno jer tamo ne bismo videli ništa sem gomila izmeta slepih miševa. Ta ideja mi nije bila naročito primamljiva (volem ja gothic, ali ne baš da gacam po brdima slepomišjih govana!), kao ni pomisao da ovome protivrečim. Ipak sam ja osoba od principa, a jedan od mojih temeljnih glasi: ne protivreči čoveku koji nosi sekiricu, a naročito kada si naoružan samo foto-aparatom! Ipak, lepo beše zamisliti ovu zlokobnu zgradurinu usred noći, i jato slepih miševa kako kroz njene crne prozore izleće u modro noćno nebo...
Svašta nam je ovaj napričao. I mada je isprva delovao samo kao neka vrsta verskog fanatika i frika, moram reći da se brzo razvila nešto složenija slika, tako da mi je na kraju postao i simpatičan, pa čak i poštovanja vredan – i baš zbog toga smo Marko i ja ostali u razgovoru s njim nekih sat i po ako ne i cela dva. Umesto da se lagano-brzim koracima udaljimo, što bi bio slučaj da se radilo o običnoj budali, procenili smo, i to ispravno, da u ovom danu kada nam je svaki minut dragocen, jer pošli smo u istraživanje gotske Srbije a ne da hvatamo zjala i zamlaćujemo se sa svakim slučajnim prolaznikom, ne da nije šteta nego je zapravo dragoceno iskoristiti priliku i saslušati ovoga. Uostalom, obojica smo pisci, i volimo da čujemo dobru Priču – nevezano za to da li je i koliko "istinita"! 
Moram uzgred da zapazim da imam izrazitu sreću sa ljudskim faktorom na svojim putovanjima, ekskurzijama i putešestvijima – prosto, 'oće me sreća i to ti je. Tako sam, recimo, i u Providensu bio povlašćen, imao svog vodiča koji mi je ne samo pokazivao HPL-related mesta nego i kazivao manje znane stvari o njima (taj putopis imate OVDE). Tako nam se i prošle godine posrećilo da u Zarožju takođe naiđemo na idealnog vodiča, meštanina koji nas je i ugostio, i provodao okolinom, i ispričao nam gomilu stvari koje kao slučajni prolaznici, da smo samo lutali okolo, prepušteni sebi, ne bismo ni videli ni saznali. Tako i ovom prilikom, od ovog pustinjaka čusmo mnogo toga što nema na netu, ili što sami ne bismo videli/povezali da smo samo blejali okolo bez ikoga da nas prosvetli...
Šta smo čuli, šta saznali? Pokušaću da ukratko sažmem neke od stotina stvari koje nam je ovaj (po)kazao.
Mesečeva baklja, šire poznata kao "parice": žbun sa okruglim listićima koji, kad se u jesen osuše, dobiju biserni sjaj koji noću sakuplja i reflektuje mesečevu svetlost i može da posluži kao baklja. Anđeli vole da se igraju okolo.
Ukazao mu se Sv. Grigorije (koji je, inače, po predanju, boravio u toj istoj isposnici) par puta, nakon obilatih molitvi. Takođe, video je vilinska kola. Aha, kažem ja: ono, kad vile igraju u kolu? Ne, kaže, vilinska zaprega, konji i kola. Mora da je bilo izdaleka, slutim ja. Ne, kaže. Na pet metara od mene.
Predveče i noću, na Bogojavljenje (ili Blagovesti?) iz razrušene crkve dopiru glasovi mrtvih monaha koji u milozvučnom horu sve do jutra pevaju himne Božje.
Planina Ježevac je nešto kao homoljski Rtanj, samo neizvikana, neistražena, rulji kao mistična nepoznata, a po silama koje tu delaju još jača. Dakle, sve je tu: piramida, kuglaste munje, čudni električni naboji, neobične oluje, razni drugi fenomeni (ne isključujući ni vanzemaljce). Kaže da je gledao, baš tu, jedan vanzemaljski brod, dovoljno nisko da su bili vidljivi detalji kao što su prozori i vrata.
Ovaj kraj je, kaže, pun ostataka nekadašnjih rimljanskih svetilišta posvećenih orgijastičkim, paganskim božanstvima, gde se slavilo ko zna šta na ko zna kakve bogohulne načine...
Ima tu, malo podalje, jedan šumarak u kome se ljudima Nešto ukazuje: nije mudro tu prolaziti noću...
Viđao je na brdu kako prolaze figure u crvenim tunikama, ili togama. Stari Rimljani...?
Baš ova ovde stena na slici je nekada bila granica između Gornje i Donje Mezije. Nešto niže, dakle ne ovde gde sada ide auto-put, nego dole, uz reku, nekada je išao Via militaris, rimski vojni put što je prolazio ovuda vodeći za Niš.
Gledao je svojim očima kako presuši izvor svete vode pod dejstvom blica foto aparata.
Klisura je poznata po bizarnim meteorološkim fenomenima, sa drastičnim razlikama na malom prostoru (npr. jak pljusak i grad u klisuri, a odmah izvan nje, 100 m dalje – vedro i suvo vreme).
Robertu E. Hauardu se UKAZAO Konan i ispripovedao mu svoje avanture, koje je ovaj samo zapisivao. Konan je, naravno, bio pra-Srbin koji je, zatim, u svom posthumno-postljudskom svetlosnom obličju došao, kao neka vrsta anđela, da nadahne Hauarda.
Velike, ozbiljne tajne kriju se u stripovima o Asteriksu: njegovi autori su znali neke krupne istine o drevnim Keltima, druidima itd.
Ovo su, ukratko, samo neki od hajlajtova njegove priče. Kaže da je išao na Tibet, zna neke tehnike meditacije, govori o auri... Inače je Zemunac; već 10 godina ovde kao pustinjak. Moja prva pomisao: mora da je neki sitni (?) ex (?) kriminalac, ili bar neželjeni svedok nepočinstava zemunskog klana, koji se ovde, i na ovaj način, sakrio od progonilaca – i od ostatka sveta... Možda zato ne dopušta da ga slikamo... Ko bi ga znao?!
Pričao nam je još toliko toga... O tragačima za zakopanim blagom, za ćupovima rimskog i turskog zlata koji i dalje čame u ovom kraju – i o silama koje to zlato čuvaju... O vodičima do tih mesta, i o ljudskim žrtvama nužnim da se prinesu za takve prilike, kako bi se Čuvar umilostivio. Ovo poslednje zaista jeste tako, barem u narodnom predanju: čit'o ja u knjizi GLUVO DOBA (preporučujem!), gde ima poveća deonica o verovanjima vezanim za zakopano blago...
Na kraju balade upitao je imamo li malo hleba, jer je to u ovom kraju deficitarna roba (prodavnica najbliža njegovoj isposnici – nije baš blizu!), pa mu Marko dade nekoliko svojih sendviča koje smo poneli tog jutra. Takođe mu je, na njegovo traženje, srolao i nekoliko cigareta – navodno, ne za ovoga (pustinjaka) nego za nekog seljanina koji treba kasnije tog dana da dođe i pomogne mu u seči drva kojima će da utvrdi svoju zemunicu-pećinu. (Ha! Zemunac u zemunici!...)
Uputio nas je kome da se javimo u obližnjem manastiru Gornjak koji smo takođe krenuli da obiđemo; ali kad se tamo nađosmo, shvatismo da to nije isto što i crkva (uvek svima otvorena), i pošto nismo bili naročito voljni da molimo i tražimo prijem unutar zamandaljene kapije, odlučismo da samo prošetamo okolo. Priroda je fina, zelena, ali mesto je preblizu auto puta, i tu behu nekakvi turisti-kamperi na okolnim livadama i kraj rečice; zamišljao sam izolovano mesto u većoj prirodnoj lepoti – nešto nalik manastiru Vratna, kraj kojeg sam prolazio prošle godine, u ekskurziji na Vratnjanske kapije (te slike i izveštaj imate OVDE). 
 Ovde me nije impresionirala ni priroda, ni manastir (suviše sve to obično za moj egzotični ukus), ali svejedno prošetasmo okolo – mada, bez foto-aparata, koji je Marko uspeo da zaboravi u kolima. Na (ne)sreću, nije tu ni bilo bogzna šta vredno slikanja ili detaljnije priče. Jedan jezivi mračni memljivi tunel u brdu, jedan lekoviti izvor, i ruševine stare crkve ili manastira do kojih se dolazi strmom i uskom stazicom kroz šumu. Tu putanju su nedavne kiše učinile previše klizavom, i ja reših da se tu ne lomatam, rizik je bio preveliki za sumnjivu nagradu. Marko je bio voljan da izigrava divojarca, ali na kraju se i on privoleo pameti, pa taj obilazak ostavismo za neku drugu priliku.
Bližio se sumrak, i beše vreme da se zaputimo na naše današnje finalno odredište: naime, pustinjak nas je uputio da obavezno posetimo jedno svratište gde služe izvrsnu svežu pastrmku – koja su uzgaja na licu mesta i hrani na prirodan način, u habitatu sličnom prirodnom. Moje nepce, inače, više teži ka prasetini, teletini i divljači, eventualno pticama faute de mieux, a ribu jedem samo kad me posna slava prinudi na to – ali ovo je zvučalo primamljivo (Marku, vegetarijancu, mnogo više) pa krenusmo, sledeći uputstva, kroz slikovite bregove i brda, uz mestimično dodatno zapitkivanje, i napokon, bez lutanja, dođosmo i do mesta čije ime neću otkrivati jer EPP na ovom blogu košta! Uostalom, što veli naš narod, There's no such thing as a free lunch, u šta se na ovom mestu takođe uverismo. (Da se razumemo: cena nije bila nerazumna, naprotiv, vrlo je to sve bilo pristojno, i ponuda, i usluga, i naprata – ovaj, naplata...)
Tu lokaciju sam iz pustinjačkog opisa zamišljao kao još više divlju i idiličnu: naš preporučitelj je njeno uređenje uporedio sa Švajcarskom. Sad, on je možda bio na Tibetu, ali u Švajcarskoj, rekao bih, ipak nije. Mislim, mestašce je sasvim prijatno, ruralno, sirovo, ali nije to sad ne znam kakav park i kakav sega-mega ambijent kakav sam očekivao iz njegovih opisa. Obična malo bolje sređena seoska avlija sa malo tekuće vode, sa livadom, par klupica, stočića, ljuljaškom...
Na svu sreću, pastrmke su bile vredne tolike potrage: pogostili smo se njima na verandi ovog svratišta dok je padalo veče i nastupala svežina pod plaštom duboke provincijske noći. Nude ovi domaćini i prenoćište, vrlo povoljno, i Marko se već raspitao za detalje, razmatrajući da na proleće dovede svoje studente etnologije u ovaj kraj, na višednevno terensko istraživanje. 
Ako se to desi, ko zna, možda iskopaju neko od tih orgijastičkih svetilišta posvećenih Magni Mater, recimo... U svakom slučaju, ovaj naš jednodnevni izlet do Kapije Homolja poslužio je samo da odškrinemo vratnice ka još jednom kraju "gotske", tradicijama nabijene freako-weirdo Srbije gde nas prava istraživanja tek očekuju.
Za iduću ekskurziju Marko i ja planiramo nešto sasvim drugačije – ako nas vreme i druge okolnosti posluže, već na samom početku decembra. O tom, potom. Ako se desi, izveštaj na blogu vam ne gine... 

7 коментара:

wellthatisgr8 је рекао...

Najbolja je ova Nindža-Dejan slika.

Marko је рекао...

El moze review "The Conjuring", svaka tri dana proveravam blog da vidim da li si ga postavio...pozdrav i super ti je blog

Dejan Ognjanovic је рекао...

biće Conjuring do kraja iduće nedelje - moram da ga pogledam još jednom i zacementiram svoj polovičan utisak.

Dejan Ognjanovic је рекао...

nije to Nindža-Dejan, to je divojarac-dejan!

vlada matic је рекао...

dali ste čuli od meštana okolnih sela za GORJNI-SREDNJI I PODZEMNI GRAD ! ili za knjigu laguma .... naravno da niste .

Dejan Ognjanovic је рекао...

naravno da nisam! naravno da ćete nam reći?

papaduo је рекао...

Da ste imali sreću i naleteli na pustinjaka jeste, e sad da ste ga bolje saslušali možda bi doznali više o kraju u kome ste se našli. Što kaže Vlada Matić Podzemni grad gorni i doljnji itd. Na ulazu u samu Gornjačku klisuru reka Mlava sa desne strane kamenolom sa leve, prva Rimska kula korištena sve do 13 veka urušena ali vidljiva tik uz put. 100m dalje sa leve strane vide se ostaci zida utvrde debeli preko jednog metra a sa desne strane preko Mlave ispod Ježevca još jedna rimska kula, ispod je Rajkov ribnjak i restoran, parking mesto kod rajka je u podnožju desetak pećina od kojih su većina povezane sve do samog Vukana. Tu počinje srednjovekovno Utvrđenje Ždrelo u kontinuitetu od od neolita naseljeno. Četri lule izvor pored puta sa leve strane, odmah poviše na 50m vide se ostaci građevina koji ne prestaju celom udolinom i klancem do vrhova sa leve i desne strane. Na Vukanu levo vidljivi ostaci kule i jedne vece utvrde, desno ostaci više građevina a u podnožju oba bezbroj pećina i tragovi boravka raznih perijoda. Od 1948 do 1953 taj klanac i celu klisuru su koristile ondašnje vlasti, poviše izvora u uvali su čuvani ratni zarobljenici, akasnije politički neistomiljenici, jedno vreme je tu bilo i artiljerisko streliše kad su i najviše uništena arheološka dobra, da bi se sekla šuma kamen sa starih krađevina se korizio za zidanje šumskog puta itd. Sam manastir Gornjak je bio zatvor za sveštenike. Kad nastavite dalje ka Krepuljinu put prolazi krivinom u levo ispod stene a na steni ostaci još jedne kule, tu su odmah i ostaci manastira Blagoveštenje, i taj isposnik Zemunac, čudak ali dobroćudan i koristan, održava nekolko izvora i česmi u kraju itd. poviše manastira je više pećina međusobno povezanih sve do vrha planine, dalje putem, preko reke ostaci nikad sagrađene pruge nosači mostova zazidan tunel više pećinskih otvora neke zazidane neke urušene itd, Ispred manastira gornjak izvor vode za koju se se veruje da je lekovita tik uz Mlavu a preko mlave ostaci rimskog utvrđenja i nekadašnje Rezidencije Carice Milice. sa leve i sa desne strane ostaci zidina utvđenja, izlazite iz grada Ždrelo. Gornjačka klisura i Grad Ždrelo su neistraženi biser i pored svih legendi i verovanja kad bi samo jedan posto bili istražen otrili bi puno ne samo arheoloških dragocenosti već i onih drugih.