Džordž Romero, počivaj u miru

  

            Napustio nas je još jedan horor velikan prvog reda: još od smrti Vesa Krejvena, pre dve godine, naš žanr nije pretrpeo ovoliki gubitak kao pre nekoliko dana kada je umro Džordž E. Romero (srednje slovo potiče od imena Endru, dakle, na srpskom neće biti A).

            Romero je bio i do kraja ostao nezavistan igrač; nije se prodao, nije izneverio svoje ideale, ostao je svoj čak i u poznijim filmovima kao što je to npr. bio SURVIVAL OF THE DEAD (2009). Potonji, makar i ne bili veliki i značajni kao oni iz zlatnog doba, svakako nisu padali do nivoa bruke i sramote, ili igde blizu, kako to ume ponekad da se desi i najvećima (khm-Arđento-khm).

            Ovaj reditelj je uradio mnogo više od „puke“ revolucije u jednom podžanru horora – koji, tim pre, u to vreme maltene nije ni postojao, odnosno sastojao se od jedva tuceta naslova, pretežno zanemarljivih.

Ako me već pitate, jedina dva zaista vrlo dobra pre-Romero zombi filma su I WALKED WITH A ZOMBIE (1943) i PLAGUE OF THE ZOMBIES (1963); onda imate srednjačko-jeftine bledunjavosti kao što je WHITE ZOMBIE (1932) - i gomilicu dreka nevrednog pomena. 

A onda je došao Romero, i uradio, za početak, dve ogromne, fundamentalno uticajne i bez preterivanja rečeno – revolucionarne stvari kojima je udario temelj za sve što je usledilo u zombi-podžanru, od italo ZOMBIJA preko THE RETURN OF THE LIVING DEAD do SHAUN OF THE DEAD i današnje hit TV sapunice sa ponekim zombijem, THE WALKING DEAD.

Kao prvo, učinio je zombije – kanibalima, i to je izveo toliko snažno i moćno i nezaboravno da je praktično učinio da zaboravimo na izvornu tradiciju (kako u vudu magiji tako i drugde), u kojoj ništa slično nije postojalo! 

Danas je, samo zahvaljujući Romeru (i njegovim hordama sledbenika) maltene nezamisliv zombi koji ne grize vratove i ruke i ne čupa creva još uvek toplih ljudskih bića; toga pre njega uopšte nije bilo, zombiji su bili teturavi bledi odrpani mesečari i ništa više.

Uvođenje ljudožderstva, na velika vrata, u tematsko-ikonografske okvire filmskog horora značajno je zbog svojih satiričnih potencijala (kakve je, više vekova ranije, prepoznao još Džonatan Svift u svom „Skromnom predlogu“...). 

Zahvaljujući tome horor je mogao da bude aktuelan, kurentan, društveno svestan i angažovan na nenametljiv način, metaforički razrađujući nažalost sve aktuelniju maksimu da je Čovek Čoveku Vuk (odnosno Ljudožder)!

Kao drugo, a mnogo ređe isticano u sažecima značaja i doprinosa ovog reditelja, mora se naglasiti njegovo uvođenje još jednog motiva, dotad u hororu slabo prisutnog (osim, u naznakama, u pojedinim SF-hororima) – a to je motiv APOKALIPSE. Ideju da je svet na ivici propasti – tako aktuelnu krajem 1960-ih – on je prvi tako moćno plasirao u okvirima B-filma, dok je to isto Polanski radio, iste te 1968., u A-produkciji.

Kao što sam već pisao u POETICI HORORA, „Ono što je Rozmarina beba postigla na planu visokobudžetnog, studijskog filma, na polju niskobudžetnog, nezavisnog filma uspeo je Džordž Romero sa filmom Noć živih mrtvaca (George A. Romero, Night of the Living Dead, 1968) u kome se najezda živih mrtvaca ne dešava na Haitiju ili sličnom egzotičnom ostrvu, kao u većini dotadašnjih filmova o zombijima, već u običnoj američkoj provinciji. 

Takođe, uzrok vasrksavanja nije vudu magija, već (verovatno) zračenje iz svemira sa jednog palog satelita. Likovi u oba ova filma prožeti su osećajima paranoje, nepoverenja, klaustrofobije i bespomoćnosti, a ograničeni su nemogućnošću komunikacije i ugođajem nailazeće apokalipse, što sve na očigledan način korespondira sa strahovanjima tadašnje Amerike.“

Apokalipsa –ne kao događaj po sebi, koliko kao stanje svesti- u NOĆI... je tek nagoveštena, i to ne kao sunovrat velikih građevina (sa svom pripadajućom i propadajućom pirotehnikom i spektaklom) nego kao sunovrat ljudskosti, transparentan kroz čitav film ali ponajviše u upečatljivoj završnici, kada prividni hepi-end (sugeriše se da su mrtvaci „kontejnovani“) ne donosi ama baš ni najmanji dašak olakšanja, dapače – jer podseća da je Ljudsko Zlo to koje će prouzročiti apokalipsu, a ne astronomski događaji ili fantastična čudovišta iz okeana ili iz grobova.

Svoj puni učinak apokalipsa donosi u superiornom nastavku, o kojem sam već pisao, pa se ne bih ponavljao – bacite pogled ovde: DAWN OF THE DEAD (1978). To remek-delo dugo mi je vremena bilo na 1. mestu najboljih horora ikada, a i dan-danas je u top-10. O značaju ZORE takođe sam već nešto opširnije pisao, u kontrastu sa rimejkom tog filma, pa to možete čitati ovde: DAWN OF THE DEAD (2004).

DAY OF THE DEAD je sasvim lepo zaokružio tu priču, i da je samo kraći za jedno 5-6 minuta neprekidnog dranja i sranja i vikanja i svađe i psovanja i pretnji, i da su te vojničine samo malo manje karikaturalne, odnosno da je intonacija nešto konzistentnija (između drame i palpa), a likovi samo malo zanimljiviji, to bi bilo remek-delo u rangu ZORE.

Ovako kako jeste, DAY baš i nije remek, iako jeste izuzetan film gledano u određenim pojedinostima: ne samo u nikad-boljim Savinijevim efektima maske, nego iznad svega - ceo podzaplet sa Babom (ne baba kao grandma, nego Bub, the clever zombie) je odličan (eh, samo da ludi doktor nije toliko preglumljujuće karikaturalan) a glumačka performansa Baba je uopšteno gledano glumački vrhunac ove trilogije i nešto što bi, u nekom pravednom svetu, bilo nagrađeno barem Oskarom za epizodu. Ali, u pravednom svetu ne bi bilo mesta ni potrebe za ovakvim filmovima...

Ne treba zaboraviti ni Romerov najbolji film izvan zombi-trilogije – a to je jedan od najboljih vampirskih horora svih vremena, Martin (MARTIN, SAD,1976). Evo šta sam već nekada davno napisao o njemu u svom izboru najboljih vampirskih filmova: 

Egzistencijalistička drama o otuđenom tinejdžeru koji možda jeste vampir, a možda je samo poremećen bezosećajnom sredinom srednjeklasne Amerike sedamdesetih u koju ne može da se uklopi. Veoma realističan film, sa posebno dobrom naslovnom ulogom (John Amplas), najintimniji je film režisera koji se proslavio filmovima o zombijima. Sasvim u skladu sa modernim pristupom motivima horora koji je inicirao svojim prethodnim filmovima, Romero se podsmeva natprirodnim klišeima klasičnog horora i daje nam „vampira“ koji ne predstavlja „Ono Drugo“ što prodire u naš svet, već jednog od nas, poniklog iz okruženja sličnog našem...

Vredi istaći i to da je Romero napravio jedan od najboljih omnibusa ikada, JEZOVNIK (CREEPSHOW, 1982). Iako ja nisam naročiti ljubitelj EC comics estetike i pristupa hororu, ne može se poreći da je Romero iz toga izvukao maksimum i napravio živopisan, slikovit, vrcav, blesav, vizuelno bogat, zabavan, vickast hororčić kakav uopšte nije lako napraviti – jer da jeste, bilo bi ih daleko više. 

Dovoljno je samo uporediti njegov filma sa nastavkom, koji nije režirao Romero nego njegov direktor fotografije, Majkl Gornik, pa da to postane jasno. Isti predložak, isti pristup, isto, kao sve – a zapravo, nije to TO. Fali dodir majstora.

Hvale vredan je i njegov zabavan, pametan ali samo malkice predug psiho-animal-triler, MONKEY SHINES, po pitanju kojeg se sasvim slažem s onim što je o njemu pisao pokojni B. Tirnanić, a što možete čitati OVDE.

Ovo gore je gruba skica o značaju Džordža Romera za horor, i (nezavisni) film uopšte. A sad, možda je red da kažem koju i iz nešto subjektivnijeg ugla, o tome šta je Romero značio za mene.

Pre svega, njegovi zombi filmovi temeljito su uticali na moj pristup hororu: on je bio taj koji mi je, zajedno s Kronenbergom, pokazao ne samo DA horor može biti pametan, tj. o nečemu vrednom promišljanja (to sam, uostalom, već i znao), nego i KAKO to izvesti. Romero je na delu, iznova i iznova, demonstrirao KAKO baratati horor ikonografijom i opštim imaginarijumom žanra, kako osmisliti te često sirove slike koje u neveštim rukama ostanu na nivou treša, ili ispod njega i od toga praviti umetnost.

Malo ko je, kao Romero, umeo da pravi horore koji su efektni kao žanrovski proizvodi (jezivi, šokantni, grozni, zastrašujući, napeti) a da su, povrh toga, veoma pregnantni idejnim (pa i ideološkim) materijalom, i to tako da se ovi slojevi prožimaju, odnosno izrastaju jedni iz drugih prirodno, bez vidljivog silovanja odnosno kalemljenja, kako to nesposobniji autori čine.

Romero je dobro razumeo (i voleo!) horor, i koristio ga da nešto relevantno SAOPŠTI; a opet, u tome je uglavnom bio dovoljno suptilan da svoje „poruke“ nije nabijao macolom u glavu (osim, pomalo, u DAY OF THE DEAD). Pošto sam i ja horor oduvek intuitivno osećao kao nešto mnogo više od povoda za karnevalisanje, halovinsko ludiranje, šminkanje i poziranje (iako, kao što se iz priloženog može videti, nemam ništa protiv i tako nečeg), Romero je bio jedan od one manjine koja mi je pokazala ŠTA se sve sa hororom može iskazati, i kako.

Osim crteža, uglavnom rađenim u mojim teen i barely legal godinicama, koje možete videti u ovom postu, romerovski pristup zombijima vidljiv je i u serijalu mojih priča i novela koji će jednog dana, valjda, i biti objavljen pod nazivom ZADUŠNICE I DRUGI UŽASI. 

Osim naslovne novele, dosad neobjavljivane, priče iz te zbirke mogli ste čitati u ovim ili onim antologijama. Početak jedne, pod naslovom „Smrt je zarazna bolest”, imate OVDE na blogu, a drugu, „Vanredno stanje” možete pročitati u celosti OVDE.

Istina, u ovim mojim pisanijima, ja nisam oponašao Romera – moji zombiji uglavnom i nisu kanibali – ali jesam sledio, ili se bar trudio da sledim, lekciju koju sam naučio iz njegovih filmova, lekciju o tome kako koristiti horor za nešto više od „plašenja“ i „šokiranja“. 

Zbog toga je Romero, podjednako koliko i Lavkraft, „kriv“ za nadimak po kojem sam jednako poznat kao i po krštenom imenu, a koji se nalazi i u imenu ovog bloga...

Voleo bih da sam bio u prilici da mu to i naživo saopštim: kao što znate, bio je najavljen njegov dolazak na Grosman ove godine, i eto, malo je falilo da ga vidim, upoznam, intervjuišem... Ali, avaj, to je bilo u skoro poslednji čas otkazano, a sad vidimo i zašto. Galopirajući rak pluća odneo nam je ovu ljudinu, iz ove doline suza pravo u legendu.

Njemu je večnost zagarantovana, jer dok bude filmova, pričaće se i o njegovima. I gledaće se, naravno.