Takashi Miike's ACE ATTORNEY (2012)

 

**       

2+

            Miike nastavlja da traći svoj talenat – i vreme & strpljenje svojih poklonika – još jednim nepotrebnim, dosadnim i bezveznim dodatkom svojoj pregolemoj, svim i svačim natrpanoj filmografiji.

            Ovog puta to nije fucking nepotrebni rimejk filma koji je bio sasvim dobar u prvom, i nedosegnutom, izvođenju, kao što su to bili 13 ASSASSINS i HARAKIRI. 

Ne, sad na delu imamo fucking nepotrebnu adaptaciju nekakve kretenske video igrice u kojoj igričar zamišlja da je branilac koji vodi istragu (sakuplja dokaze) i na sudu ih brani u raznoraznim kriminalnim slučajevima.

Konkretnije, trapavi i jedva-sposobni "junak" spojem slučaja, sreće i intervencije doslovno DUHA (mada ne baš doslovno iz mašine) rešava neke prilično nezanimljive "slučajeve", a glavni se tiče ubistva njegove koleginice.

 

Ovo je, kako će ispostaviti, vezano za jedan stariji slučaj koji se tiče i glavnog tužioca, njegovog oca i jedne medijumke od pitaj boga kad (otud nešto malo sablasti u ovom filmiću).

U skladu sa neprestanim preokretima, čak i potonji se, tokom procesa, od tužioca nađe u poziciji optuženog (ovaj momenat je omogućen, pored ostalog, i neoprostivom rupetinom u zapletu: naime, naš trapavi branilac čak i ne pomisli da ovoga pita KO je to bio s njim u čamcu tokom misterioznog ubistva, nego istražuje izokola)…

Sve to traje ko gladna godina, a marginalno zabavni vizuelni detalji – kao npr. smešno preterane frizure svih, a naročito muških aktera, ili futurističke džidža-midže u toj teatarskoj sudnici – brzo zamore, i svakako ne opravdavaju skoro dva i po sata konfekcije za konzumente ove sorte igrica.

Ako ništa drugo, ACE ATTORNEY je gledljiv čak i onima koji nisu u toku s tom igricom, odnosno može se pratiti uz minimum napora, s tim što iole prefinjen gledalac (dakle, onaj koji se ne "zabavlja" ukrštenim rečima, osmosmerkama i rebusima) teško da će uspeti da se zainteresuje za mehanički postavljene kartonske "likove" i iskonstruisane situacije iz najotrcanijih krimi-zgoda Agote Hristos i njenih bezličnih imitatora iz "enigmatskih" magazina. 

Mada, šta pa ja kenjam kad je ovde "Muzička slagalica" među najgledanijim programima, kao i nekad "Brojke i slova"… Fanovi te vrste "zabave" ima da izedu ovaj film i da cvile za još.

Sve je ovde potpuno karikirano, uključujući i nesnosno kreveljenje pojedinih "aktera".

U kontrastu sa tim kerebečenjem nalazi se skoro podjednako smešno usiljena ukočenost foto-model lika koji pozira kao tužilac: u čitavoj istoriji underplaya ja još ne videh da je neki glumac bio prinuđen (?) da bude OVOLIKO nepokretan i bezizražajan u doslovno svakom kadru. 

To je toliko napadno, kao da je neko doslovno isekao dvodimenzionalni profil od kartona i trbuhozborački ga "oživeo" u svakoj od scena u kojima on stoji i ne mrda.

Pritom je prikaz funkcionisanja istrage i sudstva toliko kretenski infantilan i bez veze s mozgom da bi to moralo da iritira svakoga starijeg od 15 godina (ne računajući pratioce enigmatike, pošto je njihova veza sa stvarnim svetom na nivou FRP-ovaca, Trekera i sličnih).

Iako Miike to čini nesvesno, ovim filmom zapravo podržava krajnje konvencionalnu, reakcionarnu ideologiju kroz nigde utemeljenu veru u pravično sudstvo i u mehanizme koji stoje iza njega (uključujući istinoljubivu, nekorumpiranu policiju, i implicitnu dobronamernu državu kojoj svi oni služe). 

Sve je to dostojno izrazito infantilnih umova, ali ne i nekoga ko pretenduje na posedovanje funkcionalnog mozga u lobanji.

Od nekadašnjeg "subverzivca" ostali samo dugmići – koje Miike u poslednje vreme mehanički, skoro beživotno pritiska, štancujući bezlične, jedva-gledljive, konfekcijske "filmove" poput ovoga.

Ajd' za ove mladunce što se tu krevelje, još i nekako; ali baš mi tužno gledati Ryo Ishibashija (AUDITION, SUICIDE CLUB, THE GRUDGE…) kako se glupira u ovoj nebitnosti pod smešnom perikom, umesto da igra nešto vredno svog talenta – i Miikeovog.

Razumem da ne može neko stalno da pije čokoladno mleko; ali, čak i ako vam je stalo do bljutkasto-nehranljivog klakera od ove sorte, aman, dva i po litra je previše: jedna čaša od dva deci više je nego dovoljna.

           

GRABBERS (2012)

**       

2+

            Jedini način da uživate u ovome, ili barem da vam se prilično dopadne, jeste da niste baš mnogo horora u životu pogledali, a naročito onih o invaziji koječega (puževa golaća, svemirske sluzi, pijavica, drkavica, mrdalica, muzgavica...), jer GRABBERS je jedan bedasto nemaštovit filmić rađen prema B-Movie Alien Invasion For Dummies 101, prva strana, prvi pasus… bez trunke nadgradnje ili značajnije varijacije, sem u detaljima previše sitnim da bi se zbog njih još jednom gazilo ovom davno raskrčenom i utabanom stazom.

           Dakle, u pitanju je još jedna B-invazija. Naglašavam ovo B; dakle, ne govorim sad o pompeznostima Bay-Emmerich nivoa, koje imaju veći budžet za kifle i kroasane za prigrist' tokom snimanja nego što ova sirotinja ima za ceo film. Ako ste gledali barem dva low-budget prežvakavanja ove teme, ne samo što će vam svaki element, svaki jebeni korak ovde biti krajnje predvidiv, nego će vas frustirati asocijacijama na desetine drugih, beskrajno boljih filmova koji su ove fore razgazili i odavno obradili s mnogo više duha (NIGHT OF THE CREEPS, TREMORS), talenta (BLOB rimejk) ili barem živahnog palp splater bezobrazluka (SLUGS).

            Sav "duh" ovde svodi se na dosetku da su vanzemaljski puzdravci alergični na alkohol, pa je zato jedina kolko-tolko sigurna zaštita – da se čovek uljoska ko majka, da se letvoše do uneređenja, da se obeznani ko stoka od rakijštine, e ne bi li možda bio zaobiđen u ovoj petparačkoj invaziji. Kažem, možda, zato što se jedan tako nadao, pa ga alien istina nije pojeo, ali ga je toliko odalamio pipkom da je odleteo u susedni okrug i završio slomljenih kostiju; znači, ne mnogo milosrdnije nego da ga je ovaj odma' na licu mesta izgizao sa svojim zubima (enter Radovan).

            Dakle, sve je ovde deja vu: nešto svetlucavo (meteor?) padne u okean; oni najbliži tom mestu (ribari na brodiću) smesta stradaju od strane subjektivne kamere (tj. ne vidimo od čega); onda se bar 40 minuta ne dešava ništa bitno sem sitnih nagoveštaja – "nešto" je iskasapilo kitove; "nešto" je pojelo čiču; nešto je snelo jaja na plaži. Ovo poslednje je famozna Čehovljeva "okačena puška" za predvidivi twist na kraju. Šta, mislili ste da su alieni pobeđeni? Patka! Evo, u zadnjem kadru, jaja im se izležu, bwahahaha! Ehm, to je bilo ofucano još u KRILATOJ ZMIJI braće Koen, 1983. godine (enter A. Žiljak).

            Glavni "junaci" su pajkan i pajkanka koja stiže kao ispomoć u to irsko mestašce na obali (ili beše ostrvo?). Isprva on, kao, ne može da je smisli, neprijatan je, ali vremenom – pogađate? pa naravno, videli smo ove otrcane fore već milion puta – među njima se ljubav zgodi & rodi. On je, inače – pogađate? – mrgud zato što ima propali brak iza sebe, muči ga sjećanje na bivšu dragu ("bila mi je jedna topla zima...") i bla bla blaaaa... 

I tako njih dvoje provedu pola filma istražujući "misteriju" čije rešenje mi od početka znamo, a kad najzad dođe vreme za obaveznu fazu "opsada" – svi ljudi na jednom mestu: ovde, u kafani – i kad s pravom očekujemo da dobijemo pay off za dotadašnje strpljenje, i to u vidu masakra, splatera, set pisova, fora i fazona, dobijemo samo kilavi dosadni mućak od poludupastih zaboravljivih scena. 

Ništa se bitno ne uradi od toga što se ovo sve zbiva u Irskoj, zemlji čuvenoj po ljubavi prema vatrenoj vodi, zamalo pa uporedivoj sa srpskom. Ništa se pametno ne napravi od toga što naši bezlično dosadni rutinski junaci moraju da budu mrtvi pijani tokom borbe sa monstrumima (ehh, šta bi Đejms Kamerun s ovim radio, da je još u svojoj PIRANA 2 fazi, umesto što pakuje AVATARA 2...). Čak, na kraju, aliene i ne poraze pomoću alkohola, nego mnogo banalnije, eksplozivom u kamenolomu...

Alieni su u kompjuteru nacrtane zubate vagine okružene pipcima, donekle preslikane od onih iz DEEP RISING, ali realizovane sa daleko manje mašte, talenta i para, i skoro bez imalo praktičnih efekata. Teško da neko više od mene voli ova lavkraftoidna pipkasta čuda, ali a) ona se u filmu vide vrlo malo, ne znam dal sve zajedno imaju više od 2 minuta skrin tajma; b) to malo što se vide, ne urade ništa vredno pamćenja; c) milioni pipak-hentai opcija, ili druge pipak-akcije koje ovaj koncept nudi – ostaju neiskorišćeni. Recimo, scenaristi se igraju sa alkoholnim aluzijama reči 'grabber', ali sasvim ignorišu da ta reč može značiti i onoga ko 'vata ženske za sise i dupeta... Ali ne, ovi pipci su fini, kulturni, dolaze iz neke mega-napredne civilizacije... Takođe, njihov efekat po ljudstvo je zanemariv u smislu nekog inventivnog body horrora. Otkinuta glava je vrhunac gnusobe koju su patetični tvorci ovoga umeli da smisle. 

Prema tome, GRABERI se sasvim slobodno mogu zaobići jer ne pružaju skoro nimalo zabave bilo kom iole probirljivom i žanrovski verziranom gledaocu – mada ne sumnjam da će biti onih koji će se valjati od smeha na prizore ljudi (i žena) žestoko nalivenih alkoholnim pijaćama. Ako baš smatrate da je strašno smešno gledati osrednje glumce kako se teturaju, zapliću jezikom, krevelje i pužu po podu, bolje dođite u Niš na glumačke Filmske susrete pa gledajte "bardove našeg glumišta" kako se oblokavaju po kafanama i ismejte se za sve pare. Ovi Irci su mala đeca. I za piće, a vala i za horor.

COSMOPOLIS (2012)

**(*)  

2+

             Bezlični, antipatični junak s kojim je teško saučestvovati; otuđeni likovi koji razmenjuju ravne fraze bez imalo emocije; mehanički seks bez strasti; urbani pakao, moderna tehnologija, svet živih a mrtvih, na fletlajnu… 

Sve smo to videli, i voleli, u Kronenbergovim boljim filmovima. Ovaj nije jedan od njih – mislim, liči, u ponečemu, ali niko pri zdravoj pameti neće ga svrstati u njegove najbolje. Daleko od toga.

            COSMOPOLIS se može opisati kao spoj filmova CRASH i AMERICAN PSYCHO: nažalost, zamislite da je neko iz njih iscedio svu sočnost, crni humor, duh, duševnost, ludilo, bizarnost, ekscentričnost, smelost, provokaciju, šok, pa povrh svega još i senzacionalni sex i nasilje, 

tako da na kraju ostane samo jedan bezlični, apatični, mrtvopuvački japi (adekvatno oneživljen svetlucavim vampirčićem iz SUMRAKA) čiju "odiseju" (ha!ha!) kroz metropolis, dodatno zakrčen prolaskom američkog precednika, sa'ranom omiljenog mu repera, "occupy this" protestantima (sic! kad mogu ugledne novine, mogu i ja da ih tako krstim) imamo da gledamo mnogo, mnogo duže nego što je to zanimljivo.

            Po cenu da izjavljujem očigledan truizam, moram da podvučem kako su ravni, emotivno mrtvi, bezlični likovi daleko zabavniji za posmatranje kad oko njih haraju invazije unutrašnjih parazita, epidemije besnila, vanmaterično rođeni zbogomčići, eksplodirajuće glave i skeneri, apokaliptični precednici i sekte sudar-fetišista. 

Ako baš nema tako nečega, recimo da ravni, emotivno mrtvi, bezlični likovi mogu biti zabavni i dok maštaju kako siluju i kasape svoj okoliš, od beskućnika do japija.  

            Moglo bi se reći da je mr. K. svoju karijeru izgradio na likovima koji idu okolo na fletlajnu, s minimalnim ispoljavanjem emocija, očiju na pola koplja, izrazito neuzbuđeni ludilom oko sebe. Avaj, možda će nekoga iznenaditi ovo otkrovenje, ali pazite ovo: ravni, emotivno mrtvi, bezlični likovi daleko su nezanimljiviji kad ih imamo posmatrati tokom dvočasovne interakcije sa drugim ravnim, emotivno mrtvim, bezličnim likovima, a bez ikakvih zabavnih momenata poput gorenabrojanih, tako da se sva "akcija" svodi na beskrajno pričam-ti-priču. 

Zbog toga ovaj statični, repetitivni i prerazvučeni film odaje utisak da je zasnovan na pozorišnoj predstavi a ne na romanu, a to ne valja ni onda kad je istina, a još manje onda kad to nije slučaj. Zaista je bizarno da je Meri Haron (zahvaljujući B. E. Elisu, ali i Kristijanu Bejlu a.k.a. Bejliju) uspešnije od Kronenberga realizovala zadatak - kako napraviti zanimljiv i pametan film o nezanimljivom i glupom "junaku".

            Nije da se baš u tim beskrajnim nagvaždanjima i bla-bla-bla blebetanjima ne čuje i poneki zabavan i podsticajan red teksta (ne znam da li iz DeLilovog romana ili Kronenbergovom intruzijom u adaptaciji): recimo kad sa svojim mladim ekspertom za tehnologiju osmišljava novinske naslove za svet u kome su pacovi postali moneta (to je ujedno i moto filma, i inspiracija za okupatore-protestante koji mašu džinovskim lutka-pacovima).

Krajnji utisak jeste da se "novina" koncepta (jedan dan u životu japi-kretena, iz ugla unutrašnjosti njegove mega-limuzine) izliže vrlo brzo i da je posmatranje ovog filma, kako odmiče prema krahu, sve mučnije i napornije, dok ne dođe do potpune mrtve tačke u finalnoj, izrazito nezanimljivoj, predugačkoj (polučasovnoj!) "konfrontaciji" našeg japija i bivšeg zaposlenog (Pol Điamati) koji bi da ga ubije. 

            I tako, dobijamo "photographs of people talking", štono reko Hič: and DO they fucking TALK! They never STOP, damn bastards! Ovo je daleko najrazbrbljaniji Kronenbergov film, brbljiviji čak i od onog prethodnog abortusa (OPASNI METOD) koji je govorio o The Talking Cure! 

 

Izgleda da ga ni on nije izlečio od brbljanja. Jer, da me ne shvatite pogrešno – daleko je učinak svih tih reči u KOSMET POLISU od, recimo, neprestane hipnotičke naracije u njegovim prvim filmićima, STEREU i ZLOČINIMA BUDUĆNOSTI… 

            Da budem iskren, meni ni opis tog romana ne zvuči naročito podsticajno – kritika obezljuđenosti današnjeg kapitaliste, sveta zasnovanog na novcu i bla bla, pa ziheraški maskirana u mitsku matricu "Odiseje", odnosno "Uliksa" – zvuči mi suviše prvoloptaški, banalno i prozaično. 

Ako ćemo već bičevati mrtve konje, dajte barem neka to bude s duhom i zabavno, kao u AMERICAN PSYCHO (kojeg sam nedavno reprizirao: moram priznati, užasno redak primer filma koji mi je na drugo gledanje bio značajno bolji nego u vreme premijere / sad od mene ima 4-).  

Javlja mi se da osnovni problemi COSMOPOLISA imaju korena u DeLilovoj knjižici i zato mi je teško da nalazim mane filmu kao takvom: njegovi problemi počeli su već od izbora baš tog predloška, i tu nema leba niti pomoći, ma ko da se toga poduhvatio. 

Haneke, Linč, Miike, iz groba dignuti Hičkok ili Kurosava, ko god, na slično bi izašlo – to vam je što vam je, i bez vrlo radikalnog napuštanja te knjige i pravljenja nekakve reimaginacije, od tog materijala se mnogo bolja pita ne bi mogla umesiti. 

         Ono što donekle okrepljuje (hvala Azatotu na sitnim milostima!) jeste barem to što je COSMOPOLIS prvi Kronenbergov film posle isprazno-smešnog HISTORY OF VIOLETS, izrazito nebitnog EASTER PROMISES i negledljivo prazno dosadnog A DANGEROUS SMETHOD koji, zapravo, IZGLEDA KAO KRONENBERGOV FILM! Čak, sporadično, i skor Hauarda Šora zazvuči kao nešto što bi moglo biti u K-ovom filmu...

            Prvih pola sata delovalo je zaista okrepljujuće: Patinsonov auto izgleda ko svemirski brod, i ima tu lepih, fetišističkih kadrova njegove unutrašnjosti, sa svetlucavim neonom i kožom i metalom i ekranima čiji hladan sjaj priziva CRASH (uključujući i nešto, istina znatno konvencionalnijeg, hopa-cupanja na zadnjem sjedištu njegovog auta). 

 

Ali, to potraje neko vreme pa se i to izliže i dosadi: za jedan "zakrčen" grad u haotičnom kolapsu, ovaj naš bogatun uspe da na ulicama "slučajno" sretne skoro sve ljude koje je ikada poznavao, ali pošto su oni isto tako (ne)zanimljivi kao i on, njihove interakcije postaju sve napornije a film sve mlitaviji i beživotniji.

            Mrtvooki Patinson tu nije mnogo kriv, Kronenberg ga je sam tražio i sam je njime upravljao. Istina, prvobitni izbor za tu ulogu bio je Kolin Farel, pa je on otpao (zbog drugih obaveza). Očito je Kronenberg hteo glumca sa debelim obrvama za taj lik, ali zašto, i koja je njihova simbolika, to mi je promaklo, a moram priznati da COSMOPOLIS neću poželeti tako skoro da ponovo pogledam kako bih razmotrio tu (eventualnu) simboliku. Možda zato da njihovim nemrdanjem tokom celog filma podvuče mrtvilo tog lika? 

            U svakom slučaju, Patinson se podatno podao Kronenbergu, odradio je šta se od njega tražilo, odzenovao ceo film i tek u poslednjoj sceni mu je dopušteno malo too little, too late glumljenja i puštanja suza. Na osnovu viđenog mogu reći da se kao glumac ovde nije obrukao. Uostalom, ovo je vrsta uloge koja bi pre 20-ak godina bila idealna za Kijanu Rivsa, ili - kod nas, pre 10-ak - za Vuka Kostića.

Patinson je uradio sve što je reditelj od njega hteo, čak je za svoje SUMRAČNE obožavateljke obnažio  žbun –

            - a zarad Kronenberga pozirao u nekoliko omaž-poza u stilu body-horrora (SCANNERS, VIDEODROME itd.)

- evocirajući vremena kada je ovaj reditelj pravio inovativne, žestoke, originalne, provokativne, nadahnute, duhovite i mega-pametno-zabavne filmove. 

Dakle, u prošlom milenijumu.

Te, stare, golden-oldies, vrtećemo na DVD-ima i ko-šta-ima (blu-rej, manta-rej, doktor-rej…) i u narednim godinama i decenijama, a COSMOPOLIS će sada overiti kompletisti, neverne Tome ("ma ne, to MORA je sjajan film, šta zna ovaj Ghoul!") i tako još poneki, ali teško da će iko više poželeti da mu se kasnije vraća. 

 

Okej, možda poneki drka-đon sociolog ili ekonomist u potrazi za očiglednom ilustracijom za laki esej koji se sam od sebe piše, ali svakako ne filmofil ili filmolog, jer za njih ovde nema leba – samo mrvice.