***
3-
Kiyoshi
je čudan baja: ne mogu reći da sam preterano uživao u bilo kom njegovom filmu u
celosti, a opet, oni njegovi koji najviše vrede (THE CURE, PULSE i SÉANCE)
imaju toliko jebeno jake i jezive momente i čitave deonice da se to sa malo
čega može uporediti, ne samo u japanskom hororu no i šire. Kao retko ko on ume
da proizvede atmosferu strave (DREAD!), preteće ukletosti do ivice apokalipse
koja prožima svaki kadar, šta god se u njemu prikazivalo, i u tome je majstor. Nažalost,
jebe ga pretencioznost i sklonost iritirajućem opskurantizmu, sa konfuzno
'ezoteričnim' (neprobojnim) zapletima i, posebno, prema WTF završecima.
U
ovom konkretnom filmu, izvanredna premisa o pajkanu koji istražuje ubistva za
koja mnogo toga ukazuje da je počinilac baš on – napuštena je na pola, i sve se
svelo na downward spiral prema jednom ipak predvidivom kraju, i prema za
Kurosawu tipičnom češanju iza uveta posle završne scene. Iako sam uvek mrzeo
uplitanje producenata u rad reditelja-umetnika, kod Kurosawe prosto poželim da
ga neko jednom klepi po glavi i kaže: "A, ne, zajebi te tvoje konfuzije i
izdrkavanja! 'Ajde daj nešto kolko-tolko linearno, motivisano, logično, što ima
razumljiv pay-off!"
Ono
što ovaj film nudi je nekoliko odličnih, memorabilnih scena a naročito prvo
ubistvo, sa devojkom u jarko crvenoj haljini koju neko udavi u lokvi ostaloj
usred blata. Setting je besprekoran, napuštena kuća na kraju MOĆNO izgleda,
atmosfera je super, gluma vrlo dobra, intriga je zanimljiva… dok se sve to ne
rastoči u gomilu nedokučivih zaplitanja: stvarnost? -san? -vizija? -projekcija?
-privatna 'realnost'? - fantazija… WTF!
Mislim da Kiyoshijevim (horor) filmovima treba pristupiti slično onom kako se pristupa Lynchovim oniričnim filmovima. Sama radnja filma više odražava unutrašnji svet likova, nego što odražava realnost, tj. linearna, logična dešavanja uslovljena motivisanošću postupaka i zakonima fizičkog sveta ustupaju mesto subjektivnom doživljaju stvarnosti likova koji su ugroženi krizom identiteta, otuđenošću, realnim ali i imaginarnim strahovima. Na primer, sam završetak filma Loft, kada (SPOJLER) arheolog koji nosi na duši ubistvo devojke podiže čekrkom sanduk iz vode očekujući leš u njemu. Sanduk je prazan, što mu donosu trenutno olakšanje. Ali njegova savest i strahovi konstruišu alternativnu (WTF) stvarnost u kojoj na drugom čekrku izranja telo devojke, istovremeno povlačeći njega u dubine i u smrt.
ОдговориИзбришиNisu kod Kurosawe samo ekscentrični postupci likova i logika sna u javi odrazi subjektivnosti psihe. U najvećoj meri su to sami kadrovi u kojima je uhvaćena priroda (Loft) ili urbano okruženje (Retribution) sa senkom duha u nekom od uglova kadra, koji personifikuju najdublje ponore duše. Kao što je Tarkovski svojim sumornim kadrovima oslikao melanholična raspoloženja, tako je Kurosawa pažljivim kadriranjem ovaplotio iskonske strahove (šuma u Karizmi i Loftu deuje podjednako neprijateljski i zastrašujuće kao i šuma u Antihristu).
Razumem da filmski kritičari očekuju da se ispoštuju pravila storitelinga, dramaturgija zasnovana na zakonima akcije i reakcije, uzroka i posledice, logike i motivisanosti, ali ja sebi dajem slobodu da se nekad zadovoljim intuitivnom, osećajnom logikom ili logikom podsvesti, umesto logikom razuma. Ovo rezultira time da ukleto lepe slike iz Kurosawinih filmova dugo nakon gledanja vibriraju u glavi, ali i u stomaku. Moglo bi se reći da Kiyoshijev cerebralni horor izaziva visceralni doživljaj.
svestan sam toga što govoriš, i donekle se slažem, a odnekle mislim da se on ipak previše oslanja na intuitivno-iracionalnu dramaturgiju, što u žanru može da se zlorabi samo donekle, dok ne postane kontraproduktivno. u svakom slučaju, ovi textići o kurosavi pisani su još pre 7 godina, odmah posle gledanja ovih filmova: oni su zreli za reprizu i eventualnu re-evaluaciju. ali prvo da mu pogledam ovaj najnoviji, REAL!
ОдговориИзбришиPošto sam komentarisao pod topikom Retribution, evo da u prilog mom mišljenju navedem i primer iz ovog filma.
ОдговориИзбришиPrimetno je da se u pozadini ove detektivske priče konstantno dešavaju zemljotresi i to uvek u scenama kada je glavni lik-detektiv sam. On uopšte ne reaguje na ove potrese. Kad bismo zemljotres tumačili kao elementarnu nepogodu usled potresa tla, bilo bi nam nelogično da su potresi toliko učestali, što je neobično čak i za Japan. Takođe, i reakcija detektiva prkosi logici, jer je malo verovatno da se čovek ni najmanje ne uzbudi kad počne da mu se izmiče tlo pod nogama. Jedino logično objašnjenje može da bude, da su ovi potresi vizualizovano duševno stanje ovog lika, kao što su i duhovi u Kurosavinim filmovi najčešće projekcija unutrašnjih demona.
Ako prihvatimo ovu činjenicu vezanu za duhove, onda ne čudi pasivan odnos, odnosno mirna koegzistencija između ljudi i duhova kod Kurosave. Kao što čovek prihvata mračnu stranu svoje duše, tako kod Kurosave likovi prihvataju duhove kao neizbežne pratioce svojih života. Dakle više kao breme, nego kao nekoga ko ugrožava njihovo fizičko postojanje. Zbog toga je i indukovani strah kod gledaoca ovih filmova posebnog tipa. Tiha jeza i nelagodnost, koja je prisutna kontinuirano, od početka do kraja filma, kao što je stalan i osećaj prisustva duha, odnosno unutrašnjih demona i onda kad oni nisu otelotvoreni.