GAUA (THE NIGHT, 2025)

NOĆ je novi, treći film baskijskog reditelja koji se zove Paul Urkijo Alijo; o njegovom sam debiju, folk-horor-bajci ERREMENTARI pisao i hvalio ga OVDE.

O njegovom drugom filmu, IRATI, nisam vam pisao, iako sam i njega overio na Grosmanu, jer mi se nije naročito dopala ta fantazija napadno protkana njegovim nacionalističko-separatističkim umišljajima i napumpavanjima baskijske (alternativne) istorije, folklora i mita spletenih u jednu nekritičku, čak propagandno intoniranu (mada vizuelno nakićenu) skasku.

Treći mu je, za sada, najbolji. I on je folk-horor-bajka u spoju sa „istorijskim“ – nešto kao baskijski HAXAN za 21. vek, bez dokumentarističkih pretenzija, ali isto tako fragmentaran. 

Od dosadašnjih filmova, ovaj mu je najhororističniji, ali cenim ga pre svega zato što je narativno i idejno najzreliji, a vizuelno upadljivo najbogatiji.

Dakle, u centru pažnje je jedna srednjevekovna domaćica koju više od muža-grubijana privlači zgodna susetka, i onda se njihova lezbo-romansa po šumama i gorama odvija na pozadini lova na „veštice“ i ruralnih legendi o šumskim demonima, opsednutosti đavolima, itsl.

Odnos ove dve ženice nije zaista plauzibilan, jer projektuje 21-vekovne odnose i vrednosti na vreme u kojem te stvari, i kad su postojale i radile se, nisu imale baš tako moderan oblik i ispoljavanje.

Još više, i ovde se pokazuje da Urkija iznad svega zanimaju lepe slike, što on pruža u izobilju, i to slikovitije, bogatije, ambicioznije i razuzdanije nego ikada – 

- ali žrtva ove slikovnice nije samo ljubavna priča ove dve žene, nego i bilo kakva druga emocija, uključujući strah i stravu.

Kad ženica usred noći u šumi sretne neko džinovsko čudo, to je više: „Wow, vidi kakvog sam cool CGI baskijskog Vendiga dizajnirao i napravio“ nego – „Trešće vam se gaće od strave!“ kad vam izrežiram ovu scenu proganjanja i beganja po mraku.

reditelj i njegove veštice

Kad drugu ženu opseda demon, veći je naglasak na simetriji kadra, svetlu, detaljima kolibe, a potom i na bajkovitoj dosetki kojom se (došanutom od Babe Koja Zna Znanje) doaka pevcolikom demonu, što nas vraća u bezbednu sferu priča za decu tipa „Sveti Sava isteruje đavola, odnosno Bugare, Bogumile i ostale manjine“.

Ipak, ne shvatite me pogrešno: ono što pomalo fali u punokrvnoj emociji i te kako je nadoknađeno nekim od najspektakularnijih prizora srednjevekovne gotike (sic), veštica, demona, mraka, egzorcizma i, naročito – Crnog Sabata.

Taj Sabat kojim kulminira film je ne samo najambiciozniji nego i u svakom smislu najbolji prikaz te svetkovine u celokupnoj istoriji filma još od pomenutog HAXAN do danas, a ako znate koliko obožavam taj film – za članak o njemu dobio sam Rondo Hatton nagradu! – onda možete zamisliti da ne bih olako pomenuo ovaj film u istoj rečenici s onim, da to ne zaslužuje.

Ta scena je zadivljujuća na svakom zamislivom nivou!

Po broju statista koje je trebalo orkestrirati u prostoru na proplanku oko lomače, a da njihove kretnje budu koordinisane, smislene, a ne brdo Srba izgubljenih u prostoru kao muve bez glave koji bulje u kameru (što bi bio slučaj da je ovo domaći film).

Po specijalnim efektima koje je trebalo ubedljivo inscenirati: levitacija (uklj. sex u vazduhu), Đavo-ukazanije itd. Uzgred, neskriveno je da su Gojine slike bile među glavnim vizuelnim izvorima nadahnuća, kao i HAXAN i srednjevekovne gravire iz kojih je i Kristensen pozajmljivao.

 Po prikazu orgijastičnosti, jer ovde, za razliku od HAXAN, reditelj stotinak godina kasnije, fala kurcu, sme da prikaže više golotinje nego što je smeo Kristensen, i to oba pola, kao i kopulaciju svih sa svima, dakle i lezbo i gej i hetero i animal i babe i đevojke – ali ukusno, a ne pornografski, pa ni previše lascivno.

Najzad, zaslužuje pohvalu jer, u tom spektaklu (ponavljam: Neviđenom! Neuporedivom!), ne gubi iz vida dramu naše glavne junakinje koja se tu zbiva, odnosno kulminira.

Sve je to lepo izbalansirano, uključujući božanstveno prikazanog Đavola, po uzoru na Bafometa Elifasa Levija, dakle, kao hermafrodita – on, višestruko rogat, ima ženske grudi, a među rutavim nogama mu penis viri iz vaginolikog procepa...

Sad, po pitanju konotacija veštičarstva i Satanizma, nisam baš siguran da je reditelj našao pravu meru, odnosno hteo je i Jare i Pare: i da njegove veštice budu nevine („mi smo samo smerne domaćice, lažno optužene“) i da imaju neskriveno natprirodne moći, i da je Đavo psihološki koncept odnosno metafora, i da je delatni, personifikovani princip u prirodi.

Kao kruna toga, film na kraju izjednačava poljubac Đavola u dupe i poljubac dve srednjevekovne lezbejke (takođe u dupe), pa bi neko to mogao doživeti kao on time demonizuje karnalnost uopšte, a lezbo-karnalnost naročito – mada bi neko drugi, možda, kazao da tu nikakvog Đavola (pa time ni njegovog dupeta) nije bilo, da je čitava ta scena od oko 20 minuta orgijanja bila samo drogoška fantazmagorija, i da je na toj livadi, u dobro osvetljenom Mraku, ljubljeno samo ljudsko, tj. ovde – žensko dupe. A to mu (spojler) dođe kao hepiend.

Bilo kako bilo, ovo je takav vizuelni spektakl da ga samo zbog toga obavezno treba overiti u najboljim mogućim uslovima (rezolucija, ekran itd), a šta ćete čitati u redovima i između njih – eto, recite, napišite ispod, pa da vidimo.