IZ MEONA: zbirka uznemirujućih zapisa

Imam zadovoljstvo da vam skrenem pažnju na jedno izdanje koje apsolutno morate imati (i čitati!) ako vas zanima horor, a naročito domaći.

            Iza opskurnog naslova IZ MEONA krije se, možda i previše dobro, „zbirka uznemirujućih zapisa“ (kako glasi podnaslov). Ghoulovskim, preciznijim rečnikom to bi se moglo opisati ovako: u pitanju je najambicioznija i najspektakularnija zbirka srpskog (uz dvije žlice engleskog) horora svih vremena! Ovaj post je ilustrovan nekim od radova iz te knjige.

To je knjižurina od 470 strana velikog formata (24 cm), a urednici su joj Dejan Sklizović (urednik i idejni tvorac) i Saša Avramović (urednik i prevodilac). U ostatku kreativnog tima, najzastupljeniji su Milan Simić (dizajner i ilustrator nekoliko priča unutra) i Milosav Ostojić (ilustrator nekih priča i autor ilustr. za koricu knjige).

Sklizović je Nišlija, autor dve zbirke horor priča u samizdatu, Mijazmični predeli (2023) i Crne partikule (2025) i spolni saradnik projekta Crnoslovlje. Avramović je horor entuzijasta iz Jagodine koji bloguje i sajtuje OVDE, a piše i za nekoliko engleskih horror časopisa (najviše za We Belong Dead). 

forzec knjige

Dakle, južnjačka, decentralizovana priča, makar u osnovi i zametku, mada su učesnici ove knjige iz cele Srbije, pa čak i nekolicina iz Engleske (radi se o autorima okupljenim oko We Belong Dead izdavaštva).

U kratkoj izjavi za Kalt ov Gul, Sklizović je pod pretnjom nasiljem priznao: „IZ MEONA je projektat nastao iz potrebe da konačno imamo regionalnu zbirku vrednu pažnje. Ideja je bila da se okupi većina etabliranih autora, plus oni koji nisu imali prilike da objavljuju, a umeju da isporuče dobre tekstove, dakle – cela scena, koliko god je to bilo moguće za izvesti. Većina autora su se odazvali (sic), ali dobili smo i četiri britanska autora, tako sa je projekat ubrzo postao internacionalan.“

A šta mu uopšte dođe taj MEON, sto mu gromova i hiljadu dabrova? I to je Sklizović morao da objasni nama koji nismo studirali filozofiju:

„Meon je starogrčka reč za ne-biće. Ontologija, kao disciplina koja se bavi bićem i postojanjem, ima kao svoju „mračnu“ stranu – meontologiju, disciplinu koja se bavi nebićem, nesaznatljivim, neimenjivim, i to je upravo ideja projekta – bavljenje stvarima koje su veće od svega oko nas, a nisu nikada imenovane niti će biti. Tamna materija je tema prve zbirke, u skladu sa prirodom Meona, a žanrovskog ograničenja nije bilo osim što je sve moralo da bude horor, ili makar najbliže tome. Imamo par crnih drama, kao i par grim dark/dark fantasy priča.“

E, pa, gde su mrak i crnilo, tu je i Ghoul, pa je stoga sasvim logično što IZ MEONA ima čast da zatvori upravo moja priča! Dakle, moja najnovija pripovetka, pod naslovom „BOG – PANTLJIČARA“ svoju svetsku premijeru ima na samom samcitom kraju ove knjižurine.

A evo i kompletnog sadržaja:

 

„Iz tame poteče svetlost“, Saša Avramović (Predgovor, str. 3-8.)
CRNO JEZERO - Boris Mišić

POSLASTICE - Jan Talbot Tejlor (“TREATS” by Ian Talbot Taylor)

BEZUMLJE CRNOG ČOVEKA - Nemanja Rajak

DODIRI - Dušan Stojmenović

MEONSKI OSMEH - Dejan Sklizović

CRNILO - Milan Kovačević

GDE NAŠA TELA OTIČU KROZ PROSTOR I VREME - Ivan Nešić

PRELAZAK - Saša Avramović

CRNA MUČENICA - Igor Urban

KAD RUŽA ZAMIRIŠE - Petra Rapaić

ZGRADE - Filip Rogović

MRLJA - Nenad Mitrović

PRE NEGO ŠTO PADNEM - Marko Backović

LINIJE OD SVETLOSTI, LINIJE OD TAME - Elizabeta Stojko

HAMBURGER LEJDI - Endru Ljuvelin (“HAMBURGER LADY” by Andrew Llewelyn)

GROBLJE UDOVA - Nenad Smiljković

DANIJEL SE VRATIO KUĆI - Brajan Gregori (“DANIEL CAME HOME” by Brian Gregory)

UTORAK - Mladen Stanisavljević

MORA DA SE KOPA - Ivan Ristić Ris

ODRAZ U OPSIDIJANU - Nenad Kojčić

CRNA MAGLA - Tihomir Jovanović

DAR - Nebojša Petković

CONCUBINUS - R.J. Ren (“CONCUBINUS”  by R.J. Ren)

TAMO GDE CRNA BUĐ RASTE – Yog

SOBA BEZ POGLEDA - Milan Simić

BOG – PANTLJIČARA - Dejan Ognjanović

„Mnoga lica Meona ili kako nastaju umetnička dela“, Dejan Sklizović (Pogovor, str. 459-466)

 

            Evo kako su urednici na Fejsbuku najavili moju priču.

„Ako ste mislili da ste videli sve od nas - varate se! Za sam kraj, u brutalnom zatvaranju, čeka vas niko drugi do Dr. Dejan Ognjanović-Gul! Sada smo potpuni i spremni za čitanje - vrlo uskoro...

„Tamo gde psi rata glođu ostatke, knjiški moljac - samozvani „lešinar“ - dolazi na gotovo. Njegov plen nisu tela nego reči, kožni povezi i zaboravljeni rukopisi iz razvaljenih kuća. Ali iza jedne crvene fasade čeka ga nešto što nadilazi pljačku: prostor u kome se znanje pretvara u meso, a estetika u ritual. Tamo, počinje susret sa bogom koji nema lice - Bogom-Pantljičarom.

„Ovo je mračni vodvilj telesnosti i raspadanja u kojem postoji samo glad - i oni koji joj se nude, svesno ili ne.“

A ja bih tome dodao sledeće: ovo pozamašno nedelo (ima oko 40 strana) spada u podskup mojih priča ratnog horora, ali dok sam se ranije bavio Bosnom i Kosovom, ova se dešava na hrvatskom ratištu, konkretno, u Slavoniji, početkom 1990-ih. Intonacija je mračna i kontemplativna, ali protkana s nešto crnog humora i groteske. Ako ste čitali moje ranije radove, a naročito roman Prokletije, srešćete u njoj i jednog starog znanca...

Sve u svemu, ovo je vanredno jaka postava autora, neviđena na jednom mestu još od davih dana Skrobonjinih Paladin zbirki, s tim što su one koketirale i s mejnstrimom (Vasa Pavković, Vule Žurić i tako ta bratija) i suštinski su bile tzv. „slipstream“ (svašta nešto žanrovsko i nežanrovsko zbućkano, pa šta ti bog da) a ne strogo horor: ova obećava da ponudi 470 strana čistog mračnjačkog užasa od strane vodećih imena domaće žanrovske scene (plus neki Englezi), ali bez artsy-fartsy isprđevina, više je to neka underground priča. Sve vam je jasno ako kažem da su ovde najetabliranija i mejnstrimu najbliža imena Ivan Nešić (Laguna) i Dejan Ognjanović (Orfelin).

 

Prema tome, horordžije, ne oklevajte nego naručujte smesta!

Knjiga iz štampe izlazi u drugoj polovini aprila, ali ako ste mudri, najbolje se pretplatite odmah, jer cena je sada povoljnija!

Pretplata traje do 20. aprila, 2200 din je cena (plus ptt), a posle toga biće 2500 din + ptt.

Pišite smesta na ovaj mejl i sve dogovorite s njima: izmeona46@gmail.com

A ako se još premišljate, veoma detaljne najave svake od uvrštenih priča možete čitati nadugačko na FB stranici IZ MEONA.

GAUA (THE NIGHT, 2025)

NOĆ je novi, treći film baskijskog reditelja koji se zove Paul Urkijo Alijo; o njegovom sam debiju, folk-horor-bajci ERREMENTARI pisao i hvalio ga OVDE.

O njegovom drugom filmu, IRATI, nisam vam pisao, iako sam i njega overio na Grosmanu, jer mi se nije naročito dopala ta fantazija napadno protkana njegovim nacionalističko-separatističkim umišljajima i napumpavanjima baskijske (alternativne) istorije, folklora i mita spletenih u jednu nekritičku, čak propagandno intoniranu (mada vizuelno nakićenu) skasku.

Treći mu je, za sada, najbolji. I on je folk-horor-bajka u spoju sa „istorijskim“ – nešto kao baskijski HAXAN za 21. vek, bez dokumentarističkih pretenzija, ali isto tako fragmentaran. 

Od dosadašnjih filmova, ovaj mu je najhororističniji, ali cenim ga pre svega zato što je narativno i idejno najzreliji, a vizuelno upadljivo najbogatiji.

Dakle, u centru pažnje je jedna srednjevekovna domaćica koju više od muža-grubijana privlači zgodna susetka, i onda se njihova lezbo-romansa po šumama i gorama odvija na pozadini lova na „veštice“ i ruralnih legendi o šumskim demonima, opsednutosti đavolima, itsl.

Odnos ove dve ženice nije zaista plauzibilan, jer projektuje 21-vekovne odnose i vrednosti na vreme u kojem te stvari, i kad su postojale i radile se, nisu imale baš tako moderan oblik i ispoljavanje.

Još više, i ovde se pokazuje da Urkija iznad svega zanimaju lepe slike, što on pruža u izobilju, i to slikovitije, bogatije, ambicioznije i razuzdanije nego ikada – 

- ali žrtva ove slikovnice nije samo ljubavna priča ove dve žene, nego i bilo kakva druga emocija, uključujući strah i stravu.

Kad ženica usred noći u šumi sretne neko džinovsko čudo, to je više: „Wow, vidi kakvog sam cool CGI baskijskog Vendiga dizajnirao i napravio“ nego – „Trešće vam se gaće od strave!“ kad vam izrežiram ovu scenu proganjanja i beganja po mraku.

reditelj i njegove veštice

Kad drugu ženu opseda demon, veći je naglasak na simetriji kadra, svetlu, detaljima kolibe, a potom i na bajkovitoj dosetki kojom se (došanutom od Babe Koja Zna Znanje) doaka pevcolikom demonu, što nas vraća u bezbednu sferu priča za decu tipa „Sveti Sava isteruje đavola, odnosno Bugare, Bogumile i ostale manjine“.

Ipak, ne shvatite me pogrešno: ono što pomalo fali u punokrvnoj emociji i te kako je nadoknađeno nekim od najspektakularnijih prizora srednjevekovne gotike (sic), veštica, demona, mraka, egzorcizma i, naročito – Crnog Sabata.

Taj Sabat kojim kulminira film je ne samo najambiciozniji nego i u svakom smislu najbolji prikaz te svetkovine u celokupnoj istoriji filma još od pomenutog HAXAN do danas, a ako znate koliko obožavam taj film – za članak o njemu dobio sam Rondo Hatton nagradu! – onda možete zamisliti da ne bih olako pomenuo ovaj film u istoj rečenici s onim, da to ne zaslužuje.

Ta scena je zadivljujuća na svakom zamislivom nivou!

Po broju statista koje je trebalo orkestrirati u prostoru na proplanku oko lomače, a da njihove kretnje budu koordinisane, smislene, a ne brdo Srba izgubljenih u prostoru kao muve bez glave koji bulje u kameru (što bi bio slučaj da je ovo domaći film).

Po specijalnim efektima koje je trebalo ubedljivo inscenirati: levitacija (uklj. sex u vazduhu), Đavo-ukazanije itd. Uzgred, neskriveno je da su Gojine slike bile među glavnim vizuelnim izvorima nadahnuća, kao i HAXAN i srednjevekovne gravire iz kojih je i Kristensen pozajmljivao.

 Po prikazu orgijastičnosti, jer ovde, za razliku od HAXAN, reditelj stotinak godina kasnije, fala kurcu, sme da prikaže više golotinje nego što je smeo Kristensen, i to oba pola, kao i kopulaciju svih sa svima, dakle i lezbo i gej i hetero i animal i babe i đevojke – ali ukusno, a ne pornografski, pa ni previše lascivno.

Najzad, zaslužuje pohvalu jer, u tom spektaklu (ponavljam: Neviđenom! Neuporedivom!), ne gubi iz vida dramu naše glavne junakinje koja se tu zbiva, odnosno kulminira.

Sve je to lepo izbalansirano, uključujući božanstveno prikazanog Đavola, po uzoru na Bafometa Elifasa Levija, dakle, kao hermafrodita – on, višestruko rogat, ima ženske grudi, a među rutavim nogama mu penis viri iz vaginolikog procepa...

Sad, po pitanju konotacija veštičarstva i Satanizma, nisam baš siguran da je reditelj našao pravu meru, odnosno hteo je i Jare i Pare: i da njegove veštice budu nevine („mi smo samo smerne domaćice, lažno optužene“) i da imaju neskriveno natprirodne moći, i da je Đavo psihološki koncept odnosno metafora, i da je delatni, personifikovani princip u prirodi.

Kao kruna toga, film na kraju izjednačava poljubac Đavola u dupe i poljubac dve srednjevekovne lezbejke (takođe u dupe), pa bi neko to mogao doživeti kao on time demonizuje karnalnost uopšte, a lezbo-karnalnost naročito – mada bi neko drugi, možda, kazao da tu nikakvog Đavola (pa time ni njegovog dupeta) nije bilo, da je čitava ta scena od oko 20 minuta orgijanja bila samo drogoška fantazmagorija, i da je na toj livadi, u dobro osvetljenom Mraku, ljubljeno samo ljudsko, tj. ovde – žensko dupe. A to mu (spojler) dođe kao hepiend.

Bilo kako bilo, ovo je takav vizuelni spektakl da ga samo zbog toga obavezno treba overiti u najboljim mogućim uslovima (rezolucija, ekran itd), a šta ćete čitati u redovima i između njih – eto, recite, napišite ispod, pa da vidimo.

SEND HELP (2026)

Sem Rejmi na pustom ostrvu, sa dve antipatične osobe, divljim svinjama koje napadaju samo kad scenariju zatreba, i obiljem jestivog i lako dohvatljivog voća. I kišom koja padne svako malo, da ovi ne bi pomrli od žeđi.

Scenario je previše konvencionalan i predvidiv: Ona je odbojna i iritantna soc-idiotkinja koja apsolutno zaslužuje da bude sklonjena podalje od očiju pristojnog sveta, koja je, na svoju sreću, u svojoj samačkoj dokonosti odgledala dovoljno surivor emisija da zna da bez greške primeni Opstanak kad zatreba, a On je, naravno, šta bi drugo nego toksično, sebično, bezdušno muško đubre, nesposobno za život, koje bi lipsalo za 24 časa, ili manje, da mu nije žene (omoćene) pored...

Isto tako je predvidiva i njena transformacija iz Ružnog Paščeta u Akcionu Heroinu (već drugog dana na ostrvu) kao i njegov preobražaj iz Moćnog Šefa u Bespomoćnu Plačipičku.

Bilo bi znatno originalnije da je Ona šefica i nesposobno đubre, a On potlačeni nikogović koji procveta na ostrvu otkrivši se kao sposoban, pametan i jak, ali – sposoban, pametan i jak muškarac je izumrla vrsta na filmu (možda nije u akcijašima, ali ko to gleda? desničari!). Takvo izvrtanje danas dominantnog diskursa moglo bi biti kontroverzno, šokantno, politički nekorektno, i donelo bi filmu brdo neželjenog negativnog publiciteta. A ko to želi na blagajni? Zato, idemo na siguricu.

Ipak, sve bi to bilo zabavnije da je dosledno intonirano – a ne red slepstika, red satire, red spletstika, red teške drame i psihologizacije, red crtanog filma. I plus, valjalo bi da je slobodnije, razuzdanije nego što kalkulantski jeste. No, barem je R-rated, pa fala Azatotu barem na tome, i na gadnoj avio-nesreći na početku i njenim simpa splater detaljima koji me čine žalosnim što Rejmi nije uzeo da radi FINAL DESTINATION.

Nemojmo zaboraviti da je najbolje nešto što je Rejmi ikada u životu napravio – prva polovina EVIL DEAD II, gde imamo jednog lika u mikrokosmosu jedne kolibe u šumi. Nažalost, prividno sličan koncept – dva lika u mikrokosmosu jednog malog pustog ostrva – ne dovodi ni približno do uporedivih rezultata.

Delom je tomu tako jer niko od njih nije tako harizmatično spadalo kao Brus Kembel da bi ga/je bilo zabavno gledati neprestano (mislim, okej su ovo dvoje, služe svrsi, ali ništa za antologiju), delom jer je to što im se dešava ograničeno ipak kakvim-takvim (pa makar i crtanofilmskim) verisimilitudom, a usred tog „realizma“ najzabavnija i najpreteranija stvar – splater napad divlje svinje – desi se prerano i prebrzo, u prvoj trećini filma, a nadalje za njom ne usledi ništa nalik tome. Jedan jeftini džamp sker zombi-priviđenja ne računam.

Za Rejmijevu poetiku hiperbole ipak bolje leži fantastika – njega „stvarnost“ niti zanima niti ume da je radi (što je, za mene, sasvim respektabilno): da je ovo nekakvo ukleto ostrvo, nastanjeno zlim duhovima, demonima, ili bar fantastičnim čudovištima, ovo bi sve bilo beskrajno originalnije i zabavnije. Ovako, naš „veći od života“ reditelj mora da radi s velikom metalnom kuglom „stvarnosti“ oko nožnog članka. Bori se on kolko može, ali jbg.

Rejmijeva režija je zato vitalna i dinamična malkice više nego što materijal zaslužuje. Sve je ovo sasvim solidno za jednokratnu konzumaciju u trenutku popodnevnog lenčarenja ili pred spavanje: fino je dok traje, a ne ostavlja mnogo za sobom u pamćenju. Drago mi je što sam na vreme ispravno procenio domete ovoga, te nisam hitao i bioskop nego sam sačekao da bude dostupno za kućnu konzumaciju, jer to je pravi format i domet ovog filmića.

HONEY BUNCH (2025)

            Nikad se bolji film nije krio iza debilnijeg naslova, pa zato obratite pažnju na ovaj rivju i moju najsnažniju preporuku hororu koji bi vam vrlo lako mogao proći ispod radara.

            Naravno, jednom kad ODGLEDATE film, biće vam jasno zašto se tako zove, i onda vam neće toliko (ili uopšte) smetati taj luckasti nehororični naslov, ali jbg, prvo treba nekako privući ljude da POGLEDAJU film, a to ni naslov, ni poster, ne čine na najbolji način. Dodatak mog Pečata će možda malo pomoći...

            Ovca mi se jagnji i ne mogu sad da zalazim u detalje, pa zato samo suština! Plot: muž dovede ljubljenu ženu u senovitu kliniku u dubini kanadskih šuma na nekakav eksperimentalan tretman njenih ne naročito specifikovanih trauma. Uslede mračne slutnje, zvuci, ukazanja, jeza, strava...

             Ako ikada (uskoro) vaskrsnem Zlatne Gulove, onda bi ih ovaj film dobio bar nekoliko: za kameru svakako, jer ovo je toliko sočno uslikano da nemam reči: neo-gotski vajb opskurnih horor drama iz 1970-ih besprekorno je vaskrsnut. Ne znam da li je slikano na 16mm traci, ili je digitalno obrađeno da tako izgleda (kladio bih se u ovo prvo), ali ta gama, ta tekstura slike, to osvetljenje, vajb, to je TO! Tako (horor) film treba da IZGLEDA!

Ne cheesy „gothic“ kako ga mali Holivuđani zamišljaju – mnogo crnila i nešto plavog svetla, niti kako ga Neoholivuđani zamišljaju – ugasi sva svetla, štedi struju, sve je mrljavo i mračno i ništa se ne vidi. NE! Ovo je slikano tako da se sve što treba lepo vidi, ili nagoveštava, a da se time ne razbija, nego pojačava ATMOSFERA.

Tome pripomaže savršeno odabrana lokacija, ta zgrada klinike i njena parkovita okolina, kao i vrhunska scenografija (unutra i spolja) i kostimi, pa i kasting glumaca koji deluju i ponašaju se kao da se sve ovo NE zbiva pre pola veka, nego je stvarno tada i snimljeno...

Kad pomenuh glumce, mada je glavni par odlično pogođen, šnjur nosi Džejson Ajsaks, u epizodi, u kojoj je on dao i srce i dušu i glumio ne za sve pare, jer ovo nije visokobudžetan film, nego kao za pred Sv. Petra, kad ga jednog dana bude pitao Gde si Bio i Šta si Radio... Svaka čast, naročito kad se ovoliko daš u jednom „malom“ filmu. Malom po budžetu i box office ambicijama, ne po pameti, talentu i postignuću: treba paziti šta će sledeće da radi par koji stoji iza ovoga.

Ukratko, prva polovina me podseća na spoj nekoliko priča Roberta Ejkmana, recimo „Konačište“ sreće „U šumu“, i još neke – i ovo je najejkmanovskiji film koji mi pada na um, barem po ugođaju neizrecive začudnosti koja sve prožima a na vrlo malo toga se može baš uperiti prstom, kao i po osobenjačkom muškoženskom odnosu.

Kasnije, pred kraj, misterija se objašnjava, i mada to donekle srozava film, odnekle je neizbežno, kako bi se podvukla poenta, jer ovo je scenario koji ima nešto na pameti. Takođe se, pred kraj, od difuznog tajanstva zađe i u teritoriju telesnog horora, ali odmereno, smisleno, pametno, i nezaboravno.

Uživao sam u svakom minutu ovog filma, u zvucima i slikama, u glumi i ugođaju svega, u bombonicama za oči i u slatkišima za mozak, i zato mu lepim moj najsnažniji Pečat Preporuke.

SPOJLERI!

NE ČITAJ OVO ISPOD PRE GLEDANJA!

U svojoj suštini, kako se na kraju otkriva, ovo je LJUBAVNI FILM.

T.j. ovo je film o ljubavi. Ali ne u smislu „volimo se i trčkamo po morskom žalu u vatrenom zalasku sunca i ludo se sexamo do iznemoglosti, pa i dalje, što nam naša vita mlada tela omogućavaju“, nego u smislu „ljubav znači voleti i nečije bore i pege i mlohavu kožu i salo i strije – još više, znači podrediti svoj život drugome, sa svim gnusobama koje uz to idu, uključujući menjanje tuđih pelena za odrasle, guranje tuđih invalidskih kolica, trljanje masti na tuđe rane, afte, dekubite i guke“. Odnosno, u dobru (u 20-ima i 30-ima) je lako dobar biti – na muci telesnog horora koji donose bolest i starenje i pred-smrt se poznaju junaci.

Sad, da li ćete „kupiti“ optimističku „bezuslovna ljubav jača od svega“ vizuru ovog filma ili ne, to već zavisi i od iskustva i nazora koje donesete U film, ali i cinici po pitanju amatornih fenomena će, makar u ovom filmu, možda poverovati OVIM junacima da su zaista sposobni za to najređe, najposvećenije samopožrtvovanje.